НОВО ОЦЕЊИВАЊЕ ТАЧНОСТИ КАЛЕНДАРА
Професор Душан Славић је у „Галаксији“ већ објавио један овакав рад на тему одступања соларних календара. Ја сам после девет година аматерског и темељног бављења календарима дошао до нових сазнања о оцењивању тачности календара, па желим да их ставим на увид стручним круговима и јавности. Препоручујем читаоцима да буду спремни да се суоче са чињеницама које нису очекивали, на које нису навикли, које ће за њих представљати неугодно изненађење и показати им да су о неким питањима имали погрешно уверење.
До сада је тачност календара оцењивана по следећим мерилима:
- системска грешка,
- периодична грешка,
- број година после кога ће се накупити грешка од целог дана.
Примена ових мерила је основана и има своје оправдане разлоге. Међутим, запазио сам да овај метод оцењивања допушта два крупна приговора:
- непотпуност, и
- нетачност и неправедност.
Непотпуност се огледа у томе што календари имају више својстава него што се то до сада знало, па је њихово поређење на основу системске грешке, периодичне грешке и целодневног одступања било непотпуно и није пружало целовит увид у својства календара.
Нетачност се огледа у томе да досадашњи метод за утврђивање колико ће проћи година да се накупи грешка од целог дана није био сврсисходан и давао је погрешне резултате. Та нетачност производила је неправедност у рангирању појединих календара. Неправедност се даље огледала и у томе да системска грешка, чак и када је тачно утврђена, сама за себе није довољан показатељ вредности неког календара, и да допушта да се календар са мањом системском грешком унапред прогласи за „бољег“ од календара са већом системском грешком и када за то није било основа. На пример, „Миланковићев“ календар са системском грешком од +2 секунде годишње, Лапласов (+4,4), Славићев 500 (-17,2) и др. имају мању системску грешку од Хајјамовог (+19,45), али је неправедно, нетачно и крајње неопрезно рећи да су због тога ови календари „бољи“ од Хајјамовог. Тачност, квалитет, вредност и исправност неког календара је комплексна вредност, и може се утврдити тек после упоређивања више разних мерила за оцењивање укупне вредности календара.
Ја сам у оцењивање тачности (или одступања) неког календара увео потпуно нови поступак, који ми је омогућио да дођем до следећих открића:
А) Да поједина годишта унутар календарског циклуса имају различита одступања. Да нека одступају мање, нека више; да нека одступају у журењу, а нека у кашњењу; да нека одступају незнатно, а нека много, преко пола дана, ¾ дана, па чак и више од целог дана. То сазнање указало ми је на постојање крупних заблуда у досадашњем вредновању појединих календара.
Б) Да досадашњи метод утврђивања колико ће проћи година да се накупи грешка од целог дана није био сврсисходан, није водио правом циљу и ни мало није давао тачне резултате.
В) Да системска грешка неког календара представља израз одступања задње године циклуса, што до сада није било познато.
Г) Да одступање задње године циклуса садржи казнене секунде дотичног календара, о чему до сада није било говора у целокупној календарској литератури. Ове „казнене секунде“ су ми касније омогућиле неслућену далековидост, лакоћу и брзину у израчунавању одступања за било које годиште циклуса за више хиљада година унапред.
Образложићу ова моја нова сазнања.
А) Полазим од става да тропска година траје 365 дана 5 часова 48 минута и 46 секунди, односно 365,242199074 дана, односно 31556926 секунди; да проста календарска година од 365 дана има 31536000 секунди, а преступна са 366 дана има 31622400 секунди. Када је година проста, наш календар ће журити у односу на природу -20926 секунди, а када је преступна, касниће +65474 секунде. Једноставним сабирањем ових журења и кашњења добијамо за сваку поједину годину у календарском циклусу њено конкретно одступање.
Б) Постоји закључивање на основу претпоставки – нагађање, с једне стране, и закључивање на основу чињеница, са друге стране. Код досадашњег оцењивања одступања календара, астрономи су закључивали на основу претпоставки, нагађали. Замислите да сте добили задатак да претресете шиптарско село на илегално поседовање оружја, а ви претресете само последњу кућу у селу, и поднесете „извештај“. Оцену целог скупа донели сте на основу увида у само један елемент скупа. Тако су радили и досадашњи оцењивачи одступања календара, односно на основу одступања последње године циклуса дотичног календара. По таквом методу „оцењивања“ људи су сматрали да ће разни календари одступање од целог дана навршити после следећег броја година:
Овакав метод „оцењивања“ заснива се на ставу да дан има 86400 секунди које дељењем са секундама системске грешке дају број година после кога ће наводно тај календар одступити више од целог дана. Како смо видели, ни у једном календару овај метод не даје тачне резултате, и прави грубе грешке. Ово је било закључивање на основу претпоставки, нагађање. Ја сам у оцењивању одступања календара од природе применио потпуно друкчији поступак: оцењивање сваке поједине године циклуса, уместо само последње године циклуса. Тиме сам добио наочари које други нису имали, па сам кроз њих могао да видим оно што други нису видели, па сам тако сазнао оно што други нису. Уместо досадашњег закључивања на основу претпоставки, нагађања, ја сам закључивао на основу чињеница; уместо досадашњег оцењивања последње године циклуса, ја сам оцењивао сваку поједину годину циклуса; уместо оцењивања просечне вредности скупа, ја сам оцењивао сваки поједини елемент скупа.
В) Приликом утврђивања интеркалационог правила УРОШ („никад ни пола дана“), ја сам дошао до сазнања да системска грешка неког календара проистиче из одступања последње године циклуса тог календара. Ево како то изгледа у стварности:
Дакле, системска грешка једног календара је количник између „казнених секунди“, секунди одступања задње године циклуса и броја година тог циклуса. То до сада није било познато, јер нико није оцењивао сваку поједину годину циклуса. До сада је системска грешка добијана разликом средње календарске године и тропске године, што је такође тачан поступак за системску грешку, али не и за оцењивање одступања календара, за шта је било неопходно израчунавање одступања за сваку поједину годину циклуса.
Да објасним у чему се мој поступак разликује од досадашњих. До сада су људи пребројавали колико се пута системска грешка садржи у трајању средњег Сунчевог дана од 86400 секунди, и тако добијали одређене вредности. Било је то закључивање на основу претпоставки, нагађање. Међутим, применом новог метода оцењивања одступања календара од природе – израчунавањем одступања за сваку поједину годину циклуса – ја сам могао да видим оно што је другима остало недоступно: да није довољно оценити само просек, да разна годишта имају различита одступања. Досадашњи метод оцењивања видео је само просек, системску грешку целог циклуса, није запажао разлике између појединих годишта, уз „ударнике“ су се провлачили и „забушанти“, па су „одликаши“ били запостављани, а „понављачи“ награђивани. Слично поступа и Завод за статистику када каже да се у Србији „у просеку једе сарма“. Шта је конкретно на појединим трпезама, то Завод за статистику не занима. Трогодишњи унук и 57-могодишњи деда „у просеку“ имају по 30 година. Ето прилике да нам унуци брзо стасају, а дедови дуго остану млади. Мој метод оцењивања је учинио крај тој заблуди и
неправди. Помоћу њега ја сам видео да је грегоријански календар грешку од целог дана већ направио 203-ће године свог првог 400-тогодишњег циклуса, односно 1803. године хришћанске ере, а не како су људи до сада мислили закључујући на основу претпоставки после 3323 године; да „Миланковићев“ календар (Срби кажу „најбољи на свету“) више од целог дана одступа већ 178-ме године свог 900-тогодишњег циклуса. Грегоријански календар више од целог дана одступа 24 пута у 400 година; „Миланковићев“ 18 пута у 900 година; Трпковић чак 97 пута у 900 година (има исти циклус као „Миланковићев“, али му је нешто друкчије интеркалационо правило); Недељковић 55 пута у 2000 година (а човек израчунавао равнодневницу за 10000 година унапред). Славићев „календар 500“ који је створен да би поправио грегоријански календар, не само да задржава она Лилијева 24 одступања у 400 година, него им још додаје чак 36 целодневних одступања само у последњем, „корекционом“ петом веку, па у 500 година чак 60 пута одступа више од целог дана. У 500 година одступа више него Недељковић у 2000 година. Станојевић целодневно одступа 168 пута у 3200 година; Мишковић 253 пута у 3600 година и Лаплас 373 пута у 4000 година. Ето како је вршена „реформа“ календара. А сви ти календари имају мању системску грешку од грегоријанског. Недељковић, Станојевић, Мишковић и Лаплас са својим циклусима од 2000, 3200, 3600 и 4000 година само умножавају грегоријански 400-тогодишњи циклус. Свако од њих понавља сва одступања свог претходника, и још им додаје нова, све већа и већа.
Сви ови аутори су очекивали да ће јулијански календар реформисати „секуларним штрпкањем“, изостављањем преступних у годинама које навршавају векове. Нажалост, и они допуштају одступања већа од целог дана, и то још у својим првим циклусима.
(Следи наставак)
