ljuta_mamba
Iskusan
- Poruka
- 6.762
ovaj deo pod brojem 4 mi nikako nije jasan
znaci li to da su sa nemcima bili saveznici,a direktni pomagaci u borbi sa cetnicima i partizanima koje su jedino smatrali neprijateljima?????
-
- Popularno:
- Da li treba da Srbija uđe u Eu i Nato...
- 107 godina od ulaska srpske vojske u...
- Dimitrije Tucović
- "Žalim što nas je rat podijelio" Mesud...
- Zasto cuveni politicar Goran Davidovic...
- Šta biste vi uradili ?
- Синдром немирних ногу
- Da li treba da uđemo u Nato pakt
- Vučić stvarno postaje "vrhovni...
- UKINUTA PRESUDA KECMANOVIĆIMA Šok...
Српски добровољачки корпус
- Začetnik teme Kraški lovac
- Datum pokretanja
ovaj deo pod brojem 4 mi nikako nije jasan
znaci li to da su sa nemcima bili saveznici,a direktni pomagaci u borbi sa cetnicima i partizanima koje su jedino smatrali neprijateljima?????
hogarius
Elita
- Poruka
- 15.124
Ovo niko, ama bas niko ne moze kvalifikovati kao “zakletva”, osim onih koji ne znaju, tj. ne razaznaju sta je zakletva, a sta ugovor. Ovo je tipican pristupni ugovor o sluganstvu.
- Poruka
- 7.308
Ovo niko, ama bas niko ne moze kvalifikovati kao “zakletva”, osim onih koji ne znaju, tj. ne razaznaju sta je zakletva, a sta ugovor. Ovo je tipican pristupni ugovor o sluganstvu.
У немачком документу пише - ''Дословни текст заклетве''. Мада се слажем, да се вероватно ради о приступници.
Такође, у Зборнику докумената војноисторијског института, у немачким документима, нећеш нигде наћи да се корпусу приписују некакви ''злочини'', тако да приче о крволочним убијањима, силовањима и пљачкању могу да пију воде само код оних који су о Другом светском рату у Југославији учили из партизанских филмова и серија.
- Poruka
- 7.308
Да, сарађивали су са Немцима.
Иначе, народ треба да схвати, да је чувена борба против окупатора очајно оправдање, а не историјска чињеница. Да онјасним, Прле и Тихи су измишљени ликови, Валтер је измишљен( Владимир Перић апсолутно небитна историјска личност), број партизана у Србији је након слома УР био смешан у односу на остале крајеве Југославије, тек с времена на време исплива неки одред, који исто тако брзо и нестаје.
Акције малобројних комуниста су биле, паљење летине, пресецање телефонских каблова, цртање графита,... Врло мало онога што зовемо ''озбиљним герилским акцијама''. Рокну по неког Немца с времена на време и то је то.
svarozic
Buduća legenda
- Poruka
- 35.145
Sve do 44. 90% partizana su činili Srbi. Istina je da je od kraja 41. do 43. u Šumadiji bilo malo partizana ali je jedan broj iz Srbije išao u druge krajeve Jugoslavije... a u BiH su samo pravoslavni Srbi bili u partizana uz veoma mali broj izuzetaka. Tek 1944. muslimanska milicija (i neke domobranske jedinice) masovno prelaze u partizane...
Što se tiče akcija protiv Njemaca i Italijana do kapitulacije Italije, one su sigurno neznatne da bi ugrozile ove fašističke sile...
Ali u odnosu na Francusku, Poljsku, Čehoslovačku... Belgiju, Holandiju, Dansku da ne spominjem... to su mnogo veće akcije i mnogo veću borbu protiv Švaba su vodili Srbi nego ovi narodi... iako se oni polomiše pokazujući kako su imali neke pokrete otpora...
Gledao sam na history-ju emisiju o pokretu otpora u Luksemburgu, pa to je pišanje od smijeha... najveća akcija je bila štampanje plakata protiv okupatora u selima Luksemburga i Njemci ih uhvate malo im zaprijete i puste ih...
- Poruka
- 639
Не,него се смејем твом незнању
. Черчил је био толики анти-комуниста,па је из силног анти-комунизма био најбољи пријатељ Тита и Стаљина
.У то време? О чему ти причаш? 1943. када је Черил одлучио да подржи Тита није било нигде у Европи Американаца и Енглеза,осим на Сицилији. СССР је носио скоро цео терет борбе против Немачке. И као награду за борбу против Немачке,Черчил је Стаљину продао Балкан.
- Poruka
- 639
Croatia - Late 1944
around 150,000 fighters
60703 Croats
24528 Serbs
5113 Slovenians
3593 Muslims
525 Montenegrins
2733 Italians
947 Russians
314 Germans
271 Poles
1353 Czechs and Slovaks
171 Jews
270 Hungarians
74 Ukrainians
145 others
Заиста, те 1944. године дошли су многи српски непријатељи да ''ослобађају'' Србију. Дејвид Мартин је записао типичну изјаву једног Србина из тога доба: ''Ослобађају нас усташе, балисти, Италијани, Бугари... Укратко, ''ослобађају'' нас сви они који су нас годинама клали''.
Према неким истраживањима, комунисти су 1944. године успели да сакупе 30-35.000 бораца у нападу на Србију, међу којима и око:
- 3.000 Бугара,
- 1.000 Македонаца,
- 500 Албанаца,
- 1.500 Црногораца,
- 3.000 муслимана,
- 1.000 Хрвата,
- 1.500 Италијана.
- Poruka
- 639
Текст за све присталице партизана...
КОМУНИЗАМ У СРБИЈИ
Имам утисак да је немогуће описати размере злочина с краја Другог светског рата. Овим чланком покушаћу да дочарам атмосферу која је тада владала
Комунистичка окупација била је тако сурова, да је владало опште убеђење о немогућности њеног опстанка. Комунисти су само јавно говорили о ослобођењу, док су између себе и они користили прави термин - окупација. Десет дана по уласку у Београд, Ј. Б. Тито је на седници Политбироа рекао:
Ми се у Србији морамо понашати као у земљи коју смо окупирали.142
У одушевљењу што су се дочепали главног града, комунисти су се тешко обуздавали и у јавним наступима. ''Србији није довољно пуштено крви'', рекао је Милован Ђилас у првој изјави из ''ослобођеног'' Београда. ''Србија нема чему да се нада. За њу неће бити милости'', рекао је Ј. Б. Тито у говору на Бањици новембра месеца. Прва изјава ''полудивљег'' Слободана Пенезића Крцуна, како га назива писац књиге ''На страшном суду'' др Радоје Вукчевић, гласила је: ''Премного вас је остало у животу, али још имамо времена да ту грешку исправимо''.143
Све новине садржале су чланке попут овог:
Не може да буде слободе народа, ни јединства, ни мира, ни среће, без потпуног, немилосрдног уништења издајничке реакције, без правде која, како су то рекли Коча Поповић и Пеко Дапчевић, обухвата освету... укључује освету.144
И годину дана после ''ослобођења'' Србије, дотад невиђени говор мржње није силазио са насловних страна. Лист ''Све за победу'', који је излазио у Ваљеву, 19. октобра 1945. на насловној страни доноси изјаву Александра Ранковића на митингу у Обреновцу:
Треба развијати и гајити мржњу према сваком непријатељу наше независности и слободе.145
Убиства без суда и суђења у Србији су била тако масовна, да их је, према сведочењу Милована Ђиласа, Ј. Б. Тито зауставио са следећим образложењем: ''Нико се више не боји смртне казне!''146
То је било тек крајем 1945. године.
С друге стране, за Хрватску је издата наредба да се стихијно може ''деловати'', односно убијати, само 24 часа, а не тако дуго као у Србији. Зато су комунисти у Хрватској ликвидирали знатно мање особа.147
Поред Озне (''Одељење за заштиту народа''), основана је још једна формација специјално за уништење ''народних непријатеља'': КНОЈ (''Корпус народне одбране Југославије''). У одлуци о оснивању КНОЈ-а, све који не подржавају КПЈ Броз је означио као ''антинародне банде'', наводећи као главни циљ ове формације ''ликвидацију таквих банди''. Непријатељима партије Броз је прогласио и оне ''који би били у стању да помажу те банде'', па чак и оне који се само ''пасивно држе''. КНОЈ-у је наређено да хапси или потпуно исељава читава насеља која ''потпомажу банду'', или се ''банда'' у њима ''с времена на време задржава''. КНОЈ је тражио дозволу да се, после масовних хапшења или пресељења, могу спроводити додатне репресалије, па и ''паљевине и конфискације''. И то је одобрено. На крају је свим јединицама КНОЈ-а наређено да организују ''натјецање'': ''Која ће јединица највише убити и заробити''.148
Истовремено, почели су да се славе чак и комунисти које је народ упамтио као најсвирепије убице. Лист ''Све за победу'' 19. јула 1945. доноси следећу вест:
Одликовани: Орденом заслуга за народ првог реда Стеван Филиповић, командант батаљона, Мајер Јосип, орденом братства и јединства првог реда, Борота Стеван, Орденом заслуга за народ другог реда.149
Ујесен 1941. Јосип Мајер и Стеван Борота тестером су пресекли Веселина Петровића, председника општине Дивци код Ваљева, док је Стеван Филиповић био један од џелата који су држали жртву. Цело село су окупили да гледа ритуално убиство. Одјек злочина био је тако страшан, да се чак и Ј. Б. Тито те јесени одрицао Боротиног одреда (почетком 1942. године сву тројицу ухватили су недићевци и јавно их обесили у Ваљеву).150
Одмах по освајању неког града, комунисти би све затворе напунили ''народним непријатељима''. Ипак није било довољно ћелија, па су правили привремене тамнице. У Крушевцу, на пример, у затвор су претворили Реалну гимназију, кућу инжењера Жике Цветковића, Нагулићеву кућу, Начелство, тзв. ''Зграду'' (данас конфекција ''Звезда''), подрум Живановића (данас билијар сала), и многе друге зграде.
И све казнионице биле су препуне. Сремска Митровица је имала више заточеника него становника. У Забели, грађеној за 1.700 затвореника, јуна 1946. године било је 6.428 људи, а марта 1947. више од 12.000. Ћелије седмог павиљона, у којима је пре рата боравио по један осуђеник, сада су на 10 квадратних метара примале 10 до 14 особа.
Како ни после овога није било довољно места за ухапшенике, обновљен је рад концентрационих логора које су Немци управо напустили: Бањица и Сајмиште у Београду, Црвени крст у Нишу и Метино брдо поред Крагујевца.
И даље није било довољно места, па су комунисти почели да оснивају нове логоре: у Шапцу, Параћину, Куршумлији, Сокобањи, Зајечару, код Дечана у Метохији, итд.
Стојан Прибићевић јавио је једном америчком листу 27. јануара 1945. године да се ''после ослобођења Београда... читаву недељу дана цивили нису усуђивали да изађу на улицу''. Према подацима америчког министарства војске, комунисти су у Београду стрељали ''између 13.000 и 30.000 људи''.151
Иза комуниста у престоници је остало више десетина масовних гробница. Једна од највећих налази се на локацији Белимарковића воћњак на Бањици, где су Немци током рата изградили највеће слагалиште бензина у земљи. Десетине огромних бетонских јама комунисти су напунили лешевима, а онда су почели да закопавају око њих.152
Друга велика масовна гробница налази се тик изнад авалског друма, од скретања за Рипањ према Београду. Био је то немачки ров за стојећи став, дуг око километар и по. Како је која група стрељана, ров је затрпаван, а и данас се виде касније настала улегнућа. ''Слушао сам и плач и јаук тих жртава док су их ти београдски ознаши тукли, рукама, ногама и кундацима, јер су се они једва кретали, а јака зима, они јадници голи'', изјавио је Мија Петровић из Бадњевца код Крагујевца, тада припадник КНОЈ-а.153
Једне ноћи Озна је похапсила све возаче и кондуктере градског саобраћаја у Београду, само зато што су били униформисани, а униформе нису биле партизанске. Пошто трамваји, тролејбуси и аутобуси ујутру нису изашли на улице, управа Озне тражила је да се ови ухапшеници пусте. ''Извини, шефе, не могу их пустити. Синоћ смо их побили'', гласио је одговор.154
Један од начелника Озне, Милан Трешњић, изјавио је да су само у кварту под његовом командом током два-три месеца после ''ослобођења'' ликвидирали између 800 и 900 људи.155
А Београд је имао 16 квартова.
Трешњић је такође изјавио:
Заклео сам се још као скојевац, кад дођем у Београд и упаднем у ове виле буржоаске, ових експлоататора, крвопија радничке класе и поштених људи, ја ћу пронаћи најлуксузнију вилу неког буржуја, ускочити у њу, потражити најлуксузнији кревет и са све чизмама својим партизанским и личким блатом на њима - лећи и преспавати.156
У једном чланку Трешњић пише да су спискови са именима ухапшених, уз основне податке, слати у Озну за Београд, настављајући:
Њихова оловка је ишла поред имена и уписивала само две речи: Бањица или стрељати... Ми смо били суд, све је обављала Озна... План је био да се побије што више сарадника окупатора и непријатеља револуције. То је обављено успешно.157
Спискове враћане из градске Озне Трешњић је предавао стрељачком воду. ''Он предвече повеже одређене за стрељање и поведе их у Лисичји поток или Бањичку ливаду'', пише Трешњић.
Шефови Озне за Београд тада су били Слободан Пенезић Крцун (октобра 1944), Милош Минић (новембра 1944), Вељко Мићуновић (до марта 1945) и Јово Капичић (до септембра 1945).158
Други масовни талас убистава кренуо је у зиму 1944\45. Само у том таласу ''извођења задатка'', остала су документа КНОЈ-а о убиству 585 особа у Ћуприји, 598 у Варварину, 615 у Деспотовцу, 750 у Параћину и 815 у Јагодини.159
У Крагујевцу су убили директора Гимназије, Лазара Ћурчића, још четири средњошколска професора - Светислава Максимовића, Животу Тодоровића, Киру Спренски и Антона Павлича - као и једног професора Богословије, др Тиосава Матића.
Професора историје Светислава Максимовића бацио је кроз прозор са другог спрата старог затвора, који се налазио тик уз суд, предратни пекарски шегрт и познати силеџија Станко Матијашевић ''Курјак'', тада главни иследник Озне.
Управник највећег затвора у Крагујевцу, у подрумима Капислане, постао је управо Александар Живаљевић Цоја, један од оних робијаша који су се дочепали слободе у хаосу Априлског рата 1941. и потом ступили у партизане (није реч о политичким робијашима).
У Крагујевцу су убили и најмање 13 ђака и матураната Гимназије и других средњих школа: Живана Живу Ковановића из Баточине, Јована Динића, Банета Николића, Александра Савића и Милана љубичића из Крагујевца, Живорада Жику Лекића из Ресника, Радмилу Шпиљевић и Гору Добривојевић из Лужница, Милана Васовића из Бечевице, Стамену Јовановић из Топонице, Радмилу Раду Божић из Бадњевца, Борисава Каровића из Гривца и Сретена Стојановића из Гунцата.
Петнаестогодишњи Жива Ковановић отишао је из учионице у судницу импровизовану у Хотелу ''Дубровник'', где је маса скојеваца, лоших ђака, скандирала: ''На смрт!'' Убијен је исте ноћи. (Рехабилитован је 2008. године, одлуком Општинског суда у Баточини.)
Убица Јована Динића продао је његов скупоцени капут.
Милана Васовића чули су да пева песму ''Краљу Перо, цвеће наше, далеко те отераше''. Свирепо је мучен и унакажен (ископали су му очи и одсекли уши и прсте на рукама и ногама).
Борисав Каровић добио је задатак да прочита поздравни говор комунистима, у згради основне школе у селу Гривци, ујесен 1944. године Уместо ''другови и другарице'', што никад раније није чуо, започео је говор уобичајеним ''браћо и сестре''. Одвукли су га са бине у школски подрум и свирепо мучили. Остао је тежак инвалид и као такав умро 1953. године.
КОМУНИЗАМ У СРБИЈИ
Имам утисак да је немогуће описати размере злочина с краја Другог светског рата. Овим чланком покушаћу да дочарам атмосферу која је тада владала
Комунистичка окупација била је тако сурова, да је владало опште убеђење о немогућности њеног опстанка. Комунисти су само јавно говорили о ослобођењу, док су између себе и они користили прави термин - окупација. Десет дана по уласку у Београд, Ј. Б. Тито је на седници Политбироа рекао:
Ми се у Србији морамо понашати као у земљи коју смо окупирали.142
У одушевљењу што су се дочепали главног града, комунисти су се тешко обуздавали и у јавним наступима. ''Србији није довољно пуштено крви'', рекао је Милован Ђилас у првој изјави из ''ослобођеног'' Београда. ''Србија нема чему да се нада. За њу неће бити милости'', рекао је Ј. Б. Тито у говору на Бањици новембра месеца. Прва изјава ''полудивљег'' Слободана Пенезића Крцуна, како га назива писац књиге ''На страшном суду'' др Радоје Вукчевић, гласила је: ''Премного вас је остало у животу, али још имамо времена да ту грешку исправимо''.143
Све новине садржале су чланке попут овог:
Не може да буде слободе народа, ни јединства, ни мира, ни среће, без потпуног, немилосрдног уништења издајничке реакције, без правде која, како су то рекли Коча Поповић и Пеко Дапчевић, обухвата освету... укључује освету.144
И годину дана после ''ослобођења'' Србије, дотад невиђени говор мржње није силазио са насловних страна. Лист ''Све за победу'', који је излазио у Ваљеву, 19. октобра 1945. на насловној страни доноси изјаву Александра Ранковића на митингу у Обреновцу:
Треба развијати и гајити мржњу према сваком непријатељу наше независности и слободе.145
Убиства без суда и суђења у Србији су била тако масовна, да их је, према сведочењу Милована Ђиласа, Ј. Б. Тито зауставио са следећим образложењем: ''Нико се више не боји смртне казне!''146
То је било тек крајем 1945. године.
С друге стране, за Хрватску је издата наредба да се стихијно може ''деловати'', односно убијати, само 24 часа, а не тако дуго као у Србији. Зато су комунисти у Хрватској ликвидирали знатно мање особа.147
Поред Озне (''Одељење за заштиту народа''), основана је још једна формација специјално за уништење ''народних непријатеља'': КНОЈ (''Корпус народне одбране Југославије''). У одлуци о оснивању КНОЈ-а, све који не подржавају КПЈ Броз је означио као ''антинародне банде'', наводећи као главни циљ ове формације ''ликвидацију таквих банди''. Непријатељима партије Броз је прогласио и оне ''који би били у стању да помажу те банде'', па чак и оне који се само ''пасивно држе''. КНОЈ-у је наређено да хапси или потпуно исељава читава насеља која ''потпомажу банду'', или се ''банда'' у њима ''с времена на време задржава''. КНОЈ је тражио дозволу да се, после масовних хапшења или пресељења, могу спроводити додатне репресалије, па и ''паљевине и конфискације''. И то је одобрено. На крају је свим јединицама КНОЈ-а наређено да организују ''натјецање'': ''Која ће јединица највише убити и заробити''.148
Истовремено, почели су да се славе чак и комунисти које је народ упамтио као најсвирепије убице. Лист ''Све за победу'' 19. јула 1945. доноси следећу вест:
Одликовани: Орденом заслуга за народ првог реда Стеван Филиповић, командант батаљона, Мајер Јосип, орденом братства и јединства првог реда, Борота Стеван, Орденом заслуга за народ другог реда.149
Ујесен 1941. Јосип Мајер и Стеван Борота тестером су пресекли Веселина Петровића, председника општине Дивци код Ваљева, док је Стеван Филиповић био један од џелата који су држали жртву. Цело село су окупили да гледа ритуално убиство. Одјек злочина био је тако страшан, да се чак и Ј. Б. Тито те јесени одрицао Боротиног одреда (почетком 1942. године сву тројицу ухватили су недићевци и јавно их обесили у Ваљеву).150
Одмах по освајању неког града, комунисти би све затворе напунили ''народним непријатељима''. Ипак није било довољно ћелија, па су правили привремене тамнице. У Крушевцу, на пример, у затвор су претворили Реалну гимназију, кућу инжењера Жике Цветковића, Нагулићеву кућу, Начелство, тзв. ''Зграду'' (данас конфекција ''Звезда''), подрум Живановића (данас билијар сала), и многе друге зграде.
И све казнионице биле су препуне. Сремска Митровица је имала више заточеника него становника. У Забели, грађеној за 1.700 затвореника, јуна 1946. године било је 6.428 људи, а марта 1947. више од 12.000. Ћелије седмог павиљона, у којима је пре рата боравио по један осуђеник, сада су на 10 квадратних метара примале 10 до 14 особа.
Како ни после овога није било довољно места за ухапшенике, обновљен је рад концентрационих логора које су Немци управо напустили: Бањица и Сајмиште у Београду, Црвени крст у Нишу и Метино брдо поред Крагујевца.
И даље није било довољно места, па су комунисти почели да оснивају нове логоре: у Шапцу, Параћину, Куршумлији, Сокобањи, Зајечару, код Дечана у Метохији, итд.
Стојан Прибићевић јавио је једном америчком листу 27. јануара 1945. године да се ''после ослобођења Београда... читаву недељу дана цивили нису усуђивали да изађу на улицу''. Према подацима америчког министарства војске, комунисти су у Београду стрељали ''између 13.000 и 30.000 људи''.151
Иза комуниста у престоници је остало више десетина масовних гробница. Једна од највећих налази се на локацији Белимарковића воћњак на Бањици, где су Немци током рата изградили највеће слагалиште бензина у земљи. Десетине огромних бетонских јама комунисти су напунили лешевима, а онда су почели да закопавају око њих.152
Друга велика масовна гробница налази се тик изнад авалског друма, од скретања за Рипањ према Београду. Био је то немачки ров за стојећи став, дуг око километар и по. Како је која група стрељана, ров је затрпаван, а и данас се виде касније настала улегнућа. ''Слушао сам и плач и јаук тих жртава док су их ти београдски ознаши тукли, рукама, ногама и кундацима, јер су се они једва кретали, а јака зима, они јадници голи'', изјавио је Мија Петровић из Бадњевца код Крагујевца, тада припадник КНОЈ-а.153
Једне ноћи Озна је похапсила све возаче и кондуктере градског саобраћаја у Београду, само зато што су били униформисани, а униформе нису биле партизанске. Пошто трамваји, тролејбуси и аутобуси ујутру нису изашли на улице, управа Озне тражила је да се ови ухапшеници пусте. ''Извини, шефе, не могу их пустити. Синоћ смо их побили'', гласио је одговор.154
Један од начелника Озне, Милан Трешњић, изјавио је да су само у кварту под његовом командом током два-три месеца после ''ослобођења'' ликвидирали између 800 и 900 људи.155
А Београд је имао 16 квартова.
Трешњић је такође изјавио:
Заклео сам се још као скојевац, кад дођем у Београд и упаднем у ове виле буржоаске, ових експлоататора, крвопија радничке класе и поштених људи, ја ћу пронаћи најлуксузнију вилу неког буржуја, ускочити у њу, потражити најлуксузнији кревет и са све чизмама својим партизанским и личким блатом на њима - лећи и преспавати.156
У једном чланку Трешњић пише да су спискови са именима ухапшених, уз основне податке, слати у Озну за Београд, настављајући:
Њихова оловка је ишла поред имена и уписивала само две речи: Бањица или стрељати... Ми смо били суд, све је обављала Озна... План је био да се побије што више сарадника окупатора и непријатеља револуције. То је обављено успешно.157
Спискове враћане из градске Озне Трешњић је предавао стрељачком воду. ''Он предвече повеже одређене за стрељање и поведе их у Лисичји поток или Бањичку ливаду'', пише Трешњић.
Шефови Озне за Београд тада су били Слободан Пенезић Крцун (октобра 1944), Милош Минић (новембра 1944), Вељко Мићуновић (до марта 1945) и Јово Капичић (до септембра 1945).158
Други масовни талас убистава кренуо је у зиму 1944\45. Само у том таласу ''извођења задатка'', остала су документа КНОЈ-а о убиству 585 особа у Ћуприји, 598 у Варварину, 615 у Деспотовцу, 750 у Параћину и 815 у Јагодини.159
У Крагујевцу су убили директора Гимназије, Лазара Ћурчића, још четири средњошколска професора - Светислава Максимовића, Животу Тодоровића, Киру Спренски и Антона Павлича - као и једног професора Богословије, др Тиосава Матића.
Професора историје Светислава Максимовића бацио је кроз прозор са другог спрата старог затвора, који се налазио тик уз суд, предратни пекарски шегрт и познати силеџија Станко Матијашевић ''Курјак'', тада главни иследник Озне.
Управник највећег затвора у Крагујевцу, у подрумима Капислане, постао је управо Александар Живаљевић Цоја, један од оних робијаша који су се дочепали слободе у хаосу Априлског рата 1941. и потом ступили у партизане (није реч о политичким робијашима).
У Крагујевцу су убили и најмање 13 ђака и матураната Гимназије и других средњих школа: Живана Живу Ковановића из Баточине, Јована Динића, Банета Николића, Александра Савића и Милана љубичића из Крагујевца, Живорада Жику Лекића из Ресника, Радмилу Шпиљевић и Гору Добривојевић из Лужница, Милана Васовића из Бечевице, Стамену Јовановић из Топонице, Радмилу Раду Божић из Бадњевца, Борисава Каровића из Гривца и Сретена Стојановића из Гунцата.
Петнаестогодишњи Жива Ковановић отишао је из учионице у судницу импровизовану у Хотелу ''Дубровник'', где је маса скојеваца, лоших ђака, скандирала: ''На смрт!'' Убијен је исте ноћи. (Рехабилитован је 2008. године, одлуком Општинског суда у Баточини.)
Убица Јована Динића продао је његов скупоцени капут.
Милана Васовића чули су да пева песму ''Краљу Перо, цвеће наше, далеко те отераше''. Свирепо је мучен и унакажен (ископали су му очи и одсекли уши и прсте на рукама и ногама).
Борисав Каровић добио је задатак да прочита поздравни говор комунистима, у згради основне школе у селу Гривци, ујесен 1944. године Уместо ''другови и другарице'', што никад раније није чуо, започео је говор уобичајеним ''браћо и сестре''. Одвукли су га са бине у школски подрум и свирепо мучили. Остао је тежак инвалид и као такав умро 1953. године.
- Poruka
- 639
Радмила Шпиљевић, Гора Добривојевић и Радмила Божић биле су чланице Женске равногорске омладине санитета, а вероватно и седамнаестогодишња Стамена Јовановић.
Матуранте осмог разреда Гимназије Александра Савића и Милана Љубичића лажно су оптужили лоши ђаци из шестог разреда, да у свескама цртају кукасте крстове. Цртежи нису пронађени, али су они ипак убијени. Др Душан Илић, у чијем је џемперу стрељан Љубичић (позајмио му је те вечери), наводи поименице те лоше ђаке који су касније постали функционери, дипломате и директори.160
У целој Србији страдали су најбољи, а испливавали најгори.
Према карактеристикама опуномоћства Озне за Таковски срез од 24. априла 1945. године, из Гимназије у Горњем Милановцу истеране су три најбоље професорке. За њих је образложење било:
1. Мила Дамњановић. Као наставник историје показује очито негодовање, нерасположење и крајњу оскудицу потребне љубави за жртве и напоре наших народа, представљајући се увек да то она мора и тежећи увек да све сведе на бројне резултате и да успехе НОБ представи само као незнатне...
2. Наталија Мићић. Изразити реакционар и непријатељ НОП... Једном приликом држећи предавање на Дану жена - О српској жени - ограничила се само на некакве калуђерице и светице...
3. Драгиња Јовановић. Фанатизовани верски мистик. Непомирљиви непријатељ Народноослободилачког покрета. Реакционар какав се ретко где може наћи. Ужива неограничене симпатије код реакционарних ученика у школи показујући очиту наклоност и симпатије према њима...161
Истовремено, Озна даје препоруке да на радним местима остану професори са лошим карактеристикама. За Анђу Анђелковић у образложењу пише: ''Подмитљива, слабог карактера и конзервативна у својим назорима о свету и животу.'' За још једног пожељног професора, Добрачина Шошкића, Озна наводи:
Човек за кога сем ракије и јела ништа друго не постоји... Плашљив је и незаинтересован и као такав сада је лојалан.162
Поред масовних злочина, реакцију су изазивали и многи други поступци комуниста. Они су скрнавили цркве, пљачкали становништво, забрањивали приватну својину, гушили демократију...
Од онога што су напљачкали за себе су обезбедили лагодан живот, док су преко ноћи читаву нацију срозали на просјачки штап. Подела на богате и сиромашне, дијаметрално супротна комунистичкој пропаганди, никада није била тако изражена као првих година њихове страховладе.
Због свега тога комунисти су се бојали новог српског устанка.
Прва мера за осујећивање устанка била је убијање стварних и могућих непријатеља њихове власти.
Другу групу осумњичених систематски су хапсили и мучили у никад бројнијим казаматима.
Следећа мера била је масовна мобилизација. У Србији је мобилисано око 300.000 младића који су без обуке послати на фронт. За неколико месеци погинуло је 80.000 младића, већином у Хрватској, док су партизанске формације састављене од Хрвата држане ван главних фронтова. Губици појединих јединица састављених од регрута из Србије износили су и до 47 посто.163
Др Милан Грол, тада члан привремене владе у Београду, 21. марта 1945. године саопштио је америчком амбасадору Патерсону: ''Тито је претворио Београд у своју тврђаву и посео је најбољим трупама, док се неопремљена деца упућују на фронт''.164
Тако су комунисти спојили масовну мобилизацију и систематско убијање. Војничких разлога за огромне губитке није било. Они су последица понашања окупатора у окупираној земљи. Рачунајући директно и индиректно уморене, комунисти су послали у смрт преко 200.000 Срба.
Ко није био стрељан, одведен у логор, затвор или касарну, упућиван је на тзв. добровољне радне акције. У прво време ''добровољци'' су спровођени у руднике и шуме, а касније и на друга градилишта широм земље. Крајем 1944, током 1945. и 1946. године, комунисти су у сваком тренутку у затворима, логорима, касарнама и на присилном раду држали преко пола милиона Срба.
Све ове мере имале су следећи циљ: ни у једном српском насељу, посебно сеоском, не смеју остати мушкарци способни да носе оружје, јер су сви они потенцијални устаници. Тај свој циљ комунисти су у великој мери успели да остваре, али онда је избила епидемија глади: није имао ко да обрађује земљу. Глад их, међутим, није натерала да пусте сељаке из затвора, логора и касарни. Уместо тога, спровели су режим тзв. принудног откупа, којим су под претњом смрћу отимали последње залихе хране. Тако је покренут нови круг терора. Епидемија глади међу становништвом још више је појачана, а смртност је порасла.
Српски народ највише је погодила мера коју су комунисти предузели за очување власти у дужем временском периоду. То је тзв. метод јаничара, који су одмах применили на деци, да би га постепено, с протоком времена, проширили на читаву нацију. Реч је о методу у коме се деци брише свест о свом пореклу и васпитању, да би била замењена новим, жељеним информацијама. Тако су Турци, на име данка у крви, одводили Српчад и од њих правили своје најбоље војнике, а српске непријатеље.
Новим генерацијама ускраћивана је свака могућност да чују истину о себи и свом пореклу. Томе су прилагођени школски програми, средства информисања, културни садржаји, туристичке манифестације, и све друго што се могло искористити за пропаганду. Деци је представљено да су они, комунисти, најбољи људи на свету, да је, штавише, свет и постављен тако да у својој највишој фази развоја произведе њих, комунисте, и онда их занавек очува. Пропаганда према деци допуњавала се терором према старијима. Како су деца одрастала, потреба за терором се смањивала.
После три и по деценије, генерације комунистичких јаничара масовно су плакале на сахрани једног од највећих убица својих очева и дедова, Ј. Б. Тита. Три деценије после смрти диктатора, последице метода јаничара и даље су веома велике.165
ИЗВОРИ И НАПОМЕНЕ:
142 С. Аврамов, Постхеројски рат Запада против Југославије, 119. Према изјави хрватског историчара Душана Биланџића на Округлом столу ''Павелић, Тито, њихов допринос хрватској државности''. Извештај са округлог стола објављен је у ''Глобусу'' (Загреб, 28. јануар 1994). Биланџић је био један од Хрвата доведених у Београд после ''ослобођења'', јер у престоници није било довољно присталица КПЈ. На истом округлом столу, Биланџић је пренео и одговор Ј. Б. Тита на примедбу да ће Устав из 1974. године ''свести Србију на Београдски пашалук''. Брозов одговор гласио је: ''Па то и хоћу''.
143 Р. Вукчевић, На страшном суду, 33-34.
144 П. Симић, Србија, земља необјашњива, 120.
145 Све за победу, 19. октобар 1945.
146 Б. Димитријевић, Грађански рат у миру, 51.
147 Б. Димитријевић, Грађански рат у миру, 50.
148 П. Симић, Србија, земља необјашњива, 120-121.
149 Све за победу, 19. јул 1945.
150 О злочину у Дивцима: изјава љубомира Рафаиловића, очевидца, аутору. У књизи ''Крвава листа комунистичких злочина'', објављеној 1942. године у Београду, о убиству Веселина Петровића, почињеном 30. септембра 1941, пише: ''Прво су му секли део по део тела, онда су му тестером одсекли главу''. У књизи даље пише да су недићевци, у дворишту куће у селу Дупљај, где се налазио штаб Јосипа Мајера, откопали 33 унакажена леша (''Крвава листа...``, стране 58-59). Броз се на састанку са Дражом у Брајићима, 26. и 27. октобра 1941, одрицао одреда којима су командовали Борота и Леви, јер су били познати по злочинима (С. Живановић, Трећи српски устанак, књига трећа, 44-45).
151 Р. и Ж. Кнежевић, Слобода или смрт, 395.
152 П. Симић, Србија, земља необјашњива, 122.
153 Погледи, бр. 268, септембар 2005.
154 П. Симић, Србија, земља необјашњива, 120-124.
155 и 156 Вечерње новости, 4. новембар 2006 и 16. децембар 2006.
157 Б. Димитријевић, Грађански рат у миру, 48-49. Према Трешњићевом чланку ''Ослобађање Дедиња'', објављеном у часопису ''Круг'' 1998.
158 Б. Димитријевић, Грађански рат у миру, 48.
159 П. Симић, Србија, земља необјашњива, 120-137.
160 О жртвама комунизма у Крагујевцу: У књизи ''На трагу злочина'' Слободан Ћировић наводи имена око 300 жртава из Гружанског среза, као и најпознатије убијене Крагујевчане; у фељтону ''Крагујевачка трагедија 1944. године'', објављиваном у недељнику ''Светлост'' од августа 2009. до јуна 2010, дат је делимичан списак од 1.075 имена жртава комуниста у Крагујевачком округу, међу којима су и 32 свештена лица Шумадијске епархије. У поменутој књизи, као и у фељтону, за свако име наводи се извор.
161 и 162 Г. Давидовић, М. Тимотијевић, Затамњена прошлост, књига 3, 185-186.
163 П. Симић, Србија, земља необјашњива, 150-151.
164 Р. и Ж. Кнежевић, Слобода или смрт, 445.
165 Јаничарски метод подразумевао је и слање 10.000 деце у Бугарску и 20.000 деце у Совјетски Савез, крајем 1944, ''на васпитање у комунистичком духу''. (Р. и Ж. Кнежевић, Слобода или смрт, 395-396; Дражини извештаји, према писању ''Борбе''). Међу дечацима и девојчицама послатим у Бугарску налазио зе и Будимир Будисављевић, рођен 1934. године у Борикама код Рогатице. Заједно са рођеним братом и сестром, Славком и Добринком, и браћом од стрица Радојем и Витомиром, најпре се нашао у дечјим избегличким центрима у Недићевој Србији, а потом, по доласку комуниста, у интернату у Софији. У бугарској престоници деца су подвргнута суровој тортури. Изгладњивали су их, малтретирали, псовали ''мајку четничку'' и ''српског краља''. Свој деци у Будимировој групи почупана је коса, тако што је излепљена врелим воском и отргнута. Враћени су у Србији после осам месеци. Некима се коса делимично обновила, као Будумиру, а некима није уопште. Будимир и његових четворо браће и сестара касније су добили тумор на мозгу или у пределу главе. Само Будимир је излечен, остали су прерано преминули. Једна девојчица из Борика, Невенка Перендија, због тоталне ћелавости у пубертету је пала у депресију. Најзад је извршила самоубиство, тако што је скочила под воз, 1955. године, у Новој Пазови. (Изјава Будимира Будисављевића из Нове Пазове, аутору.)
Матуранте осмог разреда Гимназије Александра Савића и Милана Љубичића лажно су оптужили лоши ђаци из шестог разреда, да у свескама цртају кукасте крстове. Цртежи нису пронађени, али су они ипак убијени. Др Душан Илић, у чијем је џемперу стрељан Љубичић (позајмио му је те вечери), наводи поименице те лоше ђаке који су касније постали функционери, дипломате и директори.160
У целој Србији страдали су најбољи, а испливавали најгори.
Према карактеристикама опуномоћства Озне за Таковски срез од 24. априла 1945. године, из Гимназије у Горњем Милановцу истеране су три најбоље професорке. За њих је образложење било:
1. Мила Дамњановић. Као наставник историје показује очито негодовање, нерасположење и крајњу оскудицу потребне љубави за жртве и напоре наших народа, представљајући се увек да то она мора и тежећи увек да све сведе на бројне резултате и да успехе НОБ представи само као незнатне...
2. Наталија Мићић. Изразити реакционар и непријатељ НОП... Једном приликом држећи предавање на Дану жена - О српској жени - ограничила се само на некакве калуђерице и светице...
3. Драгиња Јовановић. Фанатизовани верски мистик. Непомирљиви непријатељ Народноослободилачког покрета. Реакционар какав се ретко где може наћи. Ужива неограничене симпатије код реакционарних ученика у школи показујући очиту наклоност и симпатије према њима...161
Истовремено, Озна даје препоруке да на радним местима остану професори са лошим карактеристикама. За Анђу Анђелковић у образложењу пише: ''Подмитљива, слабог карактера и конзервативна у својим назорима о свету и животу.'' За још једног пожељног професора, Добрачина Шошкића, Озна наводи:
Човек за кога сем ракије и јела ништа друго не постоји... Плашљив је и незаинтересован и као такав сада је лојалан.162
Поред масовних злочина, реакцију су изазивали и многи други поступци комуниста. Они су скрнавили цркве, пљачкали становништво, забрањивали приватну својину, гушили демократију...
Од онога што су напљачкали за себе су обезбедили лагодан живот, док су преко ноћи читаву нацију срозали на просјачки штап. Подела на богате и сиромашне, дијаметрално супротна комунистичкој пропаганди, никада није била тако изражена као првих година њихове страховладе.
Због свега тога комунисти су се бојали новог српског устанка.
Прва мера за осујећивање устанка била је убијање стварних и могућих непријатеља њихове власти.
Другу групу осумњичених систематски су хапсили и мучили у никад бројнијим казаматима.
Следећа мера била је масовна мобилизација. У Србији је мобилисано око 300.000 младића који су без обуке послати на фронт. За неколико месеци погинуло је 80.000 младића, већином у Хрватској, док су партизанске формације састављене од Хрвата држане ван главних фронтова. Губици појединих јединица састављених од регрута из Србије износили су и до 47 посто.163
Др Милан Грол, тада члан привремене владе у Београду, 21. марта 1945. године саопштио је америчком амбасадору Патерсону: ''Тито је претворио Београд у своју тврђаву и посео је најбољим трупама, док се неопремљена деца упућују на фронт''.164
Тако су комунисти спојили масовну мобилизацију и систематско убијање. Војничких разлога за огромне губитке није било. Они су последица понашања окупатора у окупираној земљи. Рачунајући директно и индиректно уморене, комунисти су послали у смрт преко 200.000 Срба.
Ко није био стрељан, одведен у логор, затвор или касарну, упућиван је на тзв. добровољне радне акције. У прво време ''добровољци'' су спровођени у руднике и шуме, а касније и на друга градилишта широм земље. Крајем 1944, током 1945. и 1946. године, комунисти су у сваком тренутку у затворима, логорима, касарнама и на присилном раду држали преко пола милиона Срба.
Све ове мере имале су следећи циљ: ни у једном српском насељу, посебно сеоском, не смеју остати мушкарци способни да носе оружје, јер су сви они потенцијални устаници. Тај свој циљ комунисти су у великој мери успели да остваре, али онда је избила епидемија глади: није имао ко да обрађује земљу. Глад их, међутим, није натерала да пусте сељаке из затвора, логора и касарни. Уместо тога, спровели су режим тзв. принудног откупа, којим су под претњом смрћу отимали последње залихе хране. Тако је покренут нови круг терора. Епидемија глади међу становништвом још више је појачана, а смртност је порасла.
Српски народ највише је погодила мера коју су комунисти предузели за очување власти у дужем временском периоду. То је тзв. метод јаничара, који су одмах применили на деци, да би га постепено, с протоком времена, проширили на читаву нацију. Реч је о методу у коме се деци брише свест о свом пореклу и васпитању, да би била замењена новим, жељеним информацијама. Тако су Турци, на име данка у крви, одводили Српчад и од њих правили своје најбоље војнике, а српске непријатеље.
Новим генерацијама ускраћивана је свака могућност да чују истину о себи и свом пореклу. Томе су прилагођени школски програми, средства информисања, културни садржаји, туристичке манифестације, и све друго што се могло искористити за пропаганду. Деци је представљено да су они, комунисти, најбољи људи на свету, да је, штавише, свет и постављен тако да у својој највишој фази развоја произведе њих, комунисте, и онда их занавек очува. Пропаганда према деци допуњавала се терором према старијима. Како су деца одрастала, потреба за терором се смањивала.
После три и по деценије, генерације комунистичких јаничара масовно су плакале на сахрани једног од највећих убица својих очева и дедова, Ј. Б. Тита. Три деценије после смрти диктатора, последице метода јаничара и даље су веома велике.165
ИЗВОРИ И НАПОМЕНЕ:
142 С. Аврамов, Постхеројски рат Запада против Југославије, 119. Према изјави хрватског историчара Душана Биланџића на Округлом столу ''Павелић, Тито, њихов допринос хрватској државности''. Извештај са округлог стола објављен је у ''Глобусу'' (Загреб, 28. јануар 1994). Биланџић је био један од Хрвата доведених у Београд после ''ослобођења'', јер у престоници није било довољно присталица КПЈ. На истом округлом столу, Биланџић је пренео и одговор Ј. Б. Тита на примедбу да ће Устав из 1974. године ''свести Србију на Београдски пашалук''. Брозов одговор гласио је: ''Па то и хоћу''.
143 Р. Вукчевић, На страшном суду, 33-34.
144 П. Симић, Србија, земља необјашњива, 120.
145 Све за победу, 19. октобар 1945.
146 Б. Димитријевић, Грађански рат у миру, 51.
147 Б. Димитријевић, Грађански рат у миру, 50.
148 П. Симић, Србија, земља необјашњива, 120-121.
149 Све за победу, 19. јул 1945.
150 О злочину у Дивцима: изјава љубомира Рафаиловића, очевидца, аутору. У књизи ''Крвава листа комунистичких злочина'', објављеној 1942. године у Београду, о убиству Веселина Петровића, почињеном 30. септембра 1941, пише: ''Прво су му секли део по део тела, онда су му тестером одсекли главу''. У књизи даље пише да су недићевци, у дворишту куће у селу Дупљај, где се налазио штаб Јосипа Мајера, откопали 33 унакажена леша (''Крвава листа...``, стране 58-59). Броз се на састанку са Дражом у Брајићима, 26. и 27. октобра 1941, одрицао одреда којима су командовали Борота и Леви, јер су били познати по злочинима (С. Живановић, Трећи српски устанак, књига трећа, 44-45).
151 Р. и Ж. Кнежевић, Слобода или смрт, 395.
152 П. Симић, Србија, земља необјашњива, 122.
153 Погледи, бр. 268, септембар 2005.
154 П. Симић, Србија, земља необјашњива, 120-124.
155 и 156 Вечерње новости, 4. новембар 2006 и 16. децембар 2006.
157 Б. Димитријевић, Грађански рат у миру, 48-49. Према Трешњићевом чланку ''Ослобађање Дедиња'', објављеном у часопису ''Круг'' 1998.
158 Б. Димитријевић, Грађански рат у миру, 48.
159 П. Симић, Србија, земља необјашњива, 120-137.
160 О жртвама комунизма у Крагујевцу: У књизи ''На трагу злочина'' Слободан Ћировић наводи имена око 300 жртава из Гружанског среза, као и најпознатије убијене Крагујевчане; у фељтону ''Крагујевачка трагедија 1944. године'', објављиваном у недељнику ''Светлост'' од августа 2009. до јуна 2010, дат је делимичан списак од 1.075 имена жртава комуниста у Крагујевачком округу, међу којима су и 32 свештена лица Шумадијске епархије. У поменутој књизи, као и у фељтону, за свако име наводи се извор.
161 и 162 Г. Давидовић, М. Тимотијевић, Затамњена прошлост, књига 3, 185-186.
163 П. Симић, Србија, земља необјашњива, 150-151.
164 Р. и Ж. Кнежевић, Слобода или смрт, 445.
165 Јаничарски метод подразумевао је и слање 10.000 деце у Бугарску и 20.000 деце у Совјетски Савез, крајем 1944, ''на васпитање у комунистичком духу''. (Р. и Ж. Кнежевић, Слобода или смрт, 395-396; Дражини извештаји, према писању ''Борбе''). Међу дечацима и девојчицама послатим у Бугарску налазио зе и Будимир Будисављевић, рођен 1934. године у Борикама код Рогатице. Заједно са рођеним братом и сестром, Славком и Добринком, и браћом од стрица Радојем и Витомиром, најпре се нашао у дечјим избегличким центрима у Недићевој Србији, а потом, по доласку комуниста, у интернату у Софији. У бугарској престоници деца су подвргнута суровој тортури. Изгладњивали су их, малтретирали, псовали ''мајку четничку'' и ''српског краља''. Свој деци у Будимировој групи почупана је коса, тако што је излепљена врелим воском и отргнута. Враћени су у Србији после осам месеци. Некима се коса делимично обновила, као Будумиру, а некима није уопште. Будимир и његових четворо браће и сестара касније су добили тумор на мозгу или у пределу главе. Само Будимир је излечен, остали су прерано преминули. Једна девојчица из Борика, Невенка Перендија, због тоталне ћелавости у пубертету је пала у депресију. Најзад је извршила самоубиство, тако што је скочила под воз, 1955. године, у Новој Пазови. (Изјава Будимира Будисављевића из Нове Пазове, аутору.)
- Poruka
- 639
Према изјави Симеона Николова Николова из Софије, децу је у Бугарској најпре прегледала лекарска комисија и за свако дете је отваран лекарски картон. ''Многа деца била су изложена насиљу још у Југославији. Код неких су откривени ожиљци од гашења цигарета. Некима је било извађено једно око. Повећи број деце био је у депресији... Нису сва деца враћена у Југославију, нека су остала до краја у Бугарској. Југославија је одбила да прими децу са неизлечивим психичким последицама. Она су умирала у бугарским клиникама, или, касније, старачким домовима'', каже Николов. Он такође тврди да су Бугари са свом децом добро поступали. Наводи пример да је два детета, сестре Милицу и Милену Стефановић, или Степановић, усвојио брачни пар др Иванка и др љубомир Петров. Када су одрасле, Милица и Милена су се вратиле у Србију, али им у југословенској амбасади у Софији нису дозволили да понесу ни један предмет за успомену из Бугарске. Касније су се враћале да обиђу своје бугарске ''родитеље''. (Изјава Сиеона Николова из Софије, аутору. Симеон је рођен 1936. Као дечак дружио се са Милицом и Миленом.)
За разлику од Србије, у Бугарској је прича о 10.000 српске деце доста позната. Документарни филм о доласку деце може се наћи на Интернету, ако се на Гуглу укуца ''братски прием на југославските деца'', с тим што се мора употребити бугарско, односно руско, слово ''ју''. На Интернету се може наћи и потресан чланак др Пенке Дамјанове о овој деци. Пенка је рат провела у партизанима и у бугарским затворима. Она је лекарка у белом мантилу која се у поменутом филму види приликом дочека деце. У књизи ''Спомени за разни места и години'', у чланку ''За една изчезнала снимка'', Дамјанова пише да су деца дошла болесна од триховитије, заразне болести од које опада коса, а коју су звали и ''босанска болест''. О двогодишњем лечењу деце у Бугарској, Пенка пише с љубављу. Чланак се завршава њеним учешћем на митингу у Софији 1992, против натовског бомбардовања Срба у БиХ.
(Из књиге М. Самарџића ''Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета'', пет том, ''Погледи, Крагујевац, 2010; стране 771-778)
Ето,то је та црвена банда која нас је "ослобађала" и која је водила "борбу против окупатора и квислинга".
За разлику од Србије, у Бугарској је прича о 10.000 српске деце доста позната. Документарни филм о доласку деце може се наћи на Интернету, ако се на Гуглу укуца ''братски прием на југославските деца'', с тим што се мора употребити бугарско, односно руско, слово ''ју''. На Интернету се може наћи и потресан чланак др Пенке Дамјанове о овој деци. Пенка је рат провела у партизанима и у бугарским затворима. Она је лекарка у белом мантилу која се у поменутом филму види приликом дочека деце. У књизи ''Спомени за разни места и години'', у чланку ''За една изчезнала снимка'', Дамјанова пише да су деца дошла болесна од триховитије, заразне болести од које опада коса, а коју су звали и ''босанска болест''. О двогодишњем лечењу деце у Бугарској, Пенка пише с љубављу. Чланак се завршава њеним учешћем на митингу у Софији 1992, против натовског бомбардовања Срба у БиХ.
(Из књиге М. Самарџића ''Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета'', пет том, ''Погледи, Крагујевац, 2010; стране 771-778)
Ето,то је та црвена банда која нас је "ослобађала" и која је водила "борбу против окупатора и квислинга".
- Poruka
- 50
"Teilweise haben die Serben zeigten sich weiterhin als die zuverlässigste Verbündete im Kampf gegen die roten Bänder, das heißt gegen Kommunismus.Sie sind immer bereit, gegen die Banditen mit der deutschen Wehrmacht zu kämpfen und auch um sich unter das Kommando der "
ibidem,p.307;BA/MA, RH 24-15/10 SS-Freiw.-Div. "Prinz Eugen" an Gen.Kdo. XV.Geb.AK. (5.9.1943)
"Srbi su se nekoliko puta za redom pokazali kao najpouzdaniji saveznici u borbi protiv crvenih bandi,protiv komunizma.Oni su uvek spremni da se bore protiv bandita rame uz rame sa Nemackim Vermahtom i cak da se stave pod njegovu komandu."
ibidem,p.307;BA/MA, RH 24-15/10 SS-Freiw.-Div. "Prinz Eugen" an Gen.Kdo. XV.Geb.AK. (5.9.1943)
ibidem,p.307;BA/MA, RH 24-15/10 SS-Freiw.-Div. "Prinz Eugen" an Gen.Kdo. XV.Geb.AK. (5.9.1943)
"Srbi su se nekoliko puta za redom pokazali kao najpouzdaniji saveznici u borbi protiv crvenih bandi,protiv komunizma.Oni su uvek spremni da se bore protiv bandita rame uz rame sa Nemackim Vermahtom i cak da se stave pod njegovu komandu."
ibidem,p.307;BA/MA, RH 24-15/10 SS-Freiw.-Div. "Prinz Eugen" an Gen.Kdo. XV.Geb.AK. (5.9.1943)
- Poruka
- 50
Видиш да Хогариус нам саркастично објашњава како нисмо у праву...зли нацисти...
Знам и човека из Сопота који их је скривао 3 године у својој кући,па када се рат завршио и они отперијали,схватио да му је украдена цела уштеђевина...таква је то захвалност..
- Poruka
- 639
ХЕРМАН НОЈБАХЕР О ДИМИТРИЈУ ЉОТИЋУ
Ко је непријатељ број један? Ово питање, овај закон односи се такође и на такозване Љотићеве добровољце, који су се ставили у службу Недића и немачких трупа, како би се борили против комуниста. Љотић је био политички веома ангажован човек и идеолог, који је основао покрет Збор, а његови следбеници звали су се збораши. Пре 1941. године либерална, прозападна влада била је против збораша, који су пред сам почетак рата знатно порасли и постали прилично популарни. Збор је био српски национални покрет обнове и имао је своје корене у српској традицији. Имао је неке сличности са Гвозденом гардом у Румунији, јер су и збораши тражили своју инспирацију у религији. Љотић је својим присталицама проповедао спремност на подношење личне жртве, како би дошло до моралног препорода српског народа и то у веку и времену који се удаљио од Бога, где смо доживели уништење старих вредности због атеизма, материјализма и либерализма. У овоме је Љотић видео несрећу наше садашњости. Био је противник урбане цивилизације која разара традицију села, критиковао корумпираност формалне демократије и залагао се за један ауторитарни систем власти, који би поново оживео патријахалне вредности друштвеног поретка. Село је у његовим очима било извор и резервоар истинских вредности. Атеистички бољшевизам какав је на снази у Русији, за Љотића је представљао дело сатанских сила, које су се увукле у хришћански свет. Он је био у правом смислу српски националиста, али као антикомуниста размишљао је шире, у европским димензијама. Овакав став довео га је до сарадње са Недићем и Немцима у борби против комунизма. Љотић, међутим није био спреман да се одрекне ни педља југословенске територије... Био је против слободних зидара, против Јевреја, строго националан и православан. Он и његове присталице и даље су били за монархију Карађорђевића и краља Петра, али нису поштовали његове заповести. Ово су оправдали тиме, да се краљ Петар није налазио у Србији, него је био у власти једне стране силе, дакле није био слободан...
Његови добровољци, који су од 1941. године до конца рата водили многе борбе се партизанима и при томе претрпели велике губитке, нису никада бројали више од девет хиљада бораца. На почетку рата они су се борили и против четника. У већини су то били млади људи, а међу њима налазио се висок проценат студената и интелигенције...
Напетост и неслагање са покретом Драже Михајловића тек је попустила 1944. године... Најважнији део Добровољачког корпуса био је добар и он се састојао из студената и ђака, али ту је било и сељачких синова, а налазило се и доста Срба, који су били протерани из Хрватске... Њихова борбена вредност се показала у току борбе са партизанима, приликом Титовог другог покушаја да упадне у Србију и истакли су се у борбама са комунистима код Ужица и Рашке.
Ко је непријатељ број један? Ово питање, овај закон односи се такође и на такозване Љотићеве добровољце, који су се ставили у службу Недића и немачких трупа, како би се борили против комуниста. Љотић је био политички веома ангажован човек и идеолог, који је основао покрет Збор, а његови следбеници звали су се збораши. Пре 1941. године либерална, прозападна влада била је против збораша, који су пред сам почетак рата знатно порасли и постали прилично популарни. Збор је био српски национални покрет обнове и имао је своје корене у српској традицији. Имао је неке сличности са Гвозденом гардом у Румунији, јер су и збораши тражили своју инспирацију у религији. Љотић је својим присталицама проповедао спремност на подношење личне жртве, како би дошло до моралног препорода српског народа и то у веку и времену који се удаљио од Бога, где смо доживели уништење старих вредности због атеизма, материјализма и либерализма. У овоме је Љотић видео несрећу наше садашњости. Био је противник урбане цивилизације која разара традицију села, критиковао корумпираност формалне демократије и залагао се за један ауторитарни систем власти, који би поново оживео патријахалне вредности друштвеног поретка. Село је у његовим очима било извор и резервоар истинских вредности. Атеистички бољшевизам какав је на снази у Русији, за Љотића је представљао дело сатанских сила, које су се увукле у хришћански свет. Он је био у правом смислу српски националиста, али као антикомуниста размишљао је шире, у европским димензијама. Овакав став довео га је до сарадње са Недићем и Немцима у борби против комунизма. Љотић, међутим није био спреман да се одрекне ни педља југословенске територије... Био је против слободних зидара, против Јевреја, строго националан и православан. Он и његове присталице и даље су били за монархију Карађорђевића и краља Петра, али нису поштовали његове заповести. Ово су оправдали тиме, да се краљ Петар није налазио у Србији, него је био у власти једне стране силе, дакле није био слободан...
Његови добровољци, који су од 1941. године до конца рата водили многе борбе се партизанима и при томе претрпели велике губитке, нису никада бројали више од девет хиљада бораца. На почетку рата они су се борили и против четника. У већини су то били млади људи, а међу њима налазио се висок проценат студената и интелигенције...
Напетост и неслагање са покретом Драже Михајловића тек је попустила 1944. године... Најважнији део Добровољачког корпуса био је добар и он се састојао из студената и ђака, али ту је било и сељачких синова, а налазило се и доста Срба, који су били протерани из Хрватске... Њихова борбена вредност се показала у току борбе са партизанима, приликом Титовог другог покушаја да упадне у Србију и истакли су се у борбама са комунистима код Ужица и Рашке.
- Poruka
- 7.308
О СДК из немачких докумената.
Старе добровољачке јединице су се истакле у борби против комуниста 1941/42. Њихова лојалност и пожртвовање у служби нису за последњу половину године уздрмани ни тиме што их гоне комунисти и Дража Михајловић, што их влада недовољно подржава и што су веома оскудно били одевани и храњени. Чињеница да стари добровољци представљају језгро новостворених батаљона, даје наде да ће и ови бити исти. До сада су били ангажовани само 1, 2. и 3. батаљон. 1. и 2. претежно за чување објеката, али појединачне чете и против обеју устаничких: група. 3. батаљон налази се већ дуже време на источном одсеку 704. пешадијске дивизије. Генерал-потпуковник Јупе га је повољно оценио, како у борби против комуниста тако и против ДМ-људи.
IZVEŠTAJ KOMANDUJUĆEG GENERALA I KOMANDANTA U SRBIJI OD 7. MARTA 1943. KOMANDANTU JUGOISTOKA O FORMIRANJU I DELATNOSTI SRPSKOG DOBROVOLJAČKOG KORPUSA
Српски добровољачки корпус је са три батаљона први пут ангажован у једном самосталном подухвату у подручју Пожаревац - Петровац - Кучево, али није успео да присили на борбу покретне групе, које су измицале по наређењу ДМ. У разбијању непријатељске агентурне мреже и пропагандној делатности у корист Недићеве владе, добровољци су имали добрих успеха. До сада 3 непријатеља мртва, 5 рањених, а заробљено 20 дражиноваца, 100 комуниста и бандита.
PETNAESTODNEVNI IZVEŠTAJ KOMANDUJUĆEG GENERALA I KOMANDANTA U SRBIJI OD 19. MARTA 1943. KOMANDANTU JUGOISTOKA O VOJNO-POLITIČKOJ I PRIVREDNOJ SITUACIJI U SRBIJI
1. и 4. батаљон су се приликом ангажовања против комунистичких банди и ДМ-састава добро показали у борби. 5. батаљон је тек сада завршио са обуком.
IZVESTAJ KOMANDUJUČEG GENERALA I KOMANDANTA U SRBIJI OD 6. MAJA 1943. KOMANDANTU JUGOISTOKA O ULOZI, ZADACIMA I ANGAŽOVANJU RUSKOG ZAŠTITNOG KORPUSA I SRPSKOG DOBROVOLJAČKOG KORPUSA U SRBIJI
На тражење српске владе за сређивање заоштрених односа у срезу Крушевац, одобрено је постављање са нарочитим пуномоћјем министра Олћана, који је близак српском добровољачком покрету. За извршавање поверених му задатака, стављено му је на располагање, ради провере, 2 бат. СДК и тамошња српска полиција. До сада постигнути успеси у смиривању већ сада оправдавају покушај.
СДК се све више исказивао као значајна трупа за борбу против мобилних банди ДМ и комунистичких банди. Раскид са покретом ДМ изгледа да је код већег дела корпуса одсад потврђен. Три батаљона која су била ангажована за вођење борбе у покрету у рејону Ужица и Крушевца у извештајном периоду били су стално у додиру са непријатељем. Уз својих 28 погинулих, 19 рањених и 3 нестала, успели су да у борби убију 143 непријатеља (од тога 122 припадника ДМ) и заробе 41 (од којих 30 припадника ДМ). Мора се имати у виду да им се поклони већа пажња и да се повремено бат. повуку из борбе ради попуне.
MESECNI IZVEŠTAJ KOMANDUJUCEG GENERALA I KOMANDANTA U SRBIJI OD 19. AVGUSTA 1943. KOMANDANTU JUGOISTOKA O VOJNO-POLITIČKOJ I PRIVREDNOJ SITUACIJI, ČETNIČKOM POKRETU, SOPSTVENIM PROTIV-MERAMA I DIVERZIJAMA U SRBIJI
Интересантно, нигде у немачким документима(барем што се 1943. и 1944. и 1945. године) нисам нашао извештај који било који аспект деловања јединице оцењује негативно( ни један!). О наводним ''злочинима'', не треба трошити речи.
Старе добровољачке јединице су се истакле у борби против комуниста 1941/42. Њихова лојалност и пожртвовање у служби нису за последњу половину године уздрмани ни тиме што их гоне комунисти и Дража Михајловић, што их влада недовољно подржава и што су веома оскудно били одевани и храњени. Чињеница да стари добровољци представљају језгро новостворених батаљона, даје наде да ће и ови бити исти. До сада су били ангажовани само 1, 2. и 3. батаљон. 1. и 2. претежно за чување објеката, али појединачне чете и против обеју устаничких: група. 3. батаљон налази се већ дуже време на источном одсеку 704. пешадијске дивизије. Генерал-потпуковник Јупе га је повољно оценио, како у борби против комуниста тако и против ДМ-људи.
IZVEŠTAJ KOMANDUJUĆEG GENERALA I KOMANDANTA U SRBIJI OD 7. MARTA 1943. KOMANDANTU JUGOISTOKA O FORMIRANJU I DELATNOSTI SRPSKOG DOBROVOLJAČKOG KORPUSA
Српски добровољачки корпус је са три батаљона први пут ангажован у једном самосталном подухвату у подручју Пожаревац - Петровац - Кучево, али није успео да присили на борбу покретне групе, које су измицале по наређењу ДМ. У разбијању непријатељске агентурне мреже и пропагандној делатности у корист Недићеве владе, добровољци су имали добрих успеха. До сада 3 непријатеља мртва, 5 рањених, а заробљено 20 дражиноваца, 100 комуниста и бандита.
PETNAESTODNEVNI IZVEŠTAJ KOMANDUJUĆEG GENERALA I KOMANDANTA U SRBIJI OD 19. MARTA 1943. KOMANDANTU JUGOISTOKA O VOJNO-POLITIČKOJ I PRIVREDNOJ SITUACIJI U SRBIJI
1. и 4. батаљон су се приликом ангажовања против комунистичких банди и ДМ-састава добро показали у борби. 5. батаљон је тек сада завршио са обуком.
IZVESTAJ KOMANDUJUČEG GENERALA I KOMANDANTA U SRBIJI OD 6. MAJA 1943. KOMANDANTU JUGOISTOKA O ULOZI, ZADACIMA I ANGAŽOVANJU RUSKOG ZAŠTITNOG KORPUSA I SRPSKOG DOBROVOLJAČKOG KORPUSA U SRBIJI
На тражење српске владе за сређивање заоштрених односа у срезу Крушевац, одобрено је постављање са нарочитим пуномоћјем министра Олћана, који је близак српском добровољачком покрету. За извршавање поверених му задатака, стављено му је на располагање, ради провере, 2 бат. СДК и тамошња српска полиција. До сада постигнути успеси у смиривању већ сада оправдавају покушај.
СДК се све више исказивао као значајна трупа за борбу против мобилних банди ДМ и комунистичких банди. Раскид са покретом ДМ изгледа да је код већег дела корпуса одсад потврђен. Три батаљона која су била ангажована за вођење борбе у покрету у рејону Ужица и Крушевца у извештајном периоду били су стално у додиру са непријатељем. Уз својих 28 погинулих, 19 рањених и 3 нестала, успели су да у борби убију 143 непријатеља (од тога 122 припадника ДМ) и заробе 41 (од којих 30 припадника ДМ). Мора се имати у виду да им се поклони већа пажња и да се повремено бат. повуку из борбе ради попуне.
MESECNI IZVEŠTAJ KOMANDUJUCEG GENERALA I KOMANDANTA U SRBIJI OD 19. AVGUSTA 1943. KOMANDANTU JUGOISTOKA O VOJNO-POLITIČKOJ I PRIVREDNOJ SITUACIJI, ČETNIČKOM POKRETU, SOPSTVENIM PROTIV-MERAMA I DIVERZIJAMA U SRBIJI
Интересантно, нигде у немачким документима(барем што се 1943. и 1944. и 1945. године) нисам нашао извештај који било који аспект деловања јединице оцењује негативно( ни један!). О наводним ''злочинима'', не треба трошити речи.
- Poruka
- 639
ПЛАКАТ-САОПШТЕЊЕ О УВОЂЕЊУ ОПСАДНОГ СТАЊА
оригинал плаката – штампан (ћирилицом), издат и излепљен по читавом Крушевцу, у Архиву Крушевца, фонд ВАРИА-збирка плаката, инвентарни број V/4.
НАРОДУ
ОКРУГА КРУШЕВАЧКОГ
Како би се избегле кобне последице изванредно тешких прилика у крушевачком округу, Министарски савет је 6 августа ове године донео одлуку, да ме упути у овај округ као Изванредног Комесара Владе, снабдевеног нарочитим овлашћењима.
Примивши се горњега задатка, свестан указане ми части са једне стране и истовремено тежине задатка са друге, стигао сам у округ Крушевачки са тврдим решењем: да се народу у невољи нађем.
А ти си народе, знај, у великој невољи. Пође ли још корак даље овако као што је ишло последњих дана у питању ће бити не само твоји домови, него и твоји животи. У твоме је интересу да ти ово потпуно отворено кажем, у твоме је интересу исто тако да ово са својом озбиљношћу примиш, добро да разумеш и ни једнога момента да не заборавиш.
ОПАСНОСТ ПО ТВОЈЕ ЖИВОТЕ И ТВОЈЕ ДОМОВЕ ДОЛАЗИ ТИ ОД ТВОЈИХ РОЂЕНИХ СИНОВА
Дража Михајловић и његове присталице, пошто су својим лудачким подухватима ове две, Србину горке године, како у Србији тако и ван ње српском народу још више загорчали, спремају се сада на највећу лудост и највећи злочин према своме рођеном народу: да читав српски народ за љубав туђих интереса у црно завију.
Дража Михајловић и његове присталице поставши обичан инстумент енглеске политике, познате по немилосрдном гажењу интереса нарочито малих народа, као обични плаћеници и извршиоци наређења њима претпостављених Енглеза, спремили су, по непобитним подацима са којима располажемо план за акцију најшире саботаже и терора и само чекају миг од својих наредбодаваца па да приступе извршењу истога.
УПАМТИ СРПСКИ НАРОДЕ!
ПОЧЕТАК ИЗВРШЕЊА ТОГА ПЛАНА ЈЕСТЕ УЈЕДНО И КРАЈ СРПСКОГА НАРОДА.
То се, истина, мало тиче Енглеза, за то не хају Дража Михајловић и његове залуделе и полуделе присталице, али то се тиче животних интереса српскога народа који би били у највећој мери угрожени и зато, као Изванредни Комесар Српске Владе Народнога Спаса, у жељи да по сваку цену (удебљано-прим. АД) заштитим интересе српскога народа проглашујем на територији округа крушевачког (од проглашујем, до краја, све удебљано-прим. АД)
ОПСАДНО СТАЊЕ
које почиње од 8 часова 11 августа и објављујем да ће једновремено са завођењем опсадног стања сви преступи по Уредби о преким судовима која је објављена у Службеним новинама бр. 109 од 23 септембра 1941 године члан параграфа 1, 2, 3, 4, 5, 6 и 7 бити суђени од стране
ПРЕКИХ СУДОВА
српских оружаних одреда налазећи се на територији округа крушевачког.
У вези са горњим објављујем:
1. Све државне и самоуправне власти и органи вршиће своју дужност најисправније и помоћиће ме у борби против бандитизма, ма како се он звао. Свака неисправност у томе па чак и лабавост КАЗНИЋЕ СЕ СМРЋУ
2. Сво становништво округа крушевачког дужно је да помаже власти у борби против оружаних бандита, Свако утврђивање непријављивање присутних или пролазећих бандита, скривање истих као и јатаковање ма у ком виду КАЗНИЋЕ СЕ СМРЋУ.
3. Сваки благовремени непријављени боравак оружане банде у селу, поред горе већ указаних последица по криве појединце, повући ће, истовремено, тешке последице по читаво насеље.
4. Свака кућа, из које у будуће буде извршен напад на органе државне власти биће спаљена, а укућани по величини кривице кажњени смрћу или интернирани.
Сви припадници оружаних илегалних банди на силу мобилисани и одведени или туђинском пропагандом заведени имају се до 15 августа о.г са оружјем предати властима и у колико нису у одметништву извршили никакво злочиначко дело биће пуштени кућама. Имовина оних који се до одређеног рока не врате, биће конфискована, а породице интерниране. Исте мере примениће се према сваком ономе, који од дана обнародовања овога прогласа приђе одметницима или допусти да буде одведен.
Наглашавам да ћу у случају ма којих других преступа напред непоменутих, исто тако са свом строгошћу против криваца употребити сва средства која нађем за сходно и која ми стоје на расположењу на основу дарих ми изванредних овлашћења.
НАРОДЕ ОКРУГА КРУШЕВАЧКОГ,
И ти као саставни део српског народа данас имаш само једну политику: чувати и сачувати драгоцене српске животе. Претставник те политике у српској земљи, у којој се једино и може водити политика српског народа, јесте уједно и легални носиоц ЈЕДИНЕ српске власти претседник владе ђенерал Милан Недић. Та се политика може успешно спроводити једино и искључиво путем којим нас води наш ПРЕТСЕДНИК ВЛАДЕ, путем одржавања мира, реда и законитости.
Решен сам да мир, ред и законитост ПО СВАКУ ЦЕНУ успоставим и одржим. Ко у тим мојим настојањима буде мој сарадник, пријатељ је и мој и свој и народ свога; ко ми се пак, ма чиме и ма како супростави биће, ма ко био, као непријатељ свога рођенога народа немилосрдно сатрвен.
7 августа 1943 год.
Крушевац.
МИХАЈЛО ОЛЋАН, с. р.
Министар на расположењу
Изванредни Комесар Владе за округ крушевачки.
krauterbox
Iskusan
- Poruka
- 5.492
Otac Olbrajtove je '37, kada se u Pragu rodila njegova kčerka, radio kao ataše za štampu u ambasadi ČS u BG.
Nakon uništenja ČS '39. on sa cijelom svojom porodicom odlazi u London, gdje će provesti cijeli WWII.
U BG se vraća '45. gdje će do '48. obavljati funkciju ambasadora.
Nakon uništenja ČS '39. on sa cijelom svojom porodicom odlazi u London, gdje će provesti cijeli WWII.
U BG se vraća '45. gdje će do '48. obavljati funkciju ambasadora.
Poslednja izmena od moderatora:
hogarius
Elita
- Poruka
- 15.124
Eto, ja te dobronamerno savetujem da ucis istoriju, a ti tvrdoglavo ne zelis da znas da je Cercil bez Staljina odlucio da Titu preda ne samo Kraljevinu Jugoslaviju, vec i deo Grcke, Albanije i Italaije, jer je obozavao Tita i Staljina. U krugovima poklonika Ljotica i Nedica se uporno sire glasovi da je Cercil hteo, po nagovoru Tita, da uvede komunizam i u VB, ali mu Kraljica nije dozvolila.Не,него се смејем твом незнању
U to vreme kada se govorilo o podelama sfera uticaja i poklanjanju tudjih teritorija, tj. drzava, a to je bilo 1941. godine, odmah posle pada Jugoslavije i stvaranja mocne Nediceve i Ljoticeve Srbije, Staljin je ozbiljno ugrozio Americki interes u Nemackoj, a pretio je Cercilu da ce zauzeti Veliku Britaniju ako ne postavi Tita na mesto predsednika Jugoslavije. Eto, tako mi dobisno komunizam zahvaljujuci marksistickoj orijentacije drugova Cercila i RuzveltaДобровољац:
- Poruka
- 639
Otac Olbrajtove je '37, kada se u Pragu rodila njegova kčerka, radio kao ataše za štampu u ambasadi ČS u BG.
Nakon uništenja ČS '39. on sa cijelom svojom porodicom odlazi u London, gdje će provesti cijeli WWII.
U BG se vraća '45. gdje će do '48. obavljati funkciju ambasadora.
Poslednja izmena od moderatora:
- Poruka
- 639
Ко је то рекао?
Питај било ког присталицу Равногорства зашто и како их је продао Черчил.
Черчил је да се не замери црвенима издао најверније савезнике Дражу и Коморовског...
Јел ти разумеш српски? Черчил и Стаљин су се 1943. договорили о Југославији.
Poslednja izmena od moderatora:
hogarius
Elita
- Poruka
- 15.124
Pitaj koga hoces, samo ne i neonacisticki orijentisane Srbe. Njih je saka jadi. Toliko su neinteligentni da ne znaju ni da lazu. Dakle, pitaj sve samo ne njih.Добровољац:
Ко је то рекао?
Pitaj ti mog brata lazova, on ce ti sve do tancina objasniti. Cercil je poslusao naredjenje koje mu je Staljin preko komunisticke internacionale dostavio jos 1941. godine i, shodno tome, Cercil je naredio Drazi da se pomiri sa Crvenima, ali mu nemacka Vrhovna komanda za Balkan, zabranila da se druzi sa komunistima. Draza, posto mu je Komanda Vermahta bila pod nosom, morao je njih da poslusa.Добровољац:
Ne, ne razumem ljoticevski i nedicevski srpski jeizk, tada se jos nisam rodio, pa sam morao da ucim novosrpski jezik po ondasnjem komunistickom Pravopisu srpskog jezika.Добровољац:
hogarius
Elita
- Poruka
- 15.124
Koje ambasadorke??? Kakve veze ima ambasadorka.Добровољац:
Da, da, rodjena je ona u Beogradu i oca i majku su joj ubili Titovi (zar nisu bili Nemacki) komunisti?Добровољац:
Ovaj podatak je izuzetno vazan za SDK i SDS i sve njihove pobede protivu nacizma, fasizma i monarhizma. Sve ostalo je nevazno i od drugorazredne vaznosti za dokazivanje istine o patriotizmu i borbi Ljotica i Nedica protivu mrskog nam nacistickog okupatora i njegovih ogavnih slugu Tita i Cercila.Добровољац:
I taj Pavle Jankovic je imao ogroman uticaj na tog dogadjaja na Balkanu u vreme pred i u toku oslobodjenja nam mile Srbije od Titovog despotizma, a narocito na razvoj Srbije pod Nedicem.Добровољац:
Kakva steta sto se nisu obratili Ljoticu za pomoc, on bi ih zbrinuo u logoru na sajmistu. Imali bi besplatan stan i hranu. Nisu znali za velike srpske dobrocinitelje svetog Dimitrija Mite Ljotica i novopecenog svetitelja Nikolaja Velimirovica.Добровољац:
P.S. Ja sam saznao iz pouzdanih izvora, da je ovaj malisa kada je porastao, zaveo ovu lepu Jevrejku pa joj je pose glatko dao sut. Od tada ona nas ne voli iako je njen otac divno saradjivao sa Pajom Jankovicem..
Poslednja izmena:
- Poruka
- 7.308
Pitaj koga hoces, samo ne i neonacisticki orijentisane Srbe. Njih je saka jadi. Toliko su neinteligentni da ne znaju ni da lazu. Dakle, pitaj sve samo ne njih.
Pitaj ti mog brata lazova, on ce ti sve do tancina objasniti. Cercil je poslusao naredjenje koje mu je Staljin preko komunisticke internacionale dostavio jos 1941. godine i, shodno tome, Cercil je naredio Drazi da se pomiri sa Crvenima, ali mu nemacka Vrhovna komanda za Balkan, zabranila da se druzi sa komunistima. Draza, posto mu je Komanda Vermahta bila pod nosom, morao je njih da poslusa.
Ne, ne razumem ljoticevski i nedicevski srpski jeizk, tada se jos nisam rodio, pa sam morao da ucim novosrpski jezik po ondasnjem komunistickom Pravopisu srpskog jezika.
Што онда комуницираш са нама?
NickFreakyrgios
Elita
- Poruka
- 24.262
Против тога немам ништа против имам против колаборације!
Коју то веру?
Ja verujem da bi se Hitler jedino smejao načinu na koji smo nagrađeni za zasluge u antifašističkoj borbi,retko koja nacija je više profitirala od nasJevreje i Rome niko ne juri po ulicama,doduše primeni se princip retorzije kada srpski dečak strada od ciganskog noža (Namerno pišem ciganskog,tek kada naterate Nemca da umesto Zigeuner kaže Rom,ili Italijana da umesto Zingar kaže Rom,ili Engleza da umesto Gypsy kaže Rom,onda ću ih i ja zvati Romima,nemojte da budemo veći katolici od Pape.) u Jabuci,ili u Kraljevu.Što se tiče Jevreja,ne znam kakav bi tretman trebali da imaju,posle obilne nagrade isporučene u roku od 78 dana,1999 koju smo dobili kao nagradu za antifašistički rat i skrivanje Jevreja tokom okupacije.
Да смо слабо профитирали ми као нација Срби то је тачно , мислим Титовом заслугом , Међу тим нитковима који су нас бомбардовали мислим на врх НАТО има и других осим тих пар "Јевреја" које си набројао , узмимо за пример да је највећи поборник Нато агресије и доцнијег признавања Косова била Elisabeta II i Tony Bler , Немачка је такође била велики поборника НАТО агресије а учинила је много за независност Косова , Штајнер и слични , пре свега мислим на дипломатију и званични став државе , не мешам ово са народом!
- Poruka
- 50
Tebi nije poznato da je u Vojvodini na početku 20 veka bilo popularno preći u "carsku" veru (Kao i ranije na prostorima Hrvatske,Slavonije,Istočne Bosne) radi određenih beneficija.
Deda mog komšije u Subotici,se zvao Jovan Erski,oženio Nemicu u Katoličkoj crvki,dobio ime Johan i prezime Rajner.Jedan od primera.
NickFreakyrgios
Elita
- Poruka
- 24.262
Није ми познато да је католицизам рецимо у Панчеву зван икада царском вером!
Јер те вере су махом били Хрвати , Албанци , Мађари ,Срби а сами Немци великим делом Евангелисти!
Стара немачка евангелистичка црква постоји још у Панчеву и убројана је у културну баштину под заштитом , а чувају је неки Фолкдојчери.
