Добровољци спашавају избеглице
За цело време окупације, а нарочито у 1941. и 1942. години, до-
бровољци су предњачили у спасавању Срба, који су бежали испод
усташког ножа. Добровољци су често прелазили и Саву и Дрину, узи-
мали у заштиту збегове и водили жестоку борбу противу усташа. На
тај начин, добровољци су спасли на хиљаде избеглица. У овоме послу
нарочито се истакао Десети добровољачки одред на челу са Милошем
Војновићем, који је, једно време, боравио у Бајиној Башти.
Војновић је са својим добровољцима често прелазио Дрину, при-
купљао избеглице, те их чамцима и скелама пребацивао у Србију. По
преласку им је пружана прва помоћ од самих добровољаца, који су са
избеглицама делили и последњу кору хлеба. После првог охрабрења,
прве утехе, прве помоћи, добровољци су избеглице упућивали у избе-
гличке центре: Бању Ковиљачу, Врњачку Бању, Боговађу, Севојно,
Смедерево и у друга места, где су постојали избеглички домови.
У овој спасилачкој акцији, добровољци су много пута морали да
се боре и противу крвожедних усташа и противу страшних таласа ва-
ловите Дрине. Али, и поред свега овога, добровољци су свагда јунач-
ки издржавали, само да би спасли што више народа.
Саме спашене избеглице, ту спасилачку акцију добровољаца ова-
ко описују:
"Било је то 1942. године када су усташе упали у моје село,
Горњи Залуковик, које се налази између Хан Пијеска и Власенице.
200
Било ми је већ 14 година, тако да се сасма јасно сећам све оне гро-
зоте која је тих крвавих дана снашла моје сусељане.
Када су упали у моје село, усташе су почели палити српске ку-
ће све од реда и убијати мало и велико, старо и младо. Изгинуло је
сила света и многи су бежали пут Дрине да би сачували само голи
живот. Избегли народ дошао је у Краљеву Гору. Збег су углавном
сачињавале жене и деца и старији људи. Пошто се бежало с пуно
страха испред страшног покоља, то је у збегу било деце без роди-
теља, родитеља без деце, браће без сестара, сестара без браће.
Успут, идући ка Дрини, жене су прикупљале децу не питајући чија
су. По нека је водила по једно, двоје, троје, а понека и по више де-
це. Деца су престрављена плакала и запомагала, тако да је било
страхота слушати врисак јадне деце.
Када смо дошли на саму воду, видели смо дуж обале да на
Дрину пристиже народ из свих села која су лежала према овој ме-
ђи између Босне и Србије. Према месту званом Скелане видели смо
како се наш народ већ пребацује у Србију. Видели смо како с друге
стране долазе неки војници с чамцима, трпају избеглице у њих, па
се после враћају на српску страну. Жене с децом из мога села од-
мах су пошле према Скеланима, а за њима и сав остали народ. Ка-
да смо стигли на само место пребацивања, дознали смо да су на-
ши спасиоци српски добровољци. Тада смо први пут видели нашег
војника у правој српској униформи, са српском шајкачом на глави,
са српском кокардом на шајкачи и с крстом на левој страни груди.
Видевши их, ми смо плакали од радости. Добровољци су све по ре-
ду стављали у чамце, најпре жене и ситну децу, затим дечаке, де-
војчице и одраслије. Како је који чамац био пун, тако су га добро-
вољци брзо окретали пут Србије. И тако је то ишло, док и послед-
њег избеглицу са Скелана нису превезли.
По прелазу на србијанску страну, добровољци су нас смешта-
ли у Луг, код Бајине Баште. Тек тада смо приметили да су и уста-
ше стигле на саму Дрину с оне стране, али, Богу хвала, тек пошто
су нас добровољци све спасли. Усташе, не могући нам ништа на
жао учинити, почели су од муке пуцати на Луг у који смо били
смештени. Премда нас је делила Дрина, ипак су успели да убију
једну жену у Лугу. Међутим, добровољци су одмах одговорили на
усташку пуцњаву. Сели су у чамце и док су једни веслали, други су
из митраљеза и пушака осули ватру на усташе. На тај начин ус-
пели су да потисну усташе око три километра од Дрине. Тада су
добровољци претраживали обалу на босанској страни, да би изву-
кли и спасли и последњег Србина који је бежао испред усташког
ножа.
201
Када ____________су нас спасли, добровољци су се одмах побринули о на-
шој исхрани. Одмах су дали свој хлеб и све што су уза се имали од
хране нама избеглицама. Ми смо им се до неба захваљивали. Мене
и још једну групу мојих вршњака и вршњакиња добровољци су
спровели у Ужице у тамошњи Црвени Крст. Друге групе су водили
на друге стране. У Црвеном Крсту добили смо одмах добру и то-
плу храну. Али, ту се нисмо задржавали. Моју групу су одатле пре-
бацили возом у Врњачку Бању. На путу, кроз сва места кроз која
смо пролазили: Ужице, Пожегу, Чачак и друга, народ нам је давао
у корпама вруће погаче, куваних јела, разних колача, одела, обуће и
новаца, свега што нам је душа желела. Народ је плакао. Поједини
су узимали ситну децу за чије се родитеље није знало. Већина, пак,
нас одраслијих стигла је у Врњачку Бању.
По доласку у Врњце, били смо одмах смештени у лепе зграде,
добили чисте постеље, кувану храну и све друго што нам је тре-
бало. Добили смо своје васпитаче и васпитачице, као и свештени-
ка, који нам је долазио два пута недељно. У Врњачкој Бањи смо
добили сви нова одела и нове ципеле као дар од Председника срп-
ске владе, генерала Милана Недића, коме смо нашом дечијом љу-
бављу били безмерно захвални.
Васпитачи и васпитачице су нас учили лепом понашању, хиги-
јени, певању, свештеним молитвама и веронауци, док су нам срп-
ски добровољци свагда били на услузи. Из Врњачке Бање мало ста-
рије, међу којима и мене, пребацили су на пољопривредно добро у
Севојни. Ту смо радили ситне пољопривредне послове. Васпитач
би нас често водио на купање у Ђетињу и пазио на нас да нам се
не би што десило.
Из Севојне сам ја отишао у Звездан код Зајечара, где су многе
избеглице добиле имања, која су обрађивали као своја властита.
Добијали смо бесплатне карте и путовали смо несметано возом.
Тако је било за све избеглице на целој територији Србије..."112
Упоредо са овим спасилачким послом, добровољци су обављали
и још један, који с друге стране осветљава њихов живот и њихову
борбу.
Прелазећи преко Дрине, добровољци су долазили у додир и с по-
јединим четничким одредима из Источног дела Босне. При тим доди-
рима, а и доцније, добровољци су давали босанским четницима и
оружје и муницију, као и друге потребе. Све што је могло користити
српској браћи у Босни, добровољци су им, такорећи откидајући од се-
бе, с љубављу давали, изражавајући том приликом дивљење према
112 Велимир Р. Мајсторовић: "Спашени смо на Дрини", "Записи из добровољачке борбе (III)",
Минхен, 1955, стр. 16-18.
202
њиховој четничкој борби. Разуме се, ову помоћ добровољци су давали
оним четничким командантима и њиховим одредима, који су се бес-
компромисно борили противу свих српских душмана, а нарочито про-
тиву усташа и комуниста. Такви команданти су били: мајор Јездимир
Дангић, капетан Стеван Дамјановић - Лека и Ђура Бижић, који су и
своје животе положили на олтар Отаџбине, борећи се противу срп-
ских дин душмана. Четвртом команданту у том делу Босне, Ристи Ћу-
ковићу, који је за све време грађанског рата и окупације сарађивао и
са комунистима и са усташама, добровољци нису никада давали ни
оружје ни муницију. То је било сасвим природно, јер су добровољци
свагда били бескомпромисни у борби противу народних непријатеља,
без обзира каквим су се плаштом огртали
