- Poruka
- 10.741
Исправљено!
Иначе је Мојић пре рата написао једно капитално дело- ,,Српски народ у канџама јевреја,, .
-
- Popularno:
- Hitler je imao genetski poremećaj
- Srpski narod je platio slobodu svojim...
- “Stojte galije carske” -večni stihovi...
- Koji električni i plug - in hibridi...
- Macut: Srbija veoma blizu članstva u EU
- Niko ne zna gde su Kosovski šetači!!!
- Legalizacija prostitucije
- U Srbiji se u poslednjih 50 godina...
- Gardijan objavio mapu Srbije bez...
- Многи кажу једном "радикал" увек...
Српски добровољачки корпус
- Začetnik teme Kraški lovac
- Datum pokretanja
Иначе је Мојић пре рата написао једно капитално дело- ,,Српски народ у канџама јевреја,, .
- Poruka
- 10.741
Српски добровољац на вежби са припадницима СС полиције, Словенија 1945.
Ову слику нисам имао,свака част!
- Poruka
- 7.308
Официр СДК - Душан Дојчиновић
- Poruka
- 7.308
krauterbox
Iskusan
- Poruka
- 5.492
Predivna fotografija ... naslov bi mogao da glasi "Zajedno do kraja" - odnosno htjedoh reći "Zajedno do Blajburga".Српски добровољац на вежби са припадницима СС полиције, Словенија 1945.
- Poruka
- 10.741
СДК нема везе са Блајбургом.
Што се тиче ,,Заједно до краја,, ,то је истина,Добровољци су желели да до краја остану и боре се уз свог Савезника,што је морално и доследно.
Marty Misterija
Elita
- Poruka
- 22.419
НЕМА РУСАААА..ТО СУ СОВЈЕТИ...
ЉОТИЋ НИЈЕ ФАШИСТА
ФАШИЗАМ КАО ИДЕЈА НИЈЕ ЛОШ...САМО ЉУДИ КОЈИ СУ ГА СПРОВЕЛИ
НЕМЦИ СУ БИЛИ НАЦИСТИ, А ТАЛИЈАНИ ФАШИСТИ
То су основе које би морао научити да би учествовао у расправама на ову тему!
Marty Misterija
Elita
- Poruka
- 22.419
Marty Misterija
Elita
- Poruka
- 22.419
- Poruka
- 10.741
СДК !!!
Alekasandar3
Buduća legenda
- Poruka
- 35.716
Žao mi je, ali to su bili Rusi. Ne samo to nego su morali da slave Rusiju da bi naord ratovao za SSSR. 1944 nova himna SSSR (melodija i danas sačuvana) govori o Rusiji. "Nerazrušni savez slobodnih republika, zavarila na vekove Velika Rusija" i to je početna strofa.
Alekasandar3
Buduća legenda
- Poruka
- 35.716
Српски добровољац на вежби са припадницима СС полиције, Словенија 1945.
Ne, ovo je nemačka uniforma. Šlem je Jugoslovenski/Čehoslovački jedini koji su nosili tu kombinaciju bili su pripadnici Ruskih belogardejaca u Jugoslaviji.
- Poruka
- 7.308
То је Италијанска униформа и шлем је италијански. Слика је из књиге ''Karstjager'' аутора Корбатија и Наве који наводе да се ради о припаднику СДК.
Постоје само две могућности, да се ради о припаднику СДК или о припаднику Словеначких домобранца, међутим домобранци су за разлику од СДК имали своје знаке на на шлему и левој руци, а овај војник их нема, дакле ради се о припаднику СДК.
Тебе је верповатно збунила крагна и еполета на рамену, које су исте као и код војника иза добровољца, веруј да збуњују и мене.
С.Р.Н.
Zainteresovan član
- Poruka
- 459
Веома чудно за тадашњу констелацију. Питам се зашто је то тако било??
gost 102443
Buduća legenda
- Poruka
- 31.178
Na slici su tipično nemačke uniforme. Italijanske su izgledale ovako:
- Poruka
- 7.308
Kрагна и еполета јесу немачке и исте су као и код војника иза, али не и униформа. Штета што се не види спреда тада би било много лакше одредити. На пример виде се италијанске фишеклије, затим погледај различит положај крагне, положај еполете у односу на крагну и упореди са војником иза.
Е сад, пошто фотографија потиче из 1945. а мало је фотографија добровољаца из тог периода(знам само две, три из маја месеца), могуће да су поменуте немачке ознаке придодате униформи, као у случају Италијанске СС дивизије која је немачке ознаке носила на својим униформама.
Е сад, пошто фотографија потиче из 1945. а мало је фотографија добровољаца из тог периода(знам само две, три из маја месеца), могуће да су поменуте немачке ознаке придодате униформи, као у случају Италијанске СС дивизије која је немачке ознаке носила на својим униформама.
Poslednja izmena:
gost 102443
Buduća legenda
- Poruka
- 31.178
Zapazi da italijanske uniforme imaju mnogo veće revere, i da su svetlosive, dok po nijansi na prethodnoj fotografiji po nijansi može da se vidi da je klasičan feldgrau.
Ненад
Iskusan
- Poruka
- 6.595
Може ли ми неко од љота ако вам није проблем представити формацију СДК?
- Poruka
- 10.741
Шта ту има да се представља,5 пукова
- Poruka
- 10.741
У организациском погледу добровољци су - током свога живота,
рада и борбе - преживели три фазе. 15. септембра 1941. године била
је, најпре, основана Српска Добровољачка Команда, која је бројала
дванаест добровољачких одреда у укупној јачини од око 3.000 добро-
вољаца. Затим је, месеца децембра 1942. године, Команда претворена
у Српски Добровољачки Корпус, а од дванаест одреда образовано пет
батаљона, који су имали по 600 бораца, тако да је и даље снага Срп-
ских добровољаца износила око 3.000. Међутим, месеца децембра
1943. године, добровољачки батаљони су израсли у пукове, најпре са
по два батаљона, а од маја месеца 1944. године са по три. Укупно је
било пет добровољачких пукова. Сваки пук је имао по три борачка ба-
таљона, који су били састављени од по три стрељачке чете и једне че-
те пратећих оруђа. Уз то, сваки пук је имао Допунску Команду, која је
водила материјално-економску грану у дотичном пуку. Осим пукова,
постојао је још као самостална јединица и Артиљериски Дивизион
Српског Добровољачког Корпуса. Укупна јачина добровољаца била
је, тада, око 8.000 бораца.
Оваква организација остала је и онда, када је био постигнут спо-
разум између духовног прочелника добровољаца Димитрија Љотића и
ђенерала Драже Михаиловића, а у времену када су добровољци били
у Словенији. Тада су биле обједињене све националне снаге, које су
се налазиле у Истри и Словенији, а на чије је чело ђенерал Михаило-
вић поставио свога Помоћника ђенерала Миодрага Дамјановића, који
је носио званичан назив "Командант Истакнутог Дела Штаба Врховне
Команде Југословенске Војске у Отаџбини". Обједињене националне
снаге сачињавале су следеће јединице: Српски Добровољачки Корпус,
Динарска Четничка Дивизија војводе Ђујића, Лички Четнички Корпус
војводе Јевђевића, Хрватска Армија ђенерала Парца и Словеначка Ар-
мија ђенерала Андреја (Иван Презељ). Ово је, уствари, била трећа ор-
ганизациска фаза, када су добровољци ушли у састав "Југословенске
Војске у Отаџбини" у којој су задржали и своје име и целокупну своју
војничку структуру. Тада су добровољци престављали најјачу нацио-
налну трупу у Отаџбини, која је за собом имала већ изграђену борач-
ку традицију. Вероватно ради тога се није хтело ни дирати у њихово
име и њихову војничку организацију, која је беспрекорно функциони-
сала. Међутим, првога дана, када се "Истакнути Део Штаба Врховне
Команде Југословенске Војске у Отаџбини" нашао у туђини, окренут
лице у лице према Савезницима, ђенерал Миодраг Дамјановић је, пре-
ко ноћ, Српски Добровољачки Корпус својом посебном наредбом
прекрстио у Шумадиску Дивизију. Вероватно да је то учинио из боја-
зни према Савезницима. То би била четврта фаза у животу Српских
добровољаца, која је, уствари, без значаја, јер изван отаџбинске груде
нису више ни добровољци ни четници ни сва такозвана "Југословен-
ска Војска у Отаџбини" представљали скоро никакав фактор. Зато се у
овој књизи и говори само о три фазе у животу, раду и борби доброво-
љаца.
На челу Српске Добровољачке Команде од 15. септембра до 7.
децембра 1941. године налазио се пуковник Коста Мушицки, један од
најелитнијих официра предратне Краљевске југословенске војске. По-
сле већ поменутог хапшења пуковника Мушицког од стране Немаца,
вршилац дужности Команданта Српске Добровољачке Команде био је
кроз целу 1942. годину потпуковник Илија Кукић. То временско раз-
добље било је најтеже у животу добровољаца, јер су уживали страшно
неповерење код окупатора, које је, углавном, дошло као последица
спасавања Михаиловићевих четника, које су добровољци, после пада
Титове "Ужичке Републике", избављали испред Немаца на сваком ко-
раку. То је било с једне стране, а с друге - што добровољци нипошто
нису дозвољавали да буду ниучему потчињени ђенералу Мајснеру и
немачким полициским снагама. То неповерење према добровољцима
трајало је све дотле, док ђенерал Мајснер није био смењен и док са-
свим нове немачке јединице нису дошле у Србију и замениле старе, те
нису знале о добровољачко-четничким и добровољачко-немачким од-
носима из 1941/42. године. Тек тада, крајем 1942. године, из немачког
затвора пуштен је пуковник Коста Мушицки, кога је ђенерал Милан
Недић нанова поставио за Команданта тадашњег Српског Доброво-
љачког Корпуса, унапређујући га касније, до повратка Краља, у чин
бригадног ђенерала.
рада и борбе - преживели три фазе. 15. септембра 1941. године била
је, најпре, основана Српска Добровољачка Команда, која је бројала
дванаест добровољачких одреда у укупној јачини од око 3.000 добро-
вољаца. Затим је, месеца децембра 1942. године, Команда претворена
у Српски Добровољачки Корпус, а од дванаест одреда образовано пет
батаљона, који су имали по 600 бораца, тако да је и даље снага Срп-
ских добровољаца износила око 3.000. Међутим, месеца децембра
1943. године, добровољачки батаљони су израсли у пукове, најпре са
по два батаљона, а од маја месеца 1944. године са по три. Укупно је
било пет добровољачких пукова. Сваки пук је имао по три борачка ба-
таљона, који су били састављени од по три стрељачке чете и једне че-
те пратећих оруђа. Уз то, сваки пук је имао Допунску Команду, која је
водила материјално-економску грану у дотичном пуку. Осим пукова,
постојао је још као самостална јединица и Артиљериски Дивизион
Српског Добровољачког Корпуса. Укупна јачина добровољаца била
је, тада, око 8.000 бораца.
Оваква организација остала је и онда, када је био постигнут спо-
разум између духовног прочелника добровољаца Димитрија Љотића и
ђенерала Драже Михаиловића, а у времену када су добровољци били
у Словенији. Тада су биле обједињене све националне снаге, које су
се налазиле у Истри и Словенији, а на чије је чело ђенерал Михаило-
вић поставио свога Помоћника ђенерала Миодрага Дамјановића, који
је носио званичан назив "Командант Истакнутог Дела Штаба Врховне
Команде Југословенске Војске у Отаџбини". Обједињене националне
снаге сачињавале су следеће јединице: Српски Добровољачки Корпус,
Динарска Четничка Дивизија војводе Ђујића, Лички Четнички Корпус
војводе Јевђевића, Хрватска Армија ђенерала Парца и Словеначка Ар-
мија ђенерала Андреја (Иван Презељ). Ово је, уствари, била трећа ор-
ганизациска фаза, када су добровољци ушли у састав "Југословенске
Војске у Отаџбини" у којој су задржали и своје име и целокупну своју
војничку структуру. Тада су добровољци престављали најјачу нацио-
налну трупу у Отаџбини, која је за собом имала већ изграђену борач-
ку традицију. Вероватно ради тога се није хтело ни дирати у њихово
име и њихову војничку организацију, која је беспрекорно функциони-
сала. Међутим, првога дана, када се "Истакнути Део Штаба Врховне
Команде Југословенске Војске у Отаџбини" нашао у туђини, окренут
лице у лице према Савезницима, ђенерал Миодраг Дамјановић је, пре-
ко ноћ, Српски Добровољачки Корпус својом посебном наредбом
прекрстио у Шумадиску Дивизију. Вероватно да је то учинио из боја-
зни према Савезницима. То би била четврта фаза у животу Српских
добровољаца, која је, уствари, без значаја, јер изван отаџбинске груде
нису више ни добровољци ни четници ни сва такозвана "Југословен-
ска Војска у Отаџбини" представљали скоро никакав фактор. Зато се у
овој књизи и говори само о три фазе у животу, раду и борби доброво-
љаца.
На челу Српске Добровољачке Команде од 15. септембра до 7.
децембра 1941. године налазио се пуковник Коста Мушицки, један од
најелитнијих официра предратне Краљевске југословенске војске. По-
сле већ поменутог хапшења пуковника Мушицког од стране Немаца,
вршилац дужности Команданта Српске Добровољачке Команде био је
кроз целу 1942. годину потпуковник Илија Кукић. То временско раз-
добље било је најтеже у животу добровољаца, јер су уживали страшно
неповерење код окупатора, које је, углавном, дошло као последица
спасавања Михаиловићевих четника, које су добровољци, после пада
Титове "Ужичке Републике", избављали испред Немаца на сваком ко-
раку. То је било с једне стране, а с друге - што добровољци нипошто
нису дозвољавали да буду ниучему потчињени ђенералу Мајснеру и
немачким полициским снагама. То неповерење према добровољцима
трајало је све дотле, док ђенерал Мајснер није био смењен и док са-
свим нове немачке јединице нису дошле у Србију и замениле старе, те
нису знале о добровољачко-четничким и добровољачко-немачким од-
носима из 1941/42. године. Тек тада, крајем 1942. године, из немачког
затвора пуштен је пуковник Коста Мушицки, кога је ђенерал Милан
Недић нанова поставио за Команданта тадашњег Српског Доброво-
љачког Корпуса, унапређујући га касније, до повратка Краља, у чин
бригадног ђенерала.
- Poruka
- 10.741
На положају Команданта Српског Добровољачког Корпуса и доц-
није Шумадиске Дивизије, ђенерал Коста Мушицки остао је до краја
борбе Српских добровољаца противу комуниста. Један део доброво-
љачких снага, после предаје Југославије Титу од стране западних де-
мократија, ђенерал Мушицки извео је у слободан свет (у Италију), али
је ту лично, заједно са војводом Јевђевићем, био ухапшен од Енглеза
и предат Титу, док је Јевђевић успео да побегне. Тито је ђенерала Му-
шицког стрељао заједно са ђенералом Михаиловићем 17. јула 1946.
године.
За команданте добровољачких пукова били су одређивани истак-
нути антикомунистички борци, које је постављао ђенерал Милан Не-
дић на предлог Команданта Мушицког. Тако су, на пример, командан-
ти добровољачких пукова били следећи официри:
I-ог Илија - Ика Мићашевић, активни пешадиски мајор;
II-ог Марисав Петровић, ре-зервни пешадиски мајор;
III-ег најпре Душан Марковић и Красоје Нотарош, резервни мајори, а затим Јован Добросављевић, активни пеша-
диски мајор;
IV-ог најпре Вук Влаховић, активни пешадиски мајор, а затим Војислав Димитријевић, резервни мајор, па иза њега Миодраг
Марковић, активни пешадиски капетан I класе;
V-ог Милорад Мојић,резервни мајор, после чије је мученичке смрти дошао Мирко Станко-
вић, активни пешадиски потпуковник.
Командант Артиљериског Дивизиона био је Момчило - Мома Ђорђевић, активни артиљериски капетан I класе.
Команданте батаљона, командире чета и воднике постављао је
својом наредбом Командант Коста Мушицки и већином су, осим ма-
лих изузетака, то били активни официри предратне Краљевске југо-
словенске војске, који су били осведочени родољуби.
Сав формациски распоред, како самог Штаба Српског Доброво-
љачког Корпуса, тако и свих пукова, батаљона, чета и водова био је
потпуно исти као и бивше Краљевске југословенске војске. Једино но-
во што су имали добровољци, били су Просветари. То су били истак-
нути антикомунистички борци, који су имали за задатак да васпитно-
просветним радом упознају добровољце са циљевима међународног
комунизма и да од добровољаца изграде снажне духовне, моралне и
идеолошке борце. У сукобу, какав се наметао; у сукобу са политички
и идеолошки изграђеним противником, какав је био комунизам, друк-
чије се успешна борба није ни могла да води. За борбу против кому-
низма, поред физичког било је потребно и духовно оружје. И то: ово
последње пре него ли оно прво. Чете су имале Васпитаче, батаљони
Просветаре батаљонске, пукови - пуковске, а у Штабу Корпуса се на-
лазио Шеф Васпитне Службе, који је руководио целокупним васпит-
но-просветним радом добровољаца. На челу ове деликатне службе на-
лазио се познати новинар, публициста и антикомунистички борац
Ратко Парежанин, Директор Балканског Института у Београду. Паре-
жанин је за своје сараднике у Штабу Корпуса имао честите и искрене
родољубе, признате националне борце, бескомпромисне антикомуни-
сте, познате српске јавне и културне раднике, као на пример: др Ђоку
Слијепчевића, доцента на Теолошком факултету београдског Универ-
зитета; др Димитрија Најдановића, професора; Ратка Живадиновића,
публицисту и првог Секретара Антимарксистичког Комитета у Бео-
граду; Јована Барјактаровића, професора Богословије; Влајка Влахо-
вића, професора Богословије и друге. Пуковски и батаљонски Просве-
тари били су, такође, опште познати и признати национални и антико-
мунистички борци, који су по професији, већином, били: професори,
учитељи и студенти. Четни Васпитачи били су, пак, бирани из редова
самих војника, који су се истакли не само својим познавањем суштине
и циљева међународног комунизма, већ и борбом на бојном пољу.
није Шумадиске Дивизије, ђенерал Коста Мушицки остао је до краја
борбе Српских добровољаца противу комуниста. Један део доброво-
љачких снага, после предаје Југославије Титу од стране западних де-
мократија, ђенерал Мушицки извео је у слободан свет (у Италију), али
је ту лично, заједно са војводом Јевђевићем, био ухапшен од Енглеза
и предат Титу, док је Јевђевић успео да побегне. Тито је ђенерала Му-
шицког стрељао заједно са ђенералом Михаиловићем 17. јула 1946.
године.
За команданте добровољачких пукова били су одређивани истак-
нути антикомунистички борци, које је постављао ђенерал Милан Не-
дић на предлог Команданта Мушицког. Тако су, на пример, командан-
ти добровољачких пукова били следећи официри:
I-ог Илија - Ика Мићашевић, активни пешадиски мајор;
II-ог Марисав Петровић, ре-зервни пешадиски мајор;
III-ег најпре Душан Марковић и Красоје Нотарош, резервни мајори, а затим Јован Добросављевић, активни пеша-
диски мајор;
IV-ог најпре Вук Влаховић, активни пешадиски мајор, а затим Војислав Димитријевић, резервни мајор, па иза њега Миодраг
Марковић, активни пешадиски капетан I класе;
V-ог Милорад Мојић,резервни мајор, после чије је мученичке смрти дошао Мирко Станко-
вић, активни пешадиски потпуковник.
Командант Артиљериског Дивизиона био је Момчило - Мома Ђорђевић, активни артиљериски капетан I класе.
Команданте батаљона, командире чета и воднике постављао је
својом наредбом Командант Коста Мушицки и већином су, осим ма-
лих изузетака, то били активни официри предратне Краљевске југо-
словенске војске, који су били осведочени родољуби.
Сав формациски распоред, како самог Штаба Српског Доброво-
љачког Корпуса, тако и свих пукова, батаљона, чета и водова био је
потпуно исти као и бивше Краљевске југословенске војске. Једино но-
во што су имали добровољци, били су Просветари. То су били истак-
нути антикомунистички борци, који су имали за задатак да васпитно-
просветним радом упознају добровољце са циљевима међународног
комунизма и да од добровољаца изграде снажне духовне, моралне и
идеолошке борце. У сукобу, какав се наметао; у сукобу са политички
и идеолошки изграђеним противником, какав је био комунизам, друк-
чије се успешна борба није ни могла да води. За борбу против кому-
низма, поред физичког било је потребно и духовно оружје. И то: ово
последње пре него ли оно прво. Чете су имале Васпитаче, батаљони
Просветаре батаљонске, пукови - пуковске, а у Штабу Корпуса се на-
лазио Шеф Васпитне Службе, који је руководио целокупним васпит-
но-просветним радом добровољаца. На челу ове деликатне службе на-
лазио се познати новинар, публициста и антикомунистички борац
Ратко Парежанин, Директор Балканског Института у Београду. Паре-
жанин је за своје сараднике у Штабу Корпуса имао честите и искрене
родољубе, признате националне борце, бескомпромисне антикомуни-
сте, познате српске јавне и културне раднике, као на пример: др Ђоку
Слијепчевића, доцента на Теолошком факултету београдског Универ-
зитета; др Димитрија Најдановића, професора; Ратка Живадиновића,
публицисту и првог Секретара Антимарксистичког Комитета у Бео-
граду; Јована Барјактаровића, професора Богословије; Влајка Влахо-
вића, професора Богословије и друге. Пуковски и батаљонски Просве-
тари били су, такође, опште познати и признати национални и антико-
мунистички борци, који су по професији, већином, били: професори,
учитељи и студенти. Четни Васпитачи били су, пак, бирани из редова
самих војника, који су се истакли не само својим познавањем суштине
и циљева међународног комунизма, већ и борбом на бојном пољу.
- Poruka
- 10.741
Васпитно - просветна служба међу Српским добровољцима била
је прожета и верском службом, којом је руководио Верски референт
Српског Добровољачког Корпуса протојереј Алекса Тодоровић, по-
знати верски и национални радник у Србији. А и сваки пук је имао
свога свештеника, који се бринуо о верском животу међу добровољ-
цима. То су, обично, били највиђенији свештено-служитељи краја у
коме се налазила дотична добровољачка јединица.
Овај васпитни, просветни и верски рад имао је велики успех међу
добровољцима. Захваљујући овој јединственој служби, добровољци
су постали свесни и постојани борци против комунизма.
је прожета и верском службом, којом је руководио Верски референт
Српског Добровољачког Корпуса протојереј Алекса Тодоровић, по-
знати верски и национални радник у Србији. А и сваки пук је имао
свога свештеника, који се бринуо о верском животу међу добровољ-
цима. То су, обично, били највиђенији свештено-служитељи краја у
коме се налазила дотична добровољачка јединица.
Овај васпитни, просветни и верски рад имао је велики успех међу
добровољцима. Захваљујући овој јединственој служби, добровољци
су постали свесни и постојани борци против комунизма.
- Poruka
- 10.741
- Poruka
- 10.741
Добровољци су настојали, иако због тога гледани с крајњим не-
поверењем од стране окупатора, да и симболима изразе своје непоко-
лебљиво родољубље. Већ у првој акцији против комуниста, они су у
униформама бивше краљевске југословенске војске. Једина измена је
била на грбу који је ношен на шајкачи: уместо југословенског ста-
вљен је српски грб. А на прсима добровољци су носили Добровољач-
ки крст, на коме се рељефно истицао свети великомученик и победо-
носац Георгије како убија аждају - као симбол борбе против комуни-
стичког зла. Ивицом Крста ишао је натпис: Са вером у Бога, за Краља
и Отаџбину - Добровољци. Тај натпис је изазивао честе сукобе са оку-
патором.
Добровољачки крст био је изливен по узору на Косовски крст,
чиме је изражена повезаност добровољаца са националном прошло-
шћу свога народа. А свети великомученик и победоносац Георгије по-
стао је и заштитником добровољаца, кога су они узели за своју Славу.
Добровољачки Крст је, уствари, симболизовао целокупну борбу
добровољаца, и да ништа друго иза себе нису оставили до једино свој
Крст, довољно је да се схвати сав смисао и суштина борбе Српских
добровољаца у најтрагичнијим часовима српског народа.
Зато су, разуме се, добровољци са поносом носили свој Крст. Он
је многима донео мученичку смрт, равну оној којом су умирали Хри-
шћани из прве ере Хришћанства, али живима то је уливало само још
већу веру у исправност пута којим су ишли и борбе које су водили.
Има много примера трагичног и мученичког умирања ради Доброво-
љачког Крста, али све превазилази језиво потресна, и истовремено хе-
ројска, смрт младог добровољца Душана Пашића, сина дивног слуге
Божјег проте Пашића из Ужица, бездушно умореног од стране кому-
ниста.
Душана Пашића су комунисти били живог ухватили и поставили
везаног за колац, те га, из најнепосредније близине, убили на овај на-
чин: један метак му је комунистички безбожник испалио у главу уз
узвик: "Ово ти је за Бога", други метак му је испалио на десну страну
груди уз поклик: "Ово ти је за Краља", а трећи му је сручио посред ср-
ца са узвиком: "Ово ти је за Отаџбину!" Тако су умирали Српски до-
бровољци, носећи, свесно и поносно, на својим грудима Добровољач-
ки Крст!
Добровољци су, ступајући у СДК, полагали и прописну војничку
заклетву, заклињући се Свемогућим Богом на верно служење Отаџби-
ни и на оданост Краљу Петру II. Заклетву су обављали свештеници,
које је имао сваки добровољачки пук. У Београду, у штабу Српског
Добровољачког Корпуса, обред заклетве је, обично, вршио сам Вер-
ски Референт протојереј Алекса Тодоровић. Заклетву су свештеници
обављали поред заставе дотичне добровољачке јединице. Заставе су
биле извезене у стилу старих српских војничких застава, које су мир-
но почивале у задужбини Краља Петра I Ослободиоца и краља Алек-
сандра I Ујединитеља на Опленцу.
Иако су добровољачке јединице биле засноване на војничкој ди-
сциплини, међу добровољцима владало је једно ретко дружељубље.
Оно је почивало на међусобној љубави добровољаца, која је нарочито
долазила до изражаја за време борби. Другарска љубав и пажња биле
су код добровољаца толико развијене, да су изазивале поштовање са
стране. У добровољаца је постојало правило, да се на борбеном
ограшју није смео оставити непријатељу ни рањени ни мртви друг.
Старешине су се трудиле да са војницима негују братски и витешки
однос, онакав какав се некада гајио у старој српској војсци. Дружељу-
бље је било израз једне борбе, у коју се ступало и под чијим се заста-
вама умирало по доброј вољи. Војници су на ово узвраћали љубављу
и оданошћу, какве је ретко где било. И однос међу јединицама је био
такав: братски и витешки. Сматрало се непоправљивом срамотом да
јединица јединицу напусти у борби.
поверењем од стране окупатора, да и симболима изразе своје непоко-
лебљиво родољубље. Већ у првој акцији против комуниста, они су у
униформама бивше краљевске југословенске војске. Једина измена је
била на грбу који је ношен на шајкачи: уместо југословенског ста-
вљен је српски грб. А на прсима добровољци су носили Добровољач-
ки крст, на коме се рељефно истицао свети великомученик и победо-
носац Георгије како убија аждају - као симбол борбе против комуни-
стичког зла. Ивицом Крста ишао је натпис: Са вером у Бога, за Краља
и Отаџбину - Добровољци. Тај натпис је изазивао честе сукобе са оку-
патором.
Добровољачки крст био је изливен по узору на Косовски крст,
чиме је изражена повезаност добровољаца са националном прошло-
шћу свога народа. А свети великомученик и победоносац Георгије по-
стао је и заштитником добровољаца, кога су они узели за своју Славу.
Добровољачки Крст је, уствари, симболизовао целокупну борбу
добровољаца, и да ништа друго иза себе нису оставили до једино свој
Крст, довољно је да се схвати сав смисао и суштина борбе Српских
добровољаца у најтрагичнијим часовима српског народа.
Зато су, разуме се, добровољци са поносом носили свој Крст. Он
је многима донео мученичку смрт, равну оној којом су умирали Хри-
шћани из прве ере Хришћанства, али живима то је уливало само још
већу веру у исправност пута којим су ишли и борбе које су водили.
Има много примера трагичног и мученичког умирања ради Доброво-
љачког Крста, али све превазилази језиво потресна, и истовремено хе-
ројска, смрт младог добровољца Душана Пашића, сина дивног слуге
Божјег проте Пашића из Ужица, бездушно умореног од стране кому-
ниста.
Душана Пашића су комунисти били живог ухватили и поставили
везаног за колац, те га, из најнепосредније близине, убили на овај на-
чин: један метак му је комунистички безбожник испалио у главу уз
узвик: "Ово ти је за Бога", други метак му је испалио на десну страну
груди уз поклик: "Ово ти је за Краља", а трећи му је сручио посред ср-
ца са узвиком: "Ово ти је за Отаџбину!" Тако су умирали Српски до-
бровољци, носећи, свесно и поносно, на својим грудима Добровољач-
ки Крст!
Добровољци су, ступајући у СДК, полагали и прописну војничку
заклетву, заклињући се Свемогућим Богом на верно служење Отаџби-
ни и на оданост Краљу Петру II. Заклетву су обављали свештеници,
које је имао сваки добровољачки пук. У Београду, у штабу Српског
Добровољачког Корпуса, обред заклетве је, обично, вршио сам Вер-
ски Референт протојереј Алекса Тодоровић. Заклетву су свештеници
обављали поред заставе дотичне добровољачке јединице. Заставе су
биле извезене у стилу старих српских војничких застава, које су мир-
но почивале у задужбини Краља Петра I Ослободиоца и краља Алек-
сандра I Ујединитеља на Опленцу.
Иако су добровољачке јединице биле засноване на војничкој ди-
сциплини, међу добровољцима владало је једно ретко дружељубље.
Оно је почивало на међусобној љубави добровољаца, која је нарочито
долазила до изражаја за време борби. Другарска љубав и пажња биле
су код добровољаца толико развијене, да су изазивале поштовање са
стране. У добровољаца је постојало правило, да се на борбеном
ограшју није смео оставити непријатељу ни рањени ни мртви друг.
Старешине су се трудиле да са војницима негују братски и витешки
однос, онакав какав се некада гајио у старој српској војсци. Дружељу-
бље је било израз једне борбе, у коју се ступало и под чијим се заста-
вама умирало по доброј вољи. Војници су на ово узвраћали љубављу
и оданошћу, какве је ретко где било. И однос међу јединицама је био
такав: братски и витешки. Сматрало се непоправљивом срамотом да
јединица јединицу напусти у борби.
- Poruka
- 10.741
Обзиром на борбу коју су водили, било је природно да добровољ-
ци теже религиозном васпитању. Без тога - одакле би црпли веру за
борбу против често вишеструко надмоћнијег непријатеља. Због тога је
молитва била врло чести пратилац добровољаца, било да су одлазили
198
у борбу, било да су се из ове враћали. Али не само када се о борби ра-
дило.
Религиозност је, разуме се, била ствар уверења, унутрашњег и ду-
боког, код велике већине. Но она је добијала понекад и спонтани,
отворени израз. За време уобичајених молитви целих јединица, често
би се заорило: "Другови, ко је с нама? " Одговарало се, у дубокој вери
да је тако: "Бог! " Па се такво питање понекад чуло и за време борби,
у тренуцима када је ситуација била најтежа. Пре него што ће погину-
ти на Ибру, у борбама које су се водиле "на бајонет", прослављени до-
бровољачки јунак, капетан Радојко Ђурић, упутиће као своје послед-
ње речи својим друговима добровољцима питање: "Ко је с нама? " А
то питање и одговор који је тада дат из стотине грла - решило је бит-
ку: непријатељ је био тучен.
Вера, коју су носили добровољци, имала је понекад утицаја и на
друге, њихове саборце. О томе сведочи и следећа анегдота из времена
заједничке четничко-добровољачке акције против партизана у Срему.
Том приликом, када је добровољачки старешина извршио поздрав
пред стројем, четнички командант је осетио да и он треба нешто да
каже својим борцима, те је узвикнуо: "Браћо четници, ко је с нама?", а
цео четнички строј се заталасао снажним и уједначеним ускликом:
"Добровољци!"
Осим ђенерала Мушицког и осталих добровољачких старешина,
смотру над добровољцима често је вршио и сам ђенерал Милан Не-
дић. У тим приликама, седи ратник, који је боље но ико други знао ка-
кав треба да изгледа прави борац, свагда је добровољце ословљавао
са: "Децо моја", или "Синови Србије".
ци теже религиозном васпитању. Без тога - одакле би црпли веру за
борбу против често вишеструко надмоћнијег непријатеља. Због тога је
молитва била врло чести пратилац добровољаца, било да су одлазили
198
у борбу, било да су се из ове враћали. Али не само када се о борби ра-
дило.
Религиозност је, разуме се, била ствар уверења, унутрашњег и ду-
боког, код велике већине. Но она је добијала понекад и спонтани,
отворени израз. За време уобичајених молитви целих јединица, често
би се заорило: "Другови, ко је с нама? " Одговарало се, у дубокој вери
да је тако: "Бог! " Па се такво питање понекад чуло и за време борби,
у тренуцима када је ситуација била најтежа. Пре него што ће погину-
ти на Ибру, у борбама које су се водиле "на бајонет", прослављени до-
бровољачки јунак, капетан Радојко Ђурић, упутиће као своје послед-
ње речи својим друговима добровољцима питање: "Ко је с нама? " А
то питање и одговор који је тада дат из стотине грла - решило је бит-
ку: непријатељ је био тучен.
Вера, коју су носили добровољци, имала је понекад утицаја и на
друге, њихове саборце. О томе сведочи и следећа анегдота из времена
заједничке четничко-добровољачке акције против партизана у Срему.
Том приликом, када је добровољачки старешина извршио поздрав
пред стројем, четнички командант је осетио да и он треба нешто да
каже својим борцима, те је узвикнуо: "Браћо четници, ко је с нама?", а
цео четнички строј се заталасао снажним и уједначеним ускликом:
"Добровољци!"
Осим ђенерала Мушицког и осталих добровољачких старешина,
смотру над добровољцима често је вршио и сам ђенерал Милан Не-
дић. У тим приликама, седи ратник, који је боље но ико други знао ка-
кав треба да изгледа прави борац, свагда је добровољце ословљавао
са: "Децо моја", или "Синови Србије".
