Mrkalj
Buduća legenda
- Poruka
- 36.444
Istoričari i „istoričari"
dr. Sava Vasić
Istoričari i „istoričari"
dr. Sava Vasić
Malo je poznato da u Srbiji ima nešto manje od dve stotine mastera, magistara i doktora istorijskih nauka. Gotovo polovina od toga je zaposleno u četiri instituta u Beogradu (Balkanološki institut, Istorijski institut, Institut za savremenu istoriju i Institut za noviju istoriju Srbije), ostali istoričari su na fakultetima u Novom Sadu, Beogradu, Nišu, Kosovskoj Mitrovici, Banjaluci i na Palama, a samo nekolicina je zaposlena u arhivima i muzejima u Novom Sadu i Beogradu.
Prema starosti, istoričari se mogu svrstati u dve grupe: oni koji su još u radnom odnosu i oni u penziji. Naravno, ima i ona posebna grupa nezaposlenih ali vaznih istoricara poput Veljka Djurica (specijalisti za noviju istoriju Srpske pravoslavne crkve).
Posebna grupa istoričara su oni koji primaju plate na jednom mestu a imaju još po neku „tezgu" odakle dobijaju dobre novčane iznose. Tako, pored novca iz instituta gde im je glavno zaposlenje, radeći na fakultetima u Banjaluci i Palama dobijaju još po „neku crkavicu".
Od penzionera još objavljuju Dragoljub Živojinović, Milorad Ekmečić, Đorđe Mikić (Banjaluka), Vasilije Krestić... Godinama ništa vrednije nisu objavili Jovanka Kalić, Mihailo Vojvodić, vizantolog Ljubomir Maksimović...
Teško je utvrditi koji je istoričar najplodniji i koji će ostaviti dubokog traga u istoriografiji. Sigurno je da njih treba tražiti među profesorima na fakultetima. Ljubodrag Dimić je najplodniji u svakom pogledu a njegova vrednost nagrađena je izborom za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti.
A onih sa titulama koji nemaju nikakvo značajnije delo niti će iza sebe ostaviti traga ima na pretek! Među njima posebno imaju mesta Dubravka Stojanović i Nikola Samardžić, poznatiji kao pripadnici takozvane „druge Srbije". Stojanovićeva je zvezda internet bloga Peščanik a Samardžić zvezda poznata po svom liberalizmu u promeni političkih pozicija. Naime, on je zajedno sa Biljanom Srbljanović počeo političku karijeru u prvoj postavi kragujevačkih „Pogleda", a ovih dana hvali Aleksandra Vučića.
Podela istoričara uočljiva je i po mestima službe. Tako, na primer, nema radova „beogradskih" istoričara u časopisu u Novom Sadu, novosadskih u Beogradu.
Većina istoričara u Nišu su ispod naučnog nivoa ovih iz Beograda. Tako, na primer, Zoran Đorđević, u zvanju redovnog profesora, nema ni jednu objavljenu knjigu.
Pogledajmo nekolike činjenice o direktorima instituta.
Dušan Bataković, Balkanološki institut: bivši ambasador u nekoliko zemalja, više od decenije izvan bilo kakvog naučno-istraživačkog rada. Bibliografija radova: tri naslova o istoj temi - Dečansko pitanje! Krajem prošle godine kandidovan je za člana Srpske akademije nauka i umetnosti ali je neslavno propao!
Srđan Rudić, Istorijski institut: gotovo nepoznato ime u istoriografiji.
Momčilo Pavlović, Institut za savremenu istoriju: prema podacima sa zvaničnog sajta Instituta, ne može se podičiti bibliografijom radova jer ima samo jedan vredan naslov - doktorat. Ostalo je ili koautorstvo ili mali prilog. Svoju frustraciju pokušava da nadoknadi prisustvom u raznoraznim televizijskim tok-šou emisijama i intervjuima u novinama. Pavlović je miljenik Nataše Kandić i Demokratske stranke. Njihova „ljubav" počiva na parama: on to voli a njoj treba neko ime ili institucija za saizdavača knjiga koje kao da naručuje Hag! Institut koji on vodi već drugi mandat uspostavio je odnose sa kolegama iz Zagreba, posebno sa Hrvatskim institutom za povijest, pa su na projektima koje finansira Ministarstvo nauke Srbije i neki Hrvati. Aferim!
Momčilo Mitrović, Institut za noviju istoriju Srbije: njegov skori odlazak u mirovinu „odneće" i sve što je napisao jer je bezvredno. Uostalom, ima li kakvog vrednijeg rada! Iza njega će, međutim, ostati razni repovi. Na primer, manipulacija materijalima Komesarijata za izbeglice organizovanog 1991. godine, to jest početkom ratova u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Uzgred, iza njega „stoji i bdi" Latinka Perović pa je taj institut malo leglo novog poimanja „najnovije" istorije na čijim projektima učestvuju i neki povjesničari iz Hrvatske. To je i razumljivo jer su ta dva instituta, Pavlovićev i Mitrovićev, na istoj adresi i istom spratu!
Za razliku od Mitrovića, koji se politički nije angažovao, Pavlović je svoju naklonost Demokratskoj stranci debelo naplatio na razne načine. Taj institut je objavio knjige o istoriji Demokratske stranke i nekakvu biografiju Zorana Đinđića. Ne bi se trebalo iznenaditi ako drugi deo tog „naučno-istraživačkog projekta" bude biografija Borisa Tadića, možda koautorsko delo Momčila Pavlovića, Bojana Dimitrijevića (nekadašnjeg savetnika u Ministarstvu vojske) i Koste Nikolića. Elem, Nikolić je u vreme studija bio zapažen kao ekstremni komunista, doktorirao na temu o Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini, sa Bojanom Dimitrijevićem objavio biografiju generala Dragoljuba Draže Mihailovića, danas je miljenik Nataše Kandić i njenog Rekoma.
Posebna sorta jesu takozvani estradni istoričari. Najpoznatiji je Čedomir Antić, iz Balkanološkog instituta, jer gotovo da nema medija u kome nije prisutan niti ima teme o kojoj on nema svoje „stručno" mišljenje.
Antić je pokušao da se probije u politici, najpre u studentskom pokretu 1996. godine, kada je bio „zapažen" od američkih obaveštajaca i diskretno upućen ka šifrovanoj stranci G17+. Mangupi protiv kojih se pobunio, u prvom redu Mlađan Dinkić, oduvali su Antića iz politike. Željan javnosti, pojavljuje se u razgovorima i „priča" kao da je jedini koji nešto zna o zadatoj temi - a priča „od Noja do Avnoja", a to što zna, to je posebna priča! Uostalom, pogledajte mu bibliografiju naučnih radova pa se uverite u tu „veličinu": dva solidna rada.
Njemu je sličan Predrag J. Marković, iz Instituta za savremenu istoriju. Marković se nije oprobao u politici. Bljesnuo je pre 25 godina u kvizovima na televizijama pokazujući zapaženo znanje srpske istorije. Tada je osim slave stekao i mnogo ondašnjih dinara pa se lako „pokvario". Danas dobro zarađuje prodajom svojih kratkih tekstova beogradskim dnevnicima Novosti i Politika. Analizom većine tih tekstova vidi se da su puni svakojakih tvrdnji i netačnosti, jednostranosti pa čak i tendencioznosti, a sve to gotovo da i nema veze sa naukom. Ima glasina da je njegovo srpstvo zamrlo u toku istraživanja u Berlinu koje su pokrivale raznorazne „filantropske" fondacije.
U vreme vladavine „žutih" bio je blizak vrhu stranke i to dobro naplatio članstvom u nekoliko upravnih odbora. Zanimljivo je da se nije eksponirao sa takozvanim nevladinim organizacijama, mada je kroz šifrovane rečenice u kolumnama znao da provuče udvoričke rečenice, na primer o Srebrenici ili o ukaljanim kapama srpskih ratnika.
Ko da više
Posebna grupica istoričara sastavljena je od ljubitelja para i funkcija. Među njima istaknuto mesto ima Slobodan Marković, profesor na Fakultetu političkih nauka a do nedavno glavni i odgovorni urednik Zavoda za udžbenike. On će ostati zabeležen u istoriji besčašća jer je učestvovao u pisanju Deklaracije o Srebrenici i teksta izvinjenja Javnog servisa Srbije (nekadašnje Radio televizije Srbije) zbog uređivačke politike u proteklih dve decenije... Nije na odmet podsetiti i da je sedeo u nekoliko upravnih odbora pa i u pomenutom Javnom servisu Srbije.
Pregledom internet prezentacija instituta mogu se videti podaci ko je i šta objavio. Uverićete se da ima na desetine koji nisu objavili ni svoj doktorat a nema teme iz istorije o kojoj nisu u stanju da dele lekcije drugima! Da stvar bude još gora, zauzimali su ili zauzimaju visoke pozicije u institucijama kulture i nauke.
Takvi su, na primer, Branka Prpa - nekadašnji direktor Istorijskog arhiva Beograda, pre i sada u Institutu za noviju istoriju Srbije. Mada se u javnosti spominje najčešće kao prijateljica pokojnog novinara Slavka Ćuruvije, o njenom liku i delu tek će da se priča. Kao direktorka arhiva, ostaće zapamćena po izložbi na kojoj je Savezna Republike Jugoslavija prikazana kao strana koja je 1999. godine napala NATO, po „priči" o logoru na Starom sajmištu u kojoj je optužen general Milan Nedić za inicijatora stradanja! (Uzgred, na tom fonu je i najnoviji film Gorana Paskaljevića.) Nezvanično, predstavnik je jedne američke kompanije u Srbiji koja se bavi pripremom građe za arhiviranje.
Kvaziistoričari
Ima još nekoliko ličnosti koje se u javnosti predstavljaju titulama istoričara, profesora i doktora istorijskih nauka. Jedan od takvih je i Jovan I. Deretić, rodonačelnik takozvane nove srpske istoriografije odnosno „pokreta autohtonista", koji je odnedavno svoje titule proširio i sa rečju „akademik"! Ono što se za njega pouzdano zna, jeste to da je završio Višu mašinsku školu u Beogradu i da objavljuje raznorazne tekstove koji nemaju baš mnogo veze sa istoriografijom. O Deretićevim „radovima" (i njegovim sledbenicima) pisao je vizantolog Radivoj Radić u knjizi „Srbi pre Adama i posle njega"! (Uzgred, Radić je u maloj grupi istoričara koji drži nastavu na tri-četiri fakulteta.)
U štampi se često pojavljuje i Miodrag Janković, koga novinari (uglavnom „Presa") predstavljaju kao istoričara mada se zna da je završio Filološki fakultet...
dr. Sava Vasić
Istoričari i „istoričari"
dr. Sava Vasić
Malo je poznato da u Srbiji ima nešto manje od dve stotine mastera, magistara i doktora istorijskih nauka. Gotovo polovina od toga je zaposleno u četiri instituta u Beogradu (Balkanološki institut, Istorijski institut, Institut za savremenu istoriju i Institut za noviju istoriju Srbije), ostali istoričari su na fakultetima u Novom Sadu, Beogradu, Nišu, Kosovskoj Mitrovici, Banjaluci i na Palama, a samo nekolicina je zaposlena u arhivima i muzejima u Novom Sadu i Beogradu.
Prema starosti, istoričari se mogu svrstati u dve grupe: oni koji su još u radnom odnosu i oni u penziji. Naravno, ima i ona posebna grupa nezaposlenih ali vaznih istoricara poput Veljka Djurica (specijalisti za noviju istoriju Srpske pravoslavne crkve).
Posebna grupa istoričara su oni koji primaju plate na jednom mestu a imaju još po neku „tezgu" odakle dobijaju dobre novčane iznose. Tako, pored novca iz instituta gde im je glavno zaposlenje, radeći na fakultetima u Banjaluci i Palama dobijaju još po „neku crkavicu".
Od penzionera još objavljuju Dragoljub Živojinović, Milorad Ekmečić, Đorđe Mikić (Banjaluka), Vasilije Krestić... Godinama ništa vrednije nisu objavili Jovanka Kalić, Mihailo Vojvodić, vizantolog Ljubomir Maksimović...
Teško je utvrditi koji je istoričar najplodniji i koji će ostaviti dubokog traga u istoriografiji. Sigurno je da njih treba tražiti među profesorima na fakultetima. Ljubodrag Dimić je najplodniji u svakom pogledu a njegova vrednost nagrađena je izborom za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti.
A onih sa titulama koji nemaju nikakvo značajnije delo niti će iza sebe ostaviti traga ima na pretek! Među njima posebno imaju mesta Dubravka Stojanović i Nikola Samardžić, poznatiji kao pripadnici takozvane „druge Srbije". Stojanovićeva je zvezda internet bloga Peščanik a Samardžić zvezda poznata po svom liberalizmu u promeni političkih pozicija. Naime, on je zajedno sa Biljanom Srbljanović počeo političku karijeru u prvoj postavi kragujevačkih „Pogleda", a ovih dana hvali Aleksandra Vučića.
Podela istoričara uočljiva je i po mestima službe. Tako, na primer, nema radova „beogradskih" istoričara u časopisu u Novom Sadu, novosadskih u Beogradu.
Većina istoričara u Nišu su ispod naučnog nivoa ovih iz Beograda. Tako, na primer, Zoran Đorđević, u zvanju redovnog profesora, nema ni jednu objavljenu knjigu.
Pogledajmo nekolike činjenice o direktorima instituta.
Dušan Bataković, Balkanološki institut: bivši ambasador u nekoliko zemalja, više od decenije izvan bilo kakvog naučno-istraživačkog rada. Bibliografija radova: tri naslova o istoj temi - Dečansko pitanje! Krajem prošle godine kandidovan je za člana Srpske akademije nauka i umetnosti ali je neslavno propao!
Srđan Rudić, Istorijski institut: gotovo nepoznato ime u istoriografiji.
Momčilo Pavlović, Institut za savremenu istoriju: prema podacima sa zvaničnog sajta Instituta, ne može se podičiti bibliografijom radova jer ima samo jedan vredan naslov - doktorat. Ostalo je ili koautorstvo ili mali prilog. Svoju frustraciju pokušava da nadoknadi prisustvom u raznoraznim televizijskim tok-šou emisijama i intervjuima u novinama. Pavlović je miljenik Nataše Kandić i Demokratske stranke. Njihova „ljubav" počiva na parama: on to voli a njoj treba neko ime ili institucija za saizdavača knjiga koje kao da naručuje Hag! Institut koji on vodi već drugi mandat uspostavio je odnose sa kolegama iz Zagreba, posebno sa Hrvatskim institutom za povijest, pa su na projektima koje finansira Ministarstvo nauke Srbije i neki Hrvati. Aferim!
Momčilo Mitrović, Institut za noviju istoriju Srbije: njegov skori odlazak u mirovinu „odneće" i sve što je napisao jer je bezvredno. Uostalom, ima li kakvog vrednijeg rada! Iza njega će, međutim, ostati razni repovi. Na primer, manipulacija materijalima Komesarijata za izbeglice organizovanog 1991. godine, to jest početkom ratova u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Uzgred, iza njega „stoji i bdi" Latinka Perović pa je taj institut malo leglo novog poimanja „najnovije" istorije na čijim projektima učestvuju i neki povjesničari iz Hrvatske. To je i razumljivo jer su ta dva instituta, Pavlovićev i Mitrovićev, na istoj adresi i istom spratu!
Za razliku od Mitrovića, koji se politički nije angažovao, Pavlović je svoju naklonost Demokratskoj stranci debelo naplatio na razne načine. Taj institut je objavio knjige o istoriji Demokratske stranke i nekakvu biografiju Zorana Đinđića. Ne bi se trebalo iznenaditi ako drugi deo tog „naučno-istraživačkog projekta" bude biografija Borisa Tadića, možda koautorsko delo Momčila Pavlovića, Bojana Dimitrijevića (nekadašnjeg savetnika u Ministarstvu vojske) i Koste Nikolića. Elem, Nikolić je u vreme studija bio zapažen kao ekstremni komunista, doktorirao na temu o Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini, sa Bojanom Dimitrijevićem objavio biografiju generala Dragoljuba Draže Mihailovića, danas je miljenik Nataše Kandić i njenog Rekoma.
Posebna sorta jesu takozvani estradni istoričari. Najpoznatiji je Čedomir Antić, iz Balkanološkog instituta, jer gotovo da nema medija u kome nije prisutan niti ima teme o kojoj on nema svoje „stručno" mišljenje.
Antić je pokušao da se probije u politici, najpre u studentskom pokretu 1996. godine, kada je bio „zapažen" od američkih obaveštajaca i diskretno upućen ka šifrovanoj stranci G17+. Mangupi protiv kojih se pobunio, u prvom redu Mlađan Dinkić, oduvali su Antića iz politike. Željan javnosti, pojavljuje se u razgovorima i „priča" kao da je jedini koji nešto zna o zadatoj temi - a priča „od Noja do Avnoja", a to što zna, to je posebna priča! Uostalom, pogledajte mu bibliografiju naučnih radova pa se uverite u tu „veličinu": dva solidna rada.
Njemu je sličan Predrag J. Marković, iz Instituta za savremenu istoriju. Marković se nije oprobao u politici. Bljesnuo je pre 25 godina u kvizovima na televizijama pokazujući zapaženo znanje srpske istorije. Tada je osim slave stekao i mnogo ondašnjih dinara pa se lako „pokvario". Danas dobro zarađuje prodajom svojih kratkih tekstova beogradskim dnevnicima Novosti i Politika. Analizom većine tih tekstova vidi se da su puni svakojakih tvrdnji i netačnosti, jednostranosti pa čak i tendencioznosti, a sve to gotovo da i nema veze sa naukom. Ima glasina da je njegovo srpstvo zamrlo u toku istraživanja u Berlinu koje su pokrivale raznorazne „filantropske" fondacije.
U vreme vladavine „žutih" bio je blizak vrhu stranke i to dobro naplatio članstvom u nekoliko upravnih odbora. Zanimljivo je da se nije eksponirao sa takozvanim nevladinim organizacijama, mada je kroz šifrovane rečenice u kolumnama znao da provuče udvoričke rečenice, na primer o Srebrenici ili o ukaljanim kapama srpskih ratnika.
Ko da više
Posebna grupica istoričara sastavljena je od ljubitelja para i funkcija. Među njima istaknuto mesto ima Slobodan Marković, profesor na Fakultetu političkih nauka a do nedavno glavni i odgovorni urednik Zavoda za udžbenike. On će ostati zabeležen u istoriji besčašća jer je učestvovao u pisanju Deklaracije o Srebrenici i teksta izvinjenja Javnog servisa Srbije (nekadašnje Radio televizije Srbije) zbog uređivačke politike u proteklih dve decenije... Nije na odmet podsetiti i da je sedeo u nekoliko upravnih odbora pa i u pomenutom Javnom servisu Srbije.
Pregledom internet prezentacija instituta mogu se videti podaci ko je i šta objavio. Uverićete se da ima na desetine koji nisu objavili ni svoj doktorat a nema teme iz istorije o kojoj nisu u stanju da dele lekcije drugima! Da stvar bude još gora, zauzimali su ili zauzimaju visoke pozicije u institucijama kulture i nauke.
Takvi su, na primer, Branka Prpa - nekadašnji direktor Istorijskog arhiva Beograda, pre i sada u Institutu za noviju istoriju Srbije. Mada se u javnosti spominje najčešće kao prijateljica pokojnog novinara Slavka Ćuruvije, o njenom liku i delu tek će da se priča. Kao direktorka arhiva, ostaće zapamćena po izložbi na kojoj je Savezna Republike Jugoslavija prikazana kao strana koja je 1999. godine napala NATO, po „priči" o logoru na Starom sajmištu u kojoj je optužen general Milan Nedić za inicijatora stradanja! (Uzgred, na tom fonu je i najnoviji film Gorana Paskaljevića.) Nezvanično, predstavnik je jedne američke kompanije u Srbiji koja se bavi pripremom građe za arhiviranje.
Kvaziistoričari
Ima još nekoliko ličnosti koje se u javnosti predstavljaju titulama istoričara, profesora i doktora istorijskih nauka. Jedan od takvih je i Jovan I. Deretić, rodonačelnik takozvane nove srpske istoriografije odnosno „pokreta autohtonista", koji je odnedavno svoje titule proširio i sa rečju „akademik"! Ono što se za njega pouzdano zna, jeste to da je završio Višu mašinsku školu u Beogradu i da objavljuje raznorazne tekstove koji nemaju baš mnogo veze sa istoriografijom. O Deretićevim „radovima" (i njegovim sledbenicima) pisao je vizantolog Radivoj Radić u knjizi „Srbi pre Adama i posle njega"! (Uzgred, Radić je u maloj grupi istoričara koji drži nastavu na tri-četiri fakulteta.)
U štampi se često pojavljuje i Miodrag Janković, koga novinari (uglavnom „Presa") predstavljaju kao istoričara mada se zna da je završio Filološki fakultet...
