Са ЋИРИЛИЦЕ Београд:
(Слободан Турлаков)
Сем академику Клајну, три месеца касније, истим поводом, писао сам и гци Види Огњеновић, познатој јавној и културној радници, која је у то време била в.д. управника Народног позоришта.
То писмо објављено је 26. нов. 1991 у „Осмици“, и оно гласи:
ОТВОРЕНО ПИСМО ГЦИ ВИДИ ОГЊЕНОВИЋ
Поштована гце Огњеновић,
Нема сумње, Ваше је неприкосновено право, као писца, да своју стваралачку слободу управите и на рушење мита, па дакле, и на сумњу постојања КНЕЖЕВЕ ВЕЧЕРЕ.
Друго је, наравно, питање, како сте Ви као писац успели да убедите себе, и још као в. д. управника Народног позоришта у Београду, да њему, баш у овом тренутку – кад су Србима потребни сви њихови митови, да би се, и на њима и са њима, окупили у борби за свој опстанак – такав један (антимитски) комад, нужан на репертоару… Баш као што је питање – зачуђујуће и изненађујуће – откуд толико похвала и награда (чак и од „Вукове задужбине“!), том и таквом комаду и репертоарском потезу… што, дабоме, није Ваш проблем, бар као писца текста…
Но, ипак, остаје питање (Ваше) професионалне (в. д.) управничке савести, ком питању, у истој „амбиваленцији”, Нушић – управник и писац „Сумњивог лица”, није успео да пронађе споразум и договор… па је Нушић – писац остао да чека боља и прикладнија времена, тј., кад неко други буде управник Народног позоришта…
Али, то није све…
Наиме, једном, давно, упитао сам покојног Вјекослава Афрића, како то да он, као Загрепчанин и Хрват, потписује званична акта београдског Универзитета уметности – ћирилицом… на што ми је он дословце одговорио:
— Знате, ако сам, као Хрват, постављен за ректора српског Универзитета уметности, најмање што могу учинити, у знак захвалности том народу, јесте то, да се старам да не повредим његово достојанство. А признаћете, да се један део српског достојанства очитује и у ћирилици …(подвукао Наутилус)
Ви се међутим, као (в. д.) управник Народног позоришта, гце Огњеновић, на његовим званичним актима потписујете – латиницом, мада је и Народно позориште, исто тако једна еминентна, па још вековна институција српског народа!
Могућно је да Ви мислите да нисте у ситуацији некадашњег свог професора Афрића, јер он је био Хрват, а Ви – Црногорка, и да, према томе, нико не може посумњати да бисте Ви, као таква, могли повредити српско достојанство … а можда, чак, сматрате да ћирилица и не улази у састав свеколиког српског достојанства…
Не знам шта је по среди, али у српским Крајинама води се борба, чак се и крв пролива, и за тај „део” нашег достојанства, јер је неотуђив од нашег бића и живота.
Далеко сам од тога да будем малициозан, те да желим да повежем оно што рекох на почетку и ово потоње. Мада и једно и друго у српском народу живи као мит, као он сам… поготову што је Ваш потпис, такође, Ваше неприкосновено право… Али, у часу, кад он значи и представља Народно позориште у Београду, питање је да ли је тај потпис само и искључиво Ваша приватна ствар (не само по примеру ректора Афрића).
Напослетку, иако ми је ужасно прирасла за срце Змајева порука: „Србујте к’о људи – човекујте к’о Срби”… ипак, не можемо мислити и веровати да ћемо бити више људи и више Срби, ако сваком дамо за право да нас држи, сматра и гура да будемо – мање своји, па самим и тим и мање Срби.
Та времена су прошла.
С поштовањем...“
* * *
Ето, тако ја, пре 20 година, и много пута касније, покушавах оно исто што и данас чиним. Доживео сам ипак једну радосну епизоду, што су моји студенти у својим индексима, само мој предмет, уписивали – ћирилицом.
Слободан Турлаков.
