Sremska Mitrovica

1750v.jpg
 

U Sremskoj Mitrovici zatvorene tri nelegalne kladionice​


https://www.021.rs/Info/komentari/301381
Policija u Sremskoj Mitrovici zatvorila je u tom gradu tri ugostiteljska objekta zbog nelegalnog klađenja. Od vlasnika tih objekata oduzeta su 24 slot aparata, računarska oprema i liste za klađenje.
Zaplenjen je i automat za isplatu novca u kojem je bilo 86.000 dinara.

Protiv vlasnika će biti podnete krivične prijave nadležnim tužilaštvima zbog neovlašćenog organizovanja igara na sreću.
https://www.021.rs/story/Info/Vojvo...ovici-zatvorene-tri-nelegalne-kladionice.html
 

80 GODINA NAKON RUŠENJA SINAGOGE Postavljena spomen ploča stradalim Jevrejima (VIDEO)​



Spomen ploča u znak sećanja na postradalu jevrejsku zajednicu, a povodom 80 godina od rušenja sinagoge sremskomitrovačkih Jevreja, od strane okupatorskih vlasti NDH, postavljena je danas, prekoputa Mitrovačke gimnazije, na uglu ulica Svetog Save i Dositejeve, Svetog Save broj 7.
spomen-ploca-jevreji-1-1024x768.jpg

Inicijator postavljanja spomen obeležja, Nenad Radmanović, kustos Muzeja Srema, rekao je: “Negujući kulturu sećanja, mi generacije koje danas živimo u miru i slobodi, svoji i na svome, moramo se setiti i ljudi koji su postavljali temelje razvoju Sremske Mitrovice kao modernog naselja, vrednih ljudi, rodoljuba, komšija, prijatelja. Pogotovo onih, kojih nove generacije i ne mogu da se sete, jer su neljudskim odlukama i planovima loših ljudi, upisani u knjige mrtvih i večnost iz koje ih samo sećanje može vratiti. Postavljanjem spomen ploče, započinjemo i tužno sećanje na zločinačku akciju Viktora Tomića, u kojoj su Ustaše pre 80 godina krajem leta 1942. godine, ubile gotovo sedam hiljada rodoljuba iz Srema.”
Od četrdeset uspešnih jevrejskih zanatlija koji su doprineli razvoju Sremske Mitrovice posle Drugog svetskog rata nije ostala ni jedna porodica.
Postavljanjem spomen ploče čuvamo sećanje na jevrejsku zajednicu koja je živela u Sremskoj Mitrovici pre Drugog svetskog rata, istakla je gradonačelnica Sremske Mitrovice Svetlana Milovanović.
Kamen temeljac Sinegoge u Sremskoj Mitrovici postavljen je 1904. godine, a 06. avgusta 1942. godine, Sinagoga je minirana i potpuno uništena u snažnoj eksploziji. Sinegoga je bila impozantna građevina, pravljena prema projektu nepoznatog peštanskog arhitekte. Izgrađena je u potpunosti od dobrovoljnih priloga i darova.
Na zapadnoj strani Sinegoge, iznad portala i prozora, pisalo je: I ovaj dom će biti dom, molitva za sve narode.
Veći broj Jevreja naselio se u Mitrovicu tek posle 1870. Godine. Početkom 20. veka, u Sremskoj Mitrovici broj Jevreja dostigao je najveći broj, njih 296, po referatu Eduarda Flajšmana, jednog od potomaka čuvene porodice Flajšman koja je postradala u Drugom svetskom ratu. Taj broj će se vremenom smanjivati, a do 40-ih godina 20. veka, opašće do tek nešto iznad stotinak pripadnika ove zajednice u Mitrovici.
Doseljavanje Jevreja u Vojvodinu je pratilo doseljavanje drugih naroda koje je sprovodila habzburška monarhija posle proterivanja Turaka, i to od prve polovine 18. veka. Uglavnom su dolazili iz severnih delova Ugarske, iz Poljske i manje iz Austrije, u ovu opustelu ali obećavajuću oblast u koju su pristizali doseljenici da od močvara i besplodne šikare pune malaričnih komaraca stvore jednu od najbogatijih regija Carstva. Jevreji su se uglavnom bavili trgovinom i zanatstvom. Jevreje je na selidbu pokrenuo netolerantni zakon FAMILIETATENGESETZ po kome je samo jednom članu Jevrejske porodice bilo dozvoljeno da se oženi i ima decu.
U Sremu je bilo Jevreja još od vremena Rimljana i Turaka, ali se njihovo naseljavanje prati od Austrijskog perioda, Bilo ih je u Sremskoj Mitrovici, Petrovaradinu, Zemunu, a naseljavaju Bingulu, Erdevik, Maradik, Staru Pazovu, Inđiju, i to nakon 1739. kad se Turci vraćaju u Beograd, a jedan deo Jevreja se povlači sa Austrijskom vojskom.
U Kraljevini Jugoslaviji su Jevreji bili ravnopravni sa ostalim narodima, ali su bivali optuženi za zaveru kad je ubijen Kralj Aleksandar 9. oktobra 1934., a i dosta njih je proterano jer nisu mogli da dokažu državljanstvo. Pred sam II svetski rat su Jevreji onemogućavani da se školuju i ograničavano im je pravo trgovine prehrambenim proizvodima.
U II svetskom ratu je stradalo 85 % Jevreja iz Vojvodine, a ostatak njih je uglavnom odselio u Izrael i SAD. Ostale su sinagoge i groblja. Od sedamdeset i tri sinagoge svega nekoliko su porušili nacisti. U Banatu su nacisti porušili sinagoge u Velikom Bečkereku, Čoki, Begejcima i Ečki, u Sremu ustaše ruše sinagoge u Sremskoj Mitrovici , Rumi, Indjiji, Staroj Pazovi i Šidu.
Stradanje Jevreja u Sremu započelo je već aprila 1941. godine po ulasku nemačke vojske. Organizovani u Kulturbund, domaći Nemci su prednjačili u progonu, pljačkanju i ponižavanju Jevreja. Mnogi članovi Kulturbunda odlazili su u Nemačku na tzv. besplatne stručne i privredne kurseve, a školovani su u stvari za SS jedinice. Oni su posle donosili i besplatno delili razne brošure i letke usmerene protiv Jevreja. Cilj je bio stvoriti netrpeljivost lokalnog stanovništva prema Jevrejima kako bi se lakše izveo planirani zločin – njihovo potpuno istrebljenje. Prva mera protiv Srba i Jevreja koja je primenjena u Sremu bilo je oduzimanje radio-aparata da bi potom usledilo hapšenje uglednijih ličnosti. Od Jevreja je tražena kaucija, odnosno „kontribucija” (otkup) za oslobođenje, dok su Srbi najčešće odmah ubijani. Jevrejske i srpske radnje preuzeli su komesari, koji su određeni da se staraju o imovini, a u stvari su bili zaduženi za pljačkanje. Sledeći nemački uzor, ustaše su Jevrejima uvele obavezu nošenja žute trake na levom rukavu sa natpisom na hrvatskom jeziku „Židov” (Ž) i nemačkom „Juden” (J); bilo je zabranjeno napuštanje mesta boravka i kretanje od 20 do 8 časova, a nedeljom i katoličkim praznicima tokom celog dana, zabranjen je odlazak na pijacu pre 10 časova, korišćenje javnog prevoza, kupanje na rekama, a uveden je prinudni rad za sve Jevreje (oba pola) starosti od 16 do 60 godina kao i dnevno javljanje policiji.[10] Istovremeno je vršena pljačka jevrejskih porodica i preduzeća. Pljačkali su u ime države, za potrebe vojske, Kulturbunda ili kancelarija novih nameštenika, a najčešće za sebe. Iz jevrejskih radnji, prostorija udruženja i privatnih stanova odneto je sve što je bilo vredno. Ono što je za njih bilo bezvredno, poput arhive biblioteka i sinagoga, spaljeno je.
Iz prijave redarstvenog stražara (policajca) Mate Borkovića, nezadovoljnog podelom opljačkane jevrejske imovine, koju je 19. januara 1942. godine uputio „Državnom tužiocu u Hrvatskoj Mitrovici” (Sremskoj Mitrovici), vidi se šta je sve opljačkano i na koji način. Između ostalog Borković kaže: „Razni predmeti zapliniti od Židova iz Iloka, a koji su bili dopremljeni u ovo redarstvo, a sastojali se od sledećih stvari i to: 2 puna kamijona sa 37 velikih kufera punih zlatnih i srebrnih servisa, 47 džepnih satova, te nekoliko truba platna, te dvije trube kože, boks i šebro u 400 kgr brašna te 50 kg guščije masti… Ove predmete su plijenili g. Ledenc i Gadžo i Filipović Luka redarstvni stražar u Hrvatskoj Mitrovici”. Borković prijavljuje da su „od zapljenjene masti redari dobili svaki po 2 kg, masti t.j. u ukupnoj težini svega 80 kgr”. Dalje „Razni zaplenjeni predmeti od židova Flajšmana iz Hrvatske Mitrovice kao na primer skupoceni zlatni servizi 2 i pola kgd. veliki dukata a koje je predmete plijenio g. Gadža i Ledenc, nisu predani na nadležno mjesto, a prigodom djeljenja zatekao ih je g. pristav Ertl. Kod pretresa stana židovke rabinke iz Hrvatske Mitrovice, našao je g. Ledenc i redarstveni stražar Gjuro Marošević veći omot dukata, koji nisu predani na redarstvo, te ih je uzeo k sebi pomenuti Ledenc, a rečena vlasnica mora znati koliko je bilo tih dukata”.U početku su na udaru bile imućnije jevrejske porodice, ali kako je vreme odmicalo, krug se širio. Iz jevrejskih kuća otimano je i odnošeno sve, čak i veš.
Nakon sprovedenog plana o ozakonjenoj pljački Jevreja, usledilo je njihovo istrebljenje i masovno odvođenje u logore. Najveći talas hapšenja i sprovođenja u logore desio se, kao što je navedeno, jula meseca 1942. godine. Najveći deo sremskih Jevreja je nastradao u Jasenovcu i Aušvicu.
Najpotpunije podatke o jevrejskoj zajednici u Mitrovici objavila je Jovanka Dražić u svom radu pod naslovom “Jevreji u Mitrovici”.

Izvor: https://www.ozon.rs/vesti/2022/80-g...ljena-spomen-ploca-stradalim-jevrejima-video/
 

Gradske priče: Građanske kuće. Kuća koja je vredela za dve​

Gradske priče su priče o gradu, koji se razvio na na antičkom gradu Sirmium, prestonici Rimskog carstvara, gradu koga su nazivali „slavnom majkom gradova”, raskršću drumova, na obali reke Save, gde se sučeljavaju ravnica i brdo Fruška gora, Mačva i Srem. Sremska Mitrovica je prefinjeni centar Srema. Danas je Sremska Mitrovica odavno prekrivena asfaltom ali je i „muzej pod otvorenim nebom“ u kome su ostaci antičke rimske prestonice i građevine barokne i klasicističke arhitekture 18. i 19. veka, još vek izložene oku posetioca.

Današnji izgled grad je najvećim delom dobio u 18. veku, kada su pridošlice i kolonisti gradili kuće po svojim graditeljskim iskustvima, u baroknim tradicijama. Tada nastaju i trougaoni gradski trgovi baroknog porekla i građanske kuće sa karakterističnim „nirnberškim zabatima“. Grad se postepeno širio oko urbanističkih celina stare i nove čaršije, a oblici su postajali sve složeniji u stilovima tadašnje evropske arhitekture.

Porodična kuća Berežni. Žitni trg pijaca, broj 17
kuca-kedar-1024x768.jpg


Marija Vukajlović – Građanske kuće Sremske Mitrovice

Prizemna građevina iz 18. veka solidno zidana, jedna je od tri sačuvane kuće sa karakterističnim “nirnberskim” zabatom na Žitnom trgu. Primena ovog stila u gradskoj arhitekturi posledica je naseljavanja 62 nemačke porodice iz pokrajine Hesen, koje su se doselile u grad u periodu između 1785. i 1787.
U drugoj polovini 18. veka, nastupilo je vreme intenzivne graditeljske aktivnosti, kada su, važne političke odluke sa najviših mesta uticale na jačanje građanstva i trgovačko-zanatskog sloja društva.
Presudno je bilo donošenje zvaničnog Patenta o naseljavanju carice Marije Terezije, čime se podstiče gušće naseljavanje i brži razvitak gradskih naselja Vojne granice. Pruža se gostoprimstvo svim trgovcima i zanatlijama doseljenim iz okolnih zemalja, Srbima iz Srema, Makedonije, Stare Srbije, Bosne i drugih delova Turske carevine i jednom broju Cincara, Grka i Nemaca tzv. “profesionista” koji su imali neko zanimanje.
Uvođenje Gradskog magistrata (1765-1787) i samostalne gradske uprave doprineće razvoju slobodne trgovine i procvatu grada. Mitrovica se od tipično vojnog, štabskog mesta, sedišta komande Petrovaradinskog graničarskog puka razvija u grad slobodne trgovine.
Doseljenici su gradili kuće prema graditeljskim tradicijama i lokalnim obeležjima zavičaja odakle su dolazili, ali i prihvatali uticaje sa strane.
Tipičan primer građevina, koje su formirale novu ambijentalnu celinu građanske arhitekture na Žitnom trgu je solidno zidana kuća od čvrstih materijala sa karakterističnim “nirnberškim” zabatom. Ovaj tip zabata nastaje preuzimanjem, stilizacijom i pojednostavljivanjem dekorativnih elemenata baroknog porekla u nemačkom narodnom graditeljstvu.
Nemačke porodice su gradile vlastite kuće u stilu nemačke renesanse i baroka, duboko ukorenjenih u graditeljsku tradiciju domaće arhitekture. Karakteristika ovih građevina je horizontalna podela na prizemlje i zabatni deo sa izraženim lučnim završetkom građevine.
Unutar polukružnog zabata je raskošni dekorativni ornament, koji, se iz temena zrakasto širi prema rubovima u vidu sunčevih zraka izvedenih u malterskoj plastici. Istovetni oblici se u manjim dimenzijama ponavljaju, iznad tavanskih prozora. Njihovo poreklo je, takođe vezano za preuzimanje stilizovanih renesansno – baroknih elemenata iz nemačkog narodnog graditeljstva. Mada pripada tipu porodičnih prizemnih kuća u potkrovlju je imala manju prostoriju sa parom prozora, namenjenu za poslugu ili devojačku sobu.
Ulični ulaz se nalazi uz kuću kao deo trema sa drvenim stubovima. Tokom vremena kuća je pretrpela mnogobrojne izmene, menjajući unutrašnju koncepciju prostora, a delimično i spoljašnjost otvaranjem još jednih vrata.
Nije poznato kome je pripadala, pre no što je prešla u vlasništvo žitarskog trgovca Spajića, koji je trgovao žitaricama na veliko u prvoj polovini 20. veka. Magacin za skladištenje žita se nalazio u dvorištu pomenute kuće sa izlazom prema Svetloj ulici.
Zanimljivo je da su brojni žitni magacini, locirani oko Žitnog trga, korišćeni i u prvoj polovini 20. veka, dok sama tradicija prometa i skladištenja žitarica na ovom prostoru seže u daleku prošlost. Arheološkim iskopavanjima otkrivena je ekonomsko-trgovačka četvrt na prostoru Žitnog trga, koja se naslanjala uz zapadni bedem antičkog Sirmijuma. U brojnim radionicama i magacinima skladištene su žitarice i druga roba, koja je pristupala sa zapada ili transportovana rečnim putem i dopremana sa pristaništa u neposrednoj blizini trga. Tragovi mnogobrojnih pregradnji i dogradnji, kao i pokreni nalazi unutar kompleksa svedoče o neprekidnom korišćenju ovog prostora od antičkog doba do srednjeg veka. O tome svedoči i stari naziv prostora Žitna pijaca.
Milica Spajić, jedinica žitarskog veletrgovca bila je udata za zemunskog trgovca početkom dvadesetih godina prošlog veka. Srećni dani nisu dugo potrajali i Milica se vraća u roditeljski dom, gde je davala časove klavira i francuskog jezika. Kuću na trgu je prodala 1948. godine svojim tadašnjim stanarima Stevanu i Leposavi Đuričin. Nakon što se i ćerka udala, teret samoće bio je pretežak za nju. Ne osećajući se da pripada svome vremenu ona odlučuje da sve proda i ode u Zagreb, kod ćerke.
Dve kuće u Ležimiru su morale biti prodate da bi se kupila ova mala, ali vredna stara kuća u samom centru grada. Stevan Đuričin, rodom iz Divoša živeo je i službovao u Ležimiru. Tu je zasnovao porodicu, pre no što je po pozivu prešao u Mitrovicu za šefa finansija sremskog sreza.
Kancelarija mu se nalazila u prizemnom delu Petrovaradinske imovne opštine, zgradi današnje Policijske uprave. Posle smrti roditelja, sredinom osamdesetih godina 20. veka ćerka Nada će sa suprugom, čuvenim mitrovačkim stolarom Đurom Berežni, starinsku porodičnu kuću pretvoriti u poslovni prostor za prodaju sitnih proizvoda vlastite stolarske radionice. U sprezi preduzetništva i stolarskog zanata ceo prostor kuće adaptiran je za potrebne prodavnice drvenarije, pod nazivom “Kedar stolarija Berežni”.
Đura Berežni se bavio, između ostalog, umetničkom stolarijom, izradom stilskog nameštaja, duborezom i intarzijom. Zanat je izučio kod čuvenog majstora Jana Čuzdija, prestižnog beogradskog umetničkog stolara. Čuzdijeva beogradska radionica, koja je brojala svojevremeno i 28 duborezaca radila je porudžbine i za kraljev dvor. Prilikom bombardovanja Beograda 6. aprila 1941. godine radionica je izgorela do temelja i majstor prelazi u Mitrovicu, u kojoj je posle rata, u Zanatskoj školi, podučava brojne generacije stolara. Godine 1950. Đura je položio kalfenski ispit. Te školske godine je bilo 68 upisanih đaka. Za rubriku u novinama majstor Čuzdi se fotografiše sa svojim đacima Vladimirom Čalićem, Đorđem Erdeljaninom, Petrom Lovrićem i Đurom Berežnijem. Sa položenim majstorskim ispitom otvara 1957. svoju privatnu radionicu “Berežni Đura, umetnički stolar”. U njoj su izrađene brojne garniture i komadi nameštaja izvrsnog kvaliteta, za poznate naručioce ručno je izradio garnituru za Izvršno veće Vojvodine.
Na međunarodnom sajmu zanatstva u Subotici, osvaja tri zlatne medalje u oblasti etno i stilskog nameštaja. Pored stolarskog angažmana aktivan je i u Zanatskom domu, kao dugogodišnji predsednik Štedno-kreditne zadruge i pokrajinski delegat ispred mitrovačkih zanatlija tokom 70-tih godina prošlog veka. Kao stolar najviše je obrađivao orah, jasen, hrast, ptičji javor i trešnju. Pre uvođenja lakiranja, nameštaj se svojevremeno politirao. To je dug i mukotrpan posao, u izvođenju tzv. “osmica” mešavinom šerlaka i špiritusa. Tim postupkom postizao se visok prirodan sjaj ispod kojeg se prepoznavala prirodna boja drveta.
Sve drvorezbarske radove obavljao je ručno, bez upotrebe mašina. Nemoguće je nabrojati koliko je sve majstor napravio raznih proizvoda i garnitura od drveta za svog radnog veka. Jedno je sigurno majstor Berežni, još uvek ima energije i volje da pomalo radi u svojoj radionici, koju danas vodi najmlađa ćerka Nataša Ćuk Berežni.
Sve tri ćerke iz porodice Berežni su se opredelile za zanimanja koja imaju dodirne tačke sa stolarijom i drvetom, bilo da se radi o šumarstvu, arhitekturi ili preradi drveta. Tokom devedesetih godina, posle skoro decenije rada prodavnice drvenarije Tatjana Berežni Stijačić od roditelja dobija lokal i otvara svoju prodavnicu. Od početne papirnice prerasta u “daroteku” pod istim imenom. Enterijer sa ukrasnim profilisanim gredama, drvenim zidnim oplatama i patosanim podom, koji zrače toplinom drveta nije mnogo menjan. Srušen je samo pregradni zid čime je ceo prostor kuće objedinjen za potrebe prodavnice školskog pribora, igračaka, galerijske i galanterijske ponude.
Prilikom adaptacije kuće početkom devedesetih pronađeni su originalni ekseri od kovanog gvožđa, što potvrđuje starinu, jedne od malobrojnih autentičnih građevina iz 18. veka na Žitnom trgu. Ukrasna klasicistička vetrina, sa po dva para kaneliranih stubića, pronađena je u pomoćnim zgradama i potiče, kako se veruje iz istog vremena kad i sama kuća.
Restaurisana sada krasi novu kuću porodice Berežni Stijašić. Novija kuća sagrađena na istom mestu, gde se nekad nalazio žitni magacin prema Svetloj ulici, ali i prva stolarska radionica u kojoj je majstor Đura Berežni započeo svoj šest decenija dug stolarski put.
Kako se tokom vremena menjala unutrašnja koncepcija prostora, tako je, svima poznata, “daroteka” Kedar, danas je simpatičan starinski kafić.

kafe-kedar-2.jpg

Marija-Vukajlovic-300x261.jpg

Marija Vukajlović autor knjige „Građanske kuće Sremske Mitrovice“

„Građanske kuće Sremske Mitrovice“, autorka Marija Vukajlović u izdanju Istorijskog arhiva „Srem“. Vredna knjiga, bogato ilustrovana i opremljena u formi monografije, obrađuje arhitektonsko nasleđe u oblasti arhitekture Sremske Mitrovice. Kroz tekstove u knjizi „Građanske kuće Sremske Mitrovice“,autorka se bavi temama, koje zalaze u istorijske, arhitektonske, umetničke, socijalne i privredne aspekte grada Sremska Mitrovica. Autorka, istoričar umetnosti u knjizi je opisala arhitektonske odlike pojedinih građanskih kuća i značajan segment knjige je posvetila upravo arhitektonskom nasleđu Sremske Mitrovice u sferi profane arhitekture od 18. veka do Drugog svetskog rata, obrađen kroz prikaz 32 pojedinačne građanske kuće.

Izvor: https://www.ozon.rs/vesti/2022/gradske-price-gradjanske-kuce-kuca-koja-je-vredela-za-dve/
 
lahor:

80 GODINA NAKON RUŠENJA SINAGOGE Postavljena spomen ploča stradalim Jevrejima (VIDEO)​



Spomen ploča u znak sećanja na postradalu jevrejsku zajednicu, a povodom 80 godina od rušenja sinagoge sremskomitrovačkih Jevreja, od strane okupatorskih vlasti NDH, postavljena je danas, prekoputa Mitrovačke gimnazije, na uglu ulica Svetog Save i Dositejeve, Svetog Save broj 7.
spomen-ploca-jevreji-1-1024x768.jpg

Inicijator postavljanja spomen obeležja, Nenad Radmanović, kustos Muzeja Srema, rekao je: “Negujući kulturu sećanja, mi generacije koje danas živimo u miru i slobodi, svoji i na svome, moramo se setiti i ljudi koji su postavljali temelje razvoju Sremske Mitrovice kao modernog naselja, vrednih ljudi, rodoljuba, komšija, prijatelja. Pogotovo onih, kojih nove generacije i ne mogu da se sete, jer su neljudskim odlukama i planovima loših ljudi, upisani u knjige mrtvih i večnost iz koje ih samo sećanje može vratiti. Postavljanjem spomen ploče, započinjemo i tužno sećanje na zločinačku akciju Viktora Tomića, u kojoj su Ustaše pre 80 godina krajem leta 1942. godine, ubile gotovo sedam hiljada rodoljuba iz Srema.”
Od četrdeset uspešnih jevrejskih zanatlija koji su doprineli razvoju Sremske Mitrovice posle Drugog svetskog rata nije ostala ni jedna porodica.
Postavljanjem spomen ploče čuvamo sećanje na jevrejsku zajednicu koja je živela u Sremskoj Mitrovici pre Drugog svetskog rata, istakla je gradonačelnica Sremske Mitrovice Svetlana Milovanović.
Kamen temeljac Sinegoge u Sremskoj Mitrovici postavljen je 1904. godine, a 06. avgusta 1942. godine, Sinagoga je minirana i potpuno uništena u snažnoj eksploziji. Sinegoga je bila impozantna građevina, pravljena prema projektu nepoznatog peštanskog arhitekte. Izgrađena je u potpunosti od dobrovoljnih priloga i darova.
Na zapadnoj strani Sinegoge, iznad portala i prozora, pisalo je: I ovaj dom će biti dom, molitva za sve narode.
Veći broj Jevreja naselio se u Mitrovicu tek posle 1870. Godine. Početkom 20. veka, u Sremskoj Mitrovici broj Jevreja dostigao je najveći broj, njih 296, po referatu Eduarda Flajšmana, jednog od potomaka čuvene porodice Flajšman koja je postradala u Drugom svetskom ratu. Taj broj će se vremenom smanjivati, a do 40-ih godina 20. veka, opašće do tek nešto iznad stotinak pripadnika ove zajednice u Mitrovici.
Doseljavanje Jevreja u Vojvodinu je pratilo doseljavanje drugih naroda koje je sprovodila habzburška monarhija posle proterivanja Turaka, i to od prve polovine 18. veka. Uglavnom su dolazili iz severnih delova Ugarske, iz Poljske i manje iz Austrije, u ovu opustelu ali obećavajuću oblast u koju su pristizali doseljenici da od močvara i besplodne šikare pune malaričnih komaraca stvore jednu od najbogatijih regija Carstva. Jevreji su se uglavnom bavili trgovinom i zanatstvom. Jevreje je na selidbu pokrenuo netolerantni zakon FAMILIETATENGESETZ po kome je samo jednom članu Jevrejske porodice bilo dozvoljeno da se oženi i ima decu.
U Sremu je bilo Jevreja još od vremena Rimljana i Turaka, ali se njihovo naseljavanje prati od Austrijskog perioda, Bilo ih je u Sremskoj Mitrovici, Petrovaradinu, Zemunu, a naseljavaju Bingulu, Erdevik, Maradik, Staru Pazovu, Inđiju, i to nakon 1739. kad se Turci vraćaju u Beograd, a jedan deo Jevreja se povlači sa Austrijskom vojskom.
U Kraljevini Jugoslaviji su Jevreji bili ravnopravni sa ostalim narodima, ali su bivali optuženi za zaveru kad je ubijen Kralj Aleksandar 9. oktobra 1934., a i dosta njih je proterano jer nisu mogli da dokažu državljanstvo. Pred sam II svetski rat su Jevreji onemogućavani da se školuju i ograničavano im je pravo trgovine prehrambenim proizvodima.
U II svetskom ratu je stradalo 85 % Jevreja iz Vojvodine, a ostatak njih je uglavnom odselio u Izrael i SAD. Ostale su sinagoge i groblja. Od sedamdeset i tri sinagoge svega nekoliko su porušili nacisti. U Banatu su nacisti porušili sinagoge u Velikom Bečkereku, Čoki, Begejcima i Ečki, u Sremu ustaše ruše sinagoge u Sremskoj Mitrovici , Rumi, Indjiji, Staroj Pazovi i Šidu.
Stradanje Jevreja u Sremu započelo je već aprila 1941. godine po ulasku nemačke vojske. Organizovani u Kulturbund, domaći Nemci su prednjačili u progonu, pljačkanju i ponižavanju Jevreja. Mnogi članovi Kulturbunda odlazili su u Nemačku na tzv. besplatne stručne i privredne kurseve, a školovani su u stvari za SS jedinice. Oni su posle donosili i besplatno delili razne brošure i letke usmerene protiv Jevreja. Cilj je bio stvoriti netrpeljivost lokalnog stanovništva prema Jevrejima kako bi se lakše izveo planirani zločin – njihovo potpuno istrebljenje. Prva mera protiv Srba i Jevreja koja je primenjena u Sremu bilo je oduzimanje radio-aparata da bi potom usledilo hapšenje uglednijih ličnosti. Od Jevreja je tražena kaucija, odnosno „kontribucija” (otkup) za oslobođenje, dok su Srbi najčešće odmah ubijani. Jevrejske i srpske radnje preuzeli su komesari, koji su određeni da se staraju o imovini, a u stvari su bili zaduženi za pljačkanje. Sledeći nemački uzor, ustaše su Jevrejima uvele obavezu nošenja žute trake na levom rukavu sa natpisom na hrvatskom jeziku „Židov” (Ž) i nemačkom „Juden” (J); bilo je zabranjeno napuštanje mesta boravka i kretanje od 20 do 8 časova, a nedeljom i katoličkim praznicima tokom celog dana, zabranjen je odlazak na pijacu pre 10 časova, korišćenje javnog prevoza, kupanje na rekama, a uveden je prinudni rad za sve Jevreje (oba pola) starosti od 16 do 60 godina kao i dnevno javljanje policiji.[10] Istovremeno je vršena pljačka jevrejskih porodica i preduzeća. Pljačkali su u ime države, za potrebe vojske, Kulturbunda ili kancelarija novih nameštenika, a najčešće za sebe. Iz jevrejskih radnji, prostorija udruženja i privatnih stanova odneto je sve što je bilo vredno. Ono što je za njih bilo bezvredno, poput arhive biblioteka i sinagoga, spaljeno je.
Iz prijave redarstvenog stražara (policajca) Mate Borkovića, nezadovoljnog podelom opljačkane jevrejske imovine, koju je 19. januara 1942. godine uputio „Državnom tužiocu u Hrvatskoj Mitrovici” (Sremskoj Mitrovici), vidi se šta je sve opljačkano i na koji način. Između ostalog Borković kaže: „Razni predmeti zapliniti od Židova iz Iloka, a koji su bili dopremljeni u ovo redarstvo, a sastojali se od sledećih stvari i to: 2 puna kamijona sa 37 velikih kufera punih zlatnih i srebrnih servisa, 47 džepnih satova, te nekoliko truba platna, te dvije trube kože, boks i šebro u 400 kgr brašna te 50 kg guščije masti… Ove predmete su plijenili g. Ledenc i Gadžo i Filipović Luka redarstvni stražar u Hrvatskoj Mitrovici”. Borković prijavljuje da su „od zapljenjene masti redari dobili svaki po 2 kg, masti t.j. u ukupnoj težini svega 80 kgr”. Dalje „Razni zaplenjeni predmeti od židova Flajšmana iz Hrvatske Mitrovice kao na primer skupoceni zlatni servizi 2 i pola kgd. veliki dukata a koje je predmete plijenio g. Gadža i Ledenc, nisu predani na nadležno mjesto, a prigodom djeljenja zatekao ih je g. pristav Ertl. Kod pretresa stana židovke rabinke iz Hrvatske Mitrovice, našao je g. Ledenc i redarstveni stražar Gjuro Marošević veći omot dukata, koji nisu predani na redarstvo, te ih je uzeo k sebi pomenuti Ledenc, a rečena vlasnica mora znati koliko je bilo tih dukata”.U početku su na udaru bile imućnije jevrejske porodice, ali kako je vreme odmicalo, krug se širio. Iz jevrejskih kuća otimano je i odnošeno sve, čak i veš.
Nakon sprovedenog plana o ozakonjenoj pljački Jevreja, usledilo je njihovo istrebljenje i masovno odvođenje u logore. Najveći talas hapšenja i sprovođenja u logore desio se, kao što je navedeno, jula meseca 1942. godine. Najveći deo sremskih Jevreja je nastradao u Jasenovcu i Aušvicu.
Najpotpunije podatke o jevrejskoj zajednici u Mitrovici objavila je Jovanka Dražić u svom radu pod naslovom “Jevreji u Mitrovici”.

Izvor: https://www.ozon.rs/vesti/2022/80-g...ljena-spomen-ploca-stradalim-jevrejima-video/
Kliknite za proširenje...
Posle rata nije građena nova sinagoga u Sremskoj Mitrovici?
 

GROBLJE na Bosutskom putu kao POSLEDNJI TRAG Jevreja u Mitrovici​


aa3.jpg

U Sremskoj Mitrovici danas ne postoji skoro ništa što bi ukazivalo da je nekad postojao bogat i raznovrsan život jevrejske zajednice. Ako zaustavite nasumično izabranu mlađu osobu na ulici i upitate za nekog od mitrovačkih Jevreja, svako će vam odgovoriti da o tome ništa ne zna, jer o tome da su Jevreji uopšte u Sremu živeli.
Danas ne postoje gotovo nikakvi dokazi koji bi bili vidljivi meštanima. Ovaj narod je, tokom Drugog svetskog rata, u tišini nestao zauvek sa mitrovačkih ulica. Sinagoga je srušena, a streljanja, mučenja i logore preživelo je svega nekoliko ljudi: Josip Morgenštern, Jozefina i Mirjam Vajs, Eduard Flajšman i Slavko Kiršner.

Jedini konkretan dokaz da je Sremska Mitrovica nekada bila dom maloj ali uglednoj i dobro organizovanoj jevrejskoj zajednici je groblje koje se krije u verovatno najsiromašnijem delu grada, u ulici Bosutski put. Groblje se nalazi iza visokih zidina, iza zaključane kapije od kovanog gvožđa. Kako danas više nema ko da obilazi ove grobove, ono se nikada ne otvara.
U jednom tekstu iz 1994. godine naveden je podatak da je na groblju ostalo sačuvano oko šezdeset nadgrobnih spomenika. Pretpostavlja se da je broj prepolovljen do danas. Čitavi delovi groblja su raščišćeni, a grobovi ili leže srušeni, oštećeni i išarani, ili su nadgrobne ploče u potpunosti odnešene. Mada je teško zamisliti da iko sadi kupus ili šargarepu na mestu gde je neko sahranjen, čini se da je to ovde slučaj.
Iako je groblje od ulice odvojeno zidom i velikom kapijom, svako iz komšiluka veoma lako može da dođe preko bašti koje se bez jasne granice mešaju sa nadgrobnim spomenicima.

Najstariji spomenici pripadaju porodicama Fišer i Kajzer, s kraja XIX veka, a poslednji su podignuti pre 1944. godine. Svaki grob je obeležen Davidovom zvezdom, žalosnom vrbom ili lovorovim vencem. Ispod njih nalaze se rupe gde su nekada bile fotografije. Samo na jednom spomeniku ostala je sačuvana fotografija devojke od dvadeset osam godina koja je umrla 1896. godine. Zvala se Johana Alt.
Kako piše, spomenik su podigli otac Eduard Alt, trgovac galanterijom i sin Oskar. Godine 1920. umro je i Eduard Alt, njegov spomenik je takođe ostao sačuvan. Njegova supruga Rozalija Alt, uhapšena je i 1942. godine odvedena u Aušvic iz kog se – nije potrebno ni pominjati – nije živa vratila, a njihova trgovina galanterijskom robom zaplenjena je u korist NDH.
Spomenici najčešće imaju tekstove na dva ili tri jezika: na hebrejskom, nemačkom i srpskom.
Dva spomenika su ukrašena veoma lepim reljefima vajara Milorada Jovanovića. Jedan od njih se nalazi na grobnici porodice Pesing i on predstavlja devojku obučenu u hiton koja sedi pognute glave, jednom rukom podbočena o amforu dok tuguje za umrlima. Jednostavan, a ipak veoma potresan reljef.

O porodici Pesing zna se samo da su Herman (1851-1929) i Iso (1885-1926) bili ugledni mitrovački trgovci. Herman je bio vlasnik trgovine vinom, pivom i svinjama, a posedovao je i sitničarnicu, ali je zajedno sa sinom prodavao i odeću i nameštaj. Iso Pesing se bavio muškom i ženskom konfekcijom, i u novinama koje postoje u arhivama i danas se mogu videti brojne reklame kojima je privlačio uvek nove mušterije. Iso je nedugo bio oženjen Livijom Pesing koja je umrla veoma mlada.

Posle njene smrti je u listu „Srbija“ preko cele strane objavio čitulju u kojoj se zahvalio prijateljima i rođacima koji su bili uz njega u tom teškom periodu.
Drugi reljef ovog vajara prikazuje grifona koji u desnoj šapi drži baklju okrenutu ka dole u znak žalosti. Ovaj prelepi reljef je danas teško oštećen: neko od dece iz komšiluke našao je za shodno da ureže ime ASTRA preko grifona. Danas više ne postoji porodica Flajšman – oni koji nisu sahranjeni na ovom groblju, ubijeni su u logorima ili su streljani i sahranjeni u nekoj od masovnih grobnica.
Julio Kon je bio direktor drvne industrije sve do svoje smrti. Bio je začetnik velikih reformi u vreme velikih nevolja i štrajkova, započeo je reorganizaciju drvne industrije, koju nije stigao da sprovede do kraja. Njegov grob je najneobičniji: osnova je piramida od crnog mermera na čijem se vrhu nalazi urna sa pokojnikovim pepelom.
Porodična grobnica Grosovih je jedna mala spomen ploča na kojoj se nalazi spisak ćerki Sigmunda Grosa: Elvira, Johana, Regina, unuka Mira i njihov zajednički epilog: …koje nečovečno uništiše fašisti.

Sudbina ovog groblja kao da govori i o tragičnoj sudbini jevrejskog naroda u Sremskoj Mitrovici. Oni više ne postoje, ali mnogo toga što su uradili i što su ostavili živi i dalje: neki od naših sugrađana i dalje žive u kućama koje su sagradili Jevreji, neki prolaze pored njihovih zadužbina, gimnazijalci u holu svoje škole prolaze pored velike spomen ploče gde među imenima streljanih đaka-partizana ima jevrejskih imena (pa i prezime Morgenštern).

Ali zidovi kuća ne umeju da pričaju, a na spomen ploče više niko ne obraća pažnju. Jevreji više nežive ovde, njihovi su grobovi zarasli u korov, neki su se srušili od stajanja i nebrige, neke su porušili klinci iz komšiluka čiji roditelji nisu našli za shodno da im ispričaju šta se zbilo sa ovim ljudima. Nekome nije važno da pusti mrtve da počivaju u miru. Neka Astra je odlučila da je bitnije da njeno ime bude urezano preko tela grifona, da njen vandalizam ovekovečen, nego da sačuva jedan nadgrobni spomenik.

Kako stoje stvari, uskoro neće ništa ostati ni od jevrejskog groblja, i onda će nestati i poslednji čvrsti dokaz da su pripadnici ovog tužnog i stradalnog naroda, koji po svojoj sudbini toliko liči na Srbe, nekada postojali, živeli i radili u našem gradu. I što je najstrašnije od svega, neće biti nikoga kome će nedostajati, jer njihovih bližnjih više nema.
(IZVOR: Antonacci)

https://mitrovica.info/groblje-na-bosutskom-putu-kao-poslednji-trag-jevreja-u-mitrovici-2/
 

Mitrovački ”Malci genijalci” najbolji u Srbiji​


SREMSKA MITROVICA – U Vinči je 16. aprila održano regionalno takmičenje u brzom računanju. Na takmičenju je učestvovalo oko 200 mališana iz cele Srbije.​

Polaznici škole “Malac genijalac” iz Sremske Mitrovice osvojili su 20 medalja i 7 pehara. Zahvaljujući takvom uspehu škola “Malac genijalac” je nagrađena trofejom kao škola sa nejboljim rezultatom.

Ova mitrovačka škola mentalne aritmetike je poseban program namenjen deci uzrasta od 4-12 godina, jer se u tom periodu dečiji mozak najdinamičnije razvija. Putem matematičkih operacija aktivira se razvoj i leve i desne hemisfere, čime se postiže maksimalan intelektualan potencijal.

Zorica Elor, kordinator i učitelj, ponosna je na ostvareni rezultat, i kako objašnjava bilo je mnogo vežbe i priprema za ovo takmičenje. Ovo je do sada najveći vrhunac u rezultatu, a ona očekuje da će se takav trend nastaviti i u budućnosti.

Za mitrivačke “malce genijalce” organizovan je prijem u Gradskoj kući, tokom kojeg su uz druženje podeljena iskustva sa takmičenja, ali i sa priprema. Moto mitrovačkih genijalaca je “Veruj u sebe da bi bio uspešan”.
https://vojvodinauzivo.rs/mitrovacki-malci-genijalci-najbolji-u-srbiji/
 

65. godina od osnivanja dečijeg odeljenja Biblioteke „Gligorije Vozarović“​


Sremska Mitrovica – Dečije odeljenje sremskomitrovačke Biblioteke „Gligorije Vozarović“ slavi 65. rođendan i tim povodom ove nedelje biće organizovano niz aktivnosti namenjenih najmlađim Mitrovčanima.


Graphic1-%D0%A0%D0%9E%D0%82%D0%95%D0%9D%D0%94%D0%90%D0%9D-1024x729.jpg


U ponedeljak, 23. maja biće održana izložba, a u utorak 24. maja biće održana radionica. Dan kasnije, odnosno u sredu Biblioteku će posetiti gost pisac Jasminka Petrović, a u subotu 26. maja biće održana još jedna radionica, ovaj put pod nazivom „Od A do Š“.

Graphic1-%D1%98%D0%90%D0%A1%D0%9C%D0%98%D0%9D%D0%9A%D0%90-729x1024.jpg

Izvor: https://www.ozon.rs/kultura/2022/65...jeg-odeljenja-biblioteke-gligorije-vozarovic/
 

Otvorena izložba „Kućerak u Sremu”​

0-ikus.jpg


Sremska Mitrovica – Izložba ,,Kućerak u Sremu” koja prezentuje enterijer stare sremske kuće sa kraja 19. i početka 20. veka i od izuzetnog je značaja za naše prostore, otvorena je u Muzeju Srema. Autori postavke su Jovana Trivunović, Ružica Španović i Stevo Lapčević.

1-ikus.jpg

Posetioci izložbe mogu da osete i dožive udobnost i toplinu sremskog doma koji je ostavio značajan trag u životu našeg naroda. Tokom otvaranja izložbe, napravljen je i mali osvrut na život Sremaca iz istog perioda. Petar Samardžić, zamenik gradonačelnice zahvalio se svima koji su učestvovali u organizaciji ove vredne i značajne izložbene postavke.

„Prva asocijacija na istoriju Sremske Mitrovice je Sirmijum, kojem naš grad mnogo duguje ali mu se i godinama unazad na adekvatan način odužio, posebno kroz konzervaciju, restauraciju, rekonstrukciju i zaštitu materijalnog blaga i organizovanje različitih manifestacija sa ovom tematikom. Sa druge strane imamo i tradicionalni Srem, od pre nekih 100, 150 godina koji nekako, kao da je nepravedno skrajnut i nije mu poklonjeno toliko pažnje koliko bi trebalo, nismo mu se na adekvatan način odužili. Upravo iz tog razloga su ovakvi događaji od dragocenog značaja i nešto što je nedostajalo našem gradu godinama unazad. Naravno, postoje i subjekti koji godinama neguju tradiciju i vrednosti Srema, kao što je na primer Folklorni ansambl „Branko Radičević” koji je već više od pet decenija zaista veliki čuvar tradicije Srema, kada su u pitanju narodne nošnje, igre, običaji, muzika i pesma. Sada je Muzej Srema dokazao da može da od zaborava otrgne i na jedan realističan način prikaže izgled utrašnjosti jedne tradicionalne sremske kuće ili kako mi to često kažemo, sremačke kuće jer pod tim onda ne podrazumevamo samo Srem kao geografski pojam, nego i kao mentalitet i narav ljudi koji su ovde živeli i koji i danas žive. Sremska kuća i uopšte kuća je sinonim za porodicu, do sada se zadržao termin, izraz glava kuće ili glava porodice i svima nam je poznato da su porodica i kuća nosilac i osnovna ćelija i pokretač razvoja svakog društva, pa evo i današnja Mitrovica se razvija na temeljima koje su nam ostavili ljudi koji su upravo živeli u ovakvim kućama. Ovakva izložba i postavke treba da budu primer svim pojedincima i ustanovama kulture da u budućnosti više pažnje posvete tradicionalnom Sremu i njegovim vrednostima,” rekao je Samardžić.

Autori izložbe Jovana Trivunović, Ružica Španović i Stevo Lapčević predstavili su enterijer jedne sremske seoske kuće s početka 20. veka i predmete koji čine njen deo, a koji su izrađeni uglavnom krajem 19. veka, pa sve do 30-ih godina 20. veka.

Kako je rekla koautorka postavke Jovana Trivunović istoričar Muzeja Srema: „Danas gotovo da ne postoji nijedna očuvana paorska kuća sa svim elementima pokućstva koji su bili u upotrebi, odnosno koji su se koristili u svakodnevnom životu. Kako su se dogodile velike promene u kulturi življenja u posljednjih stotinu godina, tako smo i mi došli na ideju da na neki način oživimo duh i svu lepotu jedne takve kuće koja je u životu svakog pojedinca imala vrlo svojstven značaj. Možemo da citiramo znamenitog Rašu Popova koji je rekao da je po tradicionalnoj srpskoj simbolici kuća materin trbuh, kuća je, dakle, jezgro života iz nje se rađa ljudski stvor. Postavka je urađena u skladu sa prostorom kojim naša ustanova raspolaže, prikazane su dve prostorije, inače stara sremska kuća je uglavnom imala kuhinju, prednju sobu i zadnju sobu. Mi ovde imamo prikazanu kuhinju, odnosno kujnu i prednju sobu koja se zvala ekstrajnica. Prednja soba je inače bila najlepše sređen prostor u čitavoj kući, najčistija prostorija i kuhinja, odnosno zadnja soba u kojoj se odvijao svakodnevni život ljudi. Materijali i predmeti čine zajedničku celinu sa ovim prostorijama su elementi pokućstva, odnosno tekstil, imamo razne vrsta tekstila, to su recimo kuvarice, razni miljetići, tabletići, zatim češljare, četkare, jorganske navlake, jastučnice, ćilimi, krpare, zatim duvarnici. Potom, u kuhinji se nalazi jedan stari umivaonik, sto sa dve šamlice itd. Jedan deo izložbenog prostora su predmeti koji su činili poljoprivredne alatke, odnosno to su predmeti koji su se koristili u zemljoradnji i u stočarstvu, koje su inače bile dve najvažnije poljoprivredne grane jednog sremskog seljaka u to vreme.”
5-ikus.jpg

Posetioci mogu da vide tri narodne nošnje, zatim tu je posuđe smešteno u stari kredenac u kuhinji, posuđe koje je napravljeno od drveta, stakla, od tikvice, od kože, od keramike. Vrlo značajan eksponat je devojački sanduk, odnosno škrinja, stari šifonjer, dečja kolevka, a sve su ulepšale i stare fotografije.

Andrija Popović direktor Muzeja Sprema otvorio je izložbu i podsetio: „Muzej Srema, pre svega je istorijska i naučna institucija ali je bitna i etnologija. Pošto smo mi muzej kompleksnog tipa, etnologija je veoma važna za nas. Ovo je prava etnološka izložba i imaćemo još dosta propratnih sadržaja, planira se jedna igra sa etnološkim motivima za najmlađe, tako da ćemo na taj način ispuniti i ojačati pedagošku i vaspitnu ulogu naše institucije. Učićemo najmlađe nekim veoma lepim vrednostima iz prošlih vremena, što je svakako pohvalno i zato pozivamo sve posetioce da dođu da vide ovu vrednu izložbu.”

Tokom svečanog otvaranja izložbe zainteresovana publika mogla je da degustira stare sremske specijalitete.

Izložba će biti otvorena sve do 10. avgusta 2022. godine.

Izvor: https://www.sirmiuminfo.rs/kultura/2022/05/otvorena-izlozba-kucerak-u-sremu/
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top