Средњовековни стећци

Ahil71:
Монолити, које налазимо широм Србије, на такозваним "грчким гобљима (реч је у ствари о српским гробљима из 14. и 15. века), у основи су нижа варианта стећака.
Pogledajte prilog 285700
Kliknite za proširenje...

У околини Крушевца , на потесу села Добромир и Трубарево постоји ,,латинско" гробље са монолитима. На жалост, прекопано је много пута.
 
sreda, 17. sep 2014, 19:29 -> 21:32

Čudesni monoliti u Podrinju

Nastavljajući projekat „Podrinje u poznom srednjem veku“, ekipa Narodnog muzeja u Beogradu je na lokalitetu u Dobrotinu, pod dubokim nanosima zemlje i šljunka, pronašla još pet spomenika na srpskom groblju iz poznog srednjeg veka, među kojima je i mramor težak 4,5 tona.
Ostaje samo da nagađamo kako su krajem 14. i u 15. veku ovakvi mramori klesani i donošeni na groblja.
Pripremila Jelena Božović

U svakom slučaju, predstavljaju najmasivnije primerke svoje vrste u zaleđu desne obale Drine, a rađeni su u karakterističnom obliku slemenjaka sa postoljem.
Pronađeno je i sedam skeleta, koji će posle antropološke analize biti vraćeni, i oskudni ulomci keramike. Mramori, inače ukrašavani različitim ornamentima, a krstom obavezno, imaju i simbol polumeseca.
„Polumesec izaziva zabunu, zato što u današnje vreme on ima drugačiju konotaciju. Polumesec je prastari simbol koji simboliše veru u uskrsnuće. Reč je o hrišćanskim grobovima, ovo je srpsko srednjovekovno groblje, nastalo negde od kraja 14. i u 15. veku“, objašnjava arheolog doktor Emina Zečević.
Teren podložan bujičnim poplavama je vekovima menjao konfiguraciju – pa se umesto 20 vidljivih, koje u 19. veku pominju Herder i Kanic, taj broj smanjio na 18, pa šest, da bi pre početka arheoloških radova ostalo vidljivo svega pet.


Monoliti-b.jpg




I bilo je neophodno angažovanje teških mašina, da zauvek ne bi bili izgubljeni pod nanosima šljunka i zemlje.
„Druga faza naše pomoći ogledaće se u tome da se svi ovi elementi posle izvršenih radova na istraživanju vrate na prvobitnu lokaciju“, kaže Marko Marković iz Direkcije za izgradnju Bajine Bašte.
Istraživanja su potvrdila predanje u ovom kraju: da su austrougarski vojnici krajem Prvog svetskog rata oskrnavili grobove tražeći blago.
Sada će, po završetku istraživanja, ovaj lokalitet biti zaštićen.
„Planiramo otvaranje jedne pešačke staze, planiramo uređenje ove nekropole, planiramo info-table i sve ono što bi pratilo jedan mikroturistički lokalitet“, ističe Boriša Čolić iz Udruženja „Crvena stena“.
Udruženje „Crvena stena“ namerava da kulturno-istorijsko nasleđe uključi u turističku ponudu bajinobaštanskog kraja – uz Drinu i Taru, pažnju plene i najveća srpska crkva-brvnara u Dubu, ostaci ranoantičkog utvrđenja u Višesavi, a to su tek delići tragova bogate istorije ovog dela Podrinja.

http://www.rts.rs/page/magazine/sr/story/511/Zanimljivosti/1699748/Čudesni+monoliti+u+Podrinju.html
 
Не знам да ли овде да метне, или на неку од тема о грбовима, али како нисам сигуран да ли зе заиста ради о грбу, нека га за сад овде. Елем, један од стећака који се тренутно налазе на Београдској тврђави има рељеф који подсећа на грб. Ту су штит, коса греда, две шарже.Опет шарже су интересантне, полумесец и розета :mrgreen:, а изнад штита крст :lol:

Wkn2vXS.jpg
pBAchgP.jpg

Шта ви мислите о овоме? Не сећам се да сам раније видео налазе грбова на стећцима.
 
Мислим да је негде већ постављано, али на овој теми фали:

http://www.vreme.rs/cms/view.php?id=1417323
STEĆCI ČETIRI DRŽAVE UPISANI NA UNESKOVU LISTU
Na 40. zasedanju Komiteta za svetsko nasleđe odlučeno je da stećci iz Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Crne Gore i Srbije postanu deo Liste svetske baštine Uneska
...
U Bosni i Hercegovini ih ima najviše, sačuvano je približno 2700 lokaliteta sa stećcima po čitavoj državi, a po veštini klesanja i reljefnim motivima izdvajaju se tri veća područja: prostor nekadašnje Humske zemlje, danas Hercegovine, gde je veština klesanja stećaka razvila svoje najbolje mogućnosti i gde je sačuvan najveći broj stećaka, zatim prostor istočne Bosne, i treći je područje srednjovekovne "Kraljeve zemlje", odnosno današnje središnje Bosne.
....
Na teritoriji Hrvatske ima oko 400 lokaliteta stećaka, a nalaze se u južnim delovima zemlje, ponajviše u zaleđu dalmatinske obale, a negde i na samoj obali, od Konavala do severne Dalmacije te južnog i središnjeg dela Like. Posebno su česti u okolini Dubrovnika, oko ušća Neretve, u Makarskom primorju te Vrgoračkoj, Imotskoj i Sinjskoj krajini.
....
Među sto sedam lokaliteta stećaka u Crnoj Gori, izdvajaju se dve osnovne grupe stećaka: manje po veličini i sa skromnim ukrasima su u severnim opštinama (Žabljak, Plužine i deo opštine Pljevlja), dok su monumentalnije na prostoru opštine Nikšić, a oni gravitiraju srednjovekovnom Humu (današnja Hercegovina).
...
U Srbiji su pod zaštitom Uneska Mramorje u Perućcu, Mramorje u selu Rastište na teritoriji opštine Bajina Bašta, i Grčko groblje u selu Hrta u opštini Prijepolje.
....
Ovaj kamen leži na Vukcu Petroviću, a kamen mu je postavio Vukašin Bogačić – piše na jednom bosanskom stećku. Ili: "Ovde leži božji rab Radoje, sin vojvode Stepana, na svom imanju u Batnogama", ili "Ovde leži gospođa Gojislava kći Jurija Baošića a žena vojvode Radiča". U Hercegovini je objavljen katalog sa 500 imena koja se pominju na stećcima, kako kaže Maja Đorđević. "To znači da su ovde gde smo sada mi, u 14. i 15. veku kad je Srbija bila u zenitu, ili kad se Bosanska država borila sa problemima, živeli konkretni ljudi, sa imenom i prezimenom. To su prelepa imena: Stepan, Miogošt, Vukac, Vlatko, Bunac Rušović, Bogavac, Tarah Bojunović, Vukić Vumić, Vlađ Vladislavić, Radić Dragiša, Jelena Ivkovica, Ljubica Vlatkovica, Petar Vukčić, Stana Ćurenovica… To su, znači, konkretni ljudi, koji su ovde živeli, ratovali, mešali se, poštovali krst, i koji su nam ostavili priču o sebi da je čujemo i da je čuvamo.
Kliknite za proširenje...
 
Када неко каже стећак ја већ замишљам Обеликса како носи ону каменчугу пратећи Астерикса.:)
Obelix.gif

Прави назив који се употребљава у народу за те средњевековне надгробне споменике чак и дан данас је мраморје, мрамори.
 
Раде Ликић: Унеско, стећци, Богумили и Блајбург – како су нас опет превеслали

Путујући у очев завичај, пролазио сам из Сарајева сваке године три или четири пута крај некрополе на Радимљи. Памтим одавно ту некрополу. Кад се иде из Сарајева ка Требињу, са десне стране пута налази се већи дио некрополе. Посебно су упечатљиве рељефне сцене: људи са високо уздигнутом и предимензионираном шаком. Сљемењаци, високи сандуци, плоче и крстови препуни лијепо изведених симбола распаљивали су моју дјечачку машту. Сцене лова и ратних витешких игара биле су ми најинтересантније.


Привлачила ме та грандиозна умјетност средњевијековних клесара још од ране младости, па у неком свом умјетничком покушају насликах воденим бојама неко своје виђење знамените “Храбрена” некрополе. Нисам својом вољом сликао, већ бјеше то на часу ликовног у шестом или седмом разреду основне школе. Цртеж није био лош, очекивах петицу. Али кад показах рад наставници, она се намргоди и рече: “Откуд крстови међу стећцима, Богумили нису признавали крст“. Даде ми неку тројку и посла ме на мјесто. Нисам ни покушавао да се расправљам, тада није био обичај да ђаци коментаришу суд својих учитеља. Послије тога, кад год бих пролазио покрај некрополе на Радимљи, чудио сам се откуд ту крстови кад наставница вели да их не може бити. И данас кад год прођем покрај комплекса на Радимљи, сјетим се моје наставнице ликовног, Корнелије Живковић, и помислим на њен коментар мог ликовног покушаја, али данас размишљам и о моћи наметнутих стереотипа који неумољиво бришу и оно што око види.

Ускоро је стигао пубертет, стећке сам гурнуо у неки дио малог мозга и посветио се неким другим стварима.

Стећцима ћу се вратити неколико година касније, средином деведесетих, кад прочитах скоро све авантуристичке романе, а и покоји класик из зачујуће богате љубињске библиотеке. Шта сад читати, мислио сам, те узех свеске „Наших старина“; одлично издање Завода за заштиту споменика које је периодично излазило од педесетих година прошлог вијека, мислим све до рата. Дословно прогутах сав садржај “Наших старина“, а онда почех читати и остала историјска издања којима је обиловала наша мјесна библиотека. А то су била дјела великих научних умова: Влајка Палавестре, Ђоке Мазалића, Марка Веге, те легендарног рахметли Шефика Бешлагића. Зачудих се како се стећци представљају као богумилски споменици на јавној сцени, док стручњаци у, може се рећи андерграунд издањима, то побијају. Сад већ мало старији, почех изводити закључке: откуд то да су стећци повезани са Богумилима?

Прочиташ рад о некрополи на Радимљи из ког сазнаш да је то некропола средњевијековног сточарског или влашког – зовите га како хоћете – племена, које је насељавало данашњи столачки крај. Добро, значи они су били Богумили. Али како то, кад су подигли јако много православних цркава? Некако схватих својом главом да везивање стећака са Богумилима има везе са популарним запишавањем територија. Да, требало је стећке везати за темељни народ, отети их из канџи друга два племена и на томе градити своју ексклузивну националну власничку тапију на Босну и Херцеговину.

Такође, ишчитавајући научне радове закључио сам да су стећци више херцеговачки феномен, али да се у јавности ипак везују за Босну. Да вам пластично објасним: на простору централне Босне, значи тамо гдје је настала средњевијековна босанска држава, има мање стећака него у Невесињу. Такође, украшених стећака у средњој Босни има отприлике као у столачком крају, док је чувених епитафа тамо мање него ли у Љубињу и околини. Отприлике из научних радова можете и сазнати да су најстарији евидентирани стећци настали у Херцеговини, и то још док је била у саставу средњевијековне Дукље и Рашке. Залуд све то што стоји на папиру, залуд тврдње и радови еминентних домаћих стручњака, залуд је Мариан Wенцел до танчина описала како се аустријски управитељ Босне и Херцеговине ухватио за опаску чувеног археолога Артура Еванса, и од тога направио мит о Богумилима, да би тако умањио српске аспирације на Босну и Херцеговину.

Везивање стећака за Богумиле и темељни народ се наставило, наравно, све уз покоју пјесму Мака Диздара и покоју мантру Мирослава Крлеже о „Госпођи Европи која нема стећке“, потпуно занемаривши тврдње стручњака да стећци очигледно немају никакве везе са богумилском јереси. Још приде, неки је професор математике из Сарајева написао збркану пјесничку збирку инспирисану натписима са стећака. Развојем информатике, те лоше и патетичне пјесмице доживјеле су медијску популарност као аутентични натписи, тако да су их објављивале и новине попут београдског НИН-а, а и неки стручњаци су падали на те жврљотине.

Временом са другарима почех истраживати љубињске некрополе стећака. А љубињски крај је можда и најбогатији оргиналним умјетничким представама на стећцима. Видјесмо да Шефик Бешлагић није обишао доста љубињских некропола и да многи стећци уопште нису евидентирани. Обилазећи некрополе, гледајући стећке, наравно читајући и објављену литературу, моји другари и ја, одговорно тврдим, постадосмо и стручњаци за ту проблематику.

Јако се обрадовах кад Министар цивилних послова Средоје Новић објави да ће стећци да се кандидују за УНЕСЦО листу свјетске баштине. Али кад видјех какви су услови постављени за номинацију појединачних некропола, помислих: “Зајебаше те Средоје“. Под директну Унеско заштиту нису могле доћи некрополе које су у склопу било којих вјерских објеката, или у активним гробљима. Наравно, било је и ту правих услова, оних естетских и амбијеталних. Наравно, комисија која је под овим условима требала да одабере некрополе, добро је урадила свој посао. У чему је квака? У томе што се огромна већина некропола стећака налази у активним православним гробљима, или покрај и унутар православних цркава. Наравно, Средоје Новић о томе није имао појма, те је мислио да је заједно са Дубравком Ловреновићем зајебао муслимане. Средоје је историју свог народа потпуно занемарио, а средства Министарства цивилних послова усмјеравао је у некакве мистериозне рупетине или амбарине у свом родном Детлаку.

Стећци су коначно послије неколико година стављени на Унеско листу. Скидам капу, али…

Ово је друштво апсурда, а ми Срби се ту не сналазимо баш најбоље. И опет су нас превеслали. Послије неког времена у склопу некрополе стећака на Радимљи која је под директном Унеско заштитом, нашао се и споменик блајбуршким жртвама! Урнебесно до крајњих граница разума. Данас улазницу на Радимљи, племенској некрополи Милорадовића Храбрена, наплаћује општинско туристичко предузеће из Стоца. У Стоцу је на власти ХДЗ, значи сљедбеници оне политике која је порушила све задужбине Милорадовића Храбрена у доњој Херцеговини, данас наплаћују улазницу на њихово породично гробље. Приде је ту и споменик блајбуршким жртвама, док је рецимо костурница жртвама јаме Ржани до у Величанима била сметња директној номинацији врло вриједне некрополе у склопу цркве и данас активног гробља у том селу.

Шта више рећи? Опет су нас зајебали. Док се ми бавимо тражењем и и истраживањем мистериозних рупа у камену, те метанишемо о ватиканско бечкој историјској завјери против српске историје, наша историја нам нестаје испред носа. Тако то бива – ко не чува своју историју, имаће туђу.
Kliknite za proširenje...

http://www.frontal.rs/index.php?option=btg_novosti&catnovosti=5&idnovost=58645
 
Запазих данас на Пореклу да је Друштво за архиве и повјесницу херцегновску објавило Декларацију о стећку, текст настао на како се каже темељу бројних непосредних увида широм историјског подручја Старе Херцеговине, централне и источне Босне, као и консултовања научне литературе и разговора са житељима предјела на којима обитава стећак.

Др Горан Ж. Комар: Декларација о стећку

Вреди прочитати. :)
 
Poslednja izmena:
Ројалиста:
Запазих данас на Пореклу да је Друштво за архиве и повјесницу херцегновску објавило Декларацију о стећку, текст настао на како се каже темељу бројних непосредних увида широм историјског подручја Старе Херцеговине, централне и источне Босне, као и консултовања научне литературе и разговора са житељима предјела на којима обитава стећак.

Др Горан Ж. Комар: Декларација о стећку

Вреди прочитати. :)
Kliknite za proširenje...

требало је да писац текст ''Декларације'' мало пажљивије прочита и уреди. обрати пажњу на неке делове:

ЧЛАН 5

Старост, вријеме настанка стећка

1. Стећком се могу сматрати искључиво форме масивних надгробних споменика средњег вијека типа дебелих плоча и сандука. Захваљујући присуству натписа, ове споменике је могуће датовати у период: прва половина 13. до прве половине 15. вијека.
2. Стећак није све што припада средњем вијеку и носи натпис и печат архаичности као и извјесне рудиментарности у обликовању. Глагољски натписи Балкана и најстарији ћирилични натписи усјечени су у танке плоче.

дакле, Комар сматра да су стећци само лежећи споменици - плоче и сандуци (сљемењаке не помиње). док стојеће облике - ступове и крст(аче) уопште не убраја у стећке. међутим, касније у тексту наводи да се крст(ача) обично поставља на најзначајније место у некрополи, што би требало да говори о важност таквог споменика:

ЧЛАН 7

Симболи

2. У склопу некропола стећака веома је присутан Крст у форми масивног споменика који је позициониран у доминантној висинској зони, али, као бројне, масовно заступљене стилизоване представе на самим стећцима.
3. Како се то најбоље може видјети у некрополи на Радимљи, споменик у форми Крста је једнаке старости као и високи сандуци у некрополи.
4. Назив за споменик средњег вијека у облику Крста је Крст, а не „крстача“, дакле, онако како пише на самом споменику.
5. Стећак представља веома убједљив историјски траг присуства масовног прихватања Хришћанства.

недоречености и контрадикције.
о употреби појма ''темељни балкански народ'' не бих да трошим речи. уосталом, цео уводни део текста је склепан збрда-здола. док Ловреновић покушава да у научну употребу уведе аутентични назив мраморје (Dubravko Lovrenović: Stećci - bosansko i humsko mramorje srednjega vijeka), Комар инсистира на стећку - ''да се не нарушава једном успостављен континуитет у именовању ове врсте споменика''.

писцу захвалност за његов труд и посвећеност, али сама ''Декларација'' прилично је траљава.
 
Poslednja izmena:
Лекизан:
Што сам ја мислио да постоје такви споменици и из ранијег периода, десетог или једанаестог века.
Видим овде се помиње период од 13-тог до 15-тог.
Kliknite za proširenje...

Комар је овде очигледно омеђио појам стећак карактеристикама које не срећемо на мраморју које се јавља раније (попут облика, симбола, натписа итд.).

Statler and Waldorf:
требало је да писац текст ''Декларације'' мало пажљивије прочита и уреди. обрати пажњу на неке делове:

ЧЛАН 5

Старост, вријеме настанка стећка

1. Стећком се могу сматрати искључиво форме масивних надгробних споменика средњег вијека типа дебелих плоча и сандука. Захваљујући присуству натписа, ове споменике је могуће датовати у период: прва половина 13. до прве половине 15. вијека.
2. Стећак није све што припада средњем вијеку и носи натпис и печат архаичности као и извјесне рудиментарности у обликовању. Глагољски натписи Балкана и најстарији ћирилични натписи усјечени су у танке плоче.

дакле, Комар сматра да су стећци само лежећи споменици - плоче и сандуци (сљемењаке не помиње). док стојеће облике - ступове и крст(аче) уопште не убраја у стећке. међутим, касније у тексту наводи да се крст(ача) обично поставља на најзначајније место у некрополи, што би требало да говори о важност таквог споменика:

ЧЛАН 7

Симболи

2. У склопу некропола стећака веома је присутан Крст у форми масивног споменика који је позициониран у доминантној висинској зони, али, као бројне, масовно заступљене стилизоване представе на самим стећцима.
3. Како се то најбоље може видјети у некрополи на Радимљи, споменик у форми Крста је једнаке старости као и високи сандуци у некрополи.
4. Назив за споменик средњег вијека у облику Крста је Крст, а не „крстача“, дакле, онако како пише на самом споменику.
5. Стећак представља веома убједљив историјски траг присуства масовног прихватања Хришћанства.

недоречености и контрадикције.
о употреби појма ''темељни балкански народ'' не бих да трошим речи. уосталом, цео уводни део текста је склепан збрда-здола. док Ловреновић покушава да у научну употребу уведе аутентични назив мраморје (Dubravko Lovrenović: Stećci - bosansko i humsko mramorje srednjega vijeka), Комар инсистира на стећку - ''да се не нарушава једном успостављен континуитет у именовању ове врсте споменика''.

писцу захвалност за његов труд и посвећеност, али сама ''Декларација'' прилично је траљава.
Kliknite za proširenje...

Слажем се са свим наведеном S&W, Комар очигледно прави непотребну разлику у дефинисању стећака раздвајајући лежеће и стојеће форме споменика, а то је одраз више лаичког него научног посматрања ствари.

Наравно, и појам "темељни балкански народ" је својеврсни еуфемизам, како би се избегао споменути назив Срби, а што је опет производ још увек те застрашености истицања српског тамо где му је апсолутно место да се истакне, која се вуче међу нама вероватно већ цео један век.
 
URL:
https://octavian443751826.wordpress...olises-with-petroglyphs-in-western-balkans-2/

„The paralels between (Romanian/Vlach) dancers from Duboka in Timoc and the depictions on medieval funerary stećci are far too close for accident” (Elizabeth Wayland Barber, The Dancing Goddesses: Folklore, Archaeology, and the Origins of European Dance, New York, W.W. Norton & Company, 2013, Chapter Medieval Traces).

FJw0cXL.jpg


EWqZF0y.jpg
 
Carlin15:
URL:
https://octavian443751826.wordpress...olises-with-petroglyphs-in-western-balkans-2/

„The paralels between (Romanian/Vlach) dancers from Duboka in Timoc and the depictions on medieval funerary stećci are far too close for accident” (Elizabeth Wayland Barber, The Dancing Goddesses: Folklore, Archaeology, and the Origins of European Dance, New York, W.W. Norton & Company, 2013, Chapter Medieval Traces).

FJw0cXL.jpg


EWqZF0y.jpg
Kliknite za proširenje...

Можда би ово била револуционарни проналазак Октавија Чобана, да није заснован на две неистине:

1. На приказаним рељефима са стећака не постоји ништа што би приказане поредило са Власима. Напротив, на средњем рељефу уочљива је властелинска одећа, а и симбол (верујем- хералдички) између играча. Чак, без обзира што уопште нису Власи на приказу стећака, питање је да ли је баш посмртно коло приказано на стечцима, с обзиром да су посмртна кола (типична за српску популацију) тзв "наопака" кола, одн. играчи се крећу у супротном смеру. Обичај је био жив до 20. века
http://etno-institut.co.rs/cir/pojmovnik/k/kolo naopako ETNO.php
а задржали су га још увек, као "немо коло", Срби из Лике, Баније и са Кордуна.
На првом рељефу у Карлиновом посту и Чобановом тексту уочљиво је да коловођа носи мач што је типично за српску обредну орску традицију, а пошто се на рељефу играчи крећу удесно, по положају коловође, значи да то није уопште посмртно коло.

2. Село Дубока познато је међу етнографима као село са очуваном традицијом русалија/русаља- односно жена које уочи Духова падају у медијски транс и говоре са покојницима. Нисам чула ни прочитала да они изводе икакво коло: постоји нека врста свечане поворке и увек је присутан свирач који над палим медијем изводи ритуал буђења музиком. Данас се то ради само због туриста, и опет је уочљиво да коло није посмртно јер не иде "наопако"
rosulje-1.jpg

http://mediagroup.rs/rusalje-tajne-homolja/

То што гђа Еlizabeth Wayland Barber "сведочи" ,одн. гдин Мариан Венцел, да је коло "hora in which three female dancers carry bunches of flowers, while the leader carries a sword", па обоје то приписује Власима, то нема везе са реалношћу. Да су русаље обичај везан само за Влахе постојао би и међу Власима Грчке или Власима Румуније или Власима Чешке, а не постоји. А насупрот томе, постоје код свих Словена русалке и русалјиске поворке и русалијска гробља, као што је и мач у рукама коловође односно вође поворке типичан за све старе српске пбредне игре- лазарице, краљице..а у јужним деловима одн Старој Србији очувана је врло атрактивна русалијска игра, уз обавезне мачеве, која баш никакве везе нема са псмртним ритуалима.

1200px-Rusalii_vo_Skopje%2C_1930-ti.jpg
tumblr_o3h1nf3TnG1utuge7o1_r3_1280.jpg


верује се да је и ово било везано за русалије:
1319105200_image004.jpg
 
Poslednja izmena:
FDDD:
manje-više pokrivaju srpski etnički prostor u Srednjem veku
Kliknite za proširenje...
До сад је пронађено 66 478 стећака, око 85% је на територији БиХ, а осталих око 15% је у Србији, ЦГ и Хрватској. У Републици Српској има око 31 500 стећака, што око 47.5% од укупног броја.
На само 363 стећка постоје натписи, а је 0.55% од укупног броја. Од 363 са натписима 350 је исписано Ћирилицом илити 96.4%. Највише стећака са натписима има на подручју Требиња, Билеће, Гацка и Стоца.
На стећцима на којима нема натписа (а то је огромна већина од 99.45%) стоје цртежи (крстова, мачева, разне шаре, геометријски облици, цртежи људи и животиња итд). У Херцеговини има дупло више стећака са натписима него у Босни.
Пуно стећака је уништено у прошлости. Коришћени су као грађевински материјал за изградњу многих џамија. У златиборским селима људи су користили стећке као грађевински материјал за изградњу кућа.

Натпис са стећка из Брњице код Пала
natpis-iz-brnjice2.jpg
 
FDDD:
da, da, hrvatska ćirilica ili bosančica :lol:
Kliknite za proširenje...
Ћирилица је толико "хрватска" да је Хрвати органски не подносе. Недавно су Хрвати дивљачки разбијали ћириличне табле у Вуковару.
Босанчица је југокомунистичка бљувотина/измишљотина, да се Ћирилица са подручја БиХ прогласи неким посебним писмом које као нема везе са Србима.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top