Jeste li od onih koji su srecni solo ili vam treba neko da bi ste se osecali srecnim i ispunjenim? Da li lako podnosite samocu, ili postajete usamljeni posle nekog vremena?
Zasto se ovi drugi osecaju lose sami, tj. usamljeni ako nemaju nekog kraj sebe?
Ako ste od onih srecnih, da li bi ste se isto osecali da godinama ne mozete nikog da nadjete, ne mislim na semice i zezanje za dve-tri veceri, znaci potpuna susa neki niz godina vec?
Cesto ljudi slave samocu, ali...samoca nije dobra za psihu ljudi, jer prosto ljudima Treba socijalizacija. Cak i oni koji tvrde da im niko nikad ne treba. Ok, povremena, dobrovoljna samoca je korisna, treba i to, ali mislim da konstantna samoca prosto od coveka stvara introvertno bice, samozivo, egocentricno, asocijalno. Bilo da je ta konstantna samoca dobrovoljna odluka(ono u stilu 'niko nam ne treba) ili iznudjena(spletom zivotnih okolnosti). Narocito ako covek spletom zivotnih okolnosti tako zivi zivot od rodjenja npr, ali i tokom zivota. Ne kazem ja da samozivost, nema i svoje korisne strane(covek, navikavanjem na samocu, na samog sebe, nauci da brine o sebi, da se ne oslanja previse na druge, da bude samostalan, individualac, da postuje svoje zelje, da voli sebe, svoje vreme, prostor potrebe itd), ali kao konstanta samoca prosto odvaja coveka od mogucnosti da uopste moze i ume sa ljudima. Narocito, ako je kao sto rekoh prisutna od pocetka necijeg zivota, ta konstanta usamljenosti posebno moze da stvori probleme na polju komunikacije sa suprptnim polom, na mogucnost da se tu nesto realizuje. Ovo govorim i na osnovu sopstvenog zivotnog primera, dakle ne pricam tek onako napamet. Inace, onako u nacelu, ne spadam u ljude kojima stalno treba gomila ljudi(imam mali broj poznanika prijatelja) i u osnovi nisam bas jednostavan na socijalizaciji. Niti sam neko kome treba neko po svaku cenu. Ali,... kao sto rekoh, samoca zna da uzima svoj 'danak'. Narocito nemanje ljubavnog zivota, seksualnog zivota. Tako da, to 'soliranje' Uzima 'danak' i vise nego sto smo svesni toga. Osim toga, mislim...ko to bas zaista zeli da nema nikog i nista. Ili da ima samo povremeno i ponekad, toliko retko da ispada kao da ni nema. Jer, cak i ako ne zelimo nekog po svaku cenu, s godinama postajemo svesni koliko nije jednostavno kada smo sami. Bez da se nekom osmehnes, da ti se osmehne, da pricate, da zajedno cutite u blisksoti, da podelis emocije, strast, bliskost,...itd da se oslonis i da budes oslonac. E sad, da li imati neku osobu podrazumeva nuzno i zivotnu ispunjenost...naravno ne uvek. Narocito danas, kada ljudi imaju sve manje volje, zelje i strpljenja jedni za druge, za razumevanje i za prihvatanje jedni drugih sa manama i vrlinama. Ali, mislim da je to jedan od elemenata u krugu zivota, bez kojih ipak nismo sasvim celoviti. Mislim da konstantno soliranje narusava celovtost coveka. Jer, krug zivota zavisi od vise elemenata, svaki zivotni segment je jedan od tih elemenata. I svaki za sebe cini taj krug ispunjenosti. Ako nesto nedostaje(a postoji zelja, potreba..itd) onda se covek ne moze osecati ispunjenim. Ma koliko se trudio. Ne znam kako, odnosno koliko to covek moze u celosti da ispuni zivot bez ispunjenja svih svojih osnovnih zelja, zelja koje cine taj krug ispunjenosti. Svaki od osnovnih zivotnih segmenata je za sebe, i mislim da ostvarenost na jednom ne moze bas da nadomesti neostvarenost na drugom. Cim jedna karika fali, onda to nije cvrsta celina. A ako fali vise ili puno karika, onda to zaista moze da napravi problem u zivotu. Jer, sto vise ostvarenosti to manje nezadovoljstva, i obrnuto.
U osnovi, rekao bih da sam na nekim zivotnim poljima zadovljan, a na nekima nisam dovoljno. Dok na nekim poljima sam totalno nezadovoljan, cak ponekad do stepena frustracije(soliranja mi je i previse, jer uglavnom to i poznajem).
kad sam solo
Mislim da je sasvim normalno kad se osoba odluchi na solo-vanje koliko dugo tje taj period da potraje individualna je stvar soliste 
