Пре равно седамдесет година, Елизабета Александра Марија крунисана је Елизабетом Другом, милошћу Божијом Уједињеног Краљевства Велике Британије и Ирске и Њених Прекоморских земаља Краљицом, Бранитељем Вере.
Служило ју је четрнаест премијера и премијерки Уједињеног Краљевства, први од којих је био Винстон Черчил, и стотине њих у доминионима и комонвелту. Круну Британије до данас никад нико није држао седамдесет година; најдужа је била врло славна владавина Елизабетине чукунбабе, Викторије, која је престолу била шездесет и три године током зенита империје. Елизабета је ћерка последњег цара Индије, Џорџа Шестог, и мајка и баба будућих краљева Британије.
Елизабетин отац је неочекивано наследио круну абдикацијом старијег брата. Да је све ишло као очекивано, Елизабета вероватно никад не би наследила круну, и није од раног детињства подизана за ту улогу. Упркос томе, своју земљу је водила вешто и успешно кроз велике промене, хладни рат и многе локалне сукобе, улазак и излазак из Европске Уније, и све остале непрестане изазове које носи седамдесет година у овим конфузним временима.
Ретки су њени поданици данас који се сећају претходних владара. О Елизабети и данас позитивно мишљење има око девет десетина грађана. Замислите да је вашом богатом и срећном земљом неко владао задњих седамдесет година, хваљен и поштован а не омражен и проклињан, без револуција, без изгубљених ратова, без хиперинфлација и распарчане отаџбине; ако можете, јер тако нешто је толико далеко од свих балканских искустава. То је оно што се слави данас: дуги, седамдесетогодишњи тријумф Елизабете Друге.
Волео бих да су и наша искуства таква.
.
