Nikada nisam mislio da će ono što osećam tražiti toliko mesta da izađe iz mene ni da ću spas od tih osećanja tražiti u pisanju. Ipak, desilo se. Sila koja me tera da pišem je jača od mene i nadam se da će to biti dovoljno da otera tegobu iz srca i bol koji mi danima steže stomak. Imao sam sreću, ili nesreću da devojka koja mi se sviđa radi sa mnom. Nikada, ni jednog trenutka mi nije dala povod da se nadam da će između nas biti bilo šta više od prijateljstva, pa ipak , ono što se desilo ja nisam uspeo da sprečim. Lagano i nezaustavljivo, moja sijmpatija je prerasla u nešto više. Hiljadu puta sam ubeđivao sebe da smo samo prijatelji , da ne postoji ništa više što smem da osetim niti da ću ikada uspeti da joj kažem makar jednu reč koja će nas izbaciti iz odnosa koji imamo. Nažalost, nije mi uspelo. Bezuspešno sam pokušavao da sve znake koji su me neumitno vodili u samo jednom pravcu pripišem prijateljstvu i trenutnom raspoloženju, stalnom kontaktu i druženju. Trebalo je da se desi nešto trivijalno , sitnica koja je bila splet okolnosti da bi mi otvorila oči i naterala me da preispitam sve ono što osećam. Jedan običan e-mail, par rečenica koje nisu pokazale ništa loše i prljavo, upućene nekom drugom su uspele da od mene naprave uplašenog školarca koji ne može da kontroliše svoja osećanja. Preplavio me je talas ljubomore, osećanje da sam izgubio nešto veliko i lepo, i strah od toga što osećam. Znam da ovo što osećam nikada ne može biti utaženo, znam da ona ima pravo na svoje snove i slobodu da u njih stavi koga hoće, pa ipak... Razum mi govori da smo prijatelji i da treba da se radujem ovome, srce da treba da je mrzim zbog toga. Razdeljen između razuma i srca, ja sam negde na oštrici noža koji mi lagano ali sigurno iseca mir i na njegovo mesto stavlja tugu. Nisam od onih koji rade ono što žele, u sebi sam oduvek samo nesigurni dečak koji oko sebe stavlja štit od stalnog osmeha i prijateljskog ponašanja. Malo ljudi je ikada uspelo da skine ovu masku i zaviri ispod, da vidi ono što ja uporno skrivam iza blesavog osmeha u nadi da niko, sem pravih prijatelja, neće uspeti to da vidi i da oni nikada neće to upotrebiti protiv mene. Nisam želeo da prijateljstvo preraste u ovo što sada osećam, znam da ona nikada neće osećati kao ja, siguran sam da će pre ili kasnije shvatiti o čemu se radi. Tada, bez obzira šta budem rekao plašim se da će biti kraj. Znam da, kada me pogleda u oči i pita o tome neću moći da kažem ni jedan razlog, da neću moći da nađem reči kojima bih mogao da kažem kako mi je a ponajmanje da nađem opravdanje koje ne postoji za ono što sam učinio sebi iako za to nisam imao povoda. Ipak ostaje mi nada, nada da će shvatiti da to nije prepreka našem prijateljstvu, nada da će shvatiti da je tako već godinama i da nikada nisam pokušao da bilo šta promenim u našem odnosu, mada sam to želeo. Ako ovo ne bude dovoljno da joj dokaže da je prijateljstvo zasnovano na ovom što osećam trajno i iskreno, izgubiću mnogo više od bilo čega što sam ikada izgubio,izgubiću osećanje koje mi stavlja osmeh na lice i radost u srce. Ne plašim se da ću izgubiti prijatelja, prijatelj jednom mi ostaje prijatelj zauvek bez obzira da li će on i dalje želeti moje prijateljstvo, plašim se da ću izgubiti iskren osmeh, slučajan dodir, nežan pogled i onu malu nadu potisnutu negde duboko i dobro skrivenu, možda nekada...Otkrio sam ono što ni sam sebi do skoro nisam sme da priznam u nadi da će mi to doneti mir. Iskreno se nadam da ona nikada neće pročitati ove reči, pa ipak one su zapisane upravo iz tog razloga, tu su kao poslednja odbrana našeg prijateljstva, napisane dok mi je srce puno tuge i teskobe sa samo jednom željom – želim da me shvati, ne da mi oprosti niti da bilo šta promeni ako to ne želi, samo da shvati šta osećam i prihvati me takvog kakav sam jer ja drugačiji nikada nisam bio niti ću ikada biti.
Naljutio se što mu kuckam sa zadrškom! 
E, neka ga, iskuckasmo se zato noćas, pa mi se vise ne luti, dusa moja. 
) Sa svim onim vakuumom u sobi, kojoj nedostaje njegova boja glasa. Palim cigaretu, a niko me ne pita - Ma kad ćeš to da ostaviš... eh.
