Srbistika

[Mrkalj]

08. јул 2019

Аутор: Александар Петровић




Хрватски лингвисти у хајци на Вука

О једном простору и двама народима. О неспоразумима, језичким.


(Грађу за овај мини-речник нашао сам у чланцима и студијама српских лингвиста Павла Ивића, Бранислава Брборића, Слободана Реметића, Егона Фекетеа, Милорада Телебака и Драга Ћупића.)

БЕЧКИ КЊИЖЕВНИ ДОГОВОР. – Постигнут са Хрватима, био је Вукова лична победа, али не и успех за Србе, који су тиме били увучени у спрегу с народом друкчије културе и традиције и друкчијих политичких интереса. (П. Ивић)
БРБОРИЋ, БРАНИСЛАВ. – „У потоњих сто година (...) било је и сарадње, и заједништва, и слоге, и споразумевања.
Али је много више бивало разлика, спорова и разлаза мотивисаних околностима изван логике самог језика...“ (Бранислав Брборић (1940–2005), српски лингвиста)
БРОЗ, ИВАН. – Истакао да је за Хрвате најбоље да се приклоне Вук–Даничићевим језичким начелима.
Свој правопис је ипак назвао (само) хрватским. (Иван Броз (1852– 1893), хрватски лингвиста)
ВУКОВА РЕФОРМА. – Односила се на српски језик, али су њу прихватили и Хрвати, тако да је у основу и њиховог књижевног језика ушло штокавско наречје.
Чакавско и кајкавско наречје остала су на нивоу дијалекта, премда се мањина Хрвата служила штокавским наречјем. (Д. Ћупић)
ГОДИНА 1836. – Људевит Гај (1809–1872) у својој Даници је прешао на штокавски, што је био дефинитивни раскид са чакавско-кајкавском традицијом. (П. Ивић)
ГОДИНА 1861. – Хрвати свој језик зову „југославенски“.
ГОДИНА 1867. – У време опирања Мађарима, језик код Хрвата је „хрватски или српски“.
ГОДИНА 1868. – У тексту Нагодбе с Мађарском стоји да је језик „хрватски“.
ГОДИНА 1899. – Одлуком Хрватског сабора, званични Загреб се опредељује за Вуков књижевно-језички модел.
Најјачи политички потез који је званични Загреб икада повукао одлучујуће је подупро интегрисање готово свих католика између Бугарске и Словеније у једну, хрватску нацију.
Тај потез је отворио пут ширењу хрватског опредељења међу католицима штокавцима. (П. Ивић)
ДАНИЧИЋ, ЂУРА. – У Гласнику Друштва србске словесности објавио чланак „Разлике између језика србскога и хрватскога“ 1857. године.
У чланку се износи теза да је у основи хрватског језика чакавски дијалекат, а у основи српског штокавски. (Ђура Даничић (1825–1882), српски лингвиста)
ИВЕКОВИЋ, ФРАЊО. – Присталица Вукове језичке реформе, аутор великог двотомног речника.
Али у предговору је истакао да је то речник хрватског језика „јер су га списали и на свијет издали Хрвати“. (Фрањо Ивековић (1834–1914), хрватски лингвиста)
ИВИЋ, ПАВЛЕ. – „Књижевни језик у простору између словеначке и бугарске границе је један, разуме се, с територијалним варијантама.“ (Павле Ивић (1924–1999), српски лингвиста)
МАРЕТИЋ, ТОМИСЛАВ. – У наслову његове граматике стоји „хрватски или српски језик“ са раставним везником или.
Редослед даје предност Хрватима, у Аустроугарској већинском јужнословенском народу. (Томислав Маретић (1854–1938), хрватски лингвиста)
НОВОШТОКАВСКИ СТАНДАРД. – У основи и српског и тзв. хрватског језика. Подразумева све особине целовитог и развијеног језичког система: седам падежа и систем од четири акцента.
ПЕДЕРИН, ИВАН. – „Питање је дугујемо ли ми Хрвати уопће још нешто Караџићу (...)
Они који су код нас прихватили то неумјерено дивљење Караџићу учинили су то, како се чини, највише стога што нису познавали него су, дапаче, омаловажавали књижевну традицију властитог народа.“ (Иван Педерин (1934), хрватски германиста)
РЕМЕТИЋ, СЛОБОДАН. – „Лично бих био срећан да су хрватски филолози и центри одлучивања крајем деветнаестог столећа свога Цицерона нашли у некоме другом а не у Вуку Стефановићу Караџићу.“ (Слободан Реметић (1945), српски лингвиста)
СРБИ У ХРВАТСКОЈ. – Године 1945, Срба у Хрватској било је више него „матичног народа“ у Црној Гори и знатно више него Арбанаса у Србији.
Ипак, уставна одредба о српском језику у Хрватској, 18 година у континуитету гласила је „хрватски књижевни језик“.
СРПСКА ЛАТИНИЦА. – Срби су латиницу као друго писмо прихватили почетком прошлог века, заједно са идејом југословенства. Српска престоница постала је готово сасвим латиничка.
СРПСКА ЋИРИЛИЦА. – Српско национално писмо. Њоме су Срби дуже од осам векова стварали своју културу европског нивоа.
Уврежило се и мишљење да су Срби двоазбучан народ, што није тачно – нема двоазбучних народа. (М. Телебак)
СРПСКОХРВАТСКИ ЈЕЗИК. – Успостављен и као појам и као назив изван Србије и мимо Срба, првенствено вољом стратега хрватскога националног покрета. (Б. Брборић)
ТЕЛЕБАК, МИЛОРАД. – „Срби имају грешну заблуду да је њихово писмо примитивно, да с њим не могу у Европу.
А у Европу су Срби давно ушли управо са ћирилицом.
Србин треба да пише само својим националним писмом – ћирилицом, као што сваки Хрват и Словенац пишу само латиницом.“ (Милорад Телебак (1942), српски лингвиста)
ЋУПИЋ, ДРАГО. – „Име језика не значи да је он независан од других језика, нарочито не од језика од којега се 'отцепио', тј. од којега жели да постане нов и самосталан.“ (Драго Ћупић (1932–2010), српски лингвиста)
УНЕСКО. – По Међународном информационом систему за културу и научни развој, кога се придржавају све чланице Унеска, све књиге штампане латиницом – макар оне биле српских аутора – сврставају се у неку другу културу.
Нису део српске културе јер од 1994. године не постоји одредница „српски језик – латиница“. (М. Телебак)
ФЕКЕТЕ, ЕГОН. – Друго је питање како тај језик (хрватски) треба именовати, при чему је основно питање: какав је тај језик, тј. разликује ли се он системски у односу на друге или не. (Егон Фекете (1931–2009), српски лингвиста)
ХАУЛИК, ЈУРАЈ. – У писму бану Јелачићу 9. 2. 1849, загребачки бискуп Хаулик (1788–1869) наглашава да је заштита од српског православља једини мотив задржавања латинског, уместо увођења народног језика.
ХРВАТСКИ ЈЕЗИК (ЧАКАВСКИ И КАЈКАВСКИ). – Да би Хрвати формирали хрватски језик који не би био исто што и српски, морали би да нађу другу језичку основу.
Уместо штокавске основе, морали би да пређу на чакавску или кајкавску, и тек онда да граде посебан језик. (Д. Ћупић)
ХРВАТСКИ ЈЕЗИК (ШТОКАВСКИ). – На хрватској страни одвајкада од јединства са језиком Срба постојале су тежње да издвоје свој језик и да га кодификују као самосталан.
То су званично успели једном за време Другог светског рата, а затим уочи распада и по распаду нове југословенске државе.
Издвојили су га као посебан језик, али будући да му је основа остала иста као и у језику Срба, тј. том језику је остала штокавска основа, само су га преименовали. (Д. Ћупић)

 

[Mrkalj]

 

[Mrkalj]

 

[Mrkalj]

Objašnjenje epigenetikom:

 

[Mrkalj]

 

[Mrkalj]

Primer specijalnog rata:

DRUŽBA PERE KVRŽICE PREVEDENA SA HRVATSKOG NA SRPSKI. Da li je ovo najveći apsurd ikada?!
Sve bi to imalo smisla da Srbi i Hrvati nisu živeli zajedno u SFRJ i govorili istim jezikom s različitim naglascima, a opet se dobro razumevali


"Družba Pere Kvržice" Mate Lovraka kultni je dečji roman uz koju su odrastale mnoge generacije. U centru pažnje ponovo se našao nakon što se na teritoriji Srbije u ovoj godini pojavilo izdanje prevedeno sa hrvatskog na srpski jezik.
Preveden na srpski, naslov ove knjige, sada je "Družina Pere Kvržice", a na prvoj strani stoji ime i prezime prevodioca.

Sve bi to imalo smisla da Srbi i Hrvati nisu živeli zajedno u SFRJ i govorili istim jezikom s različitim naglascima, a opet se dobro razumevali. Deca u Srbiji su čitala hrvatske pisce, i obrnuto, i tako su svi imali bogatiji rečnik i opštu kulturu.
Srpskohrvatski ili hrvatskosrpski jezik je koji se govorio tokom čitavog XIX i XX veka, a nazvan je prema granicama jezičkog područja na kome se govorio. Ovaj jezik ujedno je i najveći južnoslovenski jezik koji je kao maternji govorilo oko 19 miliona ljudi na prostoru Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Hrvatske i Srbije, u kojima je pod različitim nazivima imao status službenog jezika.
I ne samo to, sve do 1990. godine, poput drugih većih evropskih jezika bio je zajednički policentrični standardni jezik Bošnjaka, Hrvata, Srba i Crnogoraca, jer se sastojao od svojih varijanti: hrvatske, srpske, bosanske i crnogorske.

foto: Printscreen/Twitter/@Beylerbey23
Ova knjiga nije prvi fenomen ove vrste. Knjiga "Vlak u snijegu", takođe je preveden na srpski jezik pa je poneo naziv "Voz u snegu".
S druge strane "Vremenski darovi" Zorana Živkovića prvi je srpski roman preveden na hrvatski jezik.
Šta srpski pisci misle o ovome?
Koliko je smislen ili besmislen prevod "Družbe Pere Kvržice" ? Da li je za ovakvim nečim bilo potrebe? Da li je zaista moguće da je rano izdanje ove knjige nerazumljivo onim koji govore srpski jezik, pitali smo srpske pisce - Matiju Bećkovića, Dejana Stojiljkovića i Igora Marojevića.
Dejan Stojiljković je za Espreso.rs rekao kako u vreme kada je on bio dete, deca nisu imala problem sa razumevanjem i čitanjem te knjige, kao i da je bila među najomiljenijim. Prevod smatra pokušajem "političke korektnosti" i "balkanskom budaleštinom".
- Ja sam odrastao u SFRJ tako da u moje vreme deca u Nišu, dakle, u Srbiji, nisu imala problem sa čitanjem i razumevanjem te knjige. Dapače, bila je jedna od najomiljenijih. Kao i serija "Smogovci" i strip "Alan Ford". Tako da to "prevođenje" smatram odrazom maloumne političke korektnosti i tipičnom balkanskom budaleštinom - rekao je on za Espreso.rs.
Matija Bećković imao je kratak i jasan odgovor. Njegov stav je da je to prvi prevod koji se ne razlikuje od originala.
- To je prvi slučaj da se prevod ne razlikuje od originala - jasan je Bećković.
Igor Marojević nije čuo za ovaj "slučaj" prevoda, ali se osvrnuo na roman „Vlak u snijegu“ istog autora, koji je kako kaže, nedavno kod nas postao "Voz u snegu“.
- Takvi apsurdi se dešavaju uvek kada se struka povuče ispred politike. S druge strane, stotine hiljada ljudi su poginule da bismo došli do različitih državica umesto jedne, relativno velike, i da bi svaka od njih imala,
politički a ne lingvistički gledano, zaseban jezik. Ako je već tako, kao što apsurd na ovim prostorima odavno ne treba da čudi, ne samo da me ovaj apsurdni prevod ne iznenađuje, nego mi se čini da će se ispostaviti da se on nadovezuje na začetke neminovnog trenda prevođenja odavde onde i vice versa. Taj trend je započet, koliko znam, prevodom jednog srpskog filma na hrvatski na čijoj je projekciji deo tamošnje publike vrištao od smeha, ako ne filmu, onda prevodu. Što se nas tiče, u jezičkoj praksi smo se odrekli zajedničkih reči iz staroslovenskog kao da je naš jezik toliko bogat da dopušta luksuz odricanja, pa pretpostavljam da su ovakvi projekti prava prilika da overimo to luksuziranje - rekao je Marojević.
KONAČNO, OVO JE ČEKALO 20 MILIONA LJUDI NA BALKANU: Oglasio se Džoni Štulić i OBJASNIO SVE!


Iz izdavačke kuće "Pčelica" kažu da je knjiga prevedena na zahtev, te da su prevodioca angažovali honorarno.
- Pčelica ima ugovor sa "Hrvatskom autorskom agencijom", pa smo na njihov zahtev knjigu preveli sa hrvatskog na srpski. Oni zastupaju potomke Mate Lovraka. Samim tim što su oni živi, knjiga još uvek podleže autorskim pravima. Prevodioca smo angažovali honorarno na preporuku - rekli su iz ove izdavačke kuće.

 

[Urvan Hroboatos]

Primer specijalnog rata:

DRUŽBA PERE KVRŽICE PREVEDENA SA HRVATSKOG NA SRPSKI. Da li je ovo najveći apsurd ikada?!
Sve bi to imalo smisla da Srbi i Hrvati nisu živeli zajedno u SFRJ i govorili istim jezikom s različitim naglascima, a opet se dobro razumevali


"Družba Pere Kvržice" Mate Lovraka kultni je dečji roman uz koju su odrastale mnoge generacije. U centru pažnje ponovo se našao nakon što se na teritoriji Srbije u ovoj godini pojavilo izdanje prevedeno sa hrvatskog na srpski jezik.
Preveden na srpski, naslov ove knjige, sada je "Družina Pere Kvržice", a na prvoj strani stoji ime i prezime prevodioca.

Sve bi to imalo smisla da Srbi i Hrvati nisu živeli zajedno u SFRJ i govorili istim jezikom s različitim naglascima, a opet se dobro razumevali. Deca u Srbiji su čitala hrvatske pisce, i obrnuto, i tako su svi imali bogatiji rečnik i opštu kulturu.
Srpskohrvatski ili hrvatskosrpski jezik je koji se govorio tokom čitavog XIX i XX veka, a nazvan je prema granicama jezičkog područja na kome se govorio. Ovaj jezik ujedno je i najveći južnoslovenski jezik koji je kao maternji govorilo oko 19 miliona ljudi na prostoru Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Hrvatske i Srbije, u kojima je pod različitim nazivima imao status službenog jezika.
I ne samo to, sve do 1990. godine, poput drugih većih evropskih jezika bio je zajednički policentrični standardni jezik Bošnjaka, Hrvata, Srba i Crnogoraca, jer se sastojao od svojih varijanti: hrvatske, srpske, bosanske i crnogorske.

foto: Printscreen/Twitter/@Beylerbey23
Ova knjiga nije prvi fenomen ove vrste. Knjiga "Vlak u snijegu", takođe je preveden na srpski jezik pa je poneo naziv "Voz u snegu".
S druge strane "Vremenski darovi" Zorana Živkovića prvi je srpski roman preveden na hrvatski jezik.
Šta srpski pisci misle o ovome?
Koliko je smislen ili besmislen prevod "Družbe Pere Kvržice" ? Da li je za ovakvim nečim bilo potrebe? Da li je zaista moguće da je rano izdanje ove knjige nerazumljivo onim koji govore srpski jezik, pitali smo srpske pisce - Matiju Bećkovića, Dejana Stojiljkovića i Igora Marojevića.
Dejan Stojiljković je za Espreso.rs rekao kako u vreme kada je on bio dete, deca nisu imala problem sa razumevanjem i čitanjem te knjige, kao i da je bila među najomiljenijim. Prevod smatra pokušajem "političke korektnosti" i "balkanskom budaleštinom".
- Ja sam odrastao u SFRJ tako da u moje vreme deca u Nišu, dakle, u Srbiji, nisu imala problem sa čitanjem i razumevanjem te knjige. Dapače, bila je jedna od najomiljenijih. Kao i serija "Smogovci" i strip "Alan Ford". Tako da to "prevođenje" smatram odrazom maloumne političke korektnosti i tipičnom balkanskom budaleštinom - rekao je on za Espreso.rs.
Matija Bećković imao je kratak i jasan odgovor. Njegov stav je da je to prvi prevod koji se ne razlikuje od originala.
- To je prvi slučaj da se prevod ne razlikuje od originala - jasan je Bećković.
Igor Marojević nije čuo za ovaj "slučaj" prevoda, ali se osvrnuo na roman „Vlak u snijegu“ istog autora, koji je kako kaže, nedavno kod nas postao "Voz u snegu“.
- Takvi apsurdi se dešavaju uvek kada se struka povuče ispred politike. S druge strane, stotine hiljada ljudi su poginule da bismo došli do različitih državica umesto jedne, relativno velike, i da bi svaka od njih imala,
politički a ne lingvistički gledano, zaseban jezik. Ako je već tako, kao što apsurd na ovim prostorima odavno ne treba da čudi, ne samo da me ovaj apsurdni prevod ne iznenađuje, nego mi se čini da će se ispostaviti da se on nadovezuje na začetke neminovnog trenda prevođenja odavde onde i vice versa. Taj trend je započet, koliko znam, prevodom jednog srpskog filma na hrvatski na čijoj je projekciji deo tamošnje publike vrištao od smeha, ako ne filmu, onda prevodu. Što se nas tiče, u jezičkoj praksi smo se odrekli zajedničkih reči iz staroslovenskog kao da je naš jezik toliko bogat da dopušta luksuz odricanja, pa pretpostavljam da su ovakvi projekti prava prilika da overimo to luksuziranje - rekao je Marojević.
KONAČNO, OVO JE ČEKALO 20 MILIONA LJUDI NA BALKANU: Oglasio se Džoni Štulić i OBJASNIO SVE!


Iz izdavačke kuće "Pčelica" kažu da je knjiga prevedena na zahtev, te da su prevodioca angažovali honorarno.
- Pčelica ima ugovor sa "Hrvatskom autorskom agencijom", pa smo na njihov zahtev knjigu preveli sa hrvatskog na srpski. Oni zastupaju potomke Mate Lovraka. Samim tim što su oni živi, knjiga još uvek podleže autorskim pravima. Prevodioca smo angažovali honorarno na preporuku - rekli su iz ove izdavačke kuće.

Opet prazna slama. Taj je roman bio preveden i u doba SFRJ. Možete pogledati cobiss.net. Kao "Družina Pere kvržice" izdan je 1974.



Дружина Пере Квржице : омладински роман

Ловрак, Мато

Vrsta građe - roman ; školski, 9-14 godina (P)

Izdavanje i proizvodnja - Београд : Просвета, 1974

Jezik - hrvatski

COBISS.RS-ID - 512832917

 

[Urvan Hroboatos]

Da vidimo ovo, u mjeri u kojoj mi se bude dalo...

08. јул 2019

Аутор: Александар Петровић




Хрватски лингвисти у хајци на Вука

О једном простору и двама народима. О неспоразумима, језичким.


(Грађу за овај мини-речник нашао сам у чланцима и студијама српских лингвиста Павла Ивића, Бранислава Брборића, Слободана Реметића, Егона Фекетеа, Милорада Телебака и Драга Ћупића.)

БЕЧКИ КЊИЖЕВНИ ДОГОВОР. – Постигнут са Хрватима, био је Вукова лична победа, али не и успех за Србе, који су тиме били увучени у спрегу с народом друкчије културе и традиције и друкчијих политичких интереса. (П. Ивић)

Ovo je besmisao. Taj je dogovor, koliko se zna, bio nešto usputno i vezan za pravni terminološki rječnik za narode KuK monarhije. Iz svega objelodanjenoga, čini se da se probalo napraviti jedan rječnik za hrvatski i srpski, no to nije ostvareno (1853. je izašla jedna knjiga, no zasebno za slovenski, hrvatski i srpski). Ne samo da se podpisnici nisu pridržavali njega (zapravo- nije bilo nešto čeg su se trebali pridržavati), taj se dogovor svodi na:

* jedan narod treba jednu književnost da ima (koji narod? koja književnost?)
* najbolje je pisati ijekavskim izgovorom štokavskoga narječja (koje nije spomenuto)
* može se pisati i ekavski i ikavski (nije izrijekom spomenuto, no razvidno je)
* da se slogovno r piše kao r, a ne kao -ar i -er
* ijekavski se "preporuča" zbog narodne poezije i Dubrovnika
* sugerira se da treba pisati /h/ gdje mu je po etimologiji mjesto
* Karadžiću je povjereno da napiše pravila za pisanje jata

I to je sve.

Tekst je objavio Gaj (koji nije bio pozvan i koji se i nije slagao s njim); nisam našao da ga je objavila neka srpska tiskovina (možda i jest). U kulturnoj javnosti je prošao uglavnom nezapažen.

Pitanje komu je zapravo bio namienjen nema odgovora.

Većina, koliko vidim, misli da je bio namijenjen srpskoj javnosti jer se sugerirala ijekavica (koja je i onda bila u debeloj manjini), no ne znam da su ga Srbi objavili- glavne bi preporuke Srbima bile da pišu /h/ (što velik dio nije bio pisao), te ijekavski, dok su slogotvorno r isto pisali svakako; u hrvatskoj kulturi praktički jedini pisani jezik onda je bio ijekavsko-štokavski, pa sama načela nisu imala za Hrvate nikakvoga utjecaja (jedina bi bila moguća sugestija da se izričito piše jekavski, a ne rogato e, ě, te da se piše grm, prst,...a ne garm, parst, perst,..; pravila tipa ije/je, koja je Karadžić sastavio kasnije, ionako nisu poštovana, a nisu ni integralni dio dogovora).

Dakle, kao dio jezične politike, sigurno dirigirane iz Beča, htjelo se da hrvatski i srpski idu u smjeru jednoga jezika, za što bi standard bio štokavsko ijekavski pisani jezik koji bi se lako mogao preslovljavati iz latinice u ćirilicu i obratno.

Srbi su u to doba pisali svakako, no ijekavski nije bio većinski; /h/ su pisali isto kako koji, no čini se većinom nisu. Hrvati su pisali skoro svi ijekavski, a slogovno r isto različito, no manje čisto, nego kao -ar i -er; /h/ su pisali, za razliku od Srba, svugdje.

Sam Karadžić je dogurao do prihvaćanja /h/ relativno kasno, tek kasnih 1840ih; miješao je ijekavski, ekavski, a čak i ikavski, dok je r uglavnom pisao bez popratnog a i sl, no uz jer iz ćirilice, nerijetko.

U tom dogovoru nema ništa ni o dijalektima, niti pravopisu, ni o pravim gramatičkim pitanjima, padežima.... ništa.

Toliko o njegovoj važnosti.

 

[Urvan Hroboatos]

Da nabrojimo nekoliko urbanih legendi koje kruže, poglavito u srpskoj javnosti (u hrvatskoj se praktički nitk ona to ne obazira), te usputne opaske:

* Srbi govore o "vukovskom jeziku". To je filološki fantom. Ako se misli na jezik kojim je Karadžić pisao, to je nešto što je evoluiralo u pola stoljeća njegova bavljenja pisanjem.
* profil pisma (ćirilice, latinice,..) iako je implicitan u metajeziku dogovora, nije bio temom
* misli se da su Hrvati, eto, pristali na štokavski koji je, "zapravo", srpski. Da ne idem u pobijanje nebulozisa, dosta je jasno da je hrvatska pisana kultura nakon 1835. bila štokavska na cijelom terenu. Točno je da su manji odpor pružili kajkavski pisci kao Kristijanović i Mikleušić, no oni su ostali usamljeni- kao vjerski pučki pisci, pisali su na idiomu svog lokalnoga puka; pravo neprijateljstvo su pokazali štokavsko-ikavski pisci kao Šime Starčević (ujak Ante Starčevića), Ante Kuzmanić i još neki vezani uz Liku i Dalmaciju, zbog velike snage i popularnosti ikavskih knjiga (napose Kačića Miošića) i nedvoumnoga hrvatskoga identiteta štokavske ikavice, dok su jekavski vezivali za susjedne pravoslavce (koji su pak odbijali ijekavski kao književni jezik). Također, odbijao ih je "organički" Gajev pravopis s dijakritikama, jer su imali dobru usustavljenu grafiju (cs, ch, x,..). Čakavskim nije onda pisao nitko, i to preko stoljeće.
* do onda, 1850., a od 1835., hrvatska je grafija ilirskoga tipa odnijela pobjedu među Hrvatima i njom su pisali svi- i književna djela, i prijevode, i publicistiku, i filologiju,... Na nekom štokavskom (s ě ili -ie-) napisana je do 1850. cijela knjižnica djela Gaja, Mažuranića, Kukuljevića, Preradovića,Šuleka, Kurelca, Babukića, Vraza, Demetra,..- drame, epovi, lirika, novine, prozni tekstovi, rječnici, izdanja, prijevodi, početci historiografije,.. Npr. 1842. epohalni rječnik Mažuranića i Užarevića, a 1844. raskošno izdanje Gundulićeva "Osmana", niz novina itd. To je još jače krenulo nakon 1860. i pada apsolutizma.
* u pravoslavnom ili srpskom krugu pisalo se isto intenzivno, no na više jezičnih tipova. Od oko 1810. do 1850. jezik je postajao od teško razumljivog slavenosrpskoga sve razumljiviji "narodni", a bilo je dosta novina, prijevoda i raznih učevnika, pa i romana Ignjatovića, a prije Vidakovića. Ijekavski su pisali jedino Karadžić i Njegoš, te u nekoj mjeri Sima Milutinović Sarajlija. Svi ostali (Stejić, Mušicki, Sterija Popović, Branko Radičević, ..)-ekavski
*prijelomna godina za sve je ne 1850., nego 1848., godina propale revolucije. U sljedećim se desetljećima diferencirala dominatna forma pisane kulture Hrvata i Srba.

Koga interesira nešto više, može vidjeti ili spremiti knjige Šurmina o Hrvatskom preporodu i Skerlića o srpskoj književnosti:

https://archive.org/details/hrvatski_preporod_i_od_godine_1790-1836-gjuro_surmin_1903

https://archive.org/details/hrvatski_preporod_ii_od_godine_1836-1843-djuro_surmin/page/n5

https://archive.org/details/70781414JOVANSKERLICIstorijaNoveSrpskeKnjizevnosti/page/n1

 

[Urvan Hroboatos]

Usput,izdanja Mate Lovraka se mogu vidjeti ovdje, i onda prevedena s nadnevnom prijevoda.
https://plus.rs.cobiss.net/opac7/bib/search?q=Družina+Pere+kvržice&db=cobib&mat=allmaterials

 

[Mrkalj]

Opet prazna slama. Taj je roman bio preveden i u doba SFRJ. Možete pogledati cobiss.net. Kao "Družina Pere kvržice" izdan je 1974.



Дружина Пере Квржице : омладински роман

Ловрак, Мато

Vrsta građe - roman ; školski, 9-14 godina (P)

Izdavanje i proizvodnja - Београд : Просвета, 1974

Jezik - hrvatski

COBISS.RS-ID - 512832917

Zašto? Opet iz maspokovskih kompleksa.

Nemoj da smaraš.

 

[Mrkalj]

Usput,izdanja Mate Lovraka se mogu vidjeti ovdje, i onda prevedena s nadnevnom prijevoda.

"Nadnevkom" se govorilo u državi Ante Pavelića. Ne znam da li je još uvek ta reč u modi te se samo radi o grešci u kucanju? Kako rekoh, nebitno je kad je prevođeno, već zašto. Zašto nije prevođen Krleža, Kovačić ili Matoš?

Pitanje komu je zapravo bio namienjen nema odgovora.

Ups. Izgleda da je ono "nadnevnom" ipak bio samo tipfeler jer ti pišeš dugi jat po Budaku.

 

[Urvan Hroboatos]

08. јул 2019

Аутор: Александар Петровић


Хрватски лингвисти у хајци на Вука

О једном простору и двама народима. О неспоразумима, језичким.


БРОЗ, ИВАН. – Истакао да је за Хрвате најбоље да се приклоне Вук–Даничићевим језичким начелима.
Свој правопис је ипак назвао (само) хрватским. (Иван Броз (1852– 1893), хрватски лингвиста)

Ovaj dio i Brozu zahtijeva širu obradbu, pa će biti napisan u dva dijela. Obje su rečenice, formalno, istinite. No- poluistina je slična neistini, a ovdje se radi o hrv. pravopisu.

Naime, u kojih 1000 godina hrv. pisane kulture na njekom južnoslavenskome idiomu, Hrvati su pisali na tri pisma,- glagoljicom, latinicom i ćirilicom (bosančica). Kao kod drugih katoliličkih naroda, prevagu je na koncu odnijela latinica. No, problem je u latinici predstavljalo pisanje nepčanih suglasnika (ž, č, š, lj, ć, ..). Dok je u glagoljici, pai ćirilici, to bilo riješeno, u latinici su od 14. st. nadalje pokušavane razne kombinacije, napose pod utjecajem madžarske i talijanske grafije, a manjim dijelom i češke i poljske, te niz domaćih izuma. Na koncu se došlo do dobro usustavljena slovopis slavonskoga tipa, kojim je na prijelazu iz 18. u 19. st. tiskan i veliki Stullijev rječnik.

Dakle, hrv. su piscima najveću glavobolju pričinjavala slova i slovopis, a ne pravopis- iako je Gaj svoju knjižicu naslovio tako da u njoj stoji riječ pravopis(anje).
Do preporoda, a to znači do 1835- 1848. (http://www.enciklopedija.hr/natuknica.aspx?ID=26455) ljudi su, glede pravopisa, pisali svakako, no dominirao je fonološki princip (teško, istok,..) nad morfonološkim (težko, iztok). Iako nije kolikosno tehnički obrađeno, vidi se to i iz izdanja raznih ćirilskih i glagoljskih spisa i knjiga (npr. glagoljske knjige hrv. protestanata, Kožičića Benje, ..te ćirilske Divkovića, Margitića itd.)

 

[Mrkalj]

Ovaj dio i Brozu zahtijeva širu obradbu, pa će biti napisan u dva dijela. Obje su rečenice, formalno, istinite. No- poluistina je slična neistini, a ovdje se radi o hrv. pravopisu.

Naime, u kojih 1000 godina hrv. pisane kulture na njekom južnoslavenskome idiomu, Hrvati su pisali na tri pisma,- glagoljicom, latinicom i ćirilicom (bosančica). Kao kod drugih katoliličkih naroda, prevagu je na koncu odnijela latinica. No, problem je u latinici predstavljalo pisanje nepčanih suglasnika (ž, č, š, lj, ć, ..). Dok je u glagoljici, pai ćirilici, to bilo riješeno, u latinici su od 14. st. nadalje pokušavane razne kombinacije, napose pod utjecajem madžarske i talijanske grafije, a manjim dijelom i češke i poljske, te niz domaćih izuma. Na koncu se došlo do dobro usustavljena slovopis slavonskoga tipa, kojim je na prijelazu iz 18. u 19. st. tiskan i veliki Stullijev rječnik.

Dakle, hrv. su piscima najveću glavobolju pričinjavala slova i slovopis, a ne pravopis- iako je Gaj svoju knjižicu naslovio tako da u njoj stoji riječ pravopis(anje).
Do preporoda, a to znači do 1835- 1848. (http://www.enciklopedija.hr/natuknica.aspx?ID=26455) ljudi su, glede pravopisa, pisali svakako, no dominirao je fonološki princip (teško, istok,..) nad morfonološkim (težko, iztok). Iako nije kolikosno tehnički obrađeno, vidi se to i iz izdanja raznih ćirilskih i glagoljskih spisa i knjiga (npr. glagoljske knjige hrv. protestanata, Kožičića Benje, ..te ćirilske Divkovića, Margitića itd.)

 

[Urvan Hroboatos]

2. dio

Od 1835. do oko 1860. bio se stabilizirao hrv. pravopis. To je bio jezik temeljen na jekavskoj štokavštini, pisan Gajevom grafijom i pretežno morfonološkim pravopisom, posve u skladu s ilirskim panslavenskim shvaćanjima jer su uzorni slavenski jezici (ruski, češki, poljski,..) pisani morfonološkom ortografijom. Dakle, taj u esenciji panslavenski pravopis bio je postao općehrvatskim u doba Ilirskoga pokreta, a nakon zabrane ilirskoga imena, Zagrebačke filološke škole, koja je dominirala hrv. kulturnim životom (ostale dvije "škole", Riječka i Zadarska, zapravo su marginalne i temeljile su se na shvaćanjima dvaju pojedinaca, te nisu iznjedrile nješto bitno).

Od 1835. do 1892. (propis Brozova pravopisa) bila je napisana cijela jedna kultura - književnost, filologija, politički spisi, historiografija, piublicistika, novinstvo, prirodne znanosti, školstvo, vojnička litertura, pravni spisi...sve na jeziku Zagrebačke škole. Ta bujica kreativnosti imale je ključna imena u Mažuraniću, Kukuljeviću, Mesiću, Kumičiću, Strossmayeru, Kvaterniku, Račkom, Šuleku, Šenoi, Kovačiću, Smičiklasu, Veberu, ranom Klaiću, Laszowskom, Lopašiću, Jukiću, Cirakom, Jorgovanoviću, Harambašiću, Gjalskom, Gorjanović Krambergeru, ...

Primjer toga jezičnoga tipa može se vidjeti u tekstovima Kvaternika i Šuleka iz 1860-ih i početka 1870ih:

Dakle, u to doba- 1848. do okvirno 1890ih, hrvatski je pravopis bio uvelike standardiziran (iako bez priručnika), i u svim se krajevima gdje su živjeli Hrvati, od sjevera do juga, zapada do istoka, pisalo tom grafijom i pravopisom, uz poneku zanemarivu iznimku. Taj je pravopis bio panslavenski po ideologiji; njim su Gaj i ostali izdavali starije pisce- napose Dubrovčane- unekoliko preuređene, jer su i mijenjali izvorni fonološki upis (slatko, teško,..) u novi, morfonološki (sladko, težko,..); jat je pisan prvo kao -ie- (biela svietlost), a onda kao ie/je: biela svjetlost, iako su ponekad njeki autori pisali i -ije- kao Mažuranić u raznim dobima.

Budući da je tim pravopisom napisan golemi kulturni opus (npr. samo Šulekovi rječnici imaju bar 300.000 natuknica; Mažuranić Užarevićev iz 1842. oko 70.000 hrvatskih natuknica, dok Šenoina djela, opsežni romani bogate frazeologije, rječnika i stila, imaju više svega od toliko od Iliraca cijenjene dubrovačke književnosti, te da su se u toj grafiji i pismu ujedinili Hrvati iz banske Hrvatske, Bosne, Slavonije, Dalmacije, Srijema,..- postavlja se pitanje zbog čeg je uopće taj pravopis mijenjan u Brozovu priručniku 1892. ?

O tom je odlučila politika i o tom kasnije.

 

[Urvan Hroboatos]

Dakle, stvar ostaje: zašto je uopće stabilni hrv. pravopis mijenjan?

Odgovor je dan u politici, tj .ideologiji koja se oslanjala na povijesne činjenice, no one ne bi bile dovoljne.
Uglavnom je objašnjeno u radovima Vincea i Grčevića:

https://hrcak.srce.hr/211711

Zaokret u hrvatskom književnom jeziku potkraj 19. stoljeća

Zlatko Vince

https://www.bib.irb.hr/789228

Vanjskopolitički utjecaji na hrvatski književnojezični razvoj u drugoj polovici XIX. stoljeća

Ukratko, panslavenska jezična koncepcija, koja je asimilirala stariju hrv. baštinu, sredinom i krajem 1860-ih izmiče pred južnoslavenskom koja ja imala za cilj neku vrstu zajedništva sa Srbima (uz moguću buduću zajedničku državu).

Ideolozi toga, Strossmayer, Rački i Jagić, zalažu se za približavanje Srbima, a to je onda značilo Karadžiću, budući da je on, iako još potisnut, bio jedina dosta realna opcija za suradnju, a njegov se kasni jezični tip, od 1850ih, činio kao nešto skoro istovjetno hrvatskim težnjama i starijem jeziku.

Politički, poraz hrv. politike zbog austrijskoga saveza s Ugarskom 1867., kao i presudan utjecaj Austrije u Srbiji, doveli su do toga da se ilirska jezična zamisao, unatoč spektakularnim uspjesima u nacionalnoj integraciji, ispuhala zbog podijeljenosti Hrvata u 3 glavne jedinice: sjeverna Hrvatska i Slavonija, Dalmacija, te novookupirana Bosna. Budući da je prvo u Bosni, a zatim u Dalmaciji, bečka vlada propisala da pravopis bude uglavnom fonološki (kao što ga je nametnula preko Obrenovića u Srbiji), hrvatske su elite odlučile da odbace stari pravopis zagrebačke škole (Šenoa, Šulek, ..) i da naprave novi fonološki, tako da bi zadržale kulturnu supremaciju i izvan sjeverne Hrvatske.

Operativnu su ulogu imala šestorica filologa: Jagić, Daničić, Budmani, Armin Pavić, Marcel Kušar, Tomo Maretić, Ivan Broz.

Jagić i Daničić pokreću, u okviru JAZU, ediciju Stari pisci hrvatski, gdje se izdaje starija hrv. književnost i gdje je vidljivo da je od 15. do 18. st. većina pravopisa bila fonološka.

Najutjecajniji je bio Armin Pavić, žestoki hrvatski nacionalist, koji je bio specijalistom za Dubrovnik, a smatrao je da je ciklus narodnih pjesama o Kosovu izvorno hrvatski, a ne srpski, što je pokušao i dokazati. Pavić je efektivno spriječio da se napravi pravopisni priručnik na morfonološkim/etimološkim/korijanskim principima.

Prekretne 1889. godine, pravaški političar i filolog Marcel Kušar izdaje knjigu "Nauk o pravopisu jezika hrvackog ili srpskog", u kom ide dalje od Karadžića i Daničića (hrvacki, ljucki, otšetati, pretsjednik,..); Maretić izdaje golemu knjigu "Istorija hrvatskoga pravopisa latinskijem slovima", u kojoj daje prikaz 95 hrv. pisaca (čakavaca, štokavaca, kajkavaca, od Zagorja do Boke, od Istre do Srijema, od 1495. do 1835.) u kojoj se trudi pokazati da je povijesni hrv. pravopis zapravo fonološki- što je i uspio, unatoč tendencioznosti i jednostranosti djela.

I, konačno, ugledni hrv. filolog Ivan Broz, koristeći Kušarovu knjigu, piše "Hrvatski pravopis", 1892. u predgovoru koje izrijekom spominje Karadžića, Daničića i Kušara- ali ne i stariju hrv. tradiciju. To može izgledati neobično, no iz Brozove perspektive Karadžić i Daničić su bili pisci hrvatskoga jezika, a srpski isto što i hrvatski (prema tom, i Sv.Sava je pisao na hrvatskom, bar u njegovoj starijoj inačici).

Broz je napisao umjereni fonološki pravopis u kom je odstupio od Karadžića samo u nekim detaljima (npr. odčepiti mjesto otčepiti; podcijeniti mjesto potcijeniti; rastavljeni futur pisat ću, a ne pisaću; na gramatičkoj razini jekavski utjecati, potjecati, ..prema ekavskom/ikavskom obliku uticati, poticati,..; plural, mogući, ledci, mladci... prema leci, mlaci..).

Najvjerojatnije je da je glavne stvari odlučio ne Broz, nego Pavić

Pravopis je brzo prihvaćen praktički kod svih pisaca, pa su neki pisali i na Šulekovu starijem tipu i na novom, Brozovu (Klaić, Smičiklas, Gjalski, Matoš, braća Radić .. a posebno hrvatski pisci, kolonizirani u BiH- Kranjčević, Hoermann, Prelog, Kušar,..). Brozov pravopis je počeo dominirati odmah, no stariji je ostajao prevladavajući u tisku sve do 1910 i dalje, a neka su velika djela, npr. veliki rječnik Vladimira Mažuranića, pisani njim sve do nastanka 1. Jugoslavije, te kasnije).
Ovo sve zvuči možda razvučeno i dosadno, no to je komentar na tezu da je Broz sastavio pravopis po Daničiću i Vuku, a nazvao ga hrvatskim, i to tek tako, bez objašnjenja.

A riječ je o tom da:

* Broz je bio samo posljednja karika u lancu hrv. filologa koja je upornim radom od preko 20 godina pripremala teren za prijelaz na fonološki pravopis, potaknuta poglavito državnim položajem Hrvata i jugoslavenskom ideologijom

* Brozov pravopis se uvelike poklapao s onim zreloga Daničića, no to je tako jer je taj pravopis većinske hrv. književnosti do Iliraca

* srpskog pravopisa do onda, 1892., nije i bilo, i bio je u modernom obliku implicitan u pisanim djelima kasne faze Karadžića i Daničića

* Brozu su ti srpski pisci bili uzori i nastavljači hrvatskoga jezika

* također- Broz je u nizu postavki odstupio od Vuk-Daničićevih rješenja da zadrži kontinuitet s hrvatskim pravopisanjem zadnjih desetljeća, u nekoj mjeri

Toliko o pravopisu.

 

[Urvan Hroboatos]

08. јул 2019

Аутор: Александар Петровић




Хрватски лингвисти у хајци на Вука


ВУКОВА РЕФОРМА. – Односила се на српски језик, али су њу прихватили и Хрвати, тако да је у основу и њиховог књижевног језика ушло штокавско наречје.
Чакавско и кајкавско наречје остала су на нивоу дијалекта, премда се мањина Хрвата служила штокавским наречјем. (Д. Ћупић)

Besmislica. Točno je da je Karadžićeva reforma i pisma, i jezika i rječnika i pravopisa i... te da se u najvećoj mjeri već nalazi u pisanim djelima hrv. kulture od 1400. do 1800., tj. da u njoj, osim specifičnosti ćirilice i orijentalnih dijalektalizama, te pravoslavnoga nazivlja, praktički i nema ničeg što nije bilo u već postojećoj hrv. pisanoj i govornoj kulturi.

Ta je reforma, bez obzira na početke, odvela autora do podpune sinkronije jer je izgubio bilo kakvu vezu sa srpskom pisanom baštinom, a preko inovacija 1840ih i kasnije, dotjerao je jezik (uveo je /h/ i sl.), te ga tim učinio prihvatljivim i Hrvatima. Glede samih sadržaja, velik dio njegovih glavnih filoloških djela (rječnici iz 1818, 1852, prijevod NZ 1847) nisu zamislivi bez konzulatacije hrv. vrela (uz "terenske", pretežno srpske govore).

Za "prihvaćanje štokavštine" kod "Hrvata" nisu imala nikakva utjecaja, jer su Hrvati tim jezičnim tipom, jekavskom štokavštinom, pisali i 350 godina prije Vuka, dok su kajkavski "Horvati" stilizirali svoj jezik ponajviše prema starijoj dubrovačkoj književnosti (uz panslavenske utjeaje i ideologiju). Čakavski onda praktički nije bio pisao nitko, a većinom izvorni kajkavci su sami prešli na ilirski jezični tip i formirali ga, s dobrim i lošim crtama, često u oprjeci prema Kaardžiću (ili ne osvrćući se na njega).

Što se same jezične podloge tiče, sam je Karadžić priznao da je jekavski "hrvatski jezik" (što god to značilo):
https://digitalna.nb.rs/wb/NBS/Star...efanovica_Karadzica/S-II-1585#page/4/mode/1up

 

[Mrkalj]

Hrobi, požuri, solidariziraj se sa svojim sunarodnjacima - traju ti Zvezde granda.

 

[Mrkalj]

Besmislica. Točno je da je Karadžićeva reforma i pisma, i jezika i rječnika i pravopisa i... te da se u najvećoj mjeri već nalazi u pisanim djelima hrv. kulture od 1400. do 1800., tj. da u njoj, osim specifičnosti ćirilice i orijentalnih dijalektalizama, te pravoslavnoga nazivlja, praktički i nema ničeg što nije bilo u već postojećoj hrv. pisanoj i govornoj kulturi.

Ta je reforma, bez obzira na početke, odvela autora do podpune sinkronije jer je izgubio bilo kakvu vezu sa srpskom pisanom baštinom, a preko inovacija 1840ih i kasnije, dotjerao je jezik (uveo je /h/ i sl.), te ga tim učinio prihvatljivim i Hrvatima. Glede samih sadržaja, velik dio njegovih glavnih filoloških djela (rječnici iz 1818, 1852, prijevod NZ 1847) nisu zamislivi bez konzulatacije hrv. vrela (uz "terenske", pretežno srpske govore).

Za "prihvaćanje štokavštine" kod "Hrvata" nisu imala nikakva utjecaja, jer su Hrvati tim jezičnim tipom, jekavskom štokavštinom, pisali i 350 godina prije Vuka, dok su kajkavski "Horvati" stilizirali svoj jezik ponajviše prema starijoj dubrovačkoj književnosti (uz panslavenske utjeaje i ideologiju). Čakavski onda praktički nije bio pisao nitko, a većinom izvorni kajkavci su sami prešli na ilirski jezični tip i formirali ga, s dobrim i lošim crtama, često u oprjeci prema Kaardžiću (ili ne osvrćući se na njega).

Što se same jezične podloge tiče, sam je Karadžić priznao da je jekavski "hrvatski jezik" (što god to značilo):
https://digitalna.nb.rs/wb/NBS/Star...efanovica_Karadzica/S-II-1585#page/4/mode/1up

Pogledajte prilog 631980

Pogledajte prilog 631982

Srbi su imali sreću što su imali veću usmenu književnost od pismene u momentu književnojezičke i pravopisne reforme. Ali, kako objasniti potez Hrvata, ako ne čistom i trajno evidnetnom ekspanzionističkom politikom? Kak pilki faklonosi...

 

[Urvan Hroboatos]

08. јул 2019

Аутор: Александар Петровић




Хрватски лингвисти у хајци на Вука

О једном простору и двама народима. О неспоразумима, језичким.


ГОДИНА 1836. – Људевит Гај (1809–1872) у својој Даници је прешао на штокавски, што је био дефинитивни раскид са чакавско-кајкавском традицијом. (П. Ивић)

Gluparija. Ne postoji nikakva čakavsko-kajkavska tradicija. Postojala je hrvatska pisana kultura na sva tri narječja- kao i na intredijalektima ili međunarječjima, odprilike 500 godina prije Gaja. S Gajem se hrvatski općenacionalni jezik standardizira u pogledu pisma, dok je pitanje jezičnoga standarda društveno pitanje ne kog nema jednoznačnoga odgovora, kao što nema u slučaju tako različitih jezika kao što su slovenski, turski, češki ili engleski.

ГОДИНА 1861. – Хрвати свој језик зову „југославенски“.

Dijelom točno, kao zaključak Sabora. No to je odluka koju je Mažuranić vlastoručno poništio i napisao hrvatski. Tih godina- 1860ih- jezik se u Hrvata zove, uglavnom, hrvatski, a ponegdje još, ilirski. Jugoslavenskim ga ne zove baš nitko.

ГОДИНА 1867. – У време опирања Мађарима, језик код Хрвата је „хрватски или српски“.

Besmisao. Kod koga? Koja su to djela, kojih autora ili državnih tijela, u kojima se jezik tako zove?

ГОДИНА 1868. – У тексту Нагодбе с Мађарском стоји да је језик „хрватски“.

Točno, kao i prije.

 

[Mrkalj]

Kak je Nikola Tesla prišel vu Varaždin
Objavio
Denis Peričić
-
5.9.2018.





Podijeli na Facebooku

Podijeli na Twitteru



I tak je 25. svibna 1892., prav istega tega dneva šterega bo Josip Broz razglasil svojim rojstnim Danom mladosti, Nikola Tesla prišel vu Varaždin svojemu vujči Paji Mandiću.
Tesla je još bil mlad (36 let), ali je več bil zbavil posel pri Edisonu, osnoval Tesla Electric Company i postal znani po celemu svetu. Ze Zagreba je prinesel friške Narodne novine, v šterima je pisalo da je razlagal jučer do podne u prisustvu gradskog načelnika i donačelnika, gradskih viećnikah Mallina i Hudovskoga i gradskog mjernika Lenucia svoje nazore.
Za Teslo so to bili slavni, ali i hudi cajti: v Gospiču je v travnu navzočil smrti matere, ter o temu pisal vujči:
Dragi ujače, ne trebam da vam kažem da sam neizmjerno žalostan, nu tješim se koliko možem. (…) Bilo mi je vrlo žao da se nismo mogli sastati ima dvije godine kad sam u toj namjeri prošao kroz Slavoniju. Ovaj put ću gleti da vas ne promaknem i javiću vam za doba đe se možemo sastati.

Potlam je v Zagrebu mel dulji expose, a onda je odišel v Beograd, gdi mu je Jova Jovanović Zmaj pred vsimi zapopeval:
Ne znam, šta je, je l’ suština,
Il’ to čini samo mis’o, –
Čim smo čuli: dolaziš nam,
Odmah si nas elektris’o.
Med tem je „gleo“ da „ne promakne“ vujču, pak je v „doba đe se mogu sastati“ bil vjutro na varaždinskemu kolodvoru.
Vujča Pajo vu Varaždinu je služboval kakti pukovnik avstrovugerske vojske. Kak i vsaki dotepenec, berzo je zavolel grad, posebej nekšne tradicije i delicije, pak je plan Teslinega boravka bil of: pervi den budu pili i jeli, drugi den budu v Kazališču poslušali govor dr. Josipa Franka, a onda budu se skušuvali i rastali.
Ztega je Pajo rekel Nikoli:
„Sad ćeš da kušaš najbolje vino u životu! Idemo kroz Perivoj, gde ćeš da baciš pogled na Kazalište, pa u podrum Bedekovićeve vile.“

Teslin ujak Pajo Mandić službovao je u Varaždinu kao pukovnik austrougarske vojske

Pajo je z vlasnicami vile, Bedekovićevimi naslednicami groficami Kušević i Jordis, dogovoril da mu vstupijo podruma za slavnega gosta. Tam bo jih pričakal njihov, ali i gradski vrtlar Joseph Zeppel, šteri ima zeta Franju Mišinskega, vučitela službojočega v Klenovniku, gdi z pajdašem Štefom dela vrhunskega vina. Budu jim malo narezali, natočili, a ak treba i zasvirali. To bu „muška fešta“, pa sam morajo paziti da ne omeglijo, jer zjutra z groficami trebajo iti dr. Franka poslušati.
Idejo črez Gradskega perivoja, a Tesla veli:
„Lep park, šta je da je! Nije baš ko Central Park, ali ja ću da učinim sve šta možem da i moja domovina bude ko Amerika!“
Pred vilom dočakali so jih vrtlar Zeppel, njegov zet vučitel Mišinski i Kleničanec Štef.
Zeppel, v Češki rojeni Avstrijanec, je vpozoril:
„Dober den, vilkomen, hote, idemo, sam pazite kaj mi nete po travi hodili, feršten? Bite, niht auf gras gehen!“
„OK, tako razumem…“, je odgovoril Tesla.
„Pili bute vino z mojih goric!“, je rekel Štef.
„Šta znači goric? Malih šuma?“, pita Tesla.
„Jao, Nikola, ti takav poliglot, a ne razumeš kajkavski!“, veli Pajo. „U goricama, tamo gde su kleti!“
„Dušman kleti?“
Franjo Mišinski se vmeša:
„Gledajte, ja sam riešio da do kraja ovoga vieka proslavim svoje grožđe na županijskoj izložbi!“
„Sam ti gledaj da se ne buš znapil, moja tohter i ves kup dece te doma čakajo!“, veli mu tast.
„Dajte, japa, najte me…“
Pak so servjerali vina, kruha, putra, špeka, luka, jajec…
„Dobra ova slanina, al nešto je masna…“, veli Tesla.
A Pajo:
„Nikola, to je špek, to tako mora da bude.“
„Još bumo mi vas, gospon Tesla, šteri vse znate, našega jazika i naših običajev navčili! Ja se dam vrezati ak vi do zorje nete kajkavski spregovorili!“, zklikne Štef.
Štef kak da je bil vizijonar vekši od Tesle! Najmre, kak je kaplica prodelala, odpustile so se vse jazične barijere.

Franjo Mišinski, ravnajući učitelj škole u Klenovniku, autorov pradjed

Pripovedalo se o vsemu: o Ameriki, politiki, Obrenovićima, odašiljačima, vojski, ženskami, vrtlariji, Niagari, Liki, Zagorju, cesaru Francu Jozefu, njegovi lepi Sissi… Domačini so čak zagudili na vijolinami, v stilu: Le pijme pijme pijme…
Kak je vreme išlo, tak je Tesla, veliki poligot, vse več razmeval, pak i koristil kajkavske reči.
Pervo je rekel:
„Jao, šta je dobro vino!“
Pak za pol vure:
„Braćo, na ovomu vinu svaka vam čast i – fala!“
A za dve-tri vure:
„Bog naj poživi vse vas i vaše gorice i kleti!“
Gda je več puno litri spil, v jednemu momentu Tesla kak da se je „sav naelektris’o“!
Baš kak v budimpeštanskemu parku, gda je dobil vizijo svojega elektromotorja: pal je v trans! V temu momentu kaj da je vpil vse znanje kajkavskega jazika, ali i vse znanje sveta, tedašnjega i bodočega!
Pak je počel kričati:
„Gledim ja ve i vidim vse! Ve sem zpoznal kak razcepiti atoma! Ztega bi se dobila tak velika energija kaj bi se cela Zemla mogla ne z mojom strujom, neg z atomskom energijom obskrbiti! I mogel bi atomskega orožja zmisliti, štero bo označilo konca vseh vojni, jer se nigdo ne bo ni vupal više ratovati! I vse bum to ostavil Srbom i Horvatom, kaj budu onda oni, skup v jedni zemli živeči, najvekša svetska sila!“
Onda je začel blebetati:
„I brezžičnega sistema sem videl, šteri bo omogučil slanje i razmeno vseh verst podatkov po celemu svetu! Vse sem videl – zahvaljojoč ovemu vašemu vinu! I videl sem…“
Drugi so ga v šoku lukali. Pak se je još glasnejše počel derati, kak da je noja povsem obsela njegove velike možđane:
„…i videl sem, v megli sem videl, seh križneh putov konec i kraj! V meglenom blatu, v pogrebnom maršu, otkod nas nigda več nebu nazaj, Ileri kak pilki, faklonosi, zaškrabani dijaki, larfonosi, pokapali su paradno starinsku reč Kaj. Kak zvon je Kaj grmelo, kak kres je Kaj plamtelo, kak jogenj, kak harfa vekomaj!!!“
I onda se zrušil, omeglen.
Noja je včinila svoje. Vjutro se nigdo ni ničeg zmislil. Ni Zeppel, ni Mišinski, ni Štef, a ni Tesla: nit se mogel zmisliti nijedne kajkavske reči, nit se mogel zmisliti atomske energije. Nekaj mu je v glavi ostalo od brezžičnega sistema, ali to nigdar več neje mogel tak artikuljerati kak je videl v tej noči.
I tak so morali razočarati grofice i odkazati poseta Frankovemu govoru, jer so vsi bluvali. Morti i bolje, jer je Frank tam priznal Nagodbu z Peštom, kaj se ne bi zdopalo Tesli, šteri je zagovarjal vezo Zagreba z Beogradom.
Morti i bolje da je Tesla pozabil najvekše vizije v hištoriji svetske znanosti, jer tak je Tito slavil vse svoje Dane mladosti brez da je mogel prikazati jugoslavenskega nuklearnega arsenala.
Naravoučenije? Vsako zlo za nekšno dobro!
Priča o Tesli u posjetu ujaku Paji Mandiću
U dogovoru s autorom objavljujemo kratku priču “Kak je Nikola Tesla prišel vu Varaždin” Denisa Peričića iz njegove najnovije knjige “Tijelo od snova”. To je već 27. Peričićeva autorska ili suautorska knjiga, a četvrta njegova zbirka priča. Knjigu je objavila poznata zagrebačka nakladnička kuća Hena com uz potporu Ministarstva kulture RH, a uredio ju je Kruno Lokotar.
Fikcija na temelju činjenica
“Kak je Nikola Tesla prišel vu Varaždin” jedina je u cijelosti kajkavska priča od njih 19 u novoj knjizi, ali to je isključivo zato što je autor nedavno objavio zbirku svojih sabranih kajkavskih priča (“Techno gost”, Kajkavsko spravišče, Zagreb, 2016.). Krajem prošle godine Denis Peričić je priredio i knjigu “Vizionarske misli” Nikole Tesle (Šareni dućan, Koprivnica, 2017.), pa je u ovoj priči spojio dva svoja područja interesa: fenomen Tesle pretočio je u svojevrsnu povijesnu humoresku. Iako su zbivanja u njoj umnogome izmišljena, ona su se ipak mogla dogoditi, jer je Tesla 25. i 26. svibnja 1892. doista u Varaždinu posjetio svog ujaka Paju Mandića, a i sve ostale osobe koje se spominju u priči tih su dana boravile (ili su mogle boraviti) u baroknom gradu, od Josipa Franka do autorovih predaka.
Posrijedi je književna tehnika tzv. faction fictiona, fikcije (izmišljaja) na temelju činjenica, koju autor koristi i u drugim svojim pričama, od kojih su mnoge nagrađene: Denis Peričić je za priče, pjesme, drame, eseje, kritike i druge književne forme dosad dobio čak 76 nagrada, po čemu je, kako je nedavno na HTV-u istaknula kritičarka Jagna Pogačnik, “neka vrsta književnog fenomena”.
Osim toga, priča “Kak je Nikola Tesla prišel vu Varaždin” na prošlogodišnjem, 13. natječaju za kratku kajkavsku prozu, odlukom ocjenjivačkog povjerenstva (dr. Ivo Kalinski, u međuvremenu preminuli prof. dr. Joža Skok te dr. Božica Pažur), od svih je pristiglih radova odabrana kao prva za objavu u časopisu “Kaj” br. 1-2/2018.
Zbirka priča “Tijelo od snova” Denisa Peričića može se nabaviti kod nakladnika: HENA COM, Horvaćanska 65, 10000 Zagreb, e-mail: hena-com@hena-com.hr, www.hena-com.hr, tel. 01/375 60 37. Cijena s popustom je 98,10 kuna. Izvrsnu fotografiju na naslovnici snimio je Srećko Lebinec.
Varaždinsko predstavljanje knjige najavljeno je za 13. rujna u Gradskoj knjižnici i čitaonici “Metel Ožegović” u 19 sati. Govorit će Kruno Lokotar, dr. sc. Mario Kolar i autor.

 

[Mrkalj]

Besmisao. Kod koga? Koja su to djela, kojih autora ili državnih tijela, u kojima se jezik tako zove?

RJA. To ti dojde kakti capo di tutti capi kad su književna dela vu pitanju.

 

[Urvan Hroboatos]

08. јул 2019



Хрватски лингвисти у хајци на Вука

О једном простору и двама народима. О неспоразумима, језичким.

ГОДИНА 1899. – Одлуком Хрватског сабора, званични Загреб се опредељује за Вуков књижевно-језички модел.
Најјачи политички потез који је званични Загреб икада повукао одлучујуће је подупро интегрисање готово свих католика између Бугарске и Словеније у једну, хрватску нацију.
Тај потез је отворио пут ширењу хрватског опредељења међу католицима штокавцима. (П. Ивић)

Opet laž i besmisao. 1899 Sabor se nije "opredijelio" ni za što, a "Vukov književno jezički-model" je fantom, ukoliko se ne stavi u srpsku sredinu.
U praksi, jezični model Zagrebačke škole, štokavsko-jekavski s morfonološkim pravopisom i različitim padežima u množini, zamijenjen je postupno, od 1880ih do 1910ih, u većini knjiga- ali ne i novina, istim tipom jezika uz fonološki pravopis i izjednačene padeže.

Glede samoga pravopisa, rečeno je već o Brozu i ne ću ponavljati.

Što se padeža tiče, oni su zabilježni još u Kašićevoj gramatici iz 1604., pisani su pretežno u djelima 18. st., no različni su padeži dominirali u Gaja i Iliraca kao odlika panslavizma, te kao nešto što se očuvalo i kod kajkavaca i čakavaca, te staroštokavaca. No budući da je većina Hrvata bila novoštokavska, postojale su i poteškoće s razlikovanjem množinskih padeža, pa su spontano, s razvitkom školstva, učenici sve više pisali izjednačene padeže- jer drugačije nisu znali.
Različiti množinski padeži zahtijevali su i znanje i praksu, a kod njih je postojala i dvojba u nemalom broju slučajeva.

G. 1899. Maretić je objavio veliku "Gramatiku i stilistiku hrvatskog ili srpskog književnog jezika", pa je Ivić valjda mislio na to. No, ta gramatika, na osnovu koje su priređene mnoge školske gramatike, a i koja je utjecala na hrv. gramatikologiju skoro pola stoljeća, nije određena ni od kojeg tijela, niti je imala državni status, a niti je donijela u srži nešto novo u propisu jezika (Broz, Kušar, Pavić, Jagić i ostali su 10-20 godina prije pisali izjednačenim paežima, bar kad se radi o ljudima iz toga kruga). Točno je da je pod imenom "Gramatika hrvatskoga jezika" ta gramatika zamijenila Divkovićevu-sličnih propisa- a jedini joj je konkurent u školi bila Floschutzova gramatika.

Gledajući nepristano, može se reći:

* to je najbolja onodobna gramatika novoštokavštine, stilizirane uglavno prema hrv. tradiciji, ali i uz udjel srpske
* napisana je strogo mladogramatičarski, što je značio napredak za dotadašnje gramatike kako zagrebačke škole (Veber), tako i vukovaca (Daničić, Budmani, Divković, Novaković); ove potonje su pisane po načelima njemačke filologije Schlozera i ostalih do pojave Leipziške škole ili mladogramatičara (Junggramatiker)
* po svom kulturnom liku, napose u prvom izdanju, gramatika je posve nehrvatska jer se temelji jedino na djelima Karadžića i Daničića, pa djeluje apsurdno nakrcana nizom srpskih i srbijanskih lokalizama i dijalektalizama (Kara Đorđije, međed zaklo čelca,...), te je stoga strogo kritizirana (Vatrolav Jagić, Antun Radić,..)
* no, sudeći po propisima rezultati su miješani:

a) niz Maretićevih prijedloga i propisa nije usvojen (npr. pisanje Kaukaz, insistiranje da je dugi jekavski jat od dva sloga itd.)
b) niz je samo nastavak hrv. pisane tradicije, napose Zagrebačke škoke (utjecati, potjecati,...)
c) u niz je uveo dvojstva koja su odbačena- tko i ko
d) u stanovitim je primjerima upisanim dvojstvima unio nered koji je i ostao, npr. u miješanju oblika za dativ- komu i kome
e) u dobrom je dijelu uspješno normirao standardni način pisanja, i to za oblike koji nemaju veze ni s vukovcima ni zagrebačkom školom (Jupiter ili Jupitar)

Rezultat je u svemu bio mješovit: kao vrelo, ta je gramatika odigrala važnu ulogu u hrv. gramatikologiji, no u školi bez spskih primjera iz Vuka i sl, nego samo s propisima i kulturno drugačijim ilustracijama; budući da se jezik ne uči iz gramatika, nego na svakojake načine, njezin je utjecaj precijenjivan; na formalnoj razini, tek je razvojem moderne lingvistike zamijenjena primjerenijim opisima; autor je zadržao i dio zagrebačke tradicije, što se može vidjeti i u usporedbi nekih propisa u djelu S.Ham, koje uz sve dobre strane jednostrano prikazuje Maretićevo djelo (i ne samo njegovo):

Glede Ivićevih teza: Најјачи политички потез који је званични Загреб икада повукао одлучујуће је подупро интегрисање готово свих католика између Бугарске и Словеније у једну, хрватску нацију.
Тај потез је отворио пут ширењу хрватског опредељења међу католицима штокавцима. (П. Ивић)

Te su teze posve nebulozne. Katolici štokavci, koji su imali hrvatsku ili neku mutnu lokalnu svijest, bili su integrirani u hrvatski jezično-kulturno-nacionalni identitet još djelovanjem Iliraca i zagrebačke škole,, što se lako vidi po produkciji novina, knjiga- posebno vjerskih obrednika, kalendara, lekcionara i sl., bilo da se radi o Srijemu, Bosni, Dalmaciji ili bilo kom drugom dijelu. Dapače, vukovačka gnjavaža Maretića i njegovih je i usporila taj proces zbog nametanja vrlo "istočnih" rješenja u korpusu koji se predlagao, a koji u konačnici nisu usvojeni- no razni su ih Hrvati osjećali kao tuđe.

 

[Mrkalj]

Opet laž i besmisao. 1899 Sabor se nije "opredijelio" ni za što, a "Vukov književno jezički-model" je fantom, ukoliko se ne stavi u srpsku sredinu.
U praksi, jezični model Zagrebačke škole, štokavsko-jekavski s morfonološkim pravopisom i različitim padežima u množini, zamijenjen je postupno, od 1880ih do 1910ih, u većini knjiga- ali ne i novina, istim tipom jezika uz fonološki pravopis i izjednačene padeže.

Glede samoga pravopisa, rečeno je već o Brozu i ne ću ponavljati.

Što se padeža tiče, oni su zabilježni još u Kašićevoj gramatici iz 1604., pisani su pretežno u djelima 18. st., no različni su padeži dominirali u Gaja i Iliraca kao odlika panslavizma, te kao nešto što se očuvalo i kod kajkavaca i čakavaca, te staroštokavaca. No budući da je većina Hrvata bila novoštokavska, postojale su i poteškoće s razlikovanjem množinskih padeža, pa su spontano, s razvitkom školstva, učenici sve više pisali izjednačene padeže- jer drugačije nisu znali.
Različiti množinski padeži zahtijevali su i znanje i praksu, a kod njih je postojala i dvojba u nemalom broju slučajeva.

G. 1899. Maretić je objavio veliku "Gramatiku i stilistiku hrvatskog ili srpskog književnog jezika", pa je Ivić valjda mislio na to. No, ta gramatika, na osnovu koje su priređene mnoge školske gramatike, a i koja je utjecala na hrv. gramatikologiju skoro pola stoljeća, nije određena ni od kojeg tijela, niti je imala državni status, a niti je donijela u srži nešto novo u propisu jezika (Broz, Kušar, Pavić, Jagić i ostali su 10-20 godina prije pisali izjednačenim paežima, bar kad se radi o ljudima iz toga kruga). Točno je da je pod imenom "Gramatika hrvatskoga jezika" ta gramatika zamijenila Divkovićevu-sličnih propisa- a jedini joj je konkurent u školi bila Floschutzova gramatika.

Gledajući nepristano, može se reći:

* to je najbolja onodobna gramatika novoštokavštine, stilizirane uglavno prema hrv. tradiciji, ali i uz udjel srpske
* napisana je strogo mladogramatičarski, što je značio napredak za dotadašnje gramatike kako zagrebačke škole (Veber), tako i vukovaca (Daničić, Budmani, Divković, Novaković); ove potonje su pisane po načelima njemačke filologije Schlozera i ostalih do pojave Leipziške škole ili mladogramatičara (Junggramatiker)
* po svom kulturnom liku, napose u prvom izdanju, gramatika je posve nehrvatska jer se temelji jedino na djelima Karadžića i Daničića, pa djeluje apsurdno nakrcana nizom srpskih i srbijanskih lokalizama i dijalektalizama (Kara Đorđije, međed zaklo čelca,...), te je stoga strogo kritizirana (Vatrolav Jagić, Antun Radić,..)
* no, sudeći po propisima rezultati su miješani:

a) niz Maretićevih prijedloga i propisa nije usvojen (npr. pisanje Kaukaz, insistiranje da je dugi jekavski jat od dva sloga itd.)
b) niz je samo nastavak hrv. pisane tradicije, napose Zagrebačke škoke (utjecati, potjecati,...)
c) u niz je uveo dvojstva koja su odbačena- tko i ko
d) u stanovitim je primjerima upisanim dvojstvima unio nered koji je i ostao, npr. u miješanju oblika za dativ- komu i kome
e) u dobrom je dijelu uspješno normirao standardni način pisanja, i to za oblike koji nemaju veze ni s vukovcima ni zagrebačkom školom (Jupiter ili Jupitar)

Rezultat je u svemu bio mješovit: kao vrelo, ta je gramatika odigrala važnu ulogu u hrv. gramatikologiji, no u školi bez spskih primjera iz Vuka i sl, nego samo s propisima i kulturno drugačijim ilustracijama; budući da se jezik ne uči iz gramatika, nego na svakojake načine, njezin je utjecaj precijenjivan; na formalnoj razini, tek je razvojem moderne lingvistike zamijenjena primjerenijim opisima; autor je zadržao i dio zagrebačke tradicije, što se može vidjeti i u usporedbi nekih propisa u djelu S.Ham, koje uz sve dobre strane jednostrano prikazuje Maretićevo djelo (i ne samo njegovo):

Glede Ivićevih teza: Најјачи политички потез који је званични Загреб икада повукао одлучујуће је подупро интегрисање готово свих католика између Бугарске и Словеније у једну, хрватску нацију.
Тај потез је отворио пут ширењу хрватског опредељења међу католицима штокавцима. (П. Ивић)

Te su teze posve nebulozne. Katolici štokavci, koji su imali hrvatsku ili neku mutnu lokalnu svijest, bili su integrirani u hrvatski jezično-kulturno-nacionalni identitet još djelovanjem Iliraca i zagrebačke škole,, što se lako vidi po produkciji novina, knjiga- posebno vjerskih obrednika, kalendara, lekcionara i sl., bilo da se radi o Srijemu, Bosni, Dalmaciji ili bilo kom drugom dijelu. Dapače, vukovačka gnjavaža Maretića i njegovih je i usporila taj proces zbog nametanja vrlo "istočnih" rješenja u korpusu koji se predlagao, a koji u konačnici nisu usvojeni- no razni su ih Hrvati osjećali kao tuđe.

Muslimansko veče u domu kulture Kristalna kocka

 

[Urvan Hroboatos]

08. јул 2019

Аутор: Александар Петровић



Хрватски лингвисти у хајци на Вука

О једном простору и двама народима. О неспоразумима, језичким.


ДАНИЧИЋ, ЂУРА. – У Гласнику Друштва србске словесности објавио чланак „Разлике између језика србскога и хрватскога“ 1857. године.
У чланку се износи теза да је у основи хрватског језика чакавски дијалекат, а у основи српског штокавски. (Ђура Даничић (1825–1882), српски лингвиста)

Istina. No Daničić je promijenio mišljenje 1860ih:
http://hbl.lzmk.hr/clanak.aspx?id=4373

ИВЕКОВИЋ, ФРАЊО. – Присталица Вукове језичке реформе, аутор великог двотомног речника.
Али у предговору је истакао да је то речник хрватског језика „јер су га списали и на свијет издали Хрвати“. (Фрањо Ивековић (1834–1914), хрватски лингвиста)

Ivekovićev rječnik jedan je od većih promašaja hrv. filologije, koliko god razni kasniji lingvisti pokušavali ga opravdati, a i onda njegov znanac Antun Radić. To je opsežan rječnik od oko 53.000 (po nekima 56.000) natuknica, u dvije knjige.

To je u biti prošireni Karadžićev drugi rječnik, nješto dopunjen dijelom Rječnika JAZU i Stullijevim izabranim dodatcima.

http://hbl.lzmk.hr/clanak.aspx?id=116

https://hrcak.srce.hr/50708

Franjo Iveković i Ivan Broz: Rječnik hrvatskoga jezika. Zagreb, 1901. Svezak I., A—O (str. III—VIII, 1—951). Svezak II., P—Ž (str. 1—896). Pretisak: Zagreb, Naklada Dominović, 2009. Pogovor: Ivo Pranjković, Iveković-Brozov Rječnik hrvatskoga jezika na početku 20. i na početku 21. stoljeća, str. 885—896.

August Kovačec

https://hrcak.srce.hr/184112

STULLIJEV ·UDIO U BROZ-IVEKOVIĆEVU “RJEČNIKU HRVATSKOG JEZIKA”


Zlatko Vince

Dovoljno je navesti samo neke kritike Vatroslava Jagića o natuknicama koje nisu ušle u taj rječnik:

.......................................
Još je konkretiiiji i oštriji kritičar bio Vatroslav Jagić. Jagić je iznio ispravnu misao kako nemamo moderan, cjelovit rječnik koji se ne bi kretao u »uskim granicama onoga bogatstva riječi, koje je oko polovice 19. stoljeća bilo zastupano u II. izdanju Vukova rječnika«. Već je Šulekov Njemačko-hrvatski rječnik znatno proširio okvire književnog jezika za tadašnje moderne kulturne potrebe, ističe nekadašnji pristaša Zagrebačke filološke škole i nekadašnji Šulekov suradnik pri izradi znanstvene terminologije. Očekivao je da će takav jedan cjelovitiji i opsežniji rječnik biti Brozov i Ivekovićev, ali je on koncipiran drugačije, jer je to ipak pretežno »komentirani Vuk«, frazeološki proširen. To ipak nije dovoljno, jer i »ograničavanje riječi i frazeologije na dva pisca daje rječniku još jednostraniji oblik nego gramatika«
..........................................

U rječniku nedostaju vrlo mnoge riječi koje su u uporabi u književnosti. Ako se usporedi bilo koja pripovijetka iz narodnog života ili književno-znanstvena rasprava s građom što je sadrži Broz-Ivekovićev Rječnik hrvatskog jezika, neće se u njemu moći naći mnoge obične riječi: bitnost, časopis, dodir, doživljaj, dražestan, grčevit, hujati, izdvojiti se, jezovit, kopkati, mrzovolja, nadoknađivati, nedoumica, neostvaren, neophodan, netremice, očaj, odbljesak, odvratan, osjećaj itd.

Analizira li se Mažuranićev jezik u Smrti Smail-age, u 1134 stiha se nalazi velik broj riječi što ih nema Rječnik: agovanje, odmazditi, ratoboran, ini, pokročiti, kišovit, uskratiti, biserak, lakokril, natkriliti, polaznik, pjesanca, itd.

Pročitavši tek pedeset stranica iz Šenoina Prosjaka Luke, dakle iz djela popularnog i već tada gotovo klasičnog hrvatskog pisca, možemo konstatirati kako Rječnik ne sadrži mnogo riječi što ih upotrebljava Šenoa: drvenjara, krović, pravdaš, poštenjak, zgrbIjen, kaputić, zapiskutati, smetište, zaklimati, trznuti, papirnat, krstitke, istrusiti, nehajno, dječarac, oduran, novorođenče, prijaznost, priuštiti, smilovanje, psetance, mljekarica, proštenje, sitniš, grmlje, djetić, samilost, letimice, nizbrdice, ovisok, kržljavac, licitar, nahuškati, prokšen itd.

Šenoa je hrvatski pisac koji se mnogo čita, s bogatim rječnikom, pa bi takve riječi doista trebale ući u Rječnik hrvatskog jezika, makar pokoja i ne bila besprijekorna. Ta je bogata građa barem toliko vrijedna koliko i mnogi drugi nepotrebni izrazi u Rječniku (turcizmi, vulgarne riječi preuzete iz Karadžićeva Rječnika). Šenoa je ocrtao provincijalnu Hrvatsku te je imao isto toliko pravo njegovati lokalnu boju kao Ljubiša, Vrčević ili Milićević, jer svi pisci treba da u jednakoj mjeri uđu u rječnik modernog jezika.

Iz istih razloga nedostatak je Rječnika što se u njemu ne mogu naći mnoge riječi što ih upotrebljava, na primjer, Mihovil Pavlinović, dobar znalac narodnog jezika: mrzovoljan, gudnja, okosnica, slavlje, kolje, povlastica, zađužbina, sjaj, smaliti se, omaknuti, svetogrdan, zagriznuti, praznoruk, jal, pomirljiv, silnik, okrepa, zlokobnik, zaklonište, pohlepa, radišan, izdrečiti, praznovjerje, zapupiti, podjarivati, zrenik i dr.


......................

Realno- ne znam ni za jednog hrv. pisca koji je rabio taj rječnik, osim I.G. Kovačića. Dok je Brozov pravopis uglavnom postavio normu u pravopisanju i tim bio najutjecajniji rad "vukovaca", Maretićeva je školska gramatika djelovala jedino u školi, a koliko su đaci učili jezik iz gramatike (osim da dobiju ocjenu od profesora gnjavatora), drugo je pitanja.

Za ovaj pak rječnik dvojbeno je da li ga je itko od pisaca- ne samo umjetničkih- rabio u iole značajnijoj mjeri.