Srbistika

[Mrkalj]

Da išta vredi to što pišeš za ovih 20 godina bi napisao neku knjigu.

 

[Urvan Hroboatos]

08. јул 2019

Аутор: Александар Петровић



Хрватски лингвисти у хајци на Вука

О једном простору и двама народима. О неспоразумима, језичким.


(Грађу за овај мини-речник нашао сам у чланцима и студијама српских лингвиста Павла Ивића, Бранислава Брборића, Слободана Реметића, Егона Фекетеа, Милорада Телебака и Драга Ћупића.)


ИВИЋ, ПАВЛЕ. – „Књижевни језик у простору између словеначке и бугарске границе је један, разуме се, с територијалним варијантама.“ (Павле Ивић (1924–1999), српски лингвиста)

To je njegovo mišljenje. Je li nešto književni jezik više varijanata ili više književnih jezika može biti predmetom rasprave, no tu su ionako izneseni razni argumenti koje Ivić i nije htio slušati (v. polemiku Ivića i Katičića u "Jeziku" 1986.)

МАРЕТИЋ, ТОМИСЛАВ. – У наслову његове граматике стоји „хрватски или српски језик“ са раставним везником или.
Редослед даје предност Хрватима, у Аустроугарској већинском јужнословенском народу. (Томислав Маретић (1854–1938), хрватски лингвиста)

Čudna tvrdnja. To je bio naziv u porabi u Hrvatskoj (kad se upotrebljavao dvoimeni naziv).

НОВОШТОКАВСКИ СТАНДАРД. – У основи и српског и тзв. хрватског језика. Подразумева све особине целовитог и развијеног језичког система: седам падежа и систем од четири акцента.

I tzv, srpskog. Da, i?

ПЕДЕРИН, ИВАН. – „Питање је дугујемо ли ми Хрвати уопће још нешто Караџићу (...)
Они који су код нас прихватили то неумјерено дивљење Караџићу учинили су то, како се чини, највише стога што нису познавали него су, дапаче, омаловажавали књижевну традицију властитог народа.“ (Иван Педерин (1934), хрватски германиста)

U priličnoj mjeri istina, možda i više nego je autor mislio.

РЕМЕТИЋ, СЛОБОДАН. – „Лично бих био срећан да су хрватски филолози и центри одлучивања крајем деветнаестог столећа свога Цицерона нашли у некоме другом а не у Вуку Стефановићу Караџићу.“ (Слободан Реметић (1945), српски лингвиста)

Podpuno istina. No to se odnosi na dio hrv. filologa, a ne na hrvatski jezik, pisanu produkciju, književnost, jezik u svim funcionalnim stilovima itd.

 

[Urvan Hroboatos]

08. јул 2019

Аутор: Александар Петровић



Хрватски лингвисти у хајци на Вука

О једном простору и двама народима. О неспоразумима, језичким.


СРБИ У ХРВАТСКОЈ. – Године 1945, Срба у Хрватској било је више него „матичног народа“ у Црној Гори и знатно више него Арбанаса у Србији.
Ипак, уставна одредба о српском језику у Хрватској, 18 година у континуитету гласила је „хрватски књижевни језик“.

Kakve veze ima ustavna odredba s brojem Srba? Jugoslavenski jezični unitarizam je išao na dvoimeno ime jezika, a to je imalo reperkusije poglavito na standard hrvatskoga jezika u FNRJ/SFRJ, gdje se serbokroatizacija doživljavala kao srbizacija i rashrvaćivanje. Hrv. su lingvisti, napose Stjepan Babić, predlagali srpskim lingvistima i općenito kulturnoj javnosti da predlože i ime i profil jezika za Srbe u Hrvatskoj, a da Hrvatima puste da uređuju svoj jezik kako hoće. Srbi su to odbili i konstantno odbijali. Sad postoji dosta jasno razlučena norma, napose u školama u BH. Nije stvar hrvatske kulture javnosti kako će se zvati, ni kakav će biti jezik Srba u Hrvatskoj.

СРПСКА ЛАТИНИЦА. – Срби су латиницу као друго писмо прихватили почетком прошлог века, заједно са идејом југословенства. Српска престоница постала је готово сасвим латиничка.

Bez komentara.

СРПСКА ЋИРИЛИЦА. – Српско национално писмо. Њоме су Срби дуже од осам векова стварали своју културу европског нивоа.
Уврежило се и мишљење да су Срби двоазбучан народ, што није тачно – нема двоазбучних народа. (М. Телебак)

Bez komentara.

СРПСКОХРВАТСКИ ЈЕЗИК. – Успостављен и као појам и као назив изван Србије и мимо Срба, првенствено вољом стратега хрватскога националног покрета. (Б. Брборић)

Besmisao. Taj pojam Hrvati nisu nikad nio gurali ni simpatizirali. Za genezu toga imena pogledati, npr., sljedeći rad:

http://www.ids-mannheim.de/prag/sprachvariation/fgvaria/Kordic_PDF4.pdf

O suvremenome serbokroatizmu hrvatskoga podrijetla (Odgovor S. Kordić)

ТЕЛЕБАК, МИЛОРАД. – „Срби имају грешну заблуду да је њихово писмо примитивно, да с њим не могу у Европу.
А у Европу су Срби давно ушли управо са ћирилицом.
Србин треба да пише само својим националним писмом – ћирилицом, као што сваки Хрват и Словенац пишу само латиницом.“ (Милорад Телебак (1942), српски лингвиста)

Bez komentara.

ЋУПИЋ, ДРАГО. – „Име језика не значи да је он независан од других језика, нарочито не од језика од којега се 'отцепио', тј. од којега жели да постане нов и самосталан.“ (Драго Ћупић (1932–2010), српски лингвиста)

Nitko se nije ni od kog/čeg "otcepio". Autor bunca.

 

[Urvan Hroboatos]

08. јул 2019

Аутор: Александар Петровић




Хрватски лингвисти у хајци на Вука

О једном простору и двама народима. О неспоразумима, језичким.


УНЕСКО. – По Међународном информационом систему за културу и научни развој, кога се придржавају све чланице Унеска, све књиге штампане латиницом – макар оне биле српских аутора – сврставају се у неку другу културу. Nису део српске културе јер од 1994. године не постоји одредница „српски језик – латиница“. (М. Телебак)

Netočno. Nitko knjige na srpskom jeziku, a napisane latinicom, ne svrstava u neku drugu kulturu.

ФЕКЕТЕ, ЕГОН. – Друго је питање како тај језик (хрватски) треба именовати, при чему је основно питање: какав је тај језик, тј. разликује ли се он системски у односу на друге или не. (Егон Фекете (1931–2009), српски лингвиста)

Koga briga kako imenovati neki jezik? I po čemu se hrvatski (ili srpski) ima problematizirati po tom koliko se razlikuje od nekog drugog jezika?
Odnosi li se to na standardni jezik, jezik kao skup dijalekata, ili oboje? I koji su kriteriji za razilkovanje, tj. mogu li se uopće kvantificirati?

Kratak odgovor: južnoslavenski jezici između slovenskog i makedonskog i bugarskog razlikuju se toliko koliko i hindski i urdski, ili maležanski i indonežanski, ili možda kao gemanski skandinavski jezici. Najjednostavniji i najbliži, iako ne istovjetan analogon su urdski i hindski.

ХАУЛИК, ЈУРАЈ. – У писму бану Јелачићу 9. 2. 1849, загребачки бискуп Хаулик (1788–1869) наглашава да је заштита од српског православља једини мотив задржавања латинског, уместо увођења народног језика.

Nema toga, to je besmislica. A čak da i jest- što to uopće znači? Po čem je to, ako je njeka zametnuta činjenična istina- od bilo kakve važnosti?

ХРВАТСКИ ЈЕЗИК (ЧАКАВСКИ И КАЈКАВСКИ). – Да би Хрвати формирали хрватски језик који не би био исто што и српски, морали би да нађу другу језичку основу.
Уместо штокавске основе, морали би да пређу на чакавску или кајкавску, и тек онда да граде посебан језик. (Д. Ћупић)

Tlapnje kaskanja za zabludama i politikanstvom rane slavistike Dobrovskog i Šafarika.

ХРВАТСКИ ЈЕЗИК (ШТОКАВСКИ). – На хрватској страни одвајкада од јединства са језиком Срба постојале су тежње да издвоје свој језик и да га кодификују као самосталан.
То су званично успели једном за време Другог светског рата, а затим уочи распада и по распаду нове југословенске државе.
Издвојили су га као посебан језик, али будући да му је основа остала иста као и у језику Срба, тј. том језику је остала штокавска основа, само су га преименовали. (Д. Ћупић)

Jadno je da i srpski lingvisti 20. i 21. st. pišu takve idiotarije, svjesni da je pisani jezik štokavske osnovice autora kao što su Šiško Menčetić, Bartol Kašić, Matija Divković, Ivan Bandulavić, Marin Držić, Petar Kanavelić, Antun Kanižlić...sa Srbima i srpskom pisanom kulturom jednostavno- nema veze.

Samoobmana, glupost ili laž? Nevažno, rezultat je isti- jad.

 

[Mrkalj]

Tvoji su postovi sve više uveravanje smog sebe. Izgleda da ni sam sebi više ne veruješ.

 

[Mrkalj]