Руски експерт Дмитриј Јевстафјев, предавач на Високој школи економије, сматра да је одлука Подгорице, Скопља и Софије вредна сваког жаљења.
„Црногорци имају пословицу: Нас с Русима милиони, без Руса два камиона. Па ето, нек их је сада два камиона. Пустићемо их и тужно их испратити погледом. Достојевски је писао да „Русија не може да нађе веће мрзитеље од свих оних словенских племена“ које је ослободила. Они опет желе да буду робови и шта ми ту можемо. Очигледно су били срећни у свом ропству под Турцима, Аустријанцима, Немцима. Дали смо им могућност да буду одговорни за своју судбину, а ево како су они то право искористили“ , иронично примећује Јевстафјев.
Када неко помене Достојевског, мора се имати у виду да је он најистакнутији русофил 19. века. У контексту тог времена, у његовим речима нема ничег чудног – напротив, он види водећу улогу Русије у словенском свету. Достојевски је отворено позвао Александра II да освоји Цариград и учини га руским градом. Наравно, он је Европу видео у лицу Француске и Енглеске, као главне противнике Русије и целог словенског света.
19. век је био време панславизма и словенофилства, а политичка процена Достојевске се готово у потпуности заснивала на овим идејама.
Наравно, 150 година после Достеовског нема ни помена о такозваном словенофилству или панславизму.
Модерна политика се заснива на нацијама, економијама и сферама утицаја, а не на верскo-филозофским концептима
Ево мишљења Достојевског, које је написао 1877. године током тешке борбе са Турцима за ослобођење балканских народа. Ако се овај текст извуче из контекста времена – он већ добија много другачије значење, бар зато што Европа више није та која брани Отоманско царство, већ напротив уједињује државе без обзира на њихову веру, расу или економски статус.
Чини ми се да се такве речи и мисли често наводе за пример у данашњој Русији, па и у Србији, без обзира у које време су изговорене и зашто су изговорене.
"Наравно, у тренутку неке озбиљне невоље, сви Словени ће се сигурно обратити Русији за помоћ. Колико год мрзели и клеветали, кокетирали са Европом и уверавали је у љубав, увек ће инстинктивно осећати да је Европа природни непријатељ њиховог јединства, да је била и да ће увек остати, и да ако постоје у свету, затим, наравно, јер постоји огроман магнет – Русија, која их, неодољиво привлачећи све к себи, тиме спутава њихову целовитост и јединство. Биће чак и тренутака када ће моћи скоро свесно да се сложе да да није било Русије, великог источног центра и велике привлачне силе, онда би се њихово јединство моментално распало, распршило у комадиће, па чак и да би њихово јединство националност би нестала у европском океану, као што неколико појединачних капи воде нестане у мору. Русија ће још дуго имати муке и бриге да их помири, да их уразуми, па чак, можда, и да повремено потегне за њих мач. Наравно, одмах се поставља питање: шта је овде предност Русије, због које се Русија сто година борила за њих, жртвовала своју крв, снагу, новац? Да ли је то заиста због пожњења толико малог, смешне мржње и незахвалности? Hаравно, Русија ће увек бити свесна да је управо она центар словенског јединства, да ако Словени живе слободним националним животом, то је зато што је она то желела и хоће, јер је све радила и стварала"
Ф.М. Достоевский
ДНЕВНИК ПИСАТЕЛЯ
Ежемесячное издание
1877, НОЯБРЬ
