bernardo
Veoma poznat
- Poruka
- 12.871
(са Википедије)
Trn, kao i Breznik, Caribrod i Pirot je bila oslobodila srpska vojska 1877. godine, ali je grad sa okolinom dosuđen Bugarskoj, i u Sanstefanu i u Berlinu, bez obzira na peticiju koju je potpisalo šesnaest hiljada uglednih Srba toga kraja, u kojoj su izrazili želju da budu pripojeni matici Srbiji.[8] Nakon godinu dana srpske uprave, 1879. godine ove oblasti postaju deo savremene bugarske države.[6]
Da je granica između dve države bila nepravilna, veštačka i nepravedna svedoče i druge brojne peticije i zahtevi Srba, koji su potpali - ostali u Bugarskoj. Teritorija današnje Bugarske je objedinila oblasti koje joj nisu prirodno pripadale, jer su bile orijentisane ka zapadu. Tu su živeli pomešani narodi Srbi, Vlasi, a Bugari će taj prostor tek nakon 1878. godine "uzeti pod svoje". Bili su tamošnji Srbi žrtvovani zbog ruskih pretenzija prema Carigradu, koje su pokušali da ostvare preko Bugara. Rusi su tada podržavali stvaranje nekakve "Velike Bugarske"[9], a radili protiv interesa Srbije, koja je bila u nezavidnom položaju i nemoćna da zaštiti svoje sunarodnike Srbe, van tadašnjih granica. Srbija se morala odreći svojih oblasti: Sofije, Trna, Breznika, Radomira. Ćustendila, Vidina, Lom-Palanke iako stanovništvo tih krajeva nije pristajalo da bude dodeljeno Bugarskoj. Pisali su (ne samo Srbi) mnogo molbi sa peticijama, adresiranih na Evropu i Rusiju, da se ne dozvoli stvaranje "Velike Bugarske". Sve države učesnice rata bile su nezadovoljne ishodom mirovnog sporazuma, jedino je Bugarska kao "miljenica Rusije" profitirala. Ostala je samo uskraćena za rumunsku Dobrudžu.[10]
Arhivi srpski čuvaju bogatu građu o očajničkim pokušajima da se Srbi otrgnu od "Bugarskog zagrljaja" 1878. godine. Jednu, šestu (citiranu u literaturi) molbu su 16. jula 1878. godine podneli opštine i pojedinci, potvrđujući je sa 250 opštinskih pečata i 600 potpisa, srpskom knezu Milanu Obrenoviću. Ta molba je objavljena, a u njoj se tražilo sledeće: "Mi tvoj siromašni i nesrećni narod iz okruga Radomirskog, Sofijskog, Samokovskog, Dupničkog, Ihtimanskog, Entropoljskog i okoline svikolici čisti i pravi Srbi od starine - izuzevši čorbadžije, popove, vladike, učitelje, odbornike, vojne kapetane i sve činovnike, molimo te i preklinjemo ponovo, oslobodi nas skoro od ove bede i nevolje i primi nas kao kvočka pod tvoja krila, da nas spaseš od ovog bugarskog gospodarstva. Jer mi smo svi od pamtiveka pravi i čisti Srbi, pa sve do veka! Amin." U nastavku piše: "Mi smo molili i našu rusku braću koja su nas oslobodila, da nas ostave pod tvojim krilima, jer smo čisti Srbi. Oni odgovoriše: svejedno, bratko, svejedno, ili Srbin ili Bugarin, bićete ruska braća; ali mi ne možemo biti ni Bugari ni Rusi, i nemamo za to vremena. Zato te molimo uzvišeni vladaoče, oslobodi nas i sajedini nas sa našom majkom Srbijom. Mi ćemo Tebi i Tvom kolenu biti uvek verni, kao što besmo nekada svojim kraljevima Nemanjićima. Primi nas i oslobodi nas od ovih triput prokletih Bugara, nećemo da budemo Bugari, čiji je duh, izgled i jezik od našeg različan. Mi smo ovejani i pravi Srbi, slavimo slavu, pevamo svoje srpske kraljeve, govorimo srpski, znamo od starine da smo Srbi, kako možemo dakle sada postati Bugari? Mi znamo da je naš sveti kralj (Milutin) koji je u Sofiji sahranjen Srbin, da naš sveti otac u Rimu beše Srbin, da sve varoši, zamci, crkve, manastiri i stare grobnice u našoj zemlji ostaše od Srba. Ako hoćeš da izgubiš tvoj narod, unuke Nemanjića, onda nas ostavi Bugarima, koji su još gori od Turaka". Ta molba se završava rečima: "Ovako ne možemo da živimo pod Bugarima, nećemo da budemo Bugari, već ostajemo Srbi, kao što jesmo."
Srpska vojska u rejonu preko reke Timoka, koji je zauzela tokom rata 1877-1878. godine našla sledeće stanje: od 66 sela, njih 21 bila su srpska, 13 srpsko-bugarska, 24 vlaška i samo 8 bugarskih.[11]
Ruski istoričar, profesor Moskovskog univerziteta A. A. Majkov je velikim člankom u ruskom listu "Novo Vreme" februara 1878. godine progovorio o problematičnoj granici između Srbije i Bugarske. Zastupao je srpsku tezu sa argumentima, da im po svemu pripada granična linija od Vidina, na Berkovac, Sofiju i Serez (Ser) sa tim gradovima unutar nje. Pokušao je Majkov da utiče na Rusiju, da ne učini nepravdu Srbima, tako što će podržati bugarsku inteligenciju sa njenom "bugaromanijom", iz koje se krije strategija prisvajanja srpskih teritorija i pobugarenja stanovništva.[12]
Trn, kao i Breznik, Caribrod i Pirot je bila oslobodila srpska vojska 1877. godine, ali je grad sa okolinom dosuđen Bugarskoj, i u Sanstefanu i u Berlinu, bez obzira na peticiju koju je potpisalo šesnaest hiljada uglednih Srba toga kraja, u kojoj su izrazili želju da budu pripojeni matici Srbiji.[8] Nakon godinu dana srpske uprave, 1879. godine ove oblasti postaju deo savremene bugarske države.[6]
Da je granica između dve države bila nepravilna, veštačka i nepravedna svedoče i druge brojne peticije i zahtevi Srba, koji su potpali - ostali u Bugarskoj. Teritorija današnje Bugarske je objedinila oblasti koje joj nisu prirodno pripadale, jer su bile orijentisane ka zapadu. Tu su živeli pomešani narodi Srbi, Vlasi, a Bugari će taj prostor tek nakon 1878. godine "uzeti pod svoje". Bili su tamošnji Srbi žrtvovani zbog ruskih pretenzija prema Carigradu, koje su pokušali da ostvare preko Bugara. Rusi su tada podržavali stvaranje nekakve "Velike Bugarske"[9], a radili protiv interesa Srbije, koja je bila u nezavidnom položaju i nemoćna da zaštiti svoje sunarodnike Srbe, van tadašnjih granica. Srbija se morala odreći svojih oblasti: Sofije, Trna, Breznika, Radomira. Ćustendila, Vidina, Lom-Palanke iako stanovništvo tih krajeva nije pristajalo da bude dodeljeno Bugarskoj. Pisali su (ne samo Srbi) mnogo molbi sa peticijama, adresiranih na Evropu i Rusiju, da se ne dozvoli stvaranje "Velike Bugarske". Sve države učesnice rata bile su nezadovoljne ishodom mirovnog sporazuma, jedino je Bugarska kao "miljenica Rusije" profitirala. Ostala je samo uskraćena za rumunsku Dobrudžu.[10]
Arhivi srpski čuvaju bogatu građu o očajničkim pokušajima da se Srbi otrgnu od "Bugarskog zagrljaja" 1878. godine. Jednu, šestu (citiranu u literaturi) molbu su 16. jula 1878. godine podneli opštine i pojedinci, potvrđujući je sa 250 opštinskih pečata i 600 potpisa, srpskom knezu Milanu Obrenoviću. Ta molba je objavljena, a u njoj se tražilo sledeće: "Mi tvoj siromašni i nesrećni narod iz okruga Radomirskog, Sofijskog, Samokovskog, Dupničkog, Ihtimanskog, Entropoljskog i okoline svikolici čisti i pravi Srbi od starine - izuzevši čorbadžije, popove, vladike, učitelje, odbornike, vojne kapetane i sve činovnike, molimo te i preklinjemo ponovo, oslobodi nas skoro od ove bede i nevolje i primi nas kao kvočka pod tvoja krila, da nas spaseš od ovog bugarskog gospodarstva. Jer mi smo svi od pamtiveka pravi i čisti Srbi, pa sve do veka! Amin." U nastavku piše: "Mi smo molili i našu rusku braću koja su nas oslobodila, da nas ostave pod tvojim krilima, jer smo čisti Srbi. Oni odgovoriše: svejedno, bratko, svejedno, ili Srbin ili Bugarin, bićete ruska braća; ali mi ne možemo biti ni Bugari ni Rusi, i nemamo za to vremena. Zato te molimo uzvišeni vladaoče, oslobodi nas i sajedini nas sa našom majkom Srbijom. Mi ćemo Tebi i Tvom kolenu biti uvek verni, kao što besmo nekada svojim kraljevima Nemanjićima. Primi nas i oslobodi nas od ovih triput prokletih Bugara, nećemo da budemo Bugari, čiji je duh, izgled i jezik od našeg različan. Mi smo ovejani i pravi Srbi, slavimo slavu, pevamo svoje srpske kraljeve, govorimo srpski, znamo od starine da smo Srbi, kako možemo dakle sada postati Bugari? Mi znamo da je naš sveti kralj (Milutin) koji je u Sofiji sahranjen Srbin, da naš sveti otac u Rimu beše Srbin, da sve varoši, zamci, crkve, manastiri i stare grobnice u našoj zemlji ostaše od Srba. Ako hoćeš da izgubiš tvoj narod, unuke Nemanjića, onda nas ostavi Bugarima, koji su još gori od Turaka". Ta molba se završava rečima: "Ovako ne možemo da živimo pod Bugarima, nećemo da budemo Bugari, već ostajemo Srbi, kao što jesmo."
Srpska vojska u rejonu preko reke Timoka, koji je zauzela tokom rata 1877-1878. godine našla sledeće stanje: od 66 sela, njih 21 bila su srpska, 13 srpsko-bugarska, 24 vlaška i samo 8 bugarskih.[11]
Ruski istoričar, profesor Moskovskog univerziteta A. A. Majkov je velikim člankom u ruskom listu "Novo Vreme" februara 1878. godine progovorio o problematičnoj granici između Srbije i Bugarske. Zastupao je srpsku tezu sa argumentima, da im po svemu pripada granična linija od Vidina, na Berkovac, Sofiju i Serez (Ser) sa tim gradovima unutar nje. Pokušao je Majkov da utiče na Rusiju, da ne učini nepravdu Srbima, tako što će podržati bugarsku inteligenciju sa njenom "bugaromanijom", iz koje se krije strategija prisvajanja srpskih teritorija i pobugarenja stanovništva.[12]
