- Poruka
- 887
Rusko gomilanje vojnih snaga na granici sa Ukrajinom i kineske vojne vežbe sa simulacijom invazije na Tajvan, ne znači da se nalazimo u predvorju dva sukoba sa nesagledivim posledicama, ali ukazuju na jednu činjenicu: ako ikada Rusija i Kina napadnu Ukrajinu odnosno Tajvan, one će to uraditi sinhronizovano, igrajući na kartu da SAD ne mogu efikasno da vode rat na dva paralelna fronta.
U Vašingtonu su svesni pomenute mogućnosti i već imaju svoj “Šlifenov plan” za borbu na dva fronta. Iz izjava državnog sekretara Entonija Blinkena se da naslutiti da su u Beloj kući već napravili stratešku odluku: Ukrajinci su osposobljeni da se sami brane uz vojnu, ekonomsku i logističku podršku NATO-a od ruske invazije, dok će SAD direktno, sa saveznicima na Pacifiku, braniti Tajvan.
Odnos snaga u Tihom okeanu i cijevi glavnih i sporednih aktera su prilično jasno definisani i nema mnogo nepoznanica. Sasvim je drugačija priča na Starom kontinentu. Nema sumnje da je Rusija glavna pretnja miru, međutim serija drugorazrednih i trećerazrednih evropskih igrača želi da iskoristi priliku da realizuje svoje nacionalne ciljeve pod plaštom odbrane od ruskog “medveda”.
Kijev gotovo jednako snažno, kao Moskva, kreira ambijent za sukob s ciljem da uvuče SAD i EU u rat sa Rusijom kako bi povratila Krim, Donjeck i Lugansk i zatim ušla u NATO.
Srž ukrajinskih činjenica se bazira na maksimi Zbignjeva Bžežinskog, savetnika za nacionalnu bezbednost američkog predsednika Džimija Kartera, koji je tvrdio da Rusija bez Ukrajine prestaje da bude imperija a da sa Ukrajinom, pod kontrolom, automatski postaje imperija.
Poljska, Mađarska i Rumunija imaju takođe nacionalne ciljeve koje, više ili manje, kriju ispod raznoraznih izgovora. Cilj Poljske je da siđe sa prve linije granice sa Rusijom, odnosno da postavi između sebe i Moskve, ne računajući enklavu Kalinjingrad, Belorusiju i Ukrajinu, prevodeći dve bivše sovjetske republike definitivno u NATO.
Mađarska dvostruka igra i nepoznanica Turska
Mađarska igra dvostruku igru. S jedne strane, kao lojalna članica NATO, daje podršku Ukrajini, ali priprema teren da u slučaju raspada zemlje, otkine deo Zakapartske oblasti ukojoj živi preko 150 hiljada Mađara ili da se izbori za jaku autonomiju mađarske nacionalne manjine ako Ukrajina preživi.
Rumunija se nada da bi redimenzioniranje Rusije i njen poraz u Ukrajini otvorio vrata za eliminaciju rusofonskog Pridnjestrovlja u Moldaviji što bi stvorilo preduslove za prisajedinjenje Moldavije matici.
I u zapadnoevropskim i skandinavskim članicama EU imamo političke snage koje duvaju u jedra sukoba sa Rusijom. Njihova računica je da bi sukob na granicama EU u koji bi bila uključena Rusija bio poslednji potrebni zamajac za stvaranje zajedničkih oružanih snaga Evropske unije. Među njima se nalaze francuski predsednik Emanuel Makron i italijanski premijer Mario Dragi.
https://nova.rs/svet/srbi-su-za-rusiju-ili-zrtveni-jarci-ili-korisni-idioti/
Istina izlazi na videlo!
Svako ko i na najmanji način simpatiše rusiju mrzi sebe!
U Vašingtonu su svesni pomenute mogućnosti i već imaju svoj “Šlifenov plan” za borbu na dva fronta. Iz izjava državnog sekretara Entonija Blinkena se da naslutiti da su u Beloj kući već napravili stratešku odluku: Ukrajinci su osposobljeni da se sami brane uz vojnu, ekonomsku i logističku podršku NATO-a od ruske invazije, dok će SAD direktno, sa saveznicima na Pacifiku, braniti Tajvan.
Odnos snaga u Tihom okeanu i cijevi glavnih i sporednih aktera su prilično jasno definisani i nema mnogo nepoznanica. Sasvim je drugačija priča na Starom kontinentu. Nema sumnje da je Rusija glavna pretnja miru, međutim serija drugorazrednih i trećerazrednih evropskih igrača želi da iskoristi priliku da realizuje svoje nacionalne ciljeve pod plaštom odbrane od ruskog “medveda”.
Kijev gotovo jednako snažno, kao Moskva, kreira ambijent za sukob s ciljem da uvuče SAD i EU u rat sa Rusijom kako bi povratila Krim, Donjeck i Lugansk i zatim ušla u NATO.
Srž ukrajinskih činjenica se bazira na maksimi Zbignjeva Bžežinskog, savetnika za nacionalnu bezbednost američkog predsednika Džimija Kartera, koji je tvrdio da Rusija bez Ukrajine prestaje da bude imperija a da sa Ukrajinom, pod kontrolom, automatski postaje imperija.
Poljska, Mađarska i Rumunija imaju takođe nacionalne ciljeve koje, više ili manje, kriju ispod raznoraznih izgovora. Cilj Poljske je da siđe sa prve linije granice sa Rusijom, odnosno da postavi između sebe i Moskve, ne računajući enklavu Kalinjingrad, Belorusiju i Ukrajinu, prevodeći dve bivše sovjetske republike definitivno u NATO.
Mađarska dvostruka igra i nepoznanica Turska
Mađarska igra dvostruku igru. S jedne strane, kao lojalna članica NATO, daje podršku Ukrajini, ali priprema teren da u slučaju raspada zemlje, otkine deo Zakapartske oblasti ukojoj živi preko 150 hiljada Mađara ili da se izbori za jaku autonomiju mađarske nacionalne manjine ako Ukrajina preživi.
Rumunija se nada da bi redimenzioniranje Rusije i njen poraz u Ukrajini otvorio vrata za eliminaciju rusofonskog Pridnjestrovlja u Moldaviji što bi stvorilo preduslove za prisajedinjenje Moldavije matici.
I u zapadnoevropskim i skandinavskim članicama EU imamo političke snage koje duvaju u jedra sukoba sa Rusijom. Njihova računica je da bi sukob na granicama EU u koji bi bila uključena Rusija bio poslednji potrebni zamajac za stvaranje zajedničkih oružanih snaga Evropske unije. Među njima se nalaze francuski predsednik Emanuel Makron i italijanski premijer Mario Dragi.
https://nova.rs/svet/srbi-su-za-rusiju-ili-zrtveni-jarci-ili-korisni-idioti/
Istina izlazi na videlo!
Svako ko i na najmanji način simpatiše rusiju mrzi sebe!
