botr
Iskusan
- Poruka
- 5.363
Izveštaj Unmika koji je Imon Smit 30. oktobra 2003. predao haškom istražitelju. Tekst sačinjen od iskaza očevidaca vađenja organa, pripadnika OVK
OD prvog para Srba izvadili su samo dva bubrega. Onda su ih ubili, jer im je plan bio samo da se probiju na tržište. Kasnije su to radili već mnogo bolje, pa su dobijali i po 45 hiljada dolara po čoveku.
Ovo svedočenje pripadnika ozloglašene OVK, učesnika u trgovini organima Srba koji su oteti na KiM, zabeležio je i predao Haškom tribunalu Imon Smit, prvi čovek Unmika za Prištinu i Skoplje.
Izveštaj, koji "Novosti" ekskluzivno prenose, čini nekoliko svedočenja očevidaca zločina. Smit ga je predao 30. oktobra, 2003. godine šefu haških istražitelja Patriku Lopezu Terezu.
- Najveća isporuka je bila kada su "odradili" petoro Srba istovremeno i odvezli ih pravo na aerodrom - rekao je svedok Smitu. - Zaradili su čitavo bogatstvo. U ostalim slučajevima je obično bilo po dvoje ili troje Srba.
Jedan od očevidaca "pokajnika" otkrio je da su organi prevoženi na aerodrom "Rinas", a odatle "obično komercijalnim letovima, ponedeljkom i sredom", ranom zorom za Istanbul. Na pisti je unapred sve bilo pripremljeno. Trgovina je išla preko tačno određenih službenika koji su dobijali nešto novca kako bi zažmurili kad treba. Isti scenario ponavljao se i pri sletanju u Tursku.
Jedan od svedoka ispričao je kako ga je u njegovom gradu angažovao klan koji je "bio opasan i dobro poznat po ubijanju Srba". Rečeno mu je da će voziti kamion (lokacije su zatamnjene u izveštaju, prim. aut.), da drži usta zatvorena ("zaboravi ono što si uradio, kako bi mogao da živiš i dočekaš duboku starost").
- Prešli smo granicu kod... Saobraćaj je bio gust i niko nas nije zaustavio. Izbeglice su se vraćale i bilo je kamiona u oba pravca - ispričao je. - Isporučio sam Srbe i onda sam se odvezao nazad. Posle toga, isti put, isti kamion. Ovog puta sam video leševe umotane u sivu, vojnu đebad. Osetio sam miris krvi i znao da su sveži. Bila su oba pola, ali većina su bili muškarci. Natovarili su ih u kamion.
Posle nekog vremena, kada se kamion zaustavio, počeo je istovar leševa. Muškarci koji su nosili rukavice bacali su ih u već iskopane jame. U svakoj su bačena po dva leša. Posle sat i po, "posao" je završen.
- Mesto je bilo baš udaljeno i ličilo je na Avganistan. Samo je bilo više drveća - rekao je svedok.
Prema istom receptu, vozač je postao i drugi svedok. Njemu su komandanti rekli da ne sme da razgovara sa zarobljenicima i da mora dobro da se ponaša prema njima. To je, kako je rekao, tada "čuo prvi put", zato što mu je ranije uvek naređivano da "tuče Srbe, i lomi im noge i ruke".
Sledećeg dana, pre nego što su krenuli ka mestu Fuše Kruje, u kome se, prema dosadašnjim podacima, nalazio logor, lekar je dao crnu torbu sa papirima jednom od vojnika OVK.
- Svakog narednog puta kada sam vozio zarobljenike, dobijali smo torbu ili fasciklu sa papirima koje bi predavali doktoru zajedno sa zarobljenicima - rekao je svedok. - Jedne noći, u logoru nas je čekalo nekoliko ljudi i lekar Albanac. Pitao je da li su zarobljenici tučeni i pregledao ih.
Tokom 1999. godine, svedok je vozio kamion sa ženama koje je ostavio u Burelju, gde je "preuzeo" "mlade muškarce u dobroj kondiciji". Posle dvadesetak minuta izbio je na "prašnjav put" koji je pratio reku. Zaustavio se ispred svetlo žute kuće.
- Bila je stara i trošna - zabeležio je Smit. - U njoj je bilo nekoliko muškaraca i lekara. Jedan je bio Arabljanin, a drugi Albanac. Srbi su bili vrlo nervozni. Izvedeni su iz kombija i odvedeni u zgradu iza glavne kuće. Sledeći put, 2000. godine, ponovo sam otišao u Burelj. Vozio sam mlade Srbe koji su bili van sebe. U jednom trenutku, jedan od njih je zatražio da ih odmah ubijemo: "Ne želimo da nas isečete na parčiće", rekao nam je.
Posle ove "isporuke", svedok je čuo od ostalih saboraca, da se zarobljenici testiraju, odnosno da im se po dolasku u logor uzima krv na analizu. To ga je, kako je i sam rekao - zbunilo. Jer, mislio je da će biti ubijeni.
- Ali, znao sam da se nešto drugo događa - ispričao je. - Ušao sam jednom u prvu sobu u kući. Bila je čista, a miris lekova je bio veoma jak. Podsetila me je na bolnicu, znate, outžno sladak miris, i onda mi se smučilo. Hteo sam da izađem odatle. Razmišljao sam o tome kako je ovo bila jedina kuća u koju sam dovodio ljude, a nikoga nisam vraćao nazad. To je bilo u periodu kada sam čuo kako ostali ljudi pričaju o organima, bubrezima, i vožnji od kuće do aerodroma.
OD prvog para Srba izvadili su samo dva bubrega. Onda su ih ubili, jer im je plan bio samo da se probiju na tržište. Kasnije su to radili već mnogo bolje, pa su dobijali i po 45 hiljada dolara po čoveku.
Ovo svedočenje pripadnika ozloglašene OVK, učesnika u trgovini organima Srba koji su oteti na KiM, zabeležio je i predao Haškom tribunalu Imon Smit, prvi čovek Unmika za Prištinu i Skoplje.
Izveštaj, koji "Novosti" ekskluzivno prenose, čini nekoliko svedočenja očevidaca zločina. Smit ga je predao 30. oktobra, 2003. godine šefu haških istražitelja Patriku Lopezu Terezu.
- Najveća isporuka je bila kada su "odradili" petoro Srba istovremeno i odvezli ih pravo na aerodrom - rekao je svedok Smitu. - Zaradili su čitavo bogatstvo. U ostalim slučajevima je obično bilo po dvoje ili troje Srba.
Jedan od očevidaca "pokajnika" otkrio je da su organi prevoženi na aerodrom "Rinas", a odatle "obično komercijalnim letovima, ponedeljkom i sredom", ranom zorom za Istanbul. Na pisti je unapred sve bilo pripremljeno. Trgovina je išla preko tačno određenih službenika koji su dobijali nešto novca kako bi zažmurili kad treba. Isti scenario ponavljao se i pri sletanju u Tursku.
Jedan od svedoka ispričao je kako ga je u njegovom gradu angažovao klan koji je "bio opasan i dobro poznat po ubijanju Srba". Rečeno mu je da će voziti kamion (lokacije su zatamnjene u izveštaju, prim. aut.), da drži usta zatvorena ("zaboravi ono što si uradio, kako bi mogao da živiš i dočekaš duboku starost").
- Prešli smo granicu kod... Saobraćaj je bio gust i niko nas nije zaustavio. Izbeglice su se vraćale i bilo je kamiona u oba pravca - ispričao je. - Isporučio sam Srbe i onda sam se odvezao nazad. Posle toga, isti put, isti kamion. Ovog puta sam video leševe umotane u sivu, vojnu đebad. Osetio sam miris krvi i znao da su sveži. Bila su oba pola, ali većina su bili muškarci. Natovarili su ih u kamion.
Posle nekog vremena, kada se kamion zaustavio, počeo je istovar leševa. Muškarci koji su nosili rukavice bacali su ih u već iskopane jame. U svakoj su bačena po dva leša. Posle sat i po, "posao" je završen.
- Mesto je bilo baš udaljeno i ličilo je na Avganistan. Samo je bilo više drveća - rekao je svedok.
Prema istom receptu, vozač je postao i drugi svedok. Njemu su komandanti rekli da ne sme da razgovara sa zarobljenicima i da mora dobro da se ponaša prema njima. To je, kako je rekao, tada "čuo prvi put", zato što mu je ranije uvek naređivano da "tuče Srbe, i lomi im noge i ruke".
Sledećeg dana, pre nego što su krenuli ka mestu Fuše Kruje, u kome se, prema dosadašnjim podacima, nalazio logor, lekar je dao crnu torbu sa papirima jednom od vojnika OVK.
- Svakog narednog puta kada sam vozio zarobljenike, dobijali smo torbu ili fasciklu sa papirima koje bi predavali doktoru zajedno sa zarobljenicima - rekao je svedok. - Jedne noći, u logoru nas je čekalo nekoliko ljudi i lekar Albanac. Pitao je da li su zarobljenici tučeni i pregledao ih.
Tokom 1999. godine, svedok je vozio kamion sa ženama koje je ostavio u Burelju, gde je "preuzeo" "mlade muškarce u dobroj kondiciji". Posle dvadesetak minuta izbio je na "prašnjav put" koji je pratio reku. Zaustavio se ispred svetlo žute kuće.
- Bila je stara i trošna - zabeležio je Smit. - U njoj je bilo nekoliko muškaraca i lekara. Jedan je bio Arabljanin, a drugi Albanac. Srbi su bili vrlo nervozni. Izvedeni su iz kombija i odvedeni u zgradu iza glavne kuće. Sledeći put, 2000. godine, ponovo sam otišao u Burelj. Vozio sam mlade Srbe koji su bili van sebe. U jednom trenutku, jedan od njih je zatražio da ih odmah ubijemo: "Ne želimo da nas isečete na parčiće", rekao nam je.
Posle ove "isporuke", svedok je čuo od ostalih saboraca, da se zarobljenici testiraju, odnosno da im se po dolasku u logor uzima krv na analizu. To ga je, kako je i sam rekao - zbunilo. Jer, mislio je da će biti ubijeni.
- Ali, znao sam da se nešto drugo događa - ispričao je. - Ušao sam jednom u prvu sobu u kući. Bila je čista, a miris lekova je bio veoma jak. Podsetila me je na bolnicu, znate, outžno sladak miris, i onda mi se smučilo. Hteo sam da izađem odatle. Razmišljao sam o tome kako je ovo bila jedina kuća u koju sam dovodio ljude, a nikoga nisam vraćao nazad. To je bilo u periodu kada sam čuo kako ostali ljudi pričaju o organima, bubrezima, i vožnji od kuće do aerodroma.
