SPO: Pronaći grob Draže Mihailovića

Svedoci potvrđuju: DRAŽA UBIJEN NA ADI, PA BAČEN U SEPTIČKU JAMU

Državnoj komisiji do sada se javilo sedam novih svedoka, uključujući čoveka iz Čačka koji je - ubio Mihailovića! U Arhivu maršalata ključni dokument o grobu Draže Mihailovića

image.jpg


Dragoljub Draža Mihailović, komandant Jugoslovenske vojske u otadžbini, likvidiran je na Adi Ciganliji, tvrdi svih sedam novih svedoka koji su se javili novoformiranoj Državnoj komisiji. Oni se jedino ne slažu oko mesta na kome je Mihailović zakopan, kažu naši izvori bliski istrazi.

image.jpg


Državnoj komisiji, koja treba da otkrije istinu o poslednjim trenucima četničkog komandanta, u proteklih nedelju dana javilo se sedmoro potpuno novih svedoka koji tvrde da imaju saznanja o poslednjim trenucima Dražinog života. Republičko javno tužilaštvo narednih dana će proveriti njihove navode, uključujući i ključnog svedoka iz Čačka, za koga se veruje da je lično ubio Dražu Mihailovića!

Dokument u maršalatu

Novi sastanak Komisije zakazan je za četvrtak i tada bi trebalo da se znaju prvi rezultati istrage koju vodi Tužilaštvo.

- Tužilaštvu se javilo sedmoro-osmoro ljudi, bivših pripadnika Ozne, koji žele da kažu sve što znaju o tom događaju. Trojica su iz okoline Čačka, a ima ih iz Jagodine, Leskovca i Kragujevca. Članovi Komisije još nisu sa njima obavili razgovor, već su se oni samo obratili Tužilaštvu. Jedan od svedoka izjavio je da je lično ubio Mihailovića, drugi da je bio prisutan sve vreme - od pogubljenja do sahrane Mihailovića. Važno je istaći da se ti ljudi do sada nisu oglašavali i da bi njihovi iskazi mogli značajno da ubrzaju istragu - navodi naš izvor.

Šeškijević: „Juče su vam ovde ubili Čiču"

Mihail Šeškijević, profesor matematike iz Čikaga, potvrdio je juče našem listu svoje sećanje staro 63 godine, kada je bio zatvoren na Adi Ciganliji.

- Čuo sam kamione na čukaričkoj strani, čamce i oficire Ozne koji vuku neke ljude, zatim i prigušene hice, koje samo gluvi nisu čuli. Čuo sam jasno i njihove reči: „Pakujte se na onaj svet", kao i još nekoliko podrugljivih glasova. Sećam se ida su mi sutradan dvojica stražara iz Leskovca rekla: „Juče su vam ovde ubili Čiču" - tvrdi Šeškijević, koji kaže da mu je stražar jasno pokazao da je Mihailović ubačen u nužničku jamu kod zida zatvora.

Da li je upravo ovo razlog zašto su učesnici ovog monstruoznog ubistva do danas ćutali. Da li se zaista te večeri desilo nešto tako strašno, nešto toliko primitivno, zbog čega je mnogim kasnije važnim komunističkim funkcionerima bilo teško i da se prisećaju tog dana, saznaćemo uskoro.


On ističe da, prema nekim informacijama, u Arhivu maršalata postoji jedan deo arhive koji je pod embargom već nekoliko decenija, a sumnja se da se u njemu nalaze dokumenta vezana za smrt generala Mihailovića. Komisija će doći i do geodetskih planova nekadašnjeg zatvora na Adi Ciganliji, na osnovu kojih će moći sa velikom preciznošću da utvrdi gde se nalazila jama u koju su bacani leševi streljanih, neposredno pored zida gde se nalazila septička jama, a koja je pominjana kao mesto na kome je, najverovatnije, zakopan i sam Draža Mihailović.

Nove karte zatvora

- Karte zatvora do sada nisu bile poznate, iako nisu označene kao državna tajna. To će Komisiji puno pomoći, jer ljudska sećanja blede i ne mogu se uzimati kao potpuno pouzdan podatak. Svedoci se ne slažu oko lokacije na kojoj je sahranjen Draža, pa se može čuti da je to bilo na Adi, u Lisičjem potoku, Marinkovoj bari... Svi podaci će biti provereni. Nakon što Tužilaštvo obavi svoj deo posla, sa svedocima će razgovarati članovi Komisije, istoričari, koji će upoređivati njihovu verziju sa do sada poznatim činjenicama. Sigurno je da će to sve pomeriti naša dosadašnja saznanja o ovom događaju, a bitno je reći da je Komisija osnovana tek nakon što su se pojavili signali da bi se moglo otkriti nešto novo - kaže naš izvor.

Tadić iza komisije

Jedan od članova komisije potvrdio je Pressu da iza njihovih napora stoji lično predsednik Srbije Boris Tadić, koji insistira da se na slučaj Draže Mihailovića konačno stavi tačka.

- Mogu da kažem da imamo njegovu podršku, ali da mi se čini da je prisutan i snažan pritisak iz inostranstva da se konačno pronađe grob Draže Mihailovića - potvrdio nam je.


Podsetimo, Državna komisija za rasvetljavanje okolnosti i činjenica o pogubljenju Dragoljuba Mihailovića održala je prošle nedelje prvi sastanak, a za koordinatora je izabran republički javni tužilac Slobodan Radovanović. Vlada Srbije je zatim skinula oznaku poverljivosti sa svih akata koji se odnose na izvršenje smrtne kazne nad generalom Mihailovićem. Osim Radovanovića, u radu Komisije učestvovaće i Slobodan Homen, državni sekretar u Ministarstvu pravde, Momčilo Pavlović, direktor Instituta za savremenu istoriju u Beogradu, Miladin Gavrilović, upravnik Zadužbine kralja Petra Prvog na Oplencu, Miladin Milošević, direktor Arhiva Jugoslavije u Beogradu, kao i novinar i istoričar Dragan Vlahović.

S. DEDEIĆ - V. LALIĆ

http://www.pressonline.rs/page/stories/sr.html?view=story&id=64265&sectionId=37
 
Draži su odsekli levu ruku

Posle raspisivanja nagrade od 100.000 dolara, ponovo su se javili „očevici“ streljanja na Adi Ciganliji, ali i oni koji su „videli“ da je to bilo na Adi Huji, na Ratnom ostrvu, na Starom Sajmištu, u Lisičjem potoku... Najpoznatiji pisac o četnicima Miloslav Samardžić tvrdi da samo jedan dokument potiče iz redova četničke emigracije - fotografija mrtvog Draže, koja se čudom našla u štabu generala Miodraga Damjanovića

image.jpg


Raskomadani Draža... Fotografija mrtvog Mihailovića, koje su se dokopali obaveštajci generala Miodraga Damjanovića

Gde je Dražin grob? Na to pitanje prvi je javno odgovorio oficir Udbe u penziji Slobodan Krstić Uča, u intervjuu časopisu „Duga" od 13. marta 1982. godine. Zapravo, novinar je pitao o grobu Nikole Kalabića, a Krstić je odgovorio: - Pokopan je tamo negde na Adi Ciganliji, kraj nekog bivšeg logora. I on, i Draža. Nema tragova. Deset godina kasnije, snimljena je, a nedavno u „Politici" i objavljena, nešto drugačija Krstićeva izjava: da je, umesto sa Kalabićem, Draža streljan sa još sedmoricom osuđenika, a da je njegovo telo „bačeno u krečanu pokraj ograde zatvora" na Adi Ciganliji.

Onda, u „Dugi", Krstić je potvrđivao priču premijerno emitovane TV serije „Poslednji čin", o Kalabićevoj izdaji Draže. Kao ključni označio je onaj detalj kad uhvaćeni Kalabić dovodi u Beograd i predaje Ozni svoje ljude. Taj detalj bio je najvažniji i kad se ova verzija prvi put pojavila, 1962. godine u „Politici". Iako su u pero novinarima „Politike" diktirali lično Krcun i drugi „učesnici akcije", među kojima i Krstić, šef Ozne za Valjevo usudio se da sve to javno demantuje u lokalnom listu „Napred". Jer, „celo Valjevo je videlo" da su ti četnici zarobljeni tu, u glavnoj ulici, na Svetog Nikolu 1945. godine. Ranjeni su posle kraće borbe i sprovedeni, doslovce, kroz špalir radoznalog sveta.

Zato je u drugoj verziji, iz 1971. godine, ovaj detalj izbačen, da bi se u trećoj, kroz pomenutu TV seriju, ponovo vratio; priča je bila toliko lepa, da su i sami njeni tvorci u nju poverovali...

Međutim, „sedma sila" je učinila svoje, pa se naglo umnožio broj osoba koje „pouzdano" znaju da je Draža sahranjen na Adi Ciganliji, naročito od kako se, 21. marta, čulo da je Srpska narodna odbrana iz Čikaga javno obećala 100.000 dolara „licu ili licima koja pronađu zemne ostatke prvog gerilca porobljene Evrope za vreme Drugog svetskog rata". Tako su ponovo javili „očevici" streljanja na Adi Ciganliji, ali i oni koji su „videli" da je to bilo na Adi Huji, na Ratnom ostrvu, na Starom Sajmištu, u Lisičjem potoku... Jedan bivši inspektor Udbe čak je svedočio da je Dražu video u Moskvi, dvadesetak godina posle rata.

Ipak, ostao je fakat da je poznat samo jedan dokument o Dražinom ubistvu i da samo jedna priča, koja taj dokument prati, potiče iz redova četničke organizacije. To je originalna fotografija mrtvog Draže, koja se neposredno posle 17. jula 1946. godine - dana Dražinog ubistva - našla u štabu generala Miodraga Damjanovića, komandanta Istaknutog dela Vrhovne komande i svih četničkih jedinica koje su se tada nalazile u logorima u Italiji. Fotografiju je iz ruku komunista izvukla Damjanovićeva obaveštajna služba. Kasnije, Damjanović je snimak ostavio svojoj sekretarici Zagorki Vasić, a ona ga je predala potpisniku ovih redova, 1993. godine, kada se iz Kalifornije prvi put vratila u Srbiju.

Zagorka Vasić, rođena u selu Milatovac kod Kragujevca, pre rata je bila sekretarica u kabinetu predsednika vlade Kraljevine Jugoslavije, tokom rata Dražin, a potom Damjanovićev obaveštajac. Posle 1993. godine dolazila je u Srbiju još nekoliko puta, da bi se onda trajno preselila. Prodala je svoj salon lepote u Kaliforniji i sa dobijenim novcem učinila mnogo dobrih dela, među kojima je i finansiranje izgradnje česme u okviru Spomen-kompleksa ‘'Đeneral Dragoljub Mihailović'' u Ivanjici. Zamonašila se u manastiru Žiča, tu se upokojila i tu je sahranjena.

Iz Italije, general Damjanović je slao Zagorku Vasić na specijalne misije u Srbiju. Januara 1946. godine dobila je zadatak da dođe i pita Dražu da li želi da napusti zemlju. U slučaju potvrdnog odgovora, Damjanović je garantovao da to može izvesti u roku od 24 časa. Sa lažnim dokumentima, preko poverljivih ljudi, služeći se ugovorenim lozinkama, Zagorka je došla do Bajine Bašte, a zatim do Bele Crkve. Poslednju liniju veze činio je ilegalac pod šifrom „Vodeničar", kome je ona prenela poruku generala Damjanovića.

Kada se vratio od Draže, „Vodeničar" je saopštio Dražine reči: - Ja sam bolestan, na umoru, ali nemam nameru da idem iz zemlje. Zemlja se ne nosi na đonovima, nego u grudima. General Damjanović je školovan čovek i mora da razume da ja neću odavde.

Zagorka se vratila u Italiju i prenela odgovore. Uskoro, kada je stigla vest da je Draža zarobljen, Damjanović je počeo da kuje planove da ga oslobodi. Planovi nisu ostvareni, ali napori generala Damjanovića i njegovih obaveštajaca imali su uticaja na razvoj događaja. Komunisti su primetili da se nešto dešava i podigli su mere obezbeđenja na najviši nivo. Tako, oni nisu svakodnevno vozili Dražu do zatvora Ozne u centru Beograda, u Đušinoj ulici, već su ga držali u neposrednoj blizini sudnice, na Topčideru. Uoči rata ovde je izgrađen niz podzemnih skloništa od bombardovanja. Skrivenim hodnicima i tunelima postoji veza između Belog dvora, na brdu, i Doma Garde, tik ispod brda, u kome je održavano suđenje. Tako je Draža izvođen u sudnicu iz tih podzemnih skloništa, dok se od Đušine ulice do Topčidera svakodnevno kretala marica sa lažnim Dražom, koji je „napravljen" još kad je izvođena predstava zarobljavanja, uz pomoć lažnog Kalabića.

Napetost je porasla do krajnjih granica posle saopštavanja smrtne presude, u rano popodne 15. jula. I tada je Draža vraćen u podzemno sklonište, dok je u Đušinu ulicu još jednom otišla marica sa njegovim dvojnikom. U atmosferi neizvesnosti odlučeno je da se likvidacija izvrši pre isticanja žalbenog roka. Komunistima je bilo važno da izdrže još samo jednu noć, dok ne svane 17. jul, dan kada su boljševici 1918. godine ubili poslednjeg ruskog cara Nikolaja Romanova. Likvidacija na bilo kakvom udaljenom mestu nije dolazila u obzir. Odlučili su da ubiju Dražu tu, gde se nalazi, i da ga zakopaju što je moguće bliže. Da su četnički ilegalci bili blizu, komunisti su se uverili nekoliko meseci kasnije, kada je u logorskim biltenima u Italiji objavljena fotografija mrtvog Draže.

Ova fotografija, kao i sve što je vezano za Dražino ubistvo, čuvana je kao najveća tajna, ali ipak nije mogla biti sačuvana. Na njoj se vidi da je Draža svirepo mučen i da mu je odsečena leva ruka. Posle ubistva odnet je pored jame i tu je načinjen snimak.

U blizini vojnog kompleksa na Topčideru, jedina lokacija pogodna za zakopavanje posmrtnih ostataka je Lisičji potok, koji se nalazi svega nekoliko stotina koraka od kapije. Tu su i masovne grobnice nastale prvih dana po „oslobođenju" Beograda, 1944 godine. Prema tome, državna komisija, koja je pri Ministarstvu pravde upravo osnovana radi nalaženja Dražinog groba, treba da započne ekshumaciju od ove lokacije.

Kao što je poznato, Lisičji potok kao mesto Dražinog groba označio je i jedan od svedoka Ljubo Lazarevski. On je još od devedesetih godina prošlog veka pričao novinarima da se u zoru 17. jula 1946. nalazio među pripadnicima KNOJ-a koji su do Lisičjeg potoka dovezli Dražu i ostale osuđenike iz Đušine ulice. Sam čin pogubljenja nije video, već je čuo rafalne, pa pojedinačne pucnje. Može se pretpostaviti da je Lazarevski, u stvari, bio u jednoj od ekipa za zavaravanje traga, tj. da je pratio lažnog Dražu.

Miloslav Samardžić

Napravljena samo tri pozitiva

Da je fotografija mrtvog Draže autentična, potpisniku ovih redova potvrdio je i pukovnik Titove garde u penziji dr Branko Latas. Kao vojni istoričar i direktor Arhiva Vojnoistorijskog instituta, dr Latas je autor velikog broja radova o četnicima, a preciznije rečeno - protiv četnika. On se seća velike afere koja je izbila po objavljivanju fotografije mrtvog Draže leta 1946. godine, u četničkim logorima u Italiji, jer nikome nije bilo jasno kako su četnici došli do fotografije, pošto je negativ uništen, a napravljena su samo tri pozitiva, po jedan za tri najviša oficira Ozne: Aleksandra Rankovića, Slobodana Penezića Krcuna i Svetislava - Ćeću Stefanovića.

http://www.pressonline.rs/page/stories/sr.html?view=story&id=64274&sectionId=63
 
Hteli smo ga samo živog 02.05.2009


VEST da je uhvaćen Dragoljub - Draža Mihailović prvi je obelodanio Aleksandar Ranković. Podnoseći ekspoze u Narodnoj skupštini Jugoslavije, 24. marta 1946. godine, Ranković je, u svojstvu ministra unutrašnjih poslova, rekao:
”Ja sam danas u mogućnosti, drugovi i drugarice, da pred vama izjavim da je izdajnik Draža Mihailović od 13. ovog meseca u rukama organa narodne vlasti. Pri tom moram priznati da je ovaj bandit bio neverovatno vešt u skakanju s brda na brdo, u skrivanju svoje prljave i zločinačke glave po jazbinama naših brda i dolina. Ali organi Uprave državne bezbednosti bili su veštiji, upravo oni su pokazali pravo majstorstvo u otkrivanju i hvatanju ovog izroda našeg naroda.”
Prekidan poklicima poslanika, koji su oduševljeno pozdravljali zarobljavanje vođe četničkog pokreta, Ranković je, zatim, rekao: ”Dok su neprijatelji naše Jugoslavije izmišljali junačke podvige svog ljubimca, i kovali planove za povratak na staro, Draža je sedeo u svojoj rupi, čuvan od svega jedanaest vojnika, preostalih posle svog katastrofalnog poraza maja meseca 1945. godine. Ni od pukovnika Nikole Kalabića, poslednjeg Dražinog komandanta, neće više biti u strahu naši seljaci na svojim njivama, niti čobani na svojim pašnjacima i šumama.”

VELIKA IGRA
DVADESET osam godina kasnije (u leto 1974), Ranković će u razgovoru sa istoričarom dr Venceslavom Glišićem ovako opisati hvatanje Draže Mihailovića: ”Ja sam došao na ideju za igru sa Dražom. Kad smo zarobili četničkog kapetana Rankovića, zarobili smo njihovu radio-stanicu preko koje smo uspostavili vezu sa Dražom. U tome je značajnu ulogu odigrao jedan četnički radiotelegrafista (Bogdan Krastavčević). Mogli smo Dražu da likvidiramo, ali zbog Zapada smo hteli živom da mu sudimo. Tito i Kardelj bili su za to da mu se omogući odlazak u inostranstvo, ali mi drugi nismo. Jedno vreme čak smo Dražu štitili da ga ne ubiju naša milicija ili KNOJ (Korpus narodne odbrane Jugoslavije). Da bismo došli do živog Draže, bio nam je potreban Nikola Kalabić. Ovog četničkog komandanta trebalo je prethodno psihološki slomiti, odnosno proceniti da li se i koliko u njegovu pomoć možemo pouzdati. Krcun i ja pojeli smo sa Kalabićem jedno tri pileta i obećali mu život ako nam pomogne u hvatanju Draže. On je na kraju pristao i obećanje izvršio”.
Na pitanje dr Glišića šta je kasnije bilo sa Kalabićem, Ranković je odgovorio: ”Promenili smo mu ime i poslali ga u Bosnu. Ali, on je produžio da pije, i umesto da krije svoj identitet, samo što se nije javno hvalio - ja sam Kalabić! Naše službe zahtevale su da on bude likvidiran, ali ja nisam dozvoljavao. Rekao sam da ne mogu da prekršim obećanje koje sam mu dao. Premestili smo ga u drugi kraj Bosne. Kalabić je, međutim, nastavio po starom, i onda ga je Svetislav Stefanović Ćeća - dokrajčio.”
A, evo, i Mihailovićeve priče, date isledniku, o tome kako je doživeo hapšenje:
”Za Srbiju sam krenuo sa malom grupom odabranih. Nije nas bilo više od trinaest-četrnaest. Prešli smo poviše Mokre gore i Zaovine na planinu Taru. Po ranijem dogovoru, tu sam se sastao sa Ajdačićem. Odatle smo se prebacili između Varde i Jelove gore u srez crnogorski. Tek smo tu otkriveni. Bio sam nervozan. Verovao sam suviše Ajdačićevim ljudima. Pre nego što bih krenuo dalje, pokušao sam da uhvatim vezu sa pojedinim grupama.

SELJACI U PANICI
MORAM da priznam da ste reagovali vrlo brzo. Teren ste dobro i sa dosta snaga zaposeli. Seljaci su se uspaničili. Mnogi su nas prijavljivali vama gde god bi nas sreli. Zato sam rešio da se izvučem sa tog terena i da kasnije pokušam da se istim pravcem ponovo vratim na njega. Pošto sa uspostavljanjem veza nije išlo lako, a pritisak na nas stalno se pojačavao, rešio sam da se vratim odakle sam i pošao. Nisam išao bukvalno istim putem, ali sam se vraćao istim pravcem. To sam morao da učinim jer sam najrealnije veze imao jedino u okolini Višegrada.
”Razmišljao sam da pođem i drugim pravcem, ali sam odustao. Nisam znao šta je sa Račićem. Pretpostavljao sam da bi morao da bude negde u okolini Ljubovije. Ali bih se teško odlučio da se oslonim na njega. On je zaista bio hrabar, ali nikada nisam bio siguran u njega. Naši lični odnosi nisu bili baš najbolji.
”Relativno brzo i bez naročitih teškoća prebacili smo se od Kosjerića i Ražane preko Makovišta i Varde, odakle smo prešli put Užice - Bajina Bašta, i pored Solotuše došli smo na Taru. Na njoj su nastupile prve ozbiljne teškoće. Sa Tare sam uputio kurira radi uspostavljanja veze. Trebalo je da se u Tasićima povežemo sa našim ljudima. Sastanak smo zakazali na Baturi”.

STENOGRAM SA SUĐENjA
IZ knjige Jovana Kesara i Dragoja Lukića ”Ne osećam se krivim”, u kojoj je prvi put štampan integralni stenogram sa suđenja Draži Mihailoviću, ”Novosti” objavljuju delove koji govore o tome kako su pripadnici KNOJ u noći između 12. i 13. marta 1946. uhvatili vođu četničkog pokreta, šta su o tome rekli Aleksandar Ranković i Draža Mihailović, kako je Draža opisao svoj životni put i način na koji ga je izdao Kalabić i kako je prvi gerilac Evrope streljan 15. jula 1946. godine.

NAJVEĆA SRPSKA TAJNA
ČINjENICA da je Vlada Srbije odlučila da raspravlja o skidanju oznake poverljivosti sa svih akata koji se odnose na izvršenje smrtne kazne nad generalom Dragoljubom Mihailovićem u julu 1946. godine, govori o tome da je Srbija krenula u novu potragu za bivšim komandantom Ravnogorskog pokreta. Prvu potragu je Josip Broz Tito završio hapšenjem, suđenjem i streljanjem Dragoljuba Mihailovića.
Ova druga potraga ima cilj da se preko državne komisije za utvrđivanje groba Draže Mihailovića, otkrije najveća srpska tajna, koja traje već 63 godine - gde je đeneral Draža streljan i sahranjen. Čitav proces se vodi u trenutku kada je porodica pokojnog đenerala podnela zahtev za rehabilitaciju Dragoljuba Mihailovića, pa se zato ova inicijativa države kod jednih tumači kao deo tog procesa, a kod drugih kao traganje za istinom o Dražinom grobu. Iako stručnjaci, istoričari i publicisti tvrde da Dražin grob ne postoji, državna komisija je pronašla trojicu živih krunskih svedoka izvršenja sudske presude streljanjem u leto 1946, koji su spremni da govore. To su bivši oficiri Ozne, koji traže da ih oslobode obaveze o državnoj tajni. Istovremeno će se skinuti oznake državne tajne sa vojnih i policijskih dokumenata.
* Šta skrivaju dokumenti Ozne, Udbe, SDB i KOS?
* Šta će svedočiti ta trojica oficira Ozne?
* Kako će dokazati da su bili učesnici streljanja i sahrane Dragoljuba Mihailovića?

Ovo su samo neka od pitanja koja nova srpska potraga za đeneralom Dražom otvara. Pitanje je samo da li je kasno za pravu istinu.
Nastaviće se

http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=16&status=jedna&datum=2009-05-03&feljton=7128
 
Seljaci slute opasnost 03.05.2009

OPISUJUĆI u istrazi način na koji su ga pripadnici KNOJ uhvatili, general Draža Mihailović je rekao:
"Na Tari smo nastojali da se krećemo kroz šumu i da izbegavamo bilo kakvu vezu sa seljacima. Bili smo na svome terenu i lako smo se kretali, nastavio je priču pred sudijama Dragoljub Mihailović.
"Odlučili smo da provedemo noć u nekoj nenastanjenoj kolibi. Tu smo imali prvi ozbiljniji susret sa vojskom. Naime, kada je vaša patrola pripucala, ja sam već bio izašao iz kolibe u šumu. Ostali su se spremali da krenu za mnom. Ubrzo, i oni su vešto napustili kolibu.
"Posle toga imali smo još dva dodira sa vašim patrolama. Obe negde u blizini Bature. Mi smo se dosta vrteli po tome bespuću, jer smo očekivali kurira koji je otišao da uspostavi vezu. Međutim, nijedan od ova dva sukoba nije bio ozbiljan.
"Najviše sam se bojao da nam ne ometete vezu sa našim grupama iz oblasti Višegrada. Dok smo se vrteli po Baturi, primenili smo oprobano lukavstvo. Posle susreta sa jednim vašim poternim odeljenjem, sa kojim smo izbegli sukob, vešto smo se prikrili i kad je ono prošlo, nastavili smo da se krećemo iza njega, i to čitavih sedam do osam časova. Smatrali smo da je to manje opasno nego da čekamo na jednom mestu.

NOĆI U SNEGU

BILO je grozno, hladnoća je bila užasna. Zamislite, na tim planinama provesti tolike noći. Kretanje je bilo otežano mojom iscrpljenošću. Konje smo uzimali, ali retko, i to samo od sigurnih seljaka. Meni je teško noću, ne vidim, a to nas je mnogo ometalo. Poslednja dva dana bila su mi najmučnija. Noćili smo pod otvorenim nebom. Padao je sneg. Ja sam se smrzavao. Vatru smo ložili posle ponoći, i samo po nekoliko sati. Sa ishranom je bilo znatno lakše. Obično smo nosili hleb i suvo meso. Uvek smo imali rezerve za nekoliko dana. Kuvano jelo retko smo jeli. Ponekad, kod sigurnijih seljaka, jeli smo i smoka.
"Za mene nije bilo teško: jedna konzerva sardine i glavica luka, sa malo hleba, bili su mi dovoljni za ceo dan. Kasnije, kada smo ušli u sklonište, ishrana nam nije predstavljala problem. Kupovali smo, u Višegradu ili u Užicu, namirnice. Najviše smo uzimali konzerve iz američkih paketa. Tih paketa bilo je puno. Imao sam rezervu zlata, ali nju nismo trošili mnogo. Vi ste imali sreće što me je ono đubre od Kalabića izdalo.
"Njegove izdajničke sposobnosti su nepresušne. On je sve do sada izdao. Izdao je oca, izdao je zemlju, izdao je Kostu Pećanca, izdao je Nemce, prevario je i izdao mene. Budite sigurni, u prvoj prilici, izdaće i vas. Davno je on prodao sebe crnom đavolu samo da bi spasao glavu.
"Kada sam uspostavio vezu sa Kalabićem, prvo sam se obradovao. Što je vreme više prolazilo, crv sumnje sve više se uvlačio u mene. Razmišljao sam o njemu mnogo. Nekada sam imao ogromno poverenje u njega. Savetovao sam se sa okolinom. Svi seljaci koje sam upitao sumnjali su. Oni imaju jedno čulo za opasnost, koje su ljudi iz gradova davno izgubili. Kao što stoka u štali pred zemljotres daje svojom uznemirenošću znak o približavanju opasnosti, tako su i oni iz moje male pratnje, i to svi do jednoga, bili uznemireni pred moj fatalni sastanak sa Kalabićem i njegovom pratnjom.
Neki od njih, otvoreno su mi govorili da sumnjaju da je to komunistička ujdurma. Više njih su me savetovali da izbegnem sastanak, ili bar da budem do kraja oprezan.
Nisam ih poslušao, pogrešio sam. Često sam, rukovođen ovim seljačkim čulom za opasnost, izbegao razne zamke. Poslednji put kada sam pokušao da pređem u Srbiju, oni su me volšebno provodili i izvodili iz desetine zaokruženja. Izbegli smo bar sto puta takoreći, sigurnu propast. Ovoga puta mojom krivicom odigralo se sve. Nisam poslušao njihove savete. Nekako sam hteo da verujem Nikoli i pored toga što me je crv sumnje sve više nagrizao.
"Nikola je bio prvo kod Koste Pećanca komandant četničkog odreda, a zatim i njegov obaveštajni oficir. Kasnije je prišao meni. Tada mi je bilo stalo da ga pridobijem. Smatrao sam da izlapelog Pećanca i njegove odrede treba što pre rastočiti.
Nikola je bio jedan od retkih mlađih ljudi među njima. I to je bio jedan od razloga da ga, po svaku cenu, pridobijem. Optuživali su ga mnogi da održava veze sa Nemcima. Govorili su mi da su ga Nemci i poslali kod Pećanca. Kada su Nemci ubili njegovog oca, definitivno sam odbacio sve optužbe protiv njega. Mislio sam da se radi o zavisti aktivnih oficira prema rezervnim, ili takozvanim komandantima iz naroda. Kad god je neki od takvih komandanata napredovao, to je bilo praćeno velikom zavišću.
"Koliko god da su mi aktivni oficiri vojnički vredeli i trebali, toliko su mi politički smetali. Većinom su bili političke analfabete. Hteli su da rešavaju sve ognjem i mačem.
"Međutim, Kalabić mi se učinio sumnjičavim čim smo se sastali u kući onoga Kneževića. Primetio sam u njegovoj pratnji potpuno nova lica. Nije bilo baš nijednoga iz njegove stare pratnje. On se obično nije razdvajao od Mišića Čerčila i još nekih koji su mu bili takoreći stalna lična garda. Bilo mi je sumnjivo i njegovo prilično čudno i neprirodno ponašanje. Pored toga, izuzetnu sumnju izazvalo mi je ponašanje njegovog ličnog pratioca. On je stajao neprekidno iza njega, malo pozadi i prilično stisnut uz njegovu levu slabinu. Ovo nisam mogao da izdržim. U jednom momentu sam ga i upitao zašto mu se taj toliko pripija.
"Sam Kalabić mi je na momente izgledao zbunjen. Očima sam ga nekoliko puta upitao da li je sve u redu. Odgovorio mi je prilično uverljivo. Prvo me je ubedio da je potpuno reorganizovao odrede u okolini Valjeva i da je sve svoje pratioce postavio za komandante, a za pratioce je izabrao nove mlade, hrabre i zdrave ljude koji 'čine čuda od herojstva'. Objasnio mi je zatim da su i oni zbunjeni i da se plaše komunističke zamke, te pošto me nijedan lično ne poznaje, drže se sumnjičavo. Sve što mi je govorio i objašnjavao izgledalo mi je prihvatljivo. Možda je bio dovoljno ubedljiv, a možda me je ubedio zato što sam ja hteo da verujem. Verovatno je posredi i jedno i drugo.
"Zlikovac me je ipak izdao. On nije bio spreman da umre. Sto puta mi se zaklinjao svojim životom na vernost. Pogazio je sve. Verujte, ne bojim se smrti, ali me izdaja Nikole Kalabića porazila. Kome je sve čovek mogao da veruje?
"Možda mi je još najsumnjivije bilo Kalabićevo insistiranje da prilikom našeg polaska ’za Srbiju’ smanjim moju pratnju.
"Na moju nesreću, odoleo sam i ovom napadu sumnje. Pošli smo, i evo gde me je doveo."
General Dragoljub - Draža Mihailović, vrhovni komandant tzv. jugoslovenske vojske u otadžbini, ministar vojni u emigrantskoj vladi kralja Petra Drugog Karađorđevića, uhvaćen je u noći između 12. i 13. marta 1946. Predvođena Nikolom Kalabićem, ovu akciju izvela je grupa oficira Ozne (Odeljenje zaštite naroda).

GORSKI CAR

Gorski car slobodnih srpskih planina, kako je Dražu nazivala četnička propaganda, punih deset meseci posle završetka Drugog svetskog rata, uspevao da izbegne sve potere i zamke, uhvaćen je u svom skrovištu, u kući na putu Vardište - Priboj. Tom prilikom zaplenjena je kompletna četnička arhiva, koja će na suđenju Mihailoviću biti jedan od glavnih aduta tužioca.
- Sve se odigralo munjevitom brzinom - kaže Draža.
- Učinilo mi se da sam čuo pozadi pucanj. U tom trenutku su mi spale naočare, ili mi ih je neko od onih koji su bili najbliži skinuo. Ne sećam se da li sam sam legao ili me je onaj zdepasti Nikolin lični pratilac oborio na zemlju. U glavi mi se sve pomutilo. Prva misao mi je bila da nas je stigla potera i da odatle dolazi pucnjava. Čini mi se da sam posle prvoga pucnja čuo još nekoliko. Kad sam se digao, nisam mogao da vidim ništa, jer nisam imao naočare. Vikao sam i zvao sam neke po imenu. Niko se nije odazvao. Zvao sam i Kalabića, ali se nije odazvao. Svi su nestali kao da su u zemlju propali. Odjednom mi je sve puklo pred očima. Bio sam vezan. Dotle to nisam osećao niti sam znao ko me je vezao. Pretpostavljam da me je vezao onaj Kalabićev ili, bolje reći, onaj moj pratilac, jer se on stalno vrzmao oko mene. Kratko vreme posle toga ugurali su me u automobil i do Beograda se nismo zaustavili.
Odmah posle hvatanja, Draža je pod jakim obezbeđenjem prebačen u Beograd. Istraga protiv njega vođena je u zgradi Ozne za Jugoslaviju. U velikoj sobi nalazili su se samo vođa četničkog pokreta, islednik i daktilografkinja.

(Nastaviće se)

http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=16&status=jedna&datum=2009-05-03&feljton=7130
 
Poslednja izmena:
Imao sam i ja tu sliku na kompu. Ne znam da li je ona ikada dolazila u pitanje ali sada kada je Miloslav Samardzic postavio u svoj clanak u Presu mislim da vise nema dileme, tj. slika je original.

Ne bih mnogo znacaja pridao ovom feljtonu koji izlazi u Vecernjim Novostima...sto bi se reklo nisu ni zinuli, a vec lazu...Kalabic nije izdao Drazu, Kalabic je poginuo dva meseca pre zarobljavanje Draže, i to je samo deo komunjarske propagande, ne znam zasto se ta prica uporno provlaci i danas...Pre neki dan u uvodu emisije Upitnik na RTS-u, sad u Novostima...

Kao komandanta Gorske Garde, najelitnije jedinice JVuO i jedinice koja nije dozvoljavala partizanima da dignu glavu za vreme rata, komunisti su ga najviše oljagali i ukaljali. Partizanski general đoko Jovanić 2000. godine je izjavio da je Kalabić izabran za izdajnika đenerala Draže jer bi se njime iskompromitovao ceo Ravnogorski pokret, a Kalabić je bio jedan od vodećih ličnosti pokreta.
Već skoro 60 godina ispredaju se laži o tome kako je zarobljen đeneral Mihailović, gde je njegov a gde Kalabićev grob. Svedoci tih događaja su mahom svi pokojni i tajnu su odneli u grob...

kome je zaista stalo do istine nek se drzi Miloslava Samardzica i Aleksandra Dincica...
 
Poslednja izmena:
Ko je bio tito?

Nikad nećemo saznati
Ko je bio Tito?

I poslijee 27 godina od kada je preminuo Tito i dalje je velika dilema ko je on zapravo bio. Zvanicna biografija je poslije njegove smrti mnogo puta osporavana. Prica o covjeku koji je Jugoslavijom vladao tri i po decenije, koji je bio poliglota, macevalac, pijanista... i jedna od najvaznijih licnosti svog vremena ostaje misterija na koju je nakalemljena biografija Josipa Broza.

Momcilo Jokic, knjizevnik koji se vec tri i po decenije bavi Titom, u razgovoru za „Blic nedelje” podsjeca na neke detalje do kojih je dosao tokom istrazivanja.
- Pravi Josip Broz bio je Hrvat rodjen u Becu i umro je 1913. godine, a njegov identitet preuzeo je visestruki agent-obavljestajac Josip Ambroz, alijas Tito. On je rodjen iz velike ljubavi poljske grofice i upravnika njenog imanja Franca Ambroza, a kako bi se spasla aristokratska cast, vanbracno djete prihvatila je jedna porodica, a izdrzavao ga je njegov otac - prica Jokic.
Sin industrijalca
Druga varijanta Titovog porjekla govori da je on vanbracno djete majke Marije i izvesnog Samuela Majera, poljskog Jevrejina i uspjesnog industrijalca iz Beca, kod koga je Marija povremeno radila. Tvrdnju o jevrejskim, a ne hrvatskim korjenima iznio je i Titov licni ljekar, prof. dr Aleksandar Matunovic u svojoj knjizi „Jovanka Broz - Titova suvladarka”, koja je nedavno objavljena u Beogradu, ali on za takvu tvrdnju ne iznosi nikakve dokaze. A da je marsalovo porjeklo zaista pod znakom pitanja, pokazali su i nasi susjedi Hrvati, Titovi sunarodnici koji, doduse nezvanicno, takodje sumnjaju u vjerodostojnost zvanicnih biografskih podataka.
Mnoga su djela napisana baveci se ovom tematikom, a na internetu mogu se pronaci zbirke dokaza da je „najveci jugoslovenski sin” zapravo bio visestruki agent s mrezom saradnika sirom svjeta. Pominje se da je od 1934. godine bio spijun britanske obavjestajne sluzbe, zatim ruske NKVD, njemacke ABVER, a pripisuje mu se i funkcija obavjestajnog podnarednika Austrougarskog carstva.
U austrougarskoj vojnoj obavjestajnoj skoli u Pecuju, gdje se, navodno, skolovao zajedno s Krlezom, Tito uzima identitet Josipa Broza, inace Hrvata, sto mu je kao obavjestajcu bila karta za prohodnost u sve slovenske zemlje. Identitet je promjenio iz nuzde, jer je, navodno, kod Novog Sada uhapsen zbog silovanja, pa je da bi izbjegao robiju prihvatio promjenu identiteta i druge aktivnosti koje uz to idu.
- Kako je pravi Josip Broz rodjen u Becu, a Ambroz, odnosno Tito, u Poljskoj, to znaci da je i Kumrovac potpuno izmisljen segment Titove biografije - kaze Jokic.
I sam Tito kao da je izbjegavao da ode u Kumrovac, zvancno mjesto svog rodjenja.Prvi put ga je posjetio mnogo godina po zavrsetku Drugog svjetskog rata. Na grobove svojih navodnih roditelja ili familije nikada nije otišao.
Brat ga nije poznao
Za sumnju o porjeklu iz Kumrovca saznali smo nakon njegove smrti iz njemu bliskih krugova (general Djuric) koji su tvrdili da je pedesetih godina iz Budimpeste doveden rodjeni brat Josipa Broza, inace zeljeznicar iz Madjarske, kako bi se poslije dugog vremena ponovo sreli. Taj susret bio je svojevsrni fijasko jer je Titov navodni brat rekao da taj covjek nikako ne moze biti Josip Broz, jer Broz nije imao kaziprst na jednoj ruci.
Njemci su tokom rata u Zagrebu objavili potjernice za Josipom Brozom, na kojima je kao licni nedostatak prikazana njegova ruka bez kaziprsta.
Mnogi su se zato pitali kako bi jedan metalostrugar iz Zagorja mogao da svira klavir, pa jos bez kaziprsta, da bude macevalac... Pera Simic, novinar „Vecernjih novosti”, inace veliki poznavalac Titovog lika, takodje se slaze sa teorijama o promjeni identiteta, ali smatra da one ipak nisu primarne.
- Postojali su prelomni momenti kada je Tito mogao biti razotkriven. Svi su krvavo uguseni, a da se o tome nista nije znalo. Pod sumnjivim okolnostima hapsio je i likvidirao svakoga ko je predstavljao prijetnju. U bombaskom protestu 1928. godine radi se o jednoj osobi, a da li je pre toga postojala druga, ostaje misterija - kaže Simic.
Slican primjer navodi i Momcilo Jokic. On tvrdi da su neki oficiri Vermahta koji su zarobljeni pred kraj Drugog svjetskog rata streljani samo zato sto su znali Tita jos iz skole u Pecuju, kao i sve njegove grjehe. Hvaleci se time, oficiri su zatrazili da se Tito kontaktira, nadajuci se dobrom tretmanu, a kada mu je to javljeno, marsal je kratko i jasno rekao „streljajte ih”.
Pobijeni svedoci
- Po istom principu eliminisani su gotovo svi svjedoci njegovog pravog identiteta. Neki su likvidirani, drugi poslati na Goli otok gde ih je kasnije sacekala ista sudbina - prica Jokic.
U jednoj od najjacih obavjestajnih agencija CIA postoje citavi tomovi dokumenata o Titu, a zahtjevi da se oni pregledaju pristizu sa svih strana svjeta. Posebnu misteriju predstavlja i crni kofer sa kojim je marsal umro, i od koga se nije odvajao. Tu je navodno trebalo izmedju ostalih vaznih dokumenata da bude i dokaz o njegovom porjeklu.
- Cinjenica da je najsimptomaticniji trag koji bi mogao da rjesi misteriju Brozovog identiteta potpuno izmjenjen govori u prilog sumnjama. U Tuheljskoj zupaniji, gdje su navedeni svi njegovi preci, poslije smrti unjete su velike izmjene, toliko ozbiljne, da dokument sada uopste nije validan. Razlog koji su krivotvorci naveli je toliko banalan da se granici sa gluposcu. Navodno je u dokumentu stajalo da je rodjen 7. maja, pa je to kao prepravljeno na 25. maj kako bi se uskladio dobar datum za proslavu Brozovog rodjendana?! Usput su valjda promjenjene i ostale cinjenice - kaze Pera Simic.
Prema zvanicnim podacima, Josip Broz je rodjen 7. maja 1892. godine u Kumrovcu u Hrvatskoj. Otac mu je bio siromasni seljak Franja Broz, a majka Marija iz Slovenije. Umro je 4. maja 1980. godine, a od tada svake godine u Kuci cvjeca u Beogradu, gdje je i sahranjen, okupljaju se postovaoci iz svih bivsih SFRJ republika kako bi obiljezili godisnjicu.







Tajni dosije Josipa Broza Tita otkriva do sada nepoznate detalje iz istorije


Tito-istina.jpgŠpijunske igre doživotnog predsednika

Zahvaljujući tome što je radio za Nemce, zahvaljujući tome što se sreo s Hitlerom u Pečuju, on neće biti likvidiran na Drvaru, u operaciji "Konjički skok" koja je imala za cilj uništenje komunističkih kadrova s naznakom "ne ubiti Tita".


Momčilo Jokić, autor knjige "Tajni dosije Josipa Broza", u razgovora za "Geopolitiku" otkriva nove nepoznate detalje iz Titove biografije. Najveća laž je da je u Drvaru "Šesta lička spasla maršala". Nemci su pustili Broza da izađe iz obruča. Cilj nemačke operacije "Konjički skok" je bilo uništenje Vojne škole pri Vrhovnom štabu i Centralni komitet SKOJ-a. I Nemci su u tome praktično uspeli. Ono što su naši stalno sakrivali je da je 70 dsto svih kadrovskih potencijala Vrhovnog štaba i skoro ceo Centralni komitet SKOJ-a bio je praktično likvidiran, izuzev pet, šest ljudi. Broz je organizovao likvidaciju Lole Ribara i Žikice Jovanovića Španca, a Nemcima odao Mustafu Golubića.

Brozu je mnogo pomogao Vladimir Velebit, diplomata, kome je Engleska priznala čin generala, posle rata pomoćnik ministra inostranih poslova. U toku Drugog svetskog rata učesnik martovskih pregovora partizana s Nemcima, zajedno s Kočom Popopivćem i Dapčevićem i Đilasem - ističe u razgovoru za "Geopolitiku" Momčilo Joković. O pregovorima partizana i Nemaca dugo se ćutalo u našoj javnosti?

- O martovskim pregovorima ja sam prvi pisao. Svi su se rogušili, protestovali, da je to nemoguće, odakle meni svi ti podaci. Drugo, taj Velebit će uključiti gospodina budućeg crvenog faraona Jugoslavije da radi za englesku obaveštajnu službu. Zanimljivo je da je Vladimir Velebit bio šef obezbeđenja za poletanje onog aviona s kojim je Lola Ribar trebalo da ide u vojnu misiju u Kairo. On je odgovoran za Lolinu smrt. Lola je preživeo tzv. bombardovanje, o tome su svi ćutali. Inače, pilot tog partizanskog aviona bio je musliman, ustaša, koji je pobegao, navodno, u partizansku jedinicu

Lola je preživeo prvo bombardovanje na Glamočkom polju?

- Da, da, preživeo je, bio je samo ranjen, tu su ga dokusurili. Mora se reći da je Lola bio živa legenda ondašnje mladosti, borbene, revolucionarne, iz izuzetne porodice. Ali, moram reći da je to isto ipak bila masonska porodica.

Kako dolazi Broz na čelo partije?

- Vidite, tu sad postoji jedna zanimljiva stvar koju niko nije hteo da objasni. Prvi sam u svetu objasnio da je 1937. godine održan Barselonski kongres interbrigadista komunista Balkana. U tom međuvremenu najpopularnija ličnost komunističkog pokreta Kraljevine Jugoslavije bio je Petko Miletić, koji se tada nalazio u kaznioni u Sremskoj Mitrovici. Jedini čovek koga su svi voleli i obožavali i koga su predlagali da bude generalni sekretar KPJ posle hapšenja Nižinskog tj. Gorkića. Hapšenje Gorkića namestio je Josip Broz koji je u tom trenutku bio u Parizu blagajnik Centralnog komiteta. Znači, on će podmetnuti Gorkiću. Probijena je linija i znalo se da u CK KPJ postoji engleski špijun. Taj špijun je glavom i bradom bio Josip Broz.

Da li je to Kominterna znala?

-I Rusi su već saznali da nešto u Parizu nije u redu. Međutim, Broz je preko Mrazovica imao dobru vezu s Moskvom. Preko Mrazovica, koga su zvali Aleksandar, dostavili su Manuilskom, sekretaru Kominterne, koji se bavio kadrovima i koji je inače imao dve slabosti alkohol i žene - negativan izveštaj o Gorkiću da je on taj koga Kominterna traži. Na 18 stranica Vladimir Velebit napisaće i pomoći Brozu da napišu tajno negativni izveštaj, na osnovu koga će Gorkića pozvati da dođe u Moskvu na raport. Posle tog raporta Gorkić se nije vratio. Međutim, za vreme građanskog rata u Španiji, znači te iste godine (Broz će boraviti tri puta u Španiji tajno), tamo će se u njega zaljubiti La Pasionarija, sekretar KP Španije.
 
Rodiće se ljubav na prvi pogled. Ono što je mene posebno interesovalo je Barselonski kongres komunista brigadista 1937. godine održan u avgustu koji je osporio predlog da Tito bude izabran za sekretara partije. Jer, Tito se sam nametao za sekretara partije i kongres je izglasao poverenje i dao predlog da to bude Petko Miletić, robijaš u Sremskoj Mitrovici. Svi kadrovi Srbi i Hrvati koji su tada glasali protiv Broza biće na enigmatičan način likvidirani, neki još dok borave u Španiji, a kasnije drugi dokusureni za vreme NOR. Među njima je Blagoje Parović, koga će ubiti Lajko Begović po naredbi Josipa Broza, zatim biće ubijani sukcesivno i svi drugi. I ubistvo čak i Marka Oreškovića je u vezi s tim, kao i ubistvo Pavlovića Čička legendarnog komuniste istočne Srbije i Prokuplja.

A Žikica Jovanović Španac?

- Žikica isto. Zbog toga što se zamerio Brozu Žikica je osuđen i ubistvo Žikičino trebalo je da izvede Jovanović Bradonja i to na predlog partijskog sekretara u tom delu Srbije. Taj čovek je bio Tanasije Mladenović. Ja se posle "divim" našim istoričarima koji tvrde da su neki navodno bili velike demokrate i veliki humanisti. Ne može se biti humanista krvavih ruku do lakata. Hoćete da kažete da je Tanasije Mladenović dao... - Da. Dao je saglasnost za ubistvo Žikice Jovanovića. Ko je izvršio ubistvo? - Bradonja je odbio da izvrši ubistvo. To Broz nikada Bradonji nije hteo da oprosti. I našao se ipak neko da ga ubije, našao se neko iz okoline, da ne kažem najbliže okoline, Tanasije je dao saglasnost, iako je sumnja išla prema Bradonji, a kasnije se proverom ispostavilo da nije. Ja sam imao prilike da se sretnem s tim čovekom koji je bio izuzetno hrabar. I tako je likvidirana čitava grupa kadrova, da naglasim - komunista idealista, nisu to bili komunisti slepci, nego oni koji su gajili ideale da stvaraju novi svet, novo društvo, svet socijalne pravde, humanosti, poverenja, poštenja, jedan svet u kome neće biti poniženih, ni uvređenih, ni zločina, ni patnje. Jedan san o utopiji, i oni su svi platili glavom.

Tako da su pravi kadrovi svi srpski, crnogorski, dalmatinski (i to se mora reći da je Dalmacija imala izuzetno dobre kadrove) svi su platili glavom. Svi koji su na putu napredovanja budućeg faraona Josipa Broza predstavljali smetnju, oni su likvidirani. Ali, ono što je ovaj veliki čudesni igrač, nenadmašni igrač, pravi pelivan svetske politike i pravi satana zločina uspevao uvek da angažuje druge ubice i da uvek on ostane sa strane, kao neki veliki otac, kao veliki majstor, koji drži lekcije svima. U toku rata on je uspeo da Engleze okrene protiv četnika - Evo, ja vam mogu reći da je za vreme konferencije na Jalti gospodin Idn, ministar inostranih poslova Engleske, bio protiv priznavanja Broza i pokreta. Pošto je Broz 1934. godine počeo da radi i za NKVD vi znate ko ga je uveo. To je čuveni zagrebački, da ne kažem svetski velemajstor general Krajačić, on ga je uveo, tako da on 1934. god. počinje da radi za NKVD. Zahvaljujući toj preporuci, on će stvoriti specijalno odeljenje, paukovu mrežu, koja neće raditi za Kominternu nego kao višestruki obaveštajac radiće i za Engleze. Oženivši se gospođom Zdenkom Haš, u Sloveniji, Mariborčankom, kćerkom uglednog advokata, on će početi da radi i za nemačku obaveštajnu službu.

Kako je to moguće? Kako je Broz uspevao da radi za više obaveštajnih službi?

- To uspevaju samo ljudi koji u sebi imaju posebni kod i on je tu u tim tzv. tamnim lavirintima bio suvereni gospodar. Zahvaljujući tome što je radio za Nemce, zahvaljujući tome što se sreo s Hitlerom u Pečuju, on neće biti likvidiran na Drvaru, u operaciji "Konjički skok" koja je imala za cilj uništenje komunističkih kadrova s naznakom "ne ubiti Tita".
 
Montiran proces Apisu 04.05.2009


Saslušanje je počelo 9. aprila 1946. Draža je ovako opisao svoj životni put:
"Zovem se Dragoljub Mihailović Draža. Rođen sam 27. aprila 1893. godine u Ivanjici, srez moravički, od oca Mihaila i majke Smiljane, rođene Petrović. Od bliže rodbine imam sestru Jelicu, sada u Beogradu. Braće nisam imao, sestra Milica umrla mi je 1905. godine. Bez oca sam ostao u drugoj godini starosti, a bez majke u sedmoj. Otac mi je bio sreski pisar u Ivanjici, a deda, koji se prezivao Petrović, bio je upravnik pošte u Požarevcu. Mati vodi poreklo iz seljačke porodice, iz sela Tisovice kod Nove Varoši." (Mihailović u ovom iskazu ne pominje da je imao ženu Jelicu i troje dece - sinove Branka i Vojislava i ćerku Gordanu. Branko i Gordana bili su u partizanima, a Vojislav je poginuo kao četnik 1945. na Zelengori.)
"Posle smrti oca prešao sam u Beograd kod babe po ocu i stričeva - Tome, koji je bio glavni upravnik telegrafa u Beogradu, Dragomira, koji je umro kao poručnik 1903. godine, Velimira, koji je poginuo u Prvom svetskom ratu kao potpukovnik, komandant 9. puka, i Vladimira, veterinarskog pukovnika, koji je umro u Beogradu 1929. Osnovnu školu i šest razreda gimnazije završio sam u Beogradu, a zatim stupio u vojnu akademiju.
"U balkanskim ratovima 1912. godine učestvovao sam prvo kao podnarednik - pitomac. Bio sam ađutant kod komandanta bataljona majora Borivoja Tomića. Učestvovao sam u ratu protiv Bugara 1913, kada sam postao potporučnik. Odlazim na produžavanje školovanja, ali kad je izbila pobuna u Albaniji, septembra 1913, odlazim u ovu zemlju. Krajem decembra iste godine vraćam se u Beograd, nastavljam vojnu akademiju, u kojoj ostajem sve do juna 1914. kada sam mobilisan. Kao vodnik u pešadijskoj četi prekobrojnog - pešadijskog puka, stupam u svetski rat. Učestvujem u svim borbama koje su se vodile protiv neprijatelja. Prešao sam Albaniju i zajedno sa srpskom vojskom stigao na Krf."

Kratko u gardi

Opisujući svoju biografiju isledniku, Draža je rekao da je na Đurđevdan 1916. sa srpskom vojskom prešao u Solun i da je učestvovao u proboju solunskog fronta. U borbi blizu Lerina bio je teško ranjen, u jurišu mitraljeskog odeljenja čiji je bio komandir. Odlazi u bolnicu u Solunu, ali krajem decembra, i pored ocene da više nije za stroj, dobrovoljno se vraća u svoju jedinicu i bori se sve do kraja rata iz koga izlazi kao poručnik. Odlikovan je sa dve zlatne i jednom srebrnom medaljom za hrabrost, ordenom belog orla sa mačevima IV i V reda i engleskim bojnim krstom, po izboru u celoj diviziji.
Pošto je naglasio da je bio simpatizer Dimitrija Apisa i da je bio zapostavljen, jer ga je progonio Josif Kostić zato što nije hteo da svedoči protiv svog pretpostavljenog komandanta bataljona, zbog čega je bio pred sudom i disciplinski kažnjen, Mihailović je rekao da je u septembru 1919. premešten u Kraljevu gardu, u kojoj je ostao samo četiri meseca.
Draža Mihailović opisuje isledniku incident zbog koga je izbačen iz Kraljeve garde:
"Novu 1920. godinu dočekao sam u kafani 'Sloboda' u društvu s gardijskim poručnikom Stevanom Buhanjickim, koji se držeći zdravicu dotakao boljševičke revolucije apostrofirajući da naša sloboda ima da dođe sa istoka. Moj drug je produžio zdravicu upućenu meni, a od susednog stola došla je pretnja građanina Svetozara Pribićevića. Ja sam izvadio revolver, stavio ga na sto i kazao: 'Da vidim ko je bolji Srbin od mene.' Ubacio sam metak u cev i pištolj držao pred sobom. Moj drug je produžio zdravicu, ali tada interveniše od susednog stola sudski potpukovnik Raka, čije prezime ne znam, a koji je poznat kao prljav čovek iz solunskog procesa, jer je bio lažni svedok protiv Apisa. Zbog onog događaja bio sam pod sudskim isleđenjem 40 dana, disciplinski kažnjen sa 15 dana zatvora i prognan u Skoplje."
Na pitanje islednika: "Jesu li vaše simpatije bile na strani oktobarske revolucije?", Draža je odgovorio: "Jesu."
U Skoplju je obavljao razne dužnosti, odakle je premešten u Niš, a iz Niša u Sarajevo. Godine 1921. konkursom je primljen u Višu školu Vojne akademije. Čin kapetana prve klase dobio je 1922. Školovanje je završio kao šesti u rangu, a zatim je pošao na pripreme za generalštabnu struku.

Ataše u Sofiji

Za vreme moje pripreme za generalštabnu struku, rekao je Draža isledniku, "radio sam godinu i po dana u obaveštajnom odeljenju Generalštaba kod šefa Petra Markovića. U nastavnom odeljenju radio sam šest meseci kod Emila Belića. Po završenoj pripremi, na ličnu intervenciju ministra vojske Dušana Trifunovića, koji me je zapazio kao najboljeg taktičara u školi, rasporedio me je u Dunavsku diviziju, ni po molbi, ni po protekciji, već po želji mog profesora u školi koji je postao ministar vojske. U 1927. godini preveden sam u Gardu sa činom majora, imao sam položaj načelnika štaba. Na ovom položaju ostajem do 1930, kada odlazim u Francusku na učenje jezika, gde ostajem šest meseci i dobijam čin potpukovnika. Po povratku iz Francuske postajem načelnik štaba Garde, gde ostajem do proleća 1935. Godinu dana bio sam komandant 3. bataljona pešadijskog puka Garde."
Odgovarajući na pitanje islednika: "Da li ste cenili i poštovali kralja Aleksandra?", Draža je rekao: "Od solunskog procesa imao sam rđavo mišljenje o kralju Aleksandru, jer sam smatrao da je proces zasnovan na potpuno lažnim osnovama. Ovakvo mišljenje o njemu zadržao sam sve do njegove pogibije, a njegovom pogibijom bio sam jako potresen. Bio mi je uvređen nacionalni ponos i žalio sam ga. Cenio sam starog kralja Petra kao velikog demokratu. Doba njegove vladavine smatrao sam najsrećnijim dobom srpske prošlosti."
Iz Garde Mihailović je premešten u ministarstvo vojske, gde dobija čin pukovnika. U junu 1935. odlazi u Sofiju za vojnog atašea, gde ostaje do maja 1936.

Kum obaveštajac

Iz Sofije sam", rekao je Draža isledniku, "premešten u Prag zbog afere sa prebacivanjem Damjana Velčeva iz Jugoslavije u Bugarsku, koji je pokušao da digne ustanak u Bugarskoj. Ja u to nisam bio umešan. Prebacivanje je organizovao Ika Panić preko svog kuma koji je bio obaveštajni oficir u ministarstvu vojske, a ja sam samo znao da će on doći u Bugarsku i o tome izvestio svoju komandu. Naravno, sa simpatijama sam posmatrao dolazak Velčeva u Bugarsku, jer sam bio u vezi sa bugarskim oficirima iz vojne lige koji su bili protiv dinastije Koburga."
Pukovnik Mihailović nije se dugo zadržao ni u Pragu. Boravio je tamo do maja 1937. "U Pragu su me primili krajnje bratski i preda mnom nisu imali nikakvih tajni. Ja sam im bio zaista prijatelj. Međutim, Stojadinović je vodio drugu politiku i njegov predstavnik Vasilije Protić nije imao drugo nego neprijateljsko držanje prema Česima. Razlog mog odlaska iz Praga bio je taj što je Marić (general, ministar vojske i mornarice) imao nameru da dovede svoga zeta, s tim što će nekoliko meseci zastupati sledećeg vojnog atašea."
Posle Praga, pukovnik Mihailović raspoređen je na dužnost načelnika štaba Dravske divizije u Ljubljani i na tom položaju ostao je do proleća 1938. godine.
Zatim je preuzeo komandu puka u Celju. Tu dužnost je obavljao do proleća 1939, kada je prešao za načelnika štaba utvrđenja kod generala Rupnika. Posle nekoliko meseci ponovo odlazi na novu dužnost. Mihailović je to isledniku ovako objasnio: "Po traženju klerikalaca, bana Natlačena, pod izgovorom da sam pogoršao odnose sa Nemcima, otišao sam u jesen 1939. za nastavnika Više škole Vojne akademije, gde sam predavao taktiku u generalštabnoj školi, a strategiju u Višoj školi."

MOSTAR PO KAZNI
Kao nastavnik Vojne akademije, pukovnik Mihailović radio je samo četiri meseca. Početkom marta 1940. postavljen je za načelnika opšteg odeljenja vrhovne vojne inspekcije, koja je, kako kaže, "imala zadatak da u pogledu nastave uvede novine u vojnoj nauci i našoj vojsci".
"Ova novoosnovana vojna inspekcija", ističe Mihailović, "zamišljena je za račun kneza Pavla. Kad se on povuče u slučaju punoletstva kralja, trebalo je da bude komandant vrhovne vojne inspekcije, zapravo kao inspektor vojske, kako bi vojsku držao u ruci, pošto je to radio i kralj Milan kao komandant aktivne vojske za vreme vladavine svog sina. U ovoj inspekciji odmah sam došao u sukob, jer mi je onemogućeno da provedem novine u našoj vojsci. Napao sam strahovito zastarelost naše vojske. To je bio razlog da budem smenjen... Tada odlazim u Mostar za načelnika štaba primorske armije, koja je smatrana mestom za kažnjene oficire."

STENOGRAM SA SUĐENjA
IZ knjige Jovana Kesara i Dragoja Lukića ”Ne osećam se krivim”, u kojoj je prvi put štampan integralni stenogram sa suđenja Draži Mihailoviću, ”Novosti” objavljuju delove koji govore o tome kako su pripadnici KNOJ u noći između 12. i 13. marta 1946. uhvatili vođu četničkog pokreta, šta su o tome rekli Aleksandar Ranković i Draža Mihailović, kako je Draža opisao svoj životni put i način na koji ga je izdao Kalabić i kako je prvi gerilac Evrope streljan 15. jula 1946. godine.
(Nastaviće se)

http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=16&status=jedna&datum=2009-05-04%2017:59:57&feljton=7132
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Sensei
Трамп каже да очекује да ће Маск пронаћи милијарде расипања у Пентагону
2
Odgovora
30
Pregleda
401
AleksaJ
AleksaJ
M
Да ли ће Гробари изазвати нереде на митингу 12. априла?
Odgovora
3
Pregleda
202
skura58
skura58
M
Efekat spoljnog neprijatelja
2
Odgovora
29
Pregleda
330
Meliot
M

Back
Top