Спартак

Khal Drogo

Veoma poznat
Poruka
12.918
На крсти постоји тек једна тема Spartakov ustanak, ако ми код претраживања није нека промакла, посвећена овом изванредном човјеку, која је замрла још 2006.године гдје у неколико постова није ништа речено те сам мишљења да је боље отворити нову тему него обновити наведену.
У питању је по мени једна од најважнијих личности свјетске историје, не толико важна по достигнућима за живота, него више због онога што симболизује. А симболизује идеале слободе, посвећености узвишеним циљевима, и прича о човјеку који је пркосио угњетачима свог времена, пркосио постојећем систему вриједности и доктрини "ко јачи, тлачи", човјека чији лик и дјело бејаху надахнуће многим потлаченим народима и сталежима и човјека који свакако заслужује тему на крсти

Спартак (енгл.википедија овдје) је упамћен као вођа побуњених робова, у устанку који је трајао 73.-71.године п.н.е. и који је уздрмао Римску републику
spartacus-d-71-bc-granger.jpg

Спартак је рођен могуће око 111.године п.н.е или око 103.године п.н.е, у Тракији, вјероватно као припадник племена Меди који су живјели на граници Римске републике,
Плутарх описује Спартака као "Трачанина номадског поријекла", Апијан из Александрије пише како је Спартак као младић био на силу одведен у римску војску одакле је дезертириа и придружио се побуњеним Трачанима. Луције Анеј Флор наводи како је након пар година безуспјешне борбе против римских легија био ухваћен, те послат у каменолом или рудник, након чега је издвојен због физичке снаге и вјештине те обучаван за гладијатора.
У гладијаторској школи (ludus) поред града Капуе, која је у власништву Лентулуса Батјатуса, Спартак је обучен за мурмила, односно тешко оклопљеног борца у арени.

Године 73. п. н. е. Спартак је повео између 50-70 гладијатора у бијег, Ослобођени робови су за вође изабрали Спартака, заједно са два келтска бивша роба, Криксом и Еномајом. Бјекство робова је прерасло убрзо у устанак, током којег су устаници похарали подручје Капуе и поразили римске трупе које су послате да их угуше, док се на крају нису повукли на лакше брањив простор планине Везув

Устанак, познат као трећи робовски рат или Спартаков рат, трајао је двије и по године од 73. године п. н. е.. - 71. године п. н. е., и поприлично је уздрмао срце Римске републике, провинцију Италију.
У почетку неорганизована група од око 70 гладијатора, која се утаборила подно Везува одакле је пљачкала и планирала већу побуну у неколико мјесеци прерасла је у мноштво од око 70.000 душа, што одбјеглих робова што слободних римских грађана, мушкараца и жена, младих и старих. Већину Спартакове војске чинили су робови, Келти, Илири, Трачани и ини, мањи део слободни грађани Рима, тако потлачени и притиснути сиромаштвом,
Гладијатора у самој војсци побуњеника било је око 2.000 и они су једини могли колико толико парирати римским легијама.
Са друхе стране, Рим није правовремено одговорио, римска војска бјеше распршена, заузета побуном Серторија Квинта у Хиспанији 77.године п. н. е., те Трећим митридатским ратом у Понтском краљевству. Разлог је и римска ароганција јер устанак робова није сматран војним него више унутрашњо-политичким проблемом.
Због тога је у првој реакцији послат само претор Гај Клаудије Глабер, који је опсјео Спартаков логор на Везуву у нади како ће се изгладнели робови сами предати. Устаници су се потајно спустили импровизованим конопцима са литице и напали небрањени римски логор побивши већину војника. Спартак је надолазећу зиму искористио за попуну придошлицама добровољциа из околног подручја приликом напада на мјеста као што су Нола, Ночера Инфериоре, Туриј и Метапонто.

У прољеће 72.године п.н.е устаници су се почели кретати према сјеверу, те је Римски сенат послао двије војске под вођством два конзула, Луција Гелија Публикола и Гнеја Корнелија Лентула Клодијана. Гелије је побиједио једног од вођа робова, Крикса, и његових 3.000 присталица код Апулије, а потом је кренуо на сјевер у потјеру за Спартаковим снагама. Гелије и Лентул су канили опколити Спартакове снаге у Цисалпинској Галији, међутим, Спартак побјеђује Лентулове легије, а након тога побјеђује и Гелијеве единице.
Два најважнија историјска извора, Плутарх и Апијан, наводе различит ток ових борби, али се слажу у исходу, процјењује се да су Спартакове снаге поразиле у ова два окршаја римску војну силу снаге 18.000 војника, користећи и фактор изненађења извршивши напад у рану зору.

Након ових успјеха Спартак је планирао да устаници напусте римско подручје и оду прво у слободни део Тракије, а потом у подручје Мале Азије. Међутим, војска се раздијелила тако што су Келти, њих око 20.000, изабрали пљачку и разарање римских подручја. Спартак се са остатком, који је порастао током времена на око 50.000 робова, запутио према Бриндисију одакле је требало да бродовима киликијских гусара одведе своју војску робова ка слободи. Сенат је у паници понудио Марку Лицинију Красу, најбогатијем и најутицајнијем човјеку тог вреена, сву власт ако ријеши проблем побуне робова. Красу је на располагање дато 8 римских легија које су биле у средњој и северној Италији, сила од 40.000 легионара.

Плутарх пише да је Спартак преговарао са киликијским гусарима о превозу војске од 2.000 устаника на Сицилију, одакле је планирао да настави устанак и опскрбити се појачањима ослобођених робова. Међутим, након што су узели новац гусари су га заје.бали, вјероватно су били подмићени од стране Рима да изиграју Спартака.
Спартаку није преостало ништа друго него да се са крајњег југа Апенинског полуострва покуша пробити рема сјеверу гдје су му на путу стајале Красове легије, а сенат је позвао и Гнеја Помпеја "Великог” из Шпаније да са својим легијама пође на југ Италије и удари Спартакове снаге с леђа.
Спартак је све своје снаге распоредио наспрам Красових легија, војска робова се храбро борила, битка дуго бјеше неизвјесна, али доласком легија Помпеја Великог робовска војска била је разбијена и уништена. Око 55.000 робова је масакрирано током устанка, а заробљених око 6.000 робова разапето уз Апијски пут.
1280px-Fedor_Bronnikov_002.jpg

Распети робови, Фјодор Броников, слика из 1878.године

Тиме је у крви угушена Спартакова побуна, но Рим је био уздрман. Остало је сјећање на Спартаков устанак, нарушен је задати систем вриједности са строгом подјелом на привилеговане ипотлачене, посејана је клица идеала слободе, борбе против тираније, Спартаков дух преживјеће у будућим вијековима и биће водиља бројним потлаченим и угњетаваним колективитетима да протв неправде и тлачитеља треба устати.

Толико у уводном посту, како тема заживи, написаће се још која.
 
На крсти постоји тек једна тема Spartakov ustanak, ако ми код претраживања није нека промакла, посвећена овом изванредном човјеку, која је замрла још 2006.године гдје у неколико постова није ништа речено те сам мишљења да је боље отворити нову тему него обновити наведену.
У питању је по мени једна од најважнијих личности свјетске историје, не толико важна по достигнућима за живота, него више због онога што симболизује. А симболизује идеале слободе, посвећености узвишеним циљевима, и прича о човјеку који је пркосио угњетачима свог времена, пркосио постојећем систему вриједности и доктрини "ко јачи, тлачи", човјека чији лик и дјело бејаху надахнуће многим потлаченим народима и сталежима и човјека који свакако заслужује тему на крсти

Спартак (енгл.википедија овдје) је упамћен као вођа побуњених робова, у устанку који је трајао 73.-71.године п.н.е. и који је уздрмао Римску републику
Pogledajte prilog 1260641
Спартак је рођен могуће око 111.године п.н.е или око 103.године п.н.е, у Тракији, вјероватно као припадник племена Меди који су живјели на граници Римске републике,
Плутарх описује Спартака као "Трачанина номадског поријекла", Апијан из Александрије пише како је Спартак као младић био на силу одведен у римску војску одакле је дезертириа и придружио се побуњеним Трачанима. Луције Анеј Флор наводи како је након пар година безуспјешне борбе против римских легија био ухваћен, те послат у каменолом или рудник, након чега је издвојен због физичке снаге и вјештине те обучаван за гладијатора.
У гладијаторској школи (ludus) поред града Капуе, која је у власништву Лентулуса Батјатуса, Спартак је обучен за мурмила, односно тешко оклопљеног борца у арени.

Године 73. п. н. е. Спартак је повео између 50-70 гладијатора у бијег, Ослобођени робови су за вође изабрали Спартака, заједно са два келтска бивша роба, Криксом и Еномајом. Бјекство робова је прерасло убрзо у устанак, током којег су устаници похарали подручје Капуе и поразили римске трупе које су послате да их угуше, док се на крају нису повукли на лакше брањив простор планине Везув

Устанак, познат као трећи робовски рат или Спартаков рат, трајао је двије и по године од 73. године п. н. е.. - 71. године п. н. е., и поприлично је уздрмао срце Римске републике, провинцију Италију.
У почетку неорганизована група од око 70 гладијатора, која се утаборила подно Везува одакле је пљачкала и планирала већу побуну у неколико мјесеци прерасла је у мноштво од око 70.000 душа, што одбјеглих робова што слободних римских грађана, мушкараца и жена, младих и старих. Већину Спартакове војске чинили су робови, Келти, Илири, Трачани и ини, мањи део слободни грађани Рима, тако потлачени и притиснути сиромаштвом,
Гладијатора у самој војсци побуњеника било је око 2.000 и они су једини могли колико толико парирати римским легијама.
Са друхе стране, Рим није правовремено одговорио, римска војска бјеше распршена, заузета побуном Серторија Квинта у Хиспанији 77.године п. н. е., те Трећим митридатским ратом у Понтском краљевству. Разлог је и римска ароганција јер устанак робова није сматран војним него више унутрашњо-политичким проблемом.
Због тога је у првој реакцији послат само претор Гај Клаудије Глабер, који је опсјео Спартаков логор на Везуву у нади како ће се изгладнели робови сами предати. Устаници су се потајно спустили импровизованим конопцима са литице и напали небрањени римски логор побивши већину војника. Спартак је надолазећу зиму искористио за попуну придошлицама добровољциа из околног подручја приликом напада на мјеста као што су Нола, Ночера Инфериоре, Туриј и Метапонто.

У прољеће 72.године п.н.е устаници су се почели кретати према сјеверу, те је Римски сенат послао двије војске под вођством два конзула, Луција Гелија Публикола и Гнеја Корнелија Лентула Клодијана. Гелије је побиједио једног од вођа робова, Крикса, и његових 3.000 присталица код Апулије, а потом је кренуо на сјевер у потјеру за Спартаковим снагама. Гелије и Лентул су канили опколити Спартакове снаге у Цисалпинској Галији, међутим, Спартак побјеђује Лентулове легије, а након тога побјеђује и Гелијеве единице.
Два најважнија историјска извора, Плутарх и Апијан, наводе различит ток ових борби, али се слажу у исходу, процјењује се да су Спартакове снаге поразиле у ова два окршаја римску војну силу снаге 18.000 војника, користећи и фактор изненађења извршивши напад у рану зору.

Након ових успјеха Спартак је планирао да устаници напусте римско подручје и оду прво у слободни део Тракије, а потом у подручје Мале Азије. Међутим, војска се раздијелила тако што су Келти, њих око 20.000, изабрали пљачку и разарање римских подручја. Спартак се са остатком, који је порастао током времена на око 50.000 робова, запутио према Бриндисију одакле је требало да бродовима киликијских гусара одведе своју војску робова ка слободи. Сенат је у паници понудио Марку Лицинију Красу, најбогатијем и најутицајнијем човјеку тог вреена, сву власт ако ријеши проблем побуне робова. Красу је на располагање дато 8 римских легија које су биле у средњој и северној Италији, сила од 40.000 легионара.

Плутарх пише да је Спартак преговарао са киликијским гусарима о превозу војске од 2.000 устаника на Сицилију, одакле је планирао да настави устанак и опскрбити се појачањима ослобођених робова. Међутим, након што су узели новац гусари су га заје.бали, вјероватно су били подмићени од стране Рима да изиграју Спартака.
Спартаку није препстало ништа друго него да се са крајњег југа Апенинског полуострва покуша пробити рема сјеверу гдје су му на путу стајале Красове легије, а сенат је тада позвао и Гнеја Помпеја "Великог” из Шпаније да са својим легијама пође на југ Италије и удари Спартакове снаге с леђа.
Спартак је све своје снаге распоредио наспрам Красових легија, војска робова се храбро борила, ток битке је дуги био је неизвјестан, али доласком легија Помпеја Великог робовска војска била је разбијена и уништена. Око 55.000 робова је масакрирано током устанка, а заробљених око 6.000 робова разапето уз Апијски пут.
Pogledajte prilog 1260643
Распети робови, Фјодор Броников, слика из 1878.године

Тиме је у крви угушена Спартакова побуна, но Рим је био уздрман. Остало је сјећање на Спартаков устанак, нарушен је задати систем вриједности са строгом подјелом на привилеговане ипотлачене, посејана је клица идеала слободе, борбе против тираније, Спартаков дух преживјеће у будућим вијековима и биће водиља бројним потлаченим и угњетаваним колективитетима да протв неправде и тлачитеља треба устати.

Толико у уводном посту, како тема заживи, написаће се још која.
Кроз историју има и постоји много корисних значајности по којима се меродавно удељује ширина локализованих истинитости, не мари то што један извор је исти информација, већ је добро пронаћи оне оргиналне информације.
Јер информационалне глобалистичке претраге увек доведу до једно.
Е сад, менњ интересује, који старији филозоф или ужаватењ је описивао спартака?
И веродостојни филмови... Их, па то би се имало претраге па макар за годину дана посветити спартаку
 
Мислио сам то написати касније но како је форумаш у горњем посту начео ту проблематику да се напише која. Код описа догађаја, личности ,као и обраде кроз умјетност, сликарство или филм, не треба занемарити политичку позадину и робовање постојећем систему вриједности, гдје је упитно колико је "пожељно" глорификовати или афирмисати неке личности.
У сликарству рецимо кроз историју сликари би нашли често инспирацију у историјским личностима, или библијским мотивима, о Клеопатри имамо десетине умјетниких слика, чак је и Томирида колико год мотиви били морбидни бича честа инспирација умјетницима. Умјетничких слика са темом Спартака није остало, ако су и насликане (а извјесно јесу) нису "преживјеле", из ипак разумљивх разлога, није кроз прошлост било пожељно афирмисати борбу против привилегованих и тлачитеља.

Када је филм који обрађује историјске теме у питању ту имамо два аспекта, умјетничку вриједност филма и вјеродостојност. Код вјеродостојности некад нису усаглашена ни мишљења историчара, такође ту су у предности филмови новије продукције него они 60их или 70их јер су у међувремену одбачене неке заблуде, предрасуде а и новија историја и новија сазнања су дали нови поглед на историјске личности и догађаје.
Спартак је обрађен кроз више дугометражних играних фимова и серија, Кроз тему ћу се осрнути на неке.
У овој објави ћу се осврнути на најпознатији филм "Spartacus (1960)"
Кроз који је Стенли Кјубрик веома афирмативно испричао Спартакову причу. Када је вјеродостојнт у питању, може се наћи доста замјерки али ваља имати на уму да је филм рађен прије 62 године када се робовало постављеном калупуу а и неким заблудама (и гдје су Римљани приказивани какви ипак никако нису били) код обраде историјских тема.

Ипак и код афирмације Спартакове животне приче кроз филм глобална империја узвраћа ударац кроз серију од три сезоне Spartacus: Blood and Sand (2010-13) кроз коју су изопачили и оскрнавили све што се могло, толико је то банализовано, изопачено приказано, од говора, начина живота, вриједносног система, "обогаћено" порнографијом, развратом, обавезном хомосексуализацијом, хорор елементима гдје свака 3 минута пршти крв и лете одсјечени удови, и начин како је обрађена тема није ништа друго до скрнављење и силовање историје. Што је уосталом и сврха поменуте серије.
 
Poslednja izmena:
Кроз историју има и постоји много корисних значајности по којима се меродавно удељује ширина локализованих истинитости, не мари то што један извор је исти информација, већ је добро пронаћи оне оргиналне информације.
Јер информационалне глобалистичке претраге увек доведу до једно.
Е сад, менњ интересује, који старији филозоф или ужаватењ је описивао спартака?
И веродостојни филмови... Их, па то би се имало претраге па макар за годину дана посветити спартаку
Plutarh, Apijan, Salust, Livije. Ima ih još u knjizi "Spartacus and the slave wars: A brief history with documents". Imaš zapisi rimskih pisaca koji se tiču i drugih robovskih ustanaka, a ne samo Spartakovog

https://archive.org/details/SpartacusAndTheSlaveWarsABriefHistoryWithDocuments/page/n1/mode/2up
 
О Спартаку су свједочанство оставили и писали аутори који номинално припадају страни против које је дигао устанак. Самим тим очекивати је тенденциозност и да га у некој мјери оцрне. Ипак то баш и није случај.
О Спартаковом устанку или Спартаковом рату како се често назива најопширније извјештаје оставили су Апијан (овдје) и Плутарх у својој књизи Красов живот, поглавља 8-11 (овдје и овдје)
У спојлеру прилажем Плутархову књигу поглавља 8-9
8 1 The insurrection of the gladiators and their devastation of Italy, which is generally called the war of Spartacus, had its origin as follows. A certain Lentulus Batiatus had a school of gladiators at Capua, most of whom were Gauls and Thracians. Through no misconduct of theirs, but owing to the injustice of their owner, they were kept in close confinement and reserved for gladiatorial combats.
2 Two hundred of these planned to make their escape, and when information was laid against them, those who got wind of it and succeeded in getting away, seventy-eight in number, seized cleavers and spits from some kitchen and sallied out. On the road they fell in with waggons conveying gladiators' weapons to another city; these they plundered and armed themselves. Then they took up a strong position and elected three leaders. The first of these was Spartacus, a Thracian of Nomadic stock,a possessed not only of great courage and strength, but also in sagacity and culture superior to his fortune, and more Hellenic than Thracian.
3 It is said that when he was first brought to Rome to be sold, a serpent was seen coiled about his face as he slept, and his wife, who was of the same tribe as Spartacus, a prophetess, and subject to visitations of the Dionysiac frenzy, declared it the sign of a great and formidable power which would attend him to a fortunate issue. This woman shared in his escape and was then living with him.

9 1 To begin with, the gladiators repulsed the soldiers who came against them from Capua, and getting hold of many arms of real warfare, they gladly took these in exchange for their own, casting away their gladiatorial weapons as dishonourable and barbarous. Then Clodius the praetor was sent out from Rome against them with three thousand soldiers, and laid siege to them on a hill which had but one ascent, and that a narrow and difficult one, which Clodius closely watched;
2 everywhere else there were smooth and precipitous cliffs. But the top of the hill was covered with a wild vine of abundant growth, from which the besieged cut off the serviceable branches, and wove these into strong ladders of such strength and length that when they were fastened at the top they reached along the face of the cliff to the plain below. On these they descended safely, all but one man, who remained above to attend to the arms. When the rest had got down, he began to drop the arms, and after he had thrown them all down, got away himself also last of all in safety.
3 Of all this the Romans were ignorant, and therefore their enemy surrounded them, threw them into consternation by the suddenness of the attack, put them to flight, and took their camp. They were also joined by many of the herdsmen and shepherds of the region, sturdy men and swift of foot, some of whom they armed fully, and employed others as scouts and light infantry.
4 In the second place, Publius Varinus, the praetor, was sent out against them, whose lieutenant, a certain Furius, with two thousand soldiers, they first engaged and routed; then Spartacus narrowly watched the movements of Cossinius, who had been sent out with a large force to advise and assist Varinus in the command, and came near seizing him as he was bathing near Salinae.
5 Cossinius barely escaped with much difficulty, and Spartacus at once seized his baggage, pressed hard upon him in pursuit, and took his camp with great slaughter. Cossinius also fell. By defeating the praetor himself in many battles, and finally capturing his lictors and the very horse he rode, Spartacus was soon great and formidable; but he took a proper view of the situation, and since he could not expect to overcome the Roman power, began to lead his army toward the Alps, thinking it necessary for them to cross the mountains and go to their respective homes, some to Thrace, and some to Gaul.
6 But his men were now strong in numbers and full of confidence, and would not listen to him, but went ravaging over Italy. It was now no longer the indignity and disgrace of the revolt that harassed the senate, but they were constrained by their fear and peril to send both consuls into the field, as they would to a war of the utmost difficulty and magnitude.
7 Gellius, one of the consuls, fell suddenly upon the Germans, who were so insolent and bold as to separate themselves from the main body of Spartacus, and cut them all to pieces; but when Lentulus, the other consul, had surrounded the enemy with large forces, Spartacus rushed upon them, joined battle, defeated the legates of Lentulus, and seized all their baggage. Then, as he was forcing his way towards the Alps, he was met by Cassius, the governor of Cisalpine Gaul, with an army of ten thousand men, and in the battle that ensued, Cassius was defeated, lost many men, and escaped himself with difficulty.
[8.1] Побуна гладијатора и њихово пустошење Италије, које је опште познато као Спартаков рат, почело је на слиједећи начин.
Човек по имену Лентулус Батијатус имао је у Капуи школу гладијатора . Већина њих су били Келти и Трачани. Нису учинили ништа лоше, али су, једноставно због окрутности свог власника, држани у строгом затвору све док није дошло вријеме да се упусте у борбу.

[8.2] Њих двије стотине планирало је побјећи, али њихов план је откривен и само седамдесет осам, који су схватили да је план разоткривен, успјело је на вријеме побечи, наоружани сатарама и ражњевима које су заплијенили у кухињи. На путу су наишли на товар који је носио оружје за гладијаторе у други град и тако се наоружали.
Затим су заузели јаку позицију и изабрали три лидера. Први од њих је био Спартак. Он је био Трачанин номадског поријекла посједовао је не само велику храброст и снагу, већ и мудрост и културу која је била много више него ли је очекивати сходно његовом поријеклу и бјеше више као Хелен него као Трачанин.

[8.3] Кажу да је, када је први пут одведен у Рим да га продају, виђена змија омотана око његове главе док је спавао и његова жена, која је потицала из истог племена и била је пророчица која је била опсједнута лудилом Диониза, прорекла је да овај знак значи да ће стећи велику и страшну моћ која ће се несрећно завршити. Ова жена је учествовала у његовом бекству и тада је живјела са њим.

[9.1] Прво су, дакле, гладијатори савладали војнике који су из Капуе кренули на њих. дочепавши се многих оруђа и оружја за право ратовања, радо су их узимали у замјену за своје, одбацивши своје гладијаторско оружје као нечасно и варварско. Тада је претор Клодије послат против њих из Рима са три хиљаде војника, и опсади их на брду које је имало само један успон, и то узак и тежак, које је Клодије помно посматрао

[9.2] у сваком другом правцу није било ничега осим стрмоглавих литица. Врх брда је, међутим, био прекривен дивљом лозом и од њих су побуњеници одсјецали све гране које су им биле потребне, а затим их увијали у јаке мердевине које су биле довољно дугачке да дођу са врха, гдје су биле причвршћене, од врха литице према доље до подножја. Уз њих су се безбједно спустили, сви осим једног човека, који је остао на врху да брине о оружју. Када је завршио свој задатак, спустио се посљедњи и безбједно стигао до равнице.

[9.3] Римљани нису знали ништа о свему томе, па су гладијатори могли да заобиђу иза њих и да их збуне неочекиваним нападом, прво их разбивши, а затим заузевши њихов логор.
Придружили су им се и многи пастири из регије, чврсти људи и брзоноги, од којих су неке потпуно наоружали, а друге запослили као извиђаче и лаку пешадију.
.
[9.4] Другу експедицију против побуњеника предводио је претор Публије Варин. Побуњеници су прво савладали и разбили контигент од 2.000 људи под његовим замјеником извјесним Фуријем. Затим је Спартак посматрао кретање Косинија оји је био послат са великим снагама да помогне Варину и да с њим подијели одговорност командовања. Спартак је помно посматрао његове покрете и скоро га је ухватио док се купао у близини Салинае.

[9.5] Косиније је једва побјегао са великим потешкоћама, а Спартак је заплијенио сав његов пртљаг, снажно га притиснуо у потјери и заузео његов логор уз велики покољ. И Косиније је био међу онима који су пали.. Побиједивши самог претора у многим биткама, и коначно заробивши његове ликторе и самог коња на коме је јахао,
У то вријеме Спартак је овладао великом и страшном силом, али није изгубио разум, добро је сагледао ситуацију и пошто није могао очекивати да ће савладати римску моћ, почео је да води своју војску према Алпима, сматрајући да је неопходно да пређу планине и оду својим домовима, неки у Тракију , а неки у Галију.

[9.6] Његови људи, међутим, нису хтјели да га послушају. Били су бројно јаки и пуни самопоуздања, харали су по Италији пустошећи све што им се нађе на путу.
Сада више није била само срамота због побуне која је узнемиравала сенат, већ су били обузети својим страхом и нигућом погибијом, одлучују да пошаљу оба конзула у акцију, као што би то учинили током највеће опасности.и рату који је најтеже водити.

[9.7] Један од конзула, Гелије, изненада је напао и потпуно уништио германски контингент Спартакових трупа, који су у свом дрском самопоуздању кренули сами и изгубили везу са осталима; али када је Лентул, други конзул, опколио непријатеља великим снагама, Спартак се окренуо у напад, укључио се у битку, поразио Лентулове генерале и заробио сву њихову опрему.
Затим је кренуо даље према Алпима и суочио се са Касијем, гувернером Цисалпинске Галије, са војском од 10.000 људи. У бици која је услиједила Касије је поражен и, након што је изгубио много својих људи, успио је побјећи спашавајући сопствени живот.
Кроз која Плутарх описује узроке, почетак и замах побуне. За Спартака пише да је био Трачанин номадског поријекла, да је посједовао не само велику храброст и снагу, већ и мудрост и културу која је била много већа него ли је очекивати сходно скромном поријеклу и да бјеше више као Хелен него као Трачанин.
У наставку описује ток ратовања, при чему наглашава Спартакову мудрост, проницљивост и умијеће током окршаја, може се рећи да је Плутарх прилично афирмативно писао о Спартаку, колико је већ могуће о непријатељу Рима. Могуће има мало и до чињенице што Плутарх бјеше Беочанин, Хелен (као и Апијан) и да има мало и до тог латинско-хеленског ривалитета који је тињао свих тих вијекова, али и тај опис, као и чињеница да је успио са војском необучених робова поразити у више наврате врхунски обучени римски ратни строј, говори нам да је Спартак био по свему фасцинатна личност.
 
Poslednja izmena:
Zasto proucavati Spartaka?
I celu istoriju?
Dobro da nisi politicar inace bi ti se istorija odbila od glavu.
Sta mozemo da na osnovu toga naucimo?
Od izreka o istoriji najviše mi se dopada Hegelova da iz istorije možemo naučiti da od nje niko ništa nije naučio. :mrgreen:

I baš zato treba vreme posvetiti proučavanju istorije. Sem pokušaja da se čovek približi samoj objektivnoj istini, što se u pojedinom istorijskom trenutku zaista desilo, zašto, kako, ko su bili učesnici itd, postoje i psihološki, moralni, politički pa i ekonomski razlozi. U vezi Spartaka, njegov profil ličnosti se često proučava kao primer autsajdera koji je iskoristio povoljnu okolnost i napravio neočekivan uspeh. Pre njega je samo Hanibal tako uzdrmao Rimsko carstvo.

Sa druge strane, i njegov neuspeh je predmet proučavanja. Šta je trebao učiniti, zašto je oklevao, koliko je njegova vojska zaista bila koherentan tim, ujedinjen disciplinom ili je Spartak bio trenutni vođa veoma razjedinjenih grupacija nezadovoljnog stanovništva tadašnjeg Apeninskog poluostrva.

Serija o Spartaku od pre par godina imala je dobru stranu (možda baš zbog uplitanja sexa i politike u sam film- nešto kao Kuća od karata Rimskog carstva:mrgreen:) da ponovo probudi interesovanje za Spartaka, vremenski period u kom je živeo i okolnosti u kojima se desio njegov ustanak, a profesori u Americi su često koristili taj interes da bi taj interes okrenuli ka boljem izučavanju tih okolnosti u okviru predmeta koji su predavali.
 
Документарац кроз који нам аутори покушавају дочарати истинитији и реалистичнији приказ који се крије иза мита о човјеку који је и данас легенда.
 
О развоју побуне, наставку борби и коначном обрачуну који ће имати епилог у слому Спартакове побуне поред Апијана свједочанство нам оставља Плутарх у својој књизи Красов живот (овдје и овдје) поглавља 10-11, које прилажем у спојлеру;
10 1 On learning of this, the Senate angrily ordered the consuls to keep quiet, and chose Crassus to conduct the war, and many of the nobles were induced by his reputation and their friendship for him to serve under him. Crassus himself, accordingly, took position on the borders of Picenum, expecting to receive the attack of Spartacus, who was hastening thither; and he sent Mummius, his legate, with two legions, by a circuitous route, with orders to follow the enemy, but not to join battle nor even to skirmish with them.
2 Mummius, however, at the first promising opportunity, gave battle and was defeated; many of his men were slain, and many of them threw away their arms and fled for their lives. Crassus gave Mummius himself a rough reception, and when he armed his soldiers anew, made them give pledges that they would keep their arms. Five hundred of them, moreover, who had shown the greatest cowardice and been first to fly, he divided into fifty decades, and put to death one from each decade, on whom the lot fell, thus reviving, after the lapse of many years, an ancient mode of punishing the soldiers.
3 For disgrace also attaches to this manner of death, and many horrible and repulsive features attend the punishment, which the whole army witnesses.
When he had thus disciplined his men, he led them against the enemy. But Spartacus avoided him, and retired through Lucania to the sea. At the Straits, he chanced upon some Cilician pirate craft, and determined to seize Sicily. By throwing two thousand men into the island, he thought to kindle anew the servile war there, which had not long been extinguished, and needed only a little additional fuel.
4 But the Cilicians, after coming to terms with him and receiving his gifts, deceived him and sailed away. So Spartacus marched back again from the sea and established his army in the peninsula of Rhegium. Crassus now came up, and observing that the nature of the place suggested what must be done, he determined to build a wall across the isthmus, thereby at once keeping his soldiers from idleness, and his enemies from provisions.
5 Now the task was a huge one and difficult, but he accomplished and finished it, contrary to all expectation, in a short, running a ditch from sea to sea through the neck of land •three hundred furlongs in length and fifteen feet in width and depth alike. Above the ditch he also built a wall of astonishing height and strength.
6 All this work Spartacus neglected and despised at first; but soon his provisions began to fail, and when he wanted to sally forth from the peninsula, he saw that he was walled in, and that there was nothing more to be had there. He therefore waited for a snowy night and a wintry storm, when he filled up a small portion of the ditch with earth and timber and the boughs of trees, and so threw a third part of his force across.

11 1 Crassus was now in fear lest some impulse to march upon Rome should seize Spartacus, but took heart when he saw that many of the gladiator's men had seceded after a quarrel with him, and were encamped by themselves on a Lucanian lake. This lake, they say, changes from time to time in the character of its water, becoming sweet, and then again bitter and undrinkable. Upon this detachment Crassus fell, and drove them away from the lake, but he was robbed of the slaughter and pursuit of the fugitives by the sudden appearance of Spartacus, who checked their flight.
2 Before this Crassus had written to the senate that they must summon Lucullus from Thrace and Pompey from Spain, but he was sorry now that he had done so, and was eager to bring the war to an end before those generals came. He knew that the success would be ascribed to the one who came up with assistance, and not to himself. Accordingly, in the first place, he determined to attack those of the enemy who had seceded from the rest and were campaigning on their own account (they were commanded by Caius Canicius and Castus), and with this in view, sent out six thousand men to preoccupy a certain eminence, bidding them keep their attempt a secret.
3 And they did try to elude observation by covering up their helmets, but they were seen by two women who were sacrificing for the enemy, and would have been in peril of their lives had not Crassus quickly made his appearance and given battle, the most stubbornly contested of all; for although he slew twelve thousand three hundred men in it, he found only two who were wounded in the back. The rest all died standing in the ranks and fighting the Romans.
4 After the defeat of this detachment, Spartacus retired to the mountains of Petelia, followed closely by Quintus, one of the officers of Crassus, and by Scrophas, the quaestor, who hung upon the enemy's rear. But when Spartacus faced about, there was a great rout of the Romans, and they barely managed to drag the quaestor, who had been wounded, away into safety. This success was the ruin of Spartacus, for it filled his slaves with over-confidence.
5 They would no longer consent to avoid battle, and would not even obey their leaders, but surrounded them as soon as they began to march, with arms in their hands, and forced them to lead back through Lucania against the Romans, the very thing which Crassus also most desired. For Pompey's approach was already announced, and there were not a few who publicly proclaimed that the victory in this war belonged to him; he had only to come and fight and put an end to the war. Crassus, therefore, pressed on to finish the struggle himself, and having encamped near the enemy, began to dig a trench. Into this the slaves leaped and began to fight with those who were working there,
6 and since fresh men from both sides kept coming to help their comrades, Spartacus saw the necessity that was upon him, and drew up his whole army in order of battle.
In the first place, when his horse was brought to him, he drew his sword, and saying that if he won the day he would have many fine horses of the enemy's, but if he lost it he did not want any, he slew his horse. Then pushing his way towards Crassus himself through many flying weapons and wounded men, he did not indeed reach him, but slew two centurions who fell upon him together.
7 Finally, after his companions had taken to flight, he stood alone, surrounded by a multitude of foes, and was still defending himself when he was cut down. But although Crassus had been fortunate, had shown most excellent generalship, and had exposed his person to danger, nevertheless, his success did not fail to enhance the reputation of Pompey. For the fugitives from the battle encountered that general and were cut to pieces, so he could write to the senate that in open battle, indeed, Crassus had conquered the slaves, but that he himself had extirpated the war.
8 Pompey, accordingly, for his victories over Sertorius and in Spain, celebrated a splendid triumph; but Crassus, for all his self-approval, did not venture to ask for the major triumph, and it was thought ignoble and mean in him to celebrate even the minor triumph on foot, called the ovation, for a servile war. How the minor triumph differs from the major, and why it is named as it is, has been told in my life of Marcellus.
Код читања рукописа, примјетно је да Плутарху тенденциозност бјеше својствена, можда не толико као у списима Светонија којем пристрасност бјеше заштитни знак и који је знао ићи из крајности у крајност, док би неке личности глорифокаво друге би оцрнио преко сваке мјере, но итекако је присутна.

У том опису догађаја велича и глорификује Красове поступке, за неуспјехе кривицу сваљује Красовим подређеним генералима и наглашава њихову непослушност. Као у случају катастрофалног и понижавајућег пораза Мумијусове војске која се дала у паничну бјежанију.
Занимљиво је да Плутарх наводи да је Крас због овог кукавичлука након подужег времена што се није практиковала у римској војсци поново оживео начин кажњавања и дисциплиновања војске знан под именом децимација (ПС; од лат. decimato-decem - десет, био је облик војне дисциплине у римској војсци гдје су кажњавали оне који се побуне или изврше дезертерство. Ту би разврстали војнике/легионаре у групе од по десет људи, жријебом из сваке десетине изабрали једног којег би преостали погубили каменовањем или пребијањем. Односно погубили би десетину војске из кохорти које су се побуниле или показале кукавичлук).

Када је дошло до коначног окршаја, гдје се Спартак нашао у окружењу, наспрам себе је имао Красове легије, из Хиспаније су пристизале и са сјевера надирале Помпејеве легије а са југа Лукулове легије пристигле из Тракије, Плутарх оставља извјештај да је Kрас зажалио што је раније писао Сенату да их замоли да пошаљу по Лукула из Тракије и Помпеја из Хиспаније. Зато је према Плутарху пожурио да заврши рат прије него што ови војсковође стигну, знајући да заслуге за успјех вјероватно неће припадати њему, већ команданту који се појавио на сцени са појачањем. Вјероватно тенденциозан приказ.

У сваком случају у тој финалној бици суочен са врхунски обученом и дисциплинованом војском, ратним стројем којем у том времену нико није могао парирати, Спартак са побуњеницима реално и није имао никаквих шанси.

Рим се и раније суочавао са побунама робова, забиљежена су и два тзв робовска рата (135-132.године п.н.е. и 104-103.године п.н.е), оба ограничена на Сицилију, но никада до Спартака побуна робова није тако уздрмала Римску републику, толико да су на гушењу побуне ангажовали не само расположиве трупе у Италији, него и оне из Хиспаније и Тракије.

Римској републици бјеше својствено да су умјели из својих спотицања и пораза извући поуке, и из Спаертакове побуне која је на окрутан начин угушена извукли су поуке. Истина и наредних вијекова водили би освајачке ратове, гдје би као током кампање Гаја Јулија по Галији имали велики прилив нових робова, живот роба у древном Риму је био и даље тегобан, често грозан, ако би завршили у каменолому и пакао, али и Рим се мијењао, мијењао би се и однос према робовима, некад би постојали ослобођеницима, кроз статус војника-либертина стекли би и римско грађанство, ту је и тзв ера "пет добрих царева" (96.-180.године), па су за времена Антонија Пија (138-161.године) законска права робова била и нешто проширена а власници би одговарали пред законом за убиство роба (поред казне морали би се обавезати "нећу више никад матере ми").

У сваком случај Спартакова побуна је промијенила Рим, схватили су да су рањиви, да тежња за слободом може и код оних најпотлаченијих побиједити страх, но најважније јесте да је нарушен задати систем вриједности са строгом подјелом на привилеговане и потлачене, посејана је клица идеала слободе и борбе против тираније, идеала који ће бити водиљом подјармљеним и угњетаваним народима до данашњих дана.
 
Poslednja izmena:

Back
Top