Rečnički zapis kao uvod u teoriju
LJUBAV, imenica ženskog roda
- prema nekim izvorima, bez stalnog oblika.
Njeno lice ne može se videti, jer se menja brže nego čovekovo sećanje.
Najčešće se pojavljuje u predelima gde sati cure unazad,
a ljudi očekuju budućnost iz pogrešnog pravca.
Ukoliko vam se desi,
preporučuje se da ne pokušavate da je zadržite.
Ljubav poseduje sposobnost da menja tlo oko sebe:
od sobe pravi tuđi grad,
od mirisa tuđeg vrata - sopstveno poreklo,
od čoveka - premetnuto vreme.
Posledice:
Ljubav ne povređuje.
Samo vas premešta na mesto
koje vam je pripadalo u nekom drugom životu.
Rana je, u tom slučaju, dokaz da ste stigli.
Napomena prevodioca:
Ako ste videli ljubav,
ne verujte sopstvenim očima.
One su poslednje koje saznaju šta se dogodilo.
Ako je niste videli,
čekajte.
Možda prolazi kroz vas,
a da još nije stigla do vašeg imena.
Završna odrednica:
Čovek se od ljubavi ne raspada.
On se samo vraća u svoju prvobitnu rupu u svetu,
poput vode koja se preliva u oblik posude
koju nije birao.
Lekcija prva
(Apokrifni mit)
U jednoj zemlji koja je imala više reka nego slova,
postojalo je predanje o ljubavi bez lica.
Kažu da je nekada davno imala oblik
jedan jedini
ali ga je izgubila kada je pokušala da se ogleda u čoveku.
Ogledalo je puklo na dve strane sveta,
i od tada ljubav luta kao putnik bez pasoša:
svuda prolazi, a nigde ne pripada.
Jednom je u zoru svratila u kuću jednog zapisivača snova.
On je spavao sa otvorenim očima,
što je bio znak da će ga ljubav probuditi iz života u san.
Dok je spavao, ljubav je sela na ivicu njegovog kreveta
i ostavila mu nešto na jastuku:
ne bol, ne radost,
nego jednu jedinu rečenicu koju nije umeo da pročita.
Kada se probudio,
shvatio je da su sve njegove stvari promenile značenje.
Knjige su pričale o nekom drugom,
sto je pamtio ruke koje tu nikada nisu bile,
a prozor je otvorio pogled na mesto koje ne postoji
ni u jednoj geografiji.
Tada je zapisivač snova izašao napolje i potražio ljubav.
Nije je našao.
Ali je našao trag:
liniju svetlosti ispod svake svoje pukotine.
I po tome je znao -
ne da je ljubav prošla,
nego da je ostao živ.
Jer ko god je video ljubav bez lica,
morao je ostaviti deo sebe
tamo gde se ogledalo prvi put razlomilo.
A to je oduvek bilo
najskrivenije mesto na čoveku.
Lekcija druga (iz knjiga mudrosti)
U knjigama mudrosti ljubav najpre izgubi senku,
a tek onda čoveka.
Ako je nije video,
to znači da ga već čeka u nekoj prošlosti
koju još nije doživeo.
Ponekad ljubav putuje unazad,
kao postelja u koju se legne sinoć,
a probudi se pre trista godina.
Ne brini zbog posledica.
One su samo fusnote na margini nečeg već napisanog.
Ljubav ne lomi čoveka -
ona samo otvara sklopive prostore
u kojima stojiš na pogrešnoj strani sopstvenog ogledala.
Lekcija treća
(Teza, antiteza i sinteza)
Na tezu:
„Ljubav nema lice.“
ja kažem -
ima više lica nego što imaš uspomena.
Često je ne prepoznamo
jer nam dođe iz tuđe biografije,
prepisane iz rukopisa koji smo jednom davno izgubili
u tramvaju, među kišobranima i tuđim propalim srećama.
Kad te razori,
to znači da si konačno stao na mesto
gde ti je sudbina ostavila trag,
ali ga ti nisi umeo pročitati.
Ponekad trag izgleda kao rana,
ponekad kao otisak prsta
na tuđem ramenu.
A posledice su mapa
prema mestu gde si se jednom davno slomio,
i tek danas prvi put shvatio
da si bio živ.
Posledice su i vrata.
Neka otvaraju ka predelu u kome nikada nisi bio,
a neka ka mestu gde si već živeo,
ali pod drugim imenom.
Ljubav ne ulazi na vrata bez lica,
nego kroz sopstvenu senku.
U tebi traži kost koju si izgubio pre rođenja,
i kad je nađe
raspukne ti vreme na dva jezika.
Jedan govori šta si preživeo,
drugi šta nikada neće proći.
I zato se ne plaši posledica -
one su samo prah
koji ljubav ostavlja kad menja oblik,
kao zmija košulju,
ili čovek ime.
Ako imaš osećaj da te ljubav raspala -
to je dobro.
Samo razbijene posude mogu da prime svetlost.
Celovite su uvek prazne.
I ne brini:
kada jednom stigne,
ljubav te neće pitati ništa.
Ona samo okrene stranicu,
i ti se nađeš u rečenici
koju je neko drugi napisao,
a ti si oduvek bio njena reč.
Lekcija četvrta
(Ljubav ipak uvek ima lice.
Ako nema - nije ljubav.)
Ljubav koja ima lice
ne ulazi u čoveka kao nož,
nego kao dah.
Tiha je,
i sve što dotakne postane mekše,
čak i tvoje stare reči
koje su te jednom bolele.
Ona ne traži da se predaš,
niti da bežiš.
Samo da staneš mirno,
da se navikneš na njen oblik,
jer lice ljubavi menjalo se vekovima
i možda si ga već negde video,
u nečijem osmehu,
ili u načinu na koji te neko držao za ruku
da ne padneš.
Ljubav sa licem ima posledice
ali ne kao rane,
nego kao senke drveća u podne -
prate te,
olakšavaju korak,
ponekad te zaklone.
Ona zna tvoje ime
pre nego što ga ti izgovoriš.
Zna tvoje strahove,
pa ih pretvara u prostore
kroz koje možeš proći,
a ne u zidove o koje se razbijaš.
Ako te "ljubav" bez lica raspala,
ova te sastavi
onako kako se sastavljaju stare ikone -
zlatom po pukotinama.
Ljubav sa licem ne dolazi iz tuđe biografije.
Dolazi iz tvoje budućnosti.
I zato je, kad stigne,
ne pitaš ništa.
Prepoznaš je po tome
što se tvoje vreme izravna,
tvoje srce umiri,
a tvoje rane postanu mesta
kroz koja svetlost prolazi
bez žurbe.
To je njeno lice.
I kad ga jednom vidiš,
znaš da si živ
ne zbog onoga što si izgubio,
nego zbog onoga
što si napokon mogao da zadržiš.
Lekcija peta
("Ljubav" bez lica i ljubav sa licem - razlike)
"Ljubav" bez lica izgleda strašno,
jer te ostavi da nagađaš.
Ali ljubav sa licem
dolazi kao svetlost na vodi:
najpre je samo odsjaj,
a onda shvatiš da se taj odsjaj kreće prema tebi
i nosi lik koji si sanjao
pre nego što si umeo da sanjaš.
Ljubav sa licem ne traži tvoje rane,
kao "ljubav" bez lica,
nego tvoje tišine.
Tu najpre sedne,
kao ptica na dlan,
i čeka da joj pružiš ime.
Ako je ne nazoveš,
ne ljuti se -
ona i bez imena zna
kako ti se trepavice spuštaju od umora,
i kako se tvoje srce utiša
kad ga neko dotakne pažnjom.
Gde te "ljubav" bez lica ruši
ova te ne podiže -
ona te otvara,
kao vratnica koja je čitav život bila zatvorena
jer nisi verovao da iza nje ima išta osim mraka.
A tamo, zapravo, stoji vrt koji te čekao.
Staze su već bile iscrtane.
Tvoja senka već je tu hodala.
Ljubav sa licem ne govori mnogo.
Ona ti se obrati malim gestovima -
pogledom koji ume da ti vrati
ono što si mislio da ti je svet zauvek uzeo.
Ona ume da stane pored tebe
i ne boji se tvoje prošlosti,
jer zna da svaka tvoja pukotina
može postati prozor.
Nisi ogoljen pred njom.
Samo si konačno viđen.
I sve posledice koje donosi
nisu ni pad,
ni kraj,
ni lom,
nego novo poreklo:
mesto gde se postaje mirniji,
mekši,
i čudno sličniji sebi
nego ikada pre.
Ljubav sa licem
ne osvaja, ne lomi, ne gazi.
Ona te prepozna.
I ostane.
Zapisivač snova(Možda se nastavi)
Light My Fire (Rerecorded) · José Feliciano
