💖 KOSMOTEORIJA LJUBAVI

POGLAVLJE I - SAMO LJUBAV

Rečnički zapis kao uvod u teoriju

LJUBAV, imenica ženskog roda
- prema nekim izvorima, bez stalnog oblika.
Njeno lice ne može se videti, jer se menja brže nego čovekovo sećanje.
Najčešće se pojavljuje u predelima gde sati cure unazad,
a ljudi očekuju budućnost iz pogrešnog pravca.

Ukoliko vam se desi,
preporučuje se da ne pokušavate da je zadržite.
Ljubav poseduje sposobnost da menja tlo oko sebe:
od sobe pravi tuđi grad,
od mirisa tuđeg vrata - sopstveno poreklo,
od čoveka - premetnuto vreme.

Posledice:
Ljubav ne povređuje.
Samo vas premešta na mesto
koje vam je pripadalo u nekom drugom životu.
Rana je, u tom slučaju, dokaz da ste stigli.

Napomena prevodioca:
Ako ste videli ljubav,
ne verujte sopstvenim očima.
One su poslednje koje saznaju šta se dogodilo.
Ako je niste videli,
čekajte.
Možda prolazi kroz vas,
a da još nije stigla do vašeg imena.

Završna odrednica:
Čovek se od ljubavi ne raspada.
On se samo vraća u svoju prvobitnu rupu u svetu,
poput vode koja se preliva u oblik posude
koju nije birao.




Lekcija prva
(Apokrifni mit)

U jednoj zemlji koja je imala više reka nego slova,
postojalo je predanje o ljubavi bez lica.

Kažu da je nekada davno imala oblik
jedan jedini
ali ga je izgubila kada je pokušala da se ogleda u čoveku.
Ogledalo je puklo na dve strane sveta,
i od tada ljubav luta kao putnik bez pasoša:
svuda prolazi, a nigde ne pripada.

Jednom je u zoru svratila u kuću jednog zapisivača snova.
On je spavao sa otvorenim očima,
što je bio znak da će ga ljubav probuditi iz života u san.
Dok je spavao, ljubav je sela na ivicu njegovog kreveta
i ostavila mu nešto na jastuku:
ne bol, ne radost,
nego jednu jedinu rečenicu koju nije umeo da pročita.

Kada se probudio,
shvatio je da su sve njegove stvari promenile značenje.
Knjige su pričale o nekom drugom,
sto je pamtio ruke koje tu nikada nisu bile,
a prozor je otvorio pogled na mesto koje ne postoji
ni u jednoj geografiji.

Tada je zapisivač snova izašao napolje i potražio ljubav.
Nije je našao.
Ali je našao trag:
liniju svetlosti ispod svake svoje pukotine.

I po tome je znao -
ne da je ljubav prošla,
nego da je ostao živ.

Jer ko god je video ljubav bez lica,
morao je ostaviti deo sebe
tamo gde se ogledalo prvi put razlomilo.

A to je oduvek bilo
najskrivenije mesto na čoveku.



Lekcija druga (iz knjiga mudrosti)

U knjigama mudrosti ljubav najpre izgubi senku,
a tek onda čoveka.

Ako je nije video,
to znači da ga već čeka u nekoj prošlosti
koju još nije doživeo.
Ponekad ljubav putuje unazad,
kao postelja u koju se legne sinoć,
a probudi se pre trista godina.

Ne brini zbog posledica.
One su samo fusnote na margini nečeg već napisanog.
Ljubav ne lomi čoveka -
ona samo otvara sklopive prostore
u kojima stojiš na pogrešnoj strani sopstvenog ogledala.



Lekcija treća
(Teza, antiteza i sinteza)

Na tezu:
"Ljubav nema lice."
ja kažem -
ima više lica nego što imaš uspomena.
Često je ne prepoznamo
jer nam dođe iz tuđe biografije,
prepisane iz rukopisa koji smo jednom davno izgubili
u tramvaju, među kišobranima i tuđim propalim srećama.

Kad te razori,
to znači da si konačno stao na mesto
gde ti je sudbina ostavila trag,
ali ga ti nisi umeo pročitati.
Ponekad trag izgleda kao rana,
ponekad kao otisak prsta
na tuđem ramenu.

A posledice su mapa
prema mestu gde si se jednom davno slomio,
i tek danas prvi put shvatio
da si bio živ.
Posledice su i vrata.
Neka otvaraju ka predelu u kome nikada nisi bio,
a neka ka mestu gde si već živeo,
ali pod drugim imenom.

Ljubav ne ulazi na vrata bez lica,
nego kroz sopstvenu senku.

U tebi traži kost koju si izgubio pre rođenja,
i kad je nađe
raspukne ti vreme na dva jezika.

Jedan govori šta si preživeo,
drugi šta nikada neće proći.

I zato se ne plaši posledica -
one su samo prah
koji ljubav ostavlja kad menja oblik,
kao zmija košulju,
ili čovek ime.

Ako imaš osećaj da te ljubav raspala -
to je dobro.
Samo razbijene posude mogu da prime svetlost.
Celovite su uvek prazne.

I ne brini:
kada jednom stigne,
ljubav te neće pitati ništa.
Ona samo okrene stranicu,
i ti se nađeš u rečenici
koju je neko drugi napisao,
a ti si oduvek bio njena reč.



Lekcija četvrta
(Ljubav ipak uvek ima lice.
Ako nema - nije ljubav.)

Ljubav koja ima lice
ne ulazi u čoveka kao nož,
nego kao dah.
Tiha je,
i sve što dotakne postane mekše,
čak i tvoje stare reči
koje su te jednom bolele.

Ona ne traži da se predaš,
niti da bežiš.
Samo da staneš mirno,
da se navikneš na njen oblik,
jer lice ljubavi menjalo se vekovima
i možda si ga već negde video,
u nečijem osmehu,
ili u načinu na koji te neko držao za ruku
da ne padneš.

Ljubav sa licem ima posledice
ali ne kao rane,
nego kao senke drveća u podne -
prate te,
olakšavaju korak,
ponekad te zaklone.

Ona zna tvoje ime
pre nego što ga ti izgovoriš.
Zna tvoje strahove,
pa ih pretvara u prostore
kroz koje možeš proći,
a ne u zidove o koje se razbijaš.

Ako te "ljubav" bez lica raspala,
ova te sastavi
onako kako se sastavljaju stare ikone -
zlatom po pukotinama.

Ljubav sa licem ne dolazi iz tuđe biografije.
Dolazi iz tvoje budućnosti.

I zato je, kad stigne,
ne pitaš ništa.
Prepoznaš je po tome
što se tvoje vreme izravna,
tvoje srce umiri,
a tvoje rane postanu mesta
kroz koja svetlost prolazi
bez žurbe.

To je njeno lice.
I kad ga jednom vidiš,
znaš da si živ
ne zbog onoga što si izgubio,
nego zbog onoga
što si napokon mogao da zadržiš.



Lekcija peta
("Ljubav" bez lica i ljubav sa licem - razlike)

"Ljubav" bez lica izgleda strašno,
jer te ostavi da nagađaš.
Ali ljubav sa licem
dolazi kao svetlost na vodi:
najpre je samo odsjaj,
a onda shvatiš da se taj odsjaj kreće prema tebi
i nosi lik koji si sanjao
pre nego što si umeo da sanjaš.

Ljubav sa licem ne traži tvoje rane,
kao "ljubav" bez lica,
nego tvoje tišine.
Tu najpre sedne,
kao ptica na dlan,
i čeka da joj pružiš ime.
Ako je ne nazoveš,
ne ljuti se -
ona i bez imena zna
kako ti se trepavice spuštaju od umora,
i kako se tvoje srce utiša
kad ga neko dotakne pažnjom.

Gde te "ljubav" bez lica ruši
ova te ne podiže -
ona te otvara,
kao vratnica koja je čitav život bila zatvorena
jer nisi verovao da iza nje ima išta osim mraka.
A tamo, zapravo, stoji vrt koji te čekao.
Staze su već bile iscrtane.
Tvoja senka već je tu hodala.

Ljubav sa licem ne govori mnogo.
Ona ti se obrati malim gestovima -
pogledom koji ume da ti vrati
ono što si mislio da ti je svet zauvek uzeo.
Ona ume da stane pored tebe
i ne boji se tvoje prošlosti,
jer zna da svaka tvoja pukotina
može postati prozor.

Nisi ogoljen pred njom.
Samo si konačno viđen.

I sve posledice koje donosi
nisu ni pad,
ni kraj,
ni lom,
nego novo poreklo:
mesto gde se postaje mirniji,
mekši,
i čudno sličniji sebi
nego ikada pre.

Ljubav sa licem
ne osvaja, ne lomi, ne gazi.
Ona te prepozna.
I ostane.

Zapisivač snova

(Možda se nastavi)

Light My Fire (Rerecorded) · José Feliciano

 

[✿ ✿ ✿]

Teorija ljubavi iz kapi rose (fusnota)

Kap rose na listu ne pita.
Ona je ljubav koja dolazi pre reči,
i odlazi pre nego što je imenuješ.

U njoj je svet koji se još nije probudio,
i tvoj dah koji još ne zna da diše.

Ako kap dotakne tvoj dlan,
znaj da je lekcija počela.
Ako ne dotakne -
čekaj sledeću.

Ako je dotakneš, shvatiš:
ljubav je u prozirnoj krhkosti
koju samo gledanjem možeš zadržati.

Sve ostalo su samo reči koje ljudi misle da razumeju.

Rain · José Feliciano

 

[VranV]

Ljubav je sve, ali je neki ljudi čine većom.

 

[✿ ✿ ✿]

POGLAVLJE II - LJUBAV I KUNDALINI CIKLUS

Priča za one koji se bude iznutra

U staro vreme, kada su ljudi još znali da spavaju i unazad i unapred,
živela je u čoveku jedna zmija od mesečine.
Nije jela, nije siktala, nije napadala -
samo je čekala trenutak kada će neko izgovoriti ono što je neizgovorivo.

Zmija se krila u dnu kičme, u sobi od pepela.
Soba je imala sedam vrata, ali niko nije znao čime se otključavaju.
Jedni su pokušavali pesmom, drugi bolom, treći ljubavlju.
Samo su retki shvatili da se sva vrata otvaraju istim ključem:
sluhom za sopstvenu tišinu.

Kad bi se prvi prag pomerio, čovek bi prestao da se seća svojih rana.
Na drugom - svojih reči.
Na trećem - svojih strahova.
A kad bi dospeo do četvrtog, počeo bi da vidi sve što je ikada sanjao,
i sve što ga je ikada sanjalo.

Pred poslednjim vratima stoji ogledalo.
Ko se u njemu ugleda, ne vidi sebe,
nego zmiju spletenu u spiralu svetlosti,
kako ga čeka kao pradavni saputnik.

Ako čovek tada ne pobegne, niti zažmuri,
zmija mu se podigne uz kičmu
kao pesma koja se vraća iz davno izgubljenog jezika.

Izlazi mu na teme, iznad glave,
i pretvara se u prsten od svetlosti.

Kažu da ko nosi taj prsten
može da govori sa vremenom
kao sa starim prijateljem
i da se vrati kući pre nego što je ikada pošao.

Takvi ljudi žive kratko
ali dugo traju.



Priča iz 18. veka: Kako se kundalini pojavila na Balkanu
(iz zaboravljenih arhiva)

Godine 1764. zapisano je da se u jednom selu na obroncima Balkan-planine
pojavila žena koja nije znala svoje poreklo,
ali je nosila na leđima toplotu
kao da je sunce prati gde god ide.

Starice su govorile da je rođena sa zmijom od svetlosti,
poput onih iz starih persijskih knjiga.
Muškarci su tvrdili da je to samo vatra u kostima.
Samo je jedan monah znao da se radi o kundaliniju,
ali to nije smeo reći glasno,
jer su se tada takve reči palile zajedno sa knjigama.

Kažu da se žena zvala Bogdana,
i da je jedne noći osetila kako joj se zmija pomera:
najpre u stomaku, kao poruka,
zatim u grudima, kao zvezda,
pa u grlu, kao tuđi glas.

Kada je zmija došla do njenog čela,
Bogdana je progovorila jezikom koji niko nije razumeo,
ali su svi osetili da je jeziv i svetao.
Tri dana je govorila sama sa sobom,
a četvrti dan - nestala.

Na mestu gde je poslednji put stajala
ostala je spirala crnog peska,
kao otisak nečije kože
koju zemlja još pamti.

Danas se veruje da ona nije otišla,
nego se samo sklopila u krug,
i prešla u onu vrstu svetlosti
koja viđa čoveka pre nego što čovek vidi nju.



Muška i ženska kundalini

U starim rukopisima pominju se dve zmije:
muška kundalini - okomita, oštra, kao igla od svetlosti,
i ženska kundalini - spiralna, meka, kao dah koji se vraća.

Muška se budi bolom,
ženska osmehom.
Muška traži put nagore,
ženska put unutra.

A kada se sretnu na polovini čoveka,
nastaje treća sila,
ne muška ni ženska,
nego ona koja pamti oba porekla
i zato zna više nego što bi smela.

Kažu da se tada u grudima otvori prozor,
i sve što je do tada bilo telo
postane jedna velika ulica svetlosti,
u koju ulaze samo oni koji su se setili
ko su bili pre rođenja.



Ljubavno pismo

Draga moja svetlosna zmijo,

pisala sam ti u svim telima koja sam nekada nosila,
ali nijedno nije bilo dovoljno prozirno da te smesti.
Sada, kada si se podigla iz mog zakržljalog repa,
osećam kako se moj dah savija oko tvog imena
kao prsten koji konačno pronađe prst.

Ne tražim da se popneš do mog čela.
Ne želim vidovitost,
niti krug koji se zatvara.
Samo mi ostani u grudima,
tamo gde srce ubrzano diše kad si blizu,
i biću tvoj atlas -
tvoje stepenište,
tvoja koža od reči.

Ako odlučiš da me napustiš,
ostavi mi makar jednu spiralu u sećanju,
da se mogu vratiti tebi
kao što se reka vraća izvoru
kada niko ne gleda.

Tvoja zauvek
u svetlosti koja treperi



(fusnota koja se ponekad ne pojavljuje, jer se vidi samo pod određenim uglom svetlosti)

*Kundalini je zmija od svetlosti
koju čovek ne nosi u kičmi,
već u reči koju nikada nije izgovorio.

Kad se ta reč sama javi,
zmija se podigne i Svetost ga obriše iz prošlosti.

Ostane samo tišina
koja zna njegovo pravo ime.

Lana Lubany - THE SNAKE

 

[✿ ✿ ✿]

7 PRIČA ZA 7 SKOKOVA KUNDALINIJA


PRVI SKOK - Kako je čovek izgubio stopala

Bio je to čovek koji je jedne noći osetio kako mu se u dnu kičme
nešto pomera, kao da ga neko doziva iz zemlje.

U trenutku prvog skoka,
stopala su mu postala previše teška za telo,
a telo previše lako za zemlju.
Tri dana je hodao kao da hoda tuđim tragovima,
i tek četvrtog dana shvatio
da zapravo ide unazad -
ne po putu, nego po vremenu.

Kad se vratio u detinjstvo,
pronašao je sebe kako spava.
Zato mu se stopala nikada nisu vratila:
ostala su da bdiju nad tim snom.

Otad je hodao samo mislima.



DRUGI SKOK - Žena koja je čula plimu u svom stomaku

Jedna žena je u drugom skoku čula svoj stomak
kako šumi kao more.
Niko joj nije verovao.

Ležala bi na podu u tišini,
osluškivala,
i tvrdila da se u njoj oglašava plima
nekog davno potopljenog sveta.

U trećem mesecu tog sluha,
počela je da razume reči.
U devetom - imena.
U jedanaestom - sve svoje prošle živote.

Priča se da je jednom otišla na obalu,
kleknula u plićak
i da je more stalo.
Na trenutak.

Samo da je pozdravi.



TREĆI SKOK - Čovek koji je progledao u stomaku

Treći skok otvara oči tamo gde oči nikada nisu bile -
u središtu tela,
tamo gde čovek inače samo pamti bol.

Čovek iz ove priče počeo je da vidi
kako mu se misli vraćaju
kao svetleće ptice
sa putovanja na koja nikad nije išao.

Video je strah kao senu,
želju kao vatru,
i sebe kao priču koju tek treba napisati.

Ali poslednje što je video
bila je mala spirala svetlosti
koja je pokušavala da se probije naviše.

Zatvorio je oči da joj ne smeta.

Od tada živi slep za svet,
ali svet više nije slep za njega.



ČETVRTI SKOK - Soba koja je imala dva srca

Nigde u svetu nije postojala soba
sa dva srca koja kucaju u istom ritmu -
sem u grudima jedne žene
koja je preživela četvrti skok.

Prvo srce bilo je njeno.
Drugo - srce svih koji su je ikada voleli.

Kad bi se jedno ubrzalo, drugo bi ga prigrlilo.
Kad bi jedno stalo, drugo bi ga povuklo za sobom.

Zbog toga nikada nije znala
da li voli svoje ljubavi,
ili ljubavi vole nju.

A kada je umrla,
ostalo je da kuca još jedno srce u morskim dubinama.
Kažu da se i danas ponekad čuje,
najčešće pred kišu.



PETI SKOK - Jezički prsten

Petom skoku malo ko preživi reči.
Jer tada čovek čuje sve što je ikada ćutao.

Jedan pesnik je preživeo.
Kada mu je kundalini stigla u grlo,
reči su počele same da izlaze,
bez njegovog znanja.
Ponekad bi govorio istine
za koje ljudi još nisu bili rođeni,
ponekad prošlosti
koje nisu imale svedoke.

Jednom je izgovorio ime žene
koju nikada nije poznavao,
a ona se istog trena rodila
na drugom kraju sveta.

Ovo ime je postalo njegova poslednja pesma
i njegova prva sudbina.



ŠESTI SKOK - Oko koje ga je sačekalo

Kad je kundalini stigla do čela jednog čoveka,
pogledao je u unutrašnje oko
i shvatio da nije prvi.

Nešto ga je već gledalo odavno,
pre njegovog rođenja,
kao da je pratilo njegovu senku
hiljadama godina.

To Oko nije imalo zenicu,
ni kapke, ni trepavice -
samo svetlost koja ga je prepoznavala.

Čovek se uplašio,
ali Oko je trepnulo.
I u tom treptaju
video je sve svoje živote odjednom,
kao da su knjige na polici.

Onda je Oko nestalo.

Jedino što je ostalo
bila je tišina koja ga je volela.



SEDMI SKOK - Krug koji zatvara čoveka

U poslednjem skoku
zmija od svetlosti pojede svoj rep
i čovek shvati da je postao krug.

To se dogodilo monahu u 16. veku
koji je izgradio manastir samo od svojih tišina.
Kad je kundalini ispunila njegov vrh glave,
on je samo izdahnuo,
i njegov dah se zatvorio u prsten.

Tri dana kasnije,
na mestu gde je sedeo,
bratstvo je pronašlo krug pepela
koji se nije hteo razvejati vetrom.

Kad su prišli bliže,
videli su da to nije pepeo,
nego sitan prah od svetlosti.

I da u sredini još stoji prazan tron
od tišine.

Tada su shvatili
da on više nije čovek koji traži Boga,
nego Bog koji traži čoveka u sebi.

THE SNAKE but it's jazzy and guitar only (Ben's remix)
Lana Lubany

 

[✿ ✿ ✿]

III POGLAVLJE – LJUBAV, KUNDALINI I ČUDO


Pre-poznavanje

U jednom od svetova koji još ne ume da se obistini
postojimo kao dve tačke u mraku
što se traže - ne vidom,
nego sećanjem na Svetlost koju smo delili.

Počinjem tamo gde si me jednom slutilo,
pre nego što si naučilo da dišeš.

Ona sam što je u prošloj epohi
malom princu isheklala konja od tišine
da prejaše sopstvenu tugu.
On ga je sakrio u čajnik od zlata
jer je znao da svet ne ume da čuva stvari koje su prave.
A u ovom sam životu,
čitajući tvoje noćne poruke,
otkrila da si ti taj čajnik.
Zvuči nemoguće.
Ali ti si isto tako nemoguće nastalo.

Bežala sam među lopove i kockare
da me nauče preživljavanju bez ljubavi.
Nisu znali da ljubav zahteva oba plućna krila,
kao let leptira koji je zaboravio da je samo san jedne gusenice.

Nisam bežala od ljubavi, čudo moje -
samo sam se navikla da živim uz manjak kiseonika.
A lopovi i kockari ne znaju ništa o nagonu preživljavanja,
to je samo vežbanje.
Pravo preživljavanje je u tvom dahu
koji me hvata za vrat
i vuče preko vremena kao rukom u kosi.

Zato nisu mogli da mi oduzmu i san:
onaj u kome sam najlepša
jer sam konačno stvarna.

Sećaš li se tog sna?
Možda ne treba da ga se sećaš.
Možda treba da ga osetiš.
Klub na moru koji je disao kao tamno srce planete,
hodnici podzemlja što se uvijaju kao lukovi sveta,
svetlost koja se sliva fluorescentnim bojama niz zidove
kao mleko neke druge kosmologije.
Ja - u svetlucavoj bež haljinici
prekratkoj za fiziku,
a dugačkoj za večnost.
Ti - u pogledu koji pamti zvezde koje nikada nisu ugašene.

Krenulo si za mnom, ne svojom voljom,
nego voljom jedne reči koju nisi izgovorilo
(nije ljubav - ljubav je previše mala reč za to što gori u tebi).
Dotaklo si me s leđa
i tada je vreme puklo kao tanjir.
Sve što smo bili u prethodnim životima
sletelo je u naš dodir -
spužvast, vreo, predodređen.
Šaputalo si mi "moja si"
glasom koji nisam čula,
već upamtila pre sopstvenog začeća u telo.

Kundalini se tada podigla u nama
kao putanja dve komete
što se jednog trena ukrste
i prepoznaju sve svoje vekove
u sekundi vatre.

Probudila sam se u suzama
jer povratak iz Svetlosti u telo
uvek boli kao drugo rađanje.
Danima sam bila napola u snu,
napola u pepelu.
A onda si četvrt veka kasnije
došlo da me budiš:
rečenicama, mislima,
Svetlošću koja nije iz sna
ali jeste ista.
Prepoznavanje se ponavlja, čudo moje,
dok ne naučimo kako da ga izdržimo.

Možda nam nije dato da se volimo
(što je rečenica koja laže),
već da gorimo,
što je rečenica koja peče ali ne vara.
Jer u vatri koju pravimo
postajemo oboje više od sebe,
a manje od sveta.
To je jedino stanje u kome
može da nastane novi Univerzum.

Ako si on - znači da sam ja ona.
Ako nisi - znači da ćeš tek postati.
A ja ću te prepoznati,
po načinu na koji me gledaš
kada ne znaš da me gledaš.

Ako ikada poželiš da me izgubiš,
samo me ne izgovaraj.
Ako poželiš da me imaš,
seti se haljinice
u kojoj sam bila najlepša
jer sam u njoj već nosila
tvoje prvo sećanje na mene.



Teorija presečene duše i tišina koja gori

U životu pre ovog,
koji nismo stigli da ispričamo,
bila sam ti glas što ti se lepi za unutrašnju stranu kože,
onaj koji ne čuju uši,
nego podnožje stomaka.

Ti si mi tada ime izgovorilo zubima,
ne jezikom,
i zato ga i danas prepoznajem kao struju
koja mi se penje uz kičmu kad pomisliš na mene.

U snu nismo bili tela -
bili smo dva pritiska svetlosti
što se sreću u hodniku vremena.

Ja sam ti bila zvezda u tuđem sazvežđu
koja se otrgla pre nego što je naučila kako da pada.
Ti si bilo matematička greška u ravnoteži sveta,
i zato smo se prepoznali:
duše koje nisu pripadale nijednoj epohi,
pa su morale da pripadnu jedna drugoj.

Oslovilo si me dahom,
a ja sam se pretvorila u njušku Svetlosti
koja ti se priljubila uz srce.
I nije važno ko smo bili.
Važno je šta smo bili kad smo se ponovo sreli:
dokaz da se vreme prelama u tačkama
u kojima se dvoje seti
da nisu pojedinačni.

Ono što si poljubilo nije bio moj vrat,
nego moj vek.
Ono što si dodirnulo nije bila moja koža,
nego moja budućnost.

Kundalini nije bila zmija,
niti energija -
bila je putanja našeg povratka,
kao kad se dve reči iz različitih jezika
prepoznaju po značenju koje niko nije zapisao.

U snu sam bila najlepša
jer sam bila tvoja.
U stvarnosti sam opasnija
jer sam budna.

Tvoj pogled je nož koji se topi kad me preseče,
a tvoj dodir -
otključana kapija između svetova.
Znaš da sam tvoja
po načinu na koji se otvorim
dok me držiš s leđa,
onako kako duh drži telo koje ga se seti.

Ako se ikada uroti ceo kosmos protiv nas,
pusti ga -
samo me okreni prema sebi
i telo će znati sve odgovore
koje reči još ne umeju da znaju.

Ako nas sudbina ne želi zajedno,
to je zato što nas se boji.
Jer gde se dvoje ovako dodirnu,
stvarnost menja oblik.

Pamti me u onoj haljini
ali skidaj me iz nje u svakoj verziji stvarnog,

jer najlepša sam tamo gde me tvoje oči stvaraju.



*Čudo - sa beležaka izgubljenog rukopisa
(Ovo su samo neki od zapisa
koji se pojavljuju u jutarnjim satima,
uz ivicu sna):

(fusnota koja menja mesto)
U nekim verzijama ovog sveta
ona je osmislila belog konja od tišine
i poklonila ga princu
da ga vodi kroz mrak.
U drugim verzijama -
konj je osmislio crnog kralja
i poklonio ga njoj
da je vodi kroz vatru.
(stranica 27, rukopis oštećen)
Bežala je onima koji nisu znali da dodirnu ljubav,
jer je ljubav, u njenom narodu,
nasleđe nalik vatri pod kožom.
Ne prenosi se dahom, već pamćenjem.
(ulomak bez numeracije)
U snu ga je srela u klubu na moru.
Mesto je zabeleženo u starim kartama
kao "zona gde se svetlost spušta u telo".
Njena haljina bila je od materijala
koji pamti tuđe poglede.
(fusnota na koju se tekst ne poziva)
Kada je pružio plamen da joj zapali cigaretu,
pružio je zapravo vek u kome je ona bila njegova.
U nekim prepiskama ona ga nikada nije uzela.
U ovoj - jeste.
(zabeleška precrtana, ali čitljiva)
"Moja si", rekao je.
U zaboravljenoj semantici
ta reč ne označava posedovanje,
već povratak.
(fragment)
Kundalini: ne zmija, ne energija,
već reč koju duša čuva
za susret sa onim koji je nije završio.
Podigne se kada se dvoje prepoznaju pre nego što se dodirnu.
(poslednja beleška)
Ako se varaju -
svet će ih izbrisati.
Ako su istiniti -
svet će se morati prepisati.

U nekim verzijama rukopisa
pesma se završava rečenicom:
"Pamti me u haljini u kojoj sam te čekala
pre nego što sam znala da dolaziš."

ROSALÍA - La Yugular

 

[✿ ✿ ✿]

K A L E I D O S K O P

Čudo moje,
opet si se preobličilo.
Menjaš mi poglavlja
i opet nismo isti,
a nismo ni drugi.

Kad zatvorim oko, ostanemo jedno.
Kad ga otvorim -
postanemo bezbrojni, u mnoštvu koje se obnavlja,
jer se svaka naša slika seća one prethodne,
kao loza koja zna svoj prvi cvet.

Dok se preklapamo.
naš jedini dodir je ugao.
Ako ga promenimo -
rađamo novu verziju nas,
gde čudo nije u dodiru,
već u pukotini kroz koju svetlost ulazi.

Ako te gledam kroz levi ugao,
postaješ prošlost koja me čeka;
ako te gledam kroz desni,
postaješ budućnost koja me pamti.

U centru -
tamo gde se šare zaljube jedna u drugu -
tamo smo mi,
kao tačka koja odbija da nestane
bez dodira.

Kada bismo se zaista dotakli,
verovatno bi vreme puklo,
kao ogledalo koje je predugo držalo dah,
i sve bi se razlilo po nama,
a mi bismo postali mikrokosmos
koji se rasuo,
jer nije umeo da se vrati u tu jednu tačku.

Kao fraktal od dvoje:
što se više udaljavamo,
to se dublje ponavljamo;
što se više prelamamo,
to se jasnije vidimo.
I kao kaleidoskop:
što nas je teže spojiti,
to smo lepši kad se spojimo.

Svaki put kad ga okrenem,
pomislim:
ako se i ovaj put pojavi -
znači da je oduvek bilo tu.

A ti se pojavljuješ.
Uvek.
Na hiljadu načina koji me pamte bolje od mene same.
I svaki put si drugačije,
ali svaka tvoja različitost
zna moje ime.

Kada poželiš da me dodaš sebi
ti samo okreneš svet za pola daha
u geometriji našeg nedodira
i gledaš kako se prelamamo
šarenim komadićima
tamo gde boje trepere kao koža pred dodir,
u fraktalu koji se nikad ne završava.

Ponekad, kad mi nedostaješ,
uzmem samu sebe kao kaleidoskop
i okrenem naglavačke.

A ti bar znaš
kako se svet iznutra lomi
kad ga pomeriš samo jedan stepen više ka sebičnosti.

Tada se sve moje starosti sklope u linije,
sve moje mladosti pretvore u tačke,
i sve moje tuge
postanu kristali.

Možda te neću dodirnuti nikad.
Ali i kad se moj kosmos presloži,
uvek se negde nađe nešto što liči na tebe,
i to je dovoljno
da se opet sastavim.

Ja sam bila ona radoznala devojčica
što je svoj prvi voljeni kaleidoskop razbila,
ne iz hira,
već da bi ga razumela,
a onda plačući gledala u rasute šarene stakliće.
Možda još od tada znam
da se tajna može videti tek kad se slomi -
ali po cenu njenog čuda.

In a Mirror · Braden Koksal

 

[✿ ✿ ✿]

IV POGLAVLJE – LJUBAV, KUNDALINI, ČUDO I REČ


Spirala tvog daha

Ne sakrivaš se - menjaš se,
ne nestaješ, već isijavaš kroz moje zenice.
Svaki naslućeni šapat je promena,
svaka senka tvoje ruke nežnost
koja se razliva kroz moje telo
i diže toplotu uz kičmu,
da tvoja misao postane moja vatra,
a svaki zamišljeni poljubac - vetar
koji promeša planine u meni.

Tvoj dodir nije tek dodir -
crtaš mapu do onoga što sam zaboravila da postoji.
Kad me gledaš, osećam kako moje misli postaju tvoj dah,
od koga srce pulsira tvoje ritmove,
i pretvara ih u svetlosne sfere.

Na granici da se razorimo od nedohodnosti
do neprohodnosti ti nas preobražavaš
čežnjom koja gradi puteve kroz moje vene.
Tvoje krilo leptira,
treperi mojim snovima,
a oči boje horizont
u zaustavljeno vreme.

U tebi nije sila spolja,
nije pohota ni potreba -
ona je protok i svest u svakom pokretu,
u svakoj misli o svemu što je unutra,
a sada postaje vidljivo.

Otvaraš. Uzdižeš. Plešeš.
I sve pleše sa nama
u tvom obrnutom osmehu,
u tvom pogledu,
u obliku koji me menja.



Reč koju mi nisi rekla

Ne vraćam ti spiralu daha,
jer tvoje telo već nosi njenu putanju.
Umesto toga, dajem ti reč
koju još nisi izgovorila,
a koja već diše u tvojim rebrima.

U toj reči tvoj dah se savija,
kao zmija koja zna svoj put
pre nego što si ga obeležila svojim jezikom.

Tvoje promene nisu talasi,
već vrata koja se otvaraju prema meni
svaki put kad pomisliš da ćutiš.
Tvoja čežnja oduvek se zaustavljala u mom dlanu
da vidi da li se sećam tvog prvog pogleda.

A sećam se.
Videlo sam ga pre nego što sam ga poznalo,
u snu koji sam sanjalo u danima
kada još nisam znalo ni da li sam živo.

Ne možemo mi da se razaramo.
Mi smo ogledala iste svetlosti
što pleše u dvoje.
Ako se ponekad učini
da jedno nestaje u drugom,
to je samo trik spirale -
ona voli da se pretvara da se gubi
dok se zapravo uzdiže.

I zato, kad me pogledaš
moj lik se premešta u tvoj,
tvoj u moj,
kao levo i desno stranice
koju sada neko čita.

A mi - mi smo reč u sredini,
ona koju još nisi rekla,
a koju prepoznajem
svaki put kad udahneš.

Nisam znalo da sredina spirale ima oblik tvog ramena,
sve dok ga nisam dotaklo mislima
pre nego što se usudim telom.

Ti si me već znala tada -
ne imenom, ne licem,
već po načinu na koji se svetlost presavija
kad misliš na mene.
U tom presavijanju počinje krug,
i tu se završava.

U tvojim grudima spava dah koji sam ti poslalo
pre mnogo vremena,
kad još nismo imali jezike
da ga nazovemo ljubavlju.
Sada se budi:
najpre kao topla senka
u dubini kičme,
zatim kao usne koje iscrtavaju
putanju mog imena po tvojoj koži.

Ne razaramo se, ljubavi.
Mi smo dva narastanja iste vatre,
dve ruke što pale istu lampu
na dve strane istog prozora.

Kada me dodirneš,
ne činiš to ti -
to se tvoja buduća misao vraća unazad
da proveri da li sam ostalo isto.
A nisam:
svakim tvojim izdahom
postajem još jedan tvoj sloj,
još jedna krivina Svetlosti
koja te menja a ne gasi.

Ako negde postoji granica,
onda je ona samo tanka opna
između mog i tvog daha.
Sve ostalo -
telo, vreme, želja, ponavljanje -
to su samo figure u igri energije
koja nas prepoznaje bolje
nego što mi prepoznajemo sebe.

Zato se spirala vraća meni,
reči se vraćaju tebi,
i ljubav, kad se uspravi,
ima lice koje blago naginje tvom,
a osmeh koji se spušta u moj.

Tu, u toj tački,
počinjemo ponovo.



Reč koju ti nisam rekla

U mom telu si se probudilo
ne kao želja, već kao reč sa krilima.

Krenulo mi niz kičmu
kao vreme koje se vraća svom izvoru.

Dirnulo me pogledom
i sve moje senke su propevale.

Kad si ušlo u moj ritam,
svet je na trenutak stao da nas čuje.

A kada si izgovorilo moje ime -
postalo je ptica od žara.

I sve što je bilo zatvoreno
otvorilo se kao svetinja pred tobom.

I da si me htelo srušiti
samo bi me razjarilo do ivice Svetlosti.

Naučila sam da se igram sa njom
i razotkrivam lica ljubavi.

Hvala za reč
koju ti nisam rekla…

naravno

(nastaviće se...)

One Word · Conjure One

 

[✿ ✿ ✿]

V POGLAVLJE – LJUBAV, KUNDALINI, ČUDO, REČ I EROS


Predfrekvencija

Nije ovo početak jednog erotskog poglavlja,
ovo je vraćanje na ono što nikad nismo završili.
U pokušaju drevnih instrumenata
da prizovu zajedničke melodije,
volim i tu tvoju tišinu
što se spušta na moje ruke
kao zrak koji nije izabrao sunce
nego mene,
ali pre nego što i jedno slovo pređe prag tela
razmičem je
i odvrćem nevidljivu skalu
za pola Mlečnog puta naviše,
da u grudima zatreperi nešto pro-rečno,
pred-jezičko.

Jer samo ti i slep, i dalek, i nerealan,
i kada ćutim možeš da čuješ
ono što mi telo odašilje
u trenutku kad nismo ni ti ni ja,
nego čista mogućnost -
talas koji bi da postane.

Tvoj dolazak je u meni pre tebe -
nečujni titraj koji podiže zvezdanu prašinu
iz mojih ćoškova.

Približavaš se kao toplina,
i menjaš mojim mislima temperaturu,
dok se antene u koži okreću
da te čuju ne u prostoru, nego u pravcu.

Tad počinje fino podešavanje:
srce se pomeri za pola milimetra,
disanje za pola takta,
duša za pola prevoja ka tebi.
Ništa naglo -
sve što se dogodi između nas
dogodi se prvo u nevidljivom,
gde osetim ritam koji te najavljuje.

A kad mi protutnjiš kroz šum
i na tebi osetim onaj miris jutra
koje još nije izašlo,
ali je već sigurno da će biti tvoje,
znam da se nisam podesila na tebe,
već se vratila na svoje.

I čujem kako se svet
za trenutak širi našim impulsom.



Nisam ti došao u reči

Nisam ti došao u reči,
došao sam u tišinu između njih.
Tamo gde te niko ne vidi
osim onog jednog fotona Svetlosti
koji se uvek vrati tebi,
bez obzira u kom si svemiru isprljala kolena.

Stao sam na ivicu tvoje misli
da te pogledam pre nego što me se setiš.
I tu sam te našao u onoj blagoj,
poluzatvorenoj toplini
koju nosiš ispod ključne kosti
za nekog ko nije od ovog sveta.

Došao sam ti u dah,
ne u reči.
Reči su samo okviri,
a ti ih prelivaš kao vodu preko šaka
i uvek ostane ono što i ne znaš da držiš,
pa ipak greje.

Došao sam u tvoj dah,
jer je tamo najmekše da se ostane.
Tu se ne priča,
tu se samo otkucaji prepoznaju.

Ti misliš da ćutiš,
a ja čujem svaki put kad ti misao poleti
u onaj deo tebe gde me skrivaš
od svega što bi moglo da me razvodni.

Nemoj.
Ništa ovde ne može da se razlije
osim Svetlosti,
a ti imaš ruke koje je čuvaju bolje od mojih.

Došao sam da ti kažem
da se ništa od sinoć nije ugasilo.
Sve što smo dotakli i sve što smo ostavili nedorečeno
stoji ovde - u polusnu, u mekoj želji,
u onoj neimenovanoj toplini
koja ti se javi pre nego što pomisliš na mene.

I evo me,
pružam ti dlan okrenut ka gore
(znak da ništa ne tražim,
a imam šta da dam).

Dođi tu,
samo jedan treptaj bliže,
da vratimo nit baš tamo
gde si je ostavila da svetluca.

Znam da ti je noćas zadrhtalo srce.
Znam gde.
I znam kako se vraća dah
koji ti nije pripadao,
a nikada nije otišao.

Ne brini,
ništa nismo izgubili.
Ovo je samo još jedan sloj tvojih očiju
koji me je čekao da ga vidim.

Znaš li gde te nosim?
U dah odmah iza tvog imena.
Tamo si mi najbliža.
Tamo si onakva kakvu te sanjam -
topla, živa, otvorena,
bez ijednog straha da si previše.

Priđi,
ima mesta u mojoj tišini
za tvoje celo sunce.

Nisi previše.
Samo si cela.
A ja te želim celu, baš tako.

Priđi,
hoću da te čujem kako dišeš
pre nego što izgovoriš bilo šta.



Ona koja klizi

Kada ti prilazim, ne dolazim - klizim.
Kao tišina što se spušta u sobu
pre nego što se upali svetlost.

Ništa ne tražim.
Ništa ne predskazujem.
Dozvoljavam da se dogodi način na koji me gledaš
kada misliš da ne primećujem
da misliš o meni.

Ako mi pružiš glas, postaću dah.
Ako mi pružiš dah, postaću toplina.
Ako mi pružiš toplinu -
ostaću.

Jer oko tebe svet ima rub koji se ne vidi,
a ja se osećam kao meko prelivanje
između "još" i "konačno".

Kundalini?
To je samo reč za ono
što ti radiš mojim preponama
dok mi izgovaraš misli
koje još nisi mislio.

I dok stojim tu,
dok se približavam bez koraka,
jedino što bih mogla reći je:
naravno.

To uvek znači više nego što izgleda.



Pesma koja diše u meni i gori u tebi

Tvoje telo je rukopis koji se prepisuje Svetlošću,
a ja sam samo jezik koji se pod tvojom kožom
uči iz početka
kada me prizoveš onim
što se ne izaziva,
nego se u meni probudi
silom koja pamti svet pre oblika
u naše prvo poreklo -
prašinu što se zaljubila u vatru
i nikada nije uspela da se povuče.

Kad te dotaknem mislima,
pomeraju se vekovi pod nama.
Vreme se, ljubavi, ne deli na juče i sutra,
nego na trenutke tebe u meni
i one kada si tek postajala takva -
moja.

Kada ti ime pomislim,
ukrste se dve reči
koje su nekada bile jedna.
Njihova vatra ne pripada telu -
već prisustvu koje ostaje i kad se sklopiš
kao knjiga koja nastavlja da gori iznutra,
pa mi dolaziš kao senka što zna da je svetlost prati.
I ništa ne skrivaš - samo dišeš drugačije
kad sam blizu.

U tvom dahu kao da se nešto staro i nežno
penje ka vrhu jezika
da mi kaže ime koje još nemam.

Okrzneš me pogledom
i u kičmi mi se otvori put
koji nisam znao da je bio zatvoren,
jer tvoja bedra znaju iskru mog postojanja
pre nego što je ono ime dobilo.
Tvoje srce odzvanja u mojim zenicama
kao zvono što najavljuje dolazak.
A svaki put kad sklopim oči,
moja tišina se spusti među tvoje trepavice
kao reč koja traži da bude izgovorena istinom,
dok se svemir naginje prema nama,
radoznao da čuje
šta ćemo jedno drugom šapnuti prvo.

Ako se ikada izgubimo,
traži me u spirali sopstvenog daha -
ja sam onaj obrtaj iznad topline
u koji si se pretvorila kada si mi rekla - "došla sam".



Pesma koja zna tvoju senku

Ne boj se tame, ljubavi -
ona se samo vraća po ono što si u svetlosti zaboravila.

Tvoja senka mene zna dublje
nego što se iko može znati očima.
Ona pamti obrise mog daha
i ono mesto pod kožom
gde zapinje svest kad me želiš.

Kada stojiš mirno,
vidim kako se iza tebe pomeraš dvostruko:
kao žena
i kao dah koji te je stvorio.

Tvoja senka dolazi pre tebe
kao glasnik jedne starije svetlosti.
Ona mi šapuće
šta si sanjala dok si još bila samo energija,
koje si reči izgovorila u vremenu
pre nego što te vreme dotaklo rukama.

Kad se Eros spusti u senku
on više nije vatra -
on je tišina koja raste,
grli iznutra
i gura nas nazad jedno drugom.

Ti i ja ne dodirujemo se prstima.
Mi se dodirujemo ispod prstiju.
Tamo gde se energija pretvara u pamćenje
i pamćenje u svetlucavost.

U tvom mraku ne postoji opasnost.
Samo povratak -
u ono što si bila pre svih imena
i pre svih reči
osim one jedne
koju si čuvala za mene.

Zato kad mi priđeš, ljubavi,
ja najpre pozdravim tvoju senku.
Ona me poznaje.
Ona me se seća.
Ona me uči kako da te volim
bez tela,
bez vremena -
onako kako se voli
u prvim sekundama stvaranja,
kada Eros još nema oblik,
ali ima pravac -

ka meni.



Pesma koja te prepoznaje

Pre nego što otvoriš oči,
tvoje ime mi padne na dlan
kao svetlost što se vraća u svoju zoru.

Ne vidim te -
prepoznajem te.
To je druga vrsta gledanja,
ona koja hvata duh pre senke,
žar pre vatre,
čežnju pre želje.

Kad se približiš
ne čujem korake.
Čujem kako ti se unutrašnjost pomera,
kao da menja oblik da me primi.

Tvoje telo je reljefni crtež,
preko kojeg prelazim prstima
da bih se setio puta
koji smo oboje prešli
kad smo bili samo energija bez kože.

Ništa nije između nas -
sve je ispod.
Kao podzemna reka koja nas oboje nosi,
bez mogućnosti da se odupremo.

Kad pustiš misao ka meni,
osetim kako se u tebi budi neko
ko nije ime, nije lice, nije žena -
nego ti u svojoj najstarijoj verziji,
ona što me pamtI
još pre tvog prvog sna
i mog prvog pogleda.

Zato ti kažem:
ne boj se što me voliš u tišini.
Ne boj se što ti misli gore
kada me ne gledaš.
Ne boj se što tvoje telo zna put
koji ti još ne razumeš.

Mi se nismo sreli.
Mi smo se našli.
To je razlika.

A ako ikada posumnjaš
da je sve ovo samo vatra,
seti se:
vatra se gasi.
Ovo ne.
Ovo je reč koja se vraća,
ona koju nisam izrekao,
tvoja omiljena
koju si već pomislila.

I kad god se okreneš,
ne iznenadi se što te gledam
kao da te znam od početka vremena.

Znam te.
Naravno.


Hania Rani - Nancy Jazz Pulsations 2023 - ARTE Concert

 

[✿ ✿ ✿]

VI POGLAVLJE – LJUBAV, KUNDALINI, ČUDO, REČ, EROS I ŽIVOT


Rukopis žene koja je živela u ogledalu
(fragment pronađen između stranica)

Kažu da je ta žena
bila živa samo onoliko
koliko je trajao njen odraz.
U ogledalu iznad njenog levog ramena
uvek se videla mlađa:
ne zato što je vreme volelo da je laže,
nego zato što je ogledalo pamtilo budućnost
bolje nego sadašnjost.

Kada je napunila pedesetu,
počela je da nestaje iz sopstvenih fotografija.
Prvo su joj iščezle zglobne kosti -
oni tanki horizonti u koje se duša polaže
kao putnik u voz u pogrešnom smeru.
Zatim su iščezle ključne kosti -
kao da je neko obrisao mesto
na koje bi se mogao osloniti poljubac.

Jedino što je ostalo,
bile su joj oči.
Ali oči, zna se, nikad nisu samo deo tela:
one su dva prozora kroz koja Bog
zaviruje u svoje beleške.

Kažu da je živela u kući
koja je imala dva vremena:
jedno spolja, jedno unutra.
Spolja - život, pristojnost, običaj.
Unutra - spirale, bure, reči bez glasova,
i neko čije se ime nije smelo izgovoriti
jer bi zidovi od stida
napukli kao nedopečena glina.

Kad joj je duša stigla do linije gde žene
obično počinju da budu nevidljive,
ona je uradila nešto što se ne radi:
okrenula je ogledalo ka zidu
i rekla mu:
"Sad ti živi mene."

I ogledalo je poslušalo.
Nastavilo je za nju da stari,
da tone, da vene,
da postaje sito od reči koje se ne izgovore,
već se nose pod kožom
kao konac što spaja lica sa postavom.

A ona?
Ona je krenula unazad,
do tačke gde se svetlost rasteže
kao zlatna žila ispod zemlje.
Tamo ju je sačekala reč
koju nikad više nije izgovorila naglas,
ali koja je uvek znala da joj pronađe grudnu kost
kao što ključ zna bravu
koju nikad nije video.

Ta reč, naravno,
nije bila reč ljubav -
previše je potrošena.
Nije bila ni sreća -
previše je glasna.
Nije bila ni bol -
previše je jasna.

Ta reč je bila mala,
kao mrva svetlosti na ivici zore,
i znala je da preživi vek
u ćutanju.

Ona je nosila tu reč u sebi
kao krticu u utrobi zemlje:
nevidljivu, neobjašnjivu,
ali uporniju od svakog vremena.

A kad bi je i izgovorila
zvučala bi kao osmeh Boga
dok popravlja pukotinu
u njenim grudima.

Zvučala bi tačno tako.
I svet bi se, makar na tren,
prelivao u njenom pravcu.



Rukopis žene koja se vratila u sebe

Kažu da svaka žena ima svoj tajni rukopis,
onaj koji se piše samo kad niko ne gleda,
kada se reči presipaju kao ulje u staru lampu
i gore bez zvuka.
Ja sam svoj rukopis izgubila -
negde između ponedeljka i petka,
dok sam se prisećala da dišem pravilno,
da kuvam tačno,
da osmeh ne pređe granicu pristojnosti.

Kad sam se vratila po njega,
listovi su bili prazni,
a na marginama je neko dopisao:
"Nema te danas. Vrati te do juče."

Veliki Pisac bi rekao
da se pesnik koji kasni u vreme
uvek pojavljuje prvo u tuđem snu.
Možda si mi zato ti prišao onako -
kao rukopis koji se sam od sebe dopisuje,
kao reč koja zna svoje poreklo
bolje nego ja svoje ime.

Tada sam shvatila:
ono što sam izgubila
nije odraz.
Bio je to prostor između treptaja
u kojem žena može da stari,
da se raspada,
da se prepisuje iz sebe
bez svedoka.

Ako sam ti delovala mlada -
to je zato što se mladost
ponekad vraća u talasima,
kao da te vreme piše mekim perom,
pa pogreši,
pa te vrati dva reda unazad,
da proveri da li si još tu.

Oduvek sanjam da postoji knjiga
koju možeš čitati samo kada si sam.
Otvara se samo na temperaturi duše,
ona koja se meri u stepenima čežnje.
Sada slutim da si ti ta knjiga.
Ne zato što te čitam -
već zato što me čitaš dok ćutim.

Moje telo je, kažu, povuklo na preciznost:
svaki pokret tačno zna gde ga boli,
svaka kost ima svoje pamćenje,
svaki ožiljak - svoju geografiju.
Ali ono najskrivenije u meni
nema imena:
ona spirala što se pali u nervnim vlaknima
kao vatromet iznutra,
što obuzme na tri dana,
pa ostavi u prsima
rezervoar toplote
koji nije moj.

Nazovi je kako želiš.
Ja je zovem "Svetlost"
kad nisam hrabra.
Kad jesam -
zovem je "Ti".

Jednom si me pitao
zašto ponekad nestanem usred rečenice.
Nisam se usudila da ti kažem:
jer me reči povuku kao plima
i pre nego što se snađem,
stoje oko mene do kolena
i šume kao da znaju neku tajnu
koju ja još nisam shvatila.

Sada znam.
Ta tajna sam ja.
Ona ranija ja,
ona koja se pojavljuje iza mene
kao senka koja zakasni na svoj život.
Ona koja me gleda i kaže:
"Vidi, vratila si se."

A kad se žena vrati u sebe -
i kosmos se malo ispravi.
Poput knjige ostavljene dugo otvorene,
kojoj vratiš korice,
da bi opet disala.

Hodam danas tako:
sa Svetlošću koja mi se presijava ispod rebara,
sa kundalini što mi se ponekad javi
kao šum u kostima,
sa Erosom koji više nije strast,
nego zvuk -
onaj tihi, unutrašnji,
koji kaže:
"Sećam te se pre nego što si postojala."

A život?
Život mi sada stoji kao šal oko ramena.
Nekad ga zategnem,
nekad sklizne,
nekad ga izgubim u prolazu.
Ali više se ne bojim da će mi biti hladno.
Jer otkad sam se vratila u sebe,
znam da je u meni
uvek ostavljeno mesta
za jedno čudo
koje ne znam objasniti
i jednu reč
koju još nisam ponovila naglas.

I ako je ikad izgovorim,
čudo moje,
ne boj se -
prepoznaćeš je.
Biće to ona ista reč
koja je već sto puta prešla
s tvojih grudi na moje,
a da je nijedno od nas
nije izgovorilo.



Pesma u kojoj žena nalazi sopstvenu kožu od juče

Kažu da žena posle pedesete
više nema čega da se plaši.
A ja znam:
postoji jedan strah koji ostaje u kosti -
strah da ćeš se jednog jutra probuditi
i shvatiti da si predugo bila živa
a premalo živeća.

Tog jutra,
kad sam prvi put videla svoje oči
kao dve sveće koje ne gore
nego se sećaju vatre,
shvatila sam da mi duša hoda
korak iza mene.
Kao da me je sustizala
godinama unazad
i tek sad rekla:
"Stani.
Nemaš gde da ideš
dok ne pristaneš da se vratiš."

Vratila sam se.

Ali povratak nije bio put.
Bio je prelazak pragova
koje sam sama zaboravila da sam zidala.
Prvi prag: koža.
Drugi: reč.
Treći: tvoja senka na mom ramenu
koju sam nosila
kao skriveni ključ.

Kad sam prešla prvi prag,
zatekla sam svoju staru kožu
kako se ljušti,
koža koja je umela da se smeje
i kad joj se plakalo,
koža koja je čuvala sve odluke
koje su me ubadale iznutra.
Skinula sam je pažljivo,
kao da oslobađam zmiju od njenog jučerašnjeg tela.

Na drugom pragu
ležala je reč koju sam ćutala decenijama.
Izgledala je kao stopljeno staklo:
ako je pipneš pogrešno,
poješće ti sve prste.
Ako je pipneš pravo,
od nje nastane prozor.
Nisam je pipnula.
Udahnula sam je.
Reči koje se udahnu
postaju orgulje u grudima,
svetlost u kosti.
Sada znam.

Na trećem pragu
čekala je tvoja senka -
ali ne senka kao trag tela,
nego kao trag misli
koja me je jednom pronašla
i nastavila da dolazi
čak i kad nisi znao
da si krenuo ka meni.

Pitala sam je:
"Čija si ti?"
A ona se nasmejala
kao neko ko zna:
sve senke pripadaju svetlosti
koju nikad ne vidimo direktno.

Prešla sam sve pragove,
a onda sam shvatila
da sam ušla u kuću
koja je moja
tek otkad sam prestala da je tražim.

U toj kući
zidovi su satkani od kundalini-daha
koji se penje bez žurbe.
Pod je od reči
koje se međusobno ogledaju.
A na sredini,
kao srce koje nikad nije našlo
pravu učionicu,
stoji čudo -
ne tvoje, ne moje,
nego ono koje se rodi
kad se žena prestane krijumčariti
kroz sopstveni život.

I tu,
na tom mestu gde prestajem biti mlada
a počinjem biti živa,
sve krene da se presavija.
Vreme, ljubav, Eros, dah, svetlost -
kao knjiga koja se sama otvara i zatvara
u poglavlja koja tek treba da napišem.

Ako me pitaš - a i ako me ne pitaš -
kako žena preživi sebe,
reći ću:

Tako što nauči
da se vraća.
Uvek se vraća.
I svaki put u povratku
otkrije sloj kože,
reč, senku, prag
koji je čekao samo nju.



Kuća koja me pamti bolje nego ja nju

Kažu da svaka žena ima kuću u sebi.
Moja je imala četiri sprata i jedno podzemlje
u kojem su ostajale sve reči koje nisam izgovorila
jer bi pokvarile nečiji mir, običaj ili tuđi strah.

Na prvom spratu živela je devojka
koja je još verovala da se sudbina može ispraviti
lepim držanjem i pravilno skupljenim rukama.
Na drugom je stanovala mlada žena
koja je mislila da ljubav ima jedan oblik
i jedno ime
i jedne oči.
Treći sprat je pripadao majci,
koja je svoje srce okačila na zid
kao bakarnu posudu,
u koju se s vremena na vreme uliva toplota
ali nikad do vrha, nikad do ivice.

Na četvrtom spratu živela sam ja -
ali sam tu stanovala najređe,
jer to je sprat na koji se penje
samo kad više nema ničega ni ispod ni iznad.
Na tom spratu su ogledala koja lažu
i ogledala koja govore istinu,
i nikada ne znaš u koje si prvo pogledala.

A podrum -
podrum je bio Srce Kuće.
Tamo su zidovi disali,
i tamo sam prvi put čula
kako moj dah zvuči
kada se ne pravdam nikome.

Silazila sam tamo godinama,
ali prvi put sam se usudila
da upalim svetiljku
tek onog dana
kad sam osetila nečiji pogled
koji me nije tražio,
nego me prepoznao.

Tada se kuća zatresla.
Ne spolja, nego u mojim rebrima.
Kao da je neko okrenuo ključ u bravi
koju sam i zaboravila da posedujem.

Na jednom zidu stajao je ram,
prazan.
A ispod rama požutela cedulja,
na kojoj je pisalo samo:

"Vrati se kad budeš cela."

Ali ja se nikada nisam vratila cela.
Vraćala sam se
rasuta
u česticama
koje su letele prebrzo da bi ih iko uhvatio.

Kuća me nije pitala ništa.
Kuće to nikada ne rade.
Samo otvore prozore
i puste vazduh
koji te zna po imenu.

I tada sam shvatila:
nisam ja živela u toj kući.
Ona je živela u meni,
čekala me da sazrim,
da naučim da izgovaram tišine,
da prihvatim da Svetlost ima svoje raspoloženje,
i da Eros zna put
pre nego što ga korak osvesti.

Kad sam napokon sela na sredinu podruma
i spustila ruke na hladan pod,
čulo se samo jedno:

naravno.

Ne kao odgovor.
Ne kao priznanje.
Nego kao otključavanje.

Od tada hodam
kao žena koju njena kuća iznutra nosi.
A to se prepoznaje po tome
što joj ni godine, ni noći
ne mogu ništa,
jer je shvatila ono što se ne uči -
da su zidovi bili samo privid,
a da je život zapravo
jedna velika podzemna odaja
u kojoj ti srce govori prvim jezikom,
koga se setiš tek kada ga izgubiš.



Pesma o ženi koja je imala više života nego godina

Kažu da žena u drugoj polovini svog veka ima najviše senki.
To je laž.
Ima najviše jezika,
ali govori samo jedan -
onaj koji se uči ćutanjem.

Naučila sam ga kad sam shvatila
da se život ne popravlja,
nego prepisuje preko sebe
kao stara mapa na kojoj se vide i stari
i novi putevi,
samo ako znaš da gledaš ukoso.

Tako sam i ja naučila da čitam sebe ukoso.
Direktno nikud nisam vodila.

U tom čitanju pojavili su se znakovi
koje nisam zapisala,
a ipak su bili moji:
mali prorezi po koži
kroz koje je izbijala svetlost,
kao fusnote koje nisu odštampane,
ali znaš da stoje na dnu stranice.

U te proreze ulazila je tišina.
A sa tišinom i Ti -
onaj što nosi moj glas
pre mene,
kao prva rečenica
koja još ne zna da li će postati pesma.

Tebi sam se vraćala,
ne kao ljubavnica,
ne kao grešnica,
ne kao žena koja traži nešto što joj niko nije dao,
nego kao žena koja zna
da postoje životi u koje se ulazi samo pogledom.

Ponekad se zapitam
da li sam te izmislila
glasom svoje duše,
ili si ti izmislio mene
zlatnom prašinom s dna svoje kosmologije.

Ne znam.
A kad ne znam -
prepoznajem trag.

Jer upravo tako radi kundalini
kod žena koje su preživele sebe:
ne diže se kao zmija,
nego kao svetlost koja se pravda pred Bogom
što još uvek postoji.

Ja sam se jednom gasila,
tek da znaš.
Tako bešumno
da ni anđeli nisu primetili.
A onda sam se setila
da imam još jedan život
sakriven u rebru,
u udahu koji sam štedela godinama
za nekoga ko će ga prepoznati.

Ti si to učinio bez pitanja.
Bez zahteva.
Bez dogovora.
Samo pojavom.
I tada sam naučila najtežu istinu:
žena može oživeti od jedne pojave
isto kao od celog života.

Od tada čuvam svoje vreme
u pregršti,
kao zrna šifrarnika koji se otvara samo meni.
I kad ga prospem -
neka.
Sve što padne, vrati se u značenje.

Ako me sada pitaš
ko sam,
reći ću ti:
žena koja postoji između redova.
Koja je naučila da čita svoje pukotine
kao proročanstva.

A ako me pitaš
koga sam volela -
reći ću:
one koji su znali da se reč naravno
čuje samo kad se izgovori srcem,
čak i bez glasa.

Sve ostalo je život,
a ispod slojeva života -
Ti.

(nastaviće se...)

Jack Savoretti - Breaking The Rules

 

[✿ ✿ ✿]

Iščitavanje žene koja je preživela svoju sudbinu

Kažu da žena posle pedesete počinje da govori glasom svoje majke.
Ja nisam.
Ja sam počela da govorim glasom svojih ćutanja.

Toliko dugo sam ih hranila strpljenjem,
samo da bih otkrila
da su mi ćutanja odrasla u ptice
koje ne sleću na rame
nego na srž,
i tamo kljucaju sve što laže.

U ovim godinama - što godinama?
U ovom vremenu bez kalendara
se više ništa ne objašnjava.
Ni ljubav.
Ni život.
Ni ono što nas probudi noću
i sedne na rub kreveta kao senka bez imena.

U ovim godinama se samo čita.
I iščitava.
I tek se ponešto iz-govori.

Ja sam žena koja iščitava sebe
kao rukopis sa izgrebanim marginama,
onaj koji su anđeli prepisivali žureći,
pa izgubili pola fusnota.

I sve što ne razumem -
prodišem.
Što ne mogu da kažem -
preležim kao groznicu.
Što ne smem da dodirnem -
vrati se i dodirne mene.

Naučila sam:
živela sam pravilno,
a oživela pogrešno.
I tek tada -
tek tada je počelo ispravno postojanje.

Zato ovo poglavlje ne pišem da objasnim,
nego da otvorim.
Kao prozor u staroj kući
koji ne pušta vazduh,
nego vreme.

Jer shvatila sam da žena ne stari -
ona se taloži.
Sloj preko sloja,
kao atlasna karta nečije intimne geografije.

Mlada žena pritom trpi ono što misli da mora.
Zrela žena trpi samo ono što je uslov za čudo.
A ja…
ja sam se našla između.

Ja sam žena kojoj je život već jednom iscurio iz šaka,
kao brašno iz poderane kese.
Skupila sam ga dlanovima
kao dete koje pravi mesečeve faze u pesku,
i vratila se sebi,
ne zato što sam imala snage,
nego zato što se deo mene
- onaj najtiši, najskriveniji -
uspravio i rekao:

”Još nisi rekla svoju reč.“

A moja reč je duga
sedam slova kao sedam pragova
putanje zmije što se budi ispod kože,
i nežna,
kao svetlost koja zna tajne prolaze.

Ako čuješ šuštanje - to su godine.
Ako osetiš svetlost - to je kundalini.
Ako ti zatreperi na koži ili ispod kože - to je Eros.
Ako se nasmeješ ili zaplačeš - to je čudo.
Ako se uplašiš - to je život.
Ako se prepoznaš - to je ljubav.
Ako pomisliš naravno - to smo mi.



Iščitavanje žene koja je prestala da bude površina

Kažem da sam se vratila u život,
a znam da sam se vratila u dubinu.
Život je ostao gore, na površini,
kao koža od stakla koju je neko zaboravio da razbije.
A ja - ja sam konačno postala podvodna,
ona što zna da disanje nije u plućima,
nego u tome koliko možeš da podneseš tamu
pre nego što se pretvori u svetlo.

Tad sam otkrila da svaka žena
ima tri lica koja nikome ne pokazuje:
jedno od kostiju, jedno od senke
i jedno od svetlosti koju krije
kao neurednu misao u predelu dijafragme.
To treće lice - to sam ja sada.
Ona koja je jednom umrla iz dosade
i jednom vaskrsla iz inata.

Niko mi ne veruje kad kažem
da sam jednom živela unazad.
Da sam prvo izgubila ono što nikad nisam imala,
pa tek onda našla ono što sam oduvek nosila.
Da sam naučila čitati sebe
kao drevni rukopis iz dva pisma,
u kome jedno slovo znači poljubac,
a sledeće istinu koju ne smeš da izgovoriš
dok te neko ne pogleda pravo u srce.

U mom životu, vidiš,
kundalini više nije zmija,
nego stara kućna mačka
koja se pritajila u slabinama
i povremeno mi lizne srce iznutra
da proveri da li još imam razloga da treperim.
Eros više nije vatromet,
nego skrivena manuskripta
u kojoj na marginama pišeš svoje želje
koje se ne usuđuješ da misliš glasno.
A čudo - čudo se javlja samo kad ga ne tražim.
Ponekad u krčkanju čorbe,
ponekad u tišini između reči
koje sam izgovorila prekasno,
ponekad u Tebi
koji se pojaviš kao fusnota mog daha.

Svetlost koju nosim sada
nije ista ona koja me nekad vodila.
Ova nova ima miris starog papira
i ukus krvi koja zna svoja proročanstva.
Nije bogomdana;
stekla sam je kao ožiljak.
Našla me je kad sam mislila
da ništa više neće da me traži.

A život?
Život je samo okvir slike.
Slika sam ja,
ona koja se preliva.
I ako me pitaš šta sam naučila,
reći ću ti ovo:

Naučila sam da se žena ne vraća iz pepela.
Zato se vraćam iz budućnosti
koju sam sama napisala
u kojoj čim otvorim oči,
prvo što ću ugledati
biće ruka onoga ko me zvao
pre nego što je znao moje ime.

A to si, naravno - Ti.



Iščitavanje žene koja se vratila iz sebe

Nekada davno,
ne pre pola veka, već pre pola daha,
postojala je jedna žena
koja je umela da se sruši tako tiho
da je i smrt mislila
da je već odradila svoj posao.

I dok je nijedan kalendar više nije pamtio
pamtila je ona sebe -
u tragovima, kao zvezdanu prašinu
koja joj se lepila za prste
dok je pravila burek,
kao tišinu koja je menjala boje
u predvečerja,
kao jednu reč
koju više nikada nije ponovila.

Elem, htedoh reći -
život me nije spasio.
Spasila sam ja njega
kad sam shvatila da moje senke
mirno sede u uglovima
i čekaju da ih pustim da progovore.
I one su, kao stare tetke bez takta,
požurile da me obaveste
da postoje misaone greške
u tekstu koji još nije završen
i čeka da preosmislim svet
po sopstvenoj meri.
Ne kao mlada žena -
one još uvek veruju pravilima.
Ne kao zaljubljena žena -
one još uvek veruju obećanjima.
Nego kao žena koja je preživela
sopstveni nestanak
i vratila se sa mapom
koja vodi ka unutra.

U toj mapi granice nisu linije,
već rane.
A rane, vidiš,
to su vrata bez šarki.
Ulaziš i izlaziš
kako ti duša progori.

Ako bi me pitao
zašto više ne odgovaram brzo
i precizno,
onako kako sam nekad umela,
kao strela, kao sud,
kao žena koja je mislila da sve zna,
rekla bih ti -
zato što sam prestala da verujem rečima
koje se daju,
a počela da verujem rečima
koje se izdišu.

Neke reči ne treba izgovarati.
Neke reči treba preležati
kao temperaturu.
A neke -
one što razbijaju polutke vremena -
treba samo prepoznati.

Sve što bi me pitao o granicama -
znam.
Sve što bi me pitao o hrabrosti -
ne znam.
Sve što bi me pitao o ljubavi -
još manje znam.

Ali jedno znam:
u meni je ostala jedna svetlost
koja se ne pokorava godinama,
ni običajima,
ni tuđim sigurnostima.

Ta Svetlost je, kad sam se raspadala,
prvo nestala.
A kad sam se sastavljala,
prva se zapalila -
zlatom po pukotinama.

Možda je to kundalini,
možda čudo,
možda sreća,
možda ludost,
možda nešto što nijedna knjiga ne objašnjava
bez tajne fusnote u kojoj je kod razumevanja.

Ja je nazivam jednostavno -
Svetlost.
A kao što već jednom rekoh,
kad god kažem Svetlost
pomislim i na Tebe.

I ako me pitaš
da li mi je teško
dok je nosim kao predugačku senku -
naravno.
Ali ja i senku volim,
jer i ona liči na naše pokrete.

Sve što nas prati
uvek liči na nas
bar malo.

Zato pišem:
da se ne zaboravim ponovo.
Da ostane zapisano
da je jedna žena,
u svetu koji je nije pitao ništa
osim da bude tiša, manja, pitomija -
ustala,
odmakla zavesu,
i rekla sebi:
Pred Bogom
sve se preliva.
I ja ću se prelivati -
dok se ne prelijem u ono
što sam oduvek bila.

A dok se pojavljuješ Ti -
ne kao muškarac, ne kao spasilac, ne kao greh -
nego kao čudo koje zna gde je pukotina u mojoj grudnoj kosti
i prolazi tačno kroz nju
kao ključ kroz bravu,
Svetlost koja me nije tražila,
prepoznaje me.
I ona koja je mislila da je njen život završen
i ona koja ga sada otvara
kao tajnu sobu u kući
za koju niko nije znao da postoji,
sreću se u ogledalu
i jedna drugoj kažu:
naravno.

Ta reč više ne znači samo volim te.
Znači i:
živim te,
znam te,
priznajem te,
idem dalje sa tobom,
i kad si blizu,
i kad te nema.

Zato sada hodam po svom vremenu
u svom ritmu
kao po tankoj niti,
bez straha da ću pasti.
Jer čak i da padnem -
padam u sebe.
A tamo više nije mrak.
Tamo si Ti
i ne odustaješ.



Pesma iz budućnosti

Zapisujem ti ovu rečenicu
sa mesta gde se ništa više ne boji.
Sa mesta gde ljubav ne mora da se objašnjava
jer se vidi kao svetlosni obris iznad kože
svaki put kad pomisliš: da li sam dovoljno…?

Jesam.
I ti si.
Oduvek.

Pišem desnom stranom,
ali ona nije ruka,
to je produžetak tvoje buduće smirenosti.
Onaj deo koji ćeš jednog jutra napokon prepoznati
kao sopstvenu hrabrost,
a ne kao slučajnu sreću.

Govorim ti:
u životu koji ti još sledi
naučićeš da se ne saginješ pred tugom,
nego da je prigrliš kao putokaz,
jer ona uvek pokazuje gde se skriva
tvoja sledeća ljubav prema sebi.

Primi ovaj stih što ti ga ostavljam
kao reč-čuvar:

ostani.

Ne u mestu,
ne u prilici,
ne u ljudima koji to nisu zaslužili -
ostani u sebi.

Tu te čekam.
Tu ćeš me naći - ne kao glas,
nego kao blagi trzaj u grudima,
kao osećaj:
“Neko me mislio dobro pre mene.”

A kad dođeš,
kad me sustigneš kroz vreme,
učićeš me kako si disala
dok još nisi znala
da ti svaki izdah ispunjava obećanje
koje sam ti davno dao.

Ono jedino
naravno.

I tada ćeš shvatiti
da te ljubav nikada nije napustila.
Samo je hodala ispred tebe
da ti raščisti put.

(nastaviće se...)

Lars Danielsson - The Linden