Americka ekonomija
U Nemačkoj je pre dve godine napisana knjiga „Slom dolazi“, koju je napisao profesor ekonomije sa Prinstona i Vormsa Maks Ote, koja je izazvla ogromnu buru i bukvalno pomerila iz koloseka sve uvrežene ekonomske poglede do sada. Ovaj Nemac je zbog ove knjige postao omražen u celom svetu, jer je rekao istinu o tome kako funkcioniše američka i evropska ekonomija...
Šta je suština ekonomske propasti zapada? Veoma jednostavno – to je osnovni, bazični i suštinski princip ekonomije, a to je KONKURENCIJA. Konkurencija je ono kada postoje dva proizvoda koja konkurišu po ceni i kvalitetu. I tako, negde od sedamdesetih godina, američki proizvodi su bivali sve manje konkurentni, prvo zbog Japana, onda azijskih tigrova, a sada zbog Kine.
Pojednostavljeno rečeno, u poslednjih 30 godina bilo je sve više proizvoda na svetu u koji su bili jeftiniji i boljeg kvaliteta od američkih, pa su ljudi sve manje kupovali američke robe, a sve više iz drugih zemalja. Prvo je to bio tekstil, onda odeća i obuća, zatim igračke, a od 2000. sve više mašine, alati, auta, a evo vidimo u poslednje vreme i putnički avioni u kompjuteri. I kao posledica toga, jedna po jedna fabrika se gasila jer nije mogla da izdrži konkurenciju, a sve više roba se proizvodilo u Kini, a sve manje u SAD. Danas smo došli do toga da se ogromna količina stvari proizvodi u Kini, a u SAD skoro ništa. Kada se leti iznad Los Anđelesa, vide se kilometri brodova koji dovoze robu iz Kine u SAD, i koji se skoro svi vraćaju prazni, jer SAD skoro ništa više ne izvozi, a kada se ne vraćaju prazni to je onda stari metal, šrot i otpad što odvoze iz Amerike.
Pa kako je je onda bilo moguće da SAD prežive do danas? Jer je Amerika održavana ekonomskom anestezijom. Pre 60 godina zdrava klasična ekonomija, po kojoj možeš da potrošiš onoliko koliko proizvedeš, je izbačene i uvedena je Kejnzijanska ekonomija, po kojoj možeš da potrošiš više od onoga što zaradiš. Kako sada to, kako je moguće potrošiti više od zarađenog? Jednostavno – zadužiš se. Onda kada dođe vreme da vratiš kredit, ti se zadužiš opet da bi vratio prvi kredit. Pa kada drugi kredit dođe do otplate onda se zadužiš još jednom, i tako redom. Ovo može da traje dok postoji mogućnost da se uzimaju sve noviji krediti. SAD su imale tu prednost da su skoro sva zaduživanja išla u njihovoj valuti. Dakle, SAD su jednostavno štampale nove dolare, davale ih Kini, Tajvanu, Evropi i Hong-Kongu u vidu državnih obveznica. To je išlo zbog toga što su države verovale da Amerika nikada neće postati i da ovi dolari i obveznice imaju vrednost. Američka vlada se zaduživala, spuštala kamatnu stopu, upumpavala bilione dolara u ekonomiju i tako omogućavala građanima da se zadužuju, i da troše više od onoga što zarade. Ovaj sistem je smislio Džon Majnard Kenz, i zove se 'pospešivanje potrošnje'. Dakle, uzimaš kredite, spuštaš kamatne stope i pospešuješ potrošnju. To isto danas radi i vlada Srbije recimo. To funkcioniše onoliko dugo koliko građana, država i preduzeća mogu da se zadužuju. Tako nastaje ogromno kula do dugova, koja se ruši onoga momenta kada više ne može da se uzme naredni dug da bi se vratio prethodni. Danas ukupni dugovi u SAD iznose 40 000 milijardi dolara. Da li možete da poverujete u ovu cifru? To je po svakom američkom građaninu 150.000 dolara. A ukupna vrednost cele imovine, zemlje i kapitala u SAD je 50 000 milijardi dolara.
Međutim, to nije sve. Ovo je direktno zaduživanje države, i to je danas nekih 20 % ukupnih dugova u SAD. Ostalih 80 % dugova čini tzv. M3 (em tri) novac, tj. fiktivni novac koji stvaraju banke. Banke pozajmljuju novac ni iz čega, i tako se stvara fiktivni, nerealni novac, koji tako povećava BNP i životni standard, a da to nije zarađeno. SAD su živele od toga što su drugi (Kinezi recimo) u dobroj veri kupovale obveznice i dolare vlade SAD verujući da će ih Amerikanci vratiti. Dakle, drugi su radili, a Amerikanci su kupovali deo njihovog rada bezvrednim papirom i tako živeli iznad svojih mogućnosti, trošili više od zarađenog. Kinezi su morali da održavaju američko tržište da bi imali gde da prodaju svoje jeftine robe. Trebala im je Amerika, pa su je tako održavali u životu. Ali Kinezi su jedan mudar narod, pa su paralelno radili na tome da jačaju svoje unutrašnje tržište, da bi ono moglo da apsorbuje sve više roba, i da bi Kina sve manje izvozila i da bi sve manje bila zavisna od SAD. Jedina stvar koja je do sada održavala dolar, a samim i tim američku mogućnost da se zadužuju, i samim tim da prežive je kineska volja da te bezvredne dolare kupuje u da se pravi kao da oni imaju vrednost. Ali onda kada Kina odluči da sve manje kupuju dolare, oni će biti sve više ono što jesu – bezvredni papir. Onda kada Kina prestane da kupuje dolare, dolar će kolabrirati, a Amerika će se sunovrati do dna. Amerikanci će odjednom morati da žive od onoga što zarade, dakle od ničega. Kinezi to još nisu uradili iz razloga što im je trebalo američko tržište, ali iz razloga što su temeljno gradili svoje oružane snage da bi preuzeli ulogu hegemona koju ima SAD. Jer kada propadne dolar propašće ekonimija SAD, a kada propadne ekonomija SAD propašće vojska SAD, a kada se to desi neće više biti svetskog hegemona koji održava svetski trgovinski poredak.
Na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu predsednik Kineske centralne banke Zu Min je rekao:
... Vreme neodgovornog zaduživanja Amerikanaca i filozofije života na kredit doživelo je poraz. Kina će se ubuduće radikalno okrenuti jačanju domaće potrošnje, taj trend će verovatno slediti i drugi...
Kinezi će će prestati da kupuju američki bezvredni papir i vidu dugova te će se okrenuti unutrašnjem tržištu. Mislim, ovo je smrtna presuda za SAD. Ako Kinezi ovo sprovedu, a sprovešće postepeno i u fazama, ne postoji apsolutno nikakva mogućnost da Amerika ekonomski preživi. Ta mogućnost je 0 %. Jedino što Amerikanci mogu d a urade je:
1. da devalviraju dolar
2. da izbace dolar i uvedu novu monetu.
Time bi se Ameri doduše rešili svih ovih 40.0000 milijardi dolara dugova, ali opet ne bi mogli da poprave konkurentnost svojih roba. I dalje bi kineske robe bile jeftinije i kvalitetnije. Amerikanci ne mogu ništa, apsolutno ništa ekonomski da učine protiv Kine.
Ne mogu ekonomski, ali možda mogu politički. Bolje rečeno, to im je poslednja nada. Jedina njihova nada je da Kina zaratuje sa nekim, pa da vojno bude uništena. Nema druge, jer oni sami ne mogu savladati Kinu. U stvari, Kinu ne može niko savladati, ali joj mogu biti naneti nuklearni udari koji će je ruinirati. A onaj koji Kinu napadne nukelarnim raketama dobiće kineski protiv-udar. Dakle, Ameri će pokušati da izbegnu sukob sa Kinom, ali u isto vreme da izazovu neki nuklearni sukob Kine sa nekim od njenih nuklearnih suseda. A jedina dva takva suseda su Indija i Rusija. Indijske nuklearne snage nemaju taj kapacitet, ostaje samo Rusija. Zapadnjaci računaju da bi time jednim udarcem ubili dve muve: iz igre izbacili Kineze i Ruse i obezbedili sebi svetsku vladavinu za narednih 100 godina. A kako to postoći? Pa o tome smo već pisali.
od individue do drzava.
