Ne razumem baš polemiku jer meni je uvek cilj bio da putujem a kako i sa kim je uvek bilo od manjeg značaja, mada, naravno, može da bude bitno. Znači putovao sam sam milion puta, i u paru isto toliko, i u raznim grupama od 3 pa do 10-ak ljudi, odlazio sam na putovanja sa ljudima koje i ne znam, pa i bio na turama gde sam bio sam i gde su svi ostali pričali španski, i vodič a ja ne razumem ni reč, pa sam još kao dete išao sam u vozu i spavao u kušet kolima, to je ono tri kreveta sa jedne i tri sa druge strane, i spavaš sa još 5 lika koje prvi put vidiš, pa indijski vozovi sa vagonima - masovnim spavaonicama, pa da li me ikada bolela patka, što ona baba reče, šta će neko da misli o meni zašto putujem sam?! Smešno bre! Od svega najviše volim kad sam sam ali sve ima svoje čari, i grupa od 10 kada ne možete da se složite oko ničega može da bude vrlo avanturistički doživljaj. U paru sa voljenom osobom na nekom romantičnom ostrvu je nenadyebivo ali bih komotno mogao da budem i sam tu i čitam knjigu, punim baterije, kupam se i razmišljam o životu. Celu jugoistočnu Aziu sam proputovao sam, svih 48 država Amerike isto sve sam ali sam se posle i vraćao na mnoga mesta sa nekim drugim-drugom. Mislim, pa ja kada bih toliko birao kako ću i sa kim da putujem, retko gde bih ikada i otišao. Najvažnije je da se negde ide, sve drugo je smor.
