Suočiti se ili ne?
Noć je, ponoć bliže, treba da se ide na počinak.. a ja ne smem.
Kako pomislim da treba da legnem, mene stegne u grudima i kreće - a šta ako opet budem sanjala...? Sanjala sam prošle noći da mi mama umire, a to mi je najveći, najužasniji strah i na javi. 
Znam uobičajena tumačenja, tipa - produžila si joj život i slično, ali slaba je to uteha. Nisam preopterećena, i znam da me to čeka pa čeka jednog dana i da, zapravo, tako i treba da bude, ali... ume tako neki put, iz potaje, da se baci ispred mene taj šugavi strah i da ostavi jedino suze, paniku i pitanje - a kako ćeš ti posle toga, kako će tvoj život dalje ići, kako ćeš to uspeti da preboliš i da nastaviš dalje...? Ne umem da se izborim sa tim kada me uhvati, kao i večeras što ne umem ( sreća pa se ne javlja prečesto, ali kada se javi, urniše me ), pa se pitam koliko je dobro ono rešenje - suoči se sa strahom i pobedi ga? 
( uspelo mi je kao tinejdžerki, sa užasnim strahom od mraka. Gledala sam horore do granične doze straha, do trena kada celo telo utrne, srce krene da preskače, a bešika otkaže poslušnost i - uspelo je. Jednostavno je strah nestao, sada mi mrak po sebi ne predstavlja ništa )
Dakle, imate li vi ovakve pojave?
Uopšteno, koji vam je, ako hoćete da podelite ovde, najveći strah, užas, u životu? Bilo realno ili ne, strah je strah i isti je racionalan i iracionalan. Možda iracionalan još i više. Slažete se? Suočavate li se sa svojim strahovima i mislite li da to ima terapeutsko delovanje? Ili ih negirate i bežite od njih? Razumete li tudje strahove ili im se podsmevate?
... Dakle, hajde da teramo jedni drugima strah
Noć je, ponoć bliže, treba da se ide na počinak.. a ja ne smem.
Kako pomislim da treba da legnem, mene stegne u grudima i kreće - a šta ako opet budem sanjala...? Sanjala sam prošle noći da mi mama umire, a to mi je najveći, najužasniji strah i na javi. Znam uobičajena tumačenja, tipa - produžila si joj život i slično, ali slaba je to uteha. Nisam preopterećena, i znam da me to čeka pa čeka jednog dana i da, zapravo, tako i treba da bude, ali... ume tako neki put, iz potaje, da se baci ispred mene taj šugavi strah i da ostavi jedino suze, paniku i pitanje - a kako ćeš ti posle toga, kako će tvoj život dalje ići, kako ćeš to uspeti da preboliš i da nastaviš dalje...? Ne umem da se izborim sa tim kada me uhvati, kao i večeras što ne umem ( sreća pa se ne javlja prečesto, ali kada se javi, urniše me ), pa se pitam koliko je dobro ono rešenje - suoči se sa strahom i pobedi ga? ( uspelo mi je kao tinejdžerki, sa užasnim strahom od mraka. Gledala sam horore do granične doze straha, do trena kada celo telo utrne, srce krene da preskače, a bešika otkaže poslušnost i - uspelo je. Jednostavno je strah nestao, sada mi mrak po sebi ne predstavlja ništa ) Dakle, imate li vi ovakve pojave?
Uopšteno, koji vam je, ako hoćete da podelite ovde, najveći strah, užas, u životu? Bilo realno ili ne, strah je strah i isti je racionalan i iracionalan. Možda iracionalan još i više. Slažete se? Suočavate li se sa svojim strahovima i mislite li da to ima terapeutsko delovanje? Ili ih negirate i bežite od njih? Razumete li tudje strahove ili im se podsmevate?
... Dakle, hajde da teramo jedni drugima strah
kao nekada 
u tim nesanim nocima 
al pod uslovom da nisu neke gadosti tipa raste mi alien u telu,to mi je mnogo glup pravac u hororima ,ja skorije nisam gledala neki dobar ,zato ih vise i ne gledam
