-
- Popularno:
- Romantičari, koje romantične filmove...
- Kada su Srbi digli ruke od Kosova?
- SPASIĆE SE SAMO ONAJ KO VERUJE
- Vučić je sa svojom Srpskom listom na...
- Da li biste putovali u Dracula Land?...
- Escape strategy
- Zasto Srbi toliko vole evre, a ne...
- Slava kod Vučića....Kurir LIVE dočekao...
- Masaza
- SAD za 90 dana uvodi sankcije Srbiji?
Snovi
- Začetnik teme Artinve
- Datum pokretanja
bodzi
Ističe se
- Poruka
- 2.026
....................ako nekad neko sretne mog anđela neka mu kaže da ga volim, da nikad nisam prestala i da nikad neću prestati da ga volim i mislim o njemu, mogu prođi dani godine vekovi ja ga se neću odreći on će uvek biti moj anđeo, moja ljubav, moj život moje sve..........ANĐELE VOLIM TE..............
Nemir
Iskusan
- Poruka
- 6.305
Osećanje nije nit,
da se kida,menja bit,
da u zrnu vremena
budeš sva promenjena.
Ono što ti je dao Bog
traje veka čitavog,
gde god da si,gde god gde si
to te čini kakvom jesi,
al pokušaj biti zla,
slika ovog vremena,
ako želiš voljena
da ne budeš ranjena,
od svih drugih gažena.
I ja sam bio kao ti
oličenje svetlosti,
verovo sam svakome,
a taj svako rani me.
Sve sam srećom hranio,
al me svako ranio
i dugo sam patio
sve dobrotom platio,
život me je mučio,
da bi me naučio.
O kako bih voleo,
da ne budeš anđeo.
Ehhhhhhh ... koliko istine ,
JAGGE®™ koliko istine !
da se kida,menja bit,
da u zrnu vremena
budeš sva promenjena.
Ono što ti je dao Bog
traje veka čitavog,
gde god da si,gde god gde si
to te čini kakvom jesi,
al pokušaj biti zla,
slika ovog vremena,
ako želiš voljena
da ne budeš ranjena,
od svih drugih gažena.
I ja sam bio kao ti
oličenje svetlosti,
verovo sam svakome,
a taj svako rani me.
Sve sam srećom hranio,
al me svako ranio
i dugo sam patio
sve dobrotom platio,
život me je mučio,
da bi me naučio.
O kako bih voleo,
da ne budeš anđeo.
Ehhhhhhh ... koliko istine ,
JAGGE®™ koliko istine !
^^AngelGabriel^^
Zainteresovan član
- Poruka
- 348
bodzi
Ističe se
- Poruka
- 2.026
...................anđele moj možeš da me ostaviš
i ostavio si me
možeš da me zaboraviš
verovatno i hoćeš
možeš da bežiš i da se skrivaš
možeš da me nevoliš i mrziš
možeš sve da mi zabraniš
samo jedno nemožeš
da me nateraš da te volim
i sanjam snove
koje smo zajedno sanjali otvorenih očiju...............
.....................bez obzira na sve uvek si bio i ostaćeš moj anđeo..............
i ostavio si me
možeš da me zaboraviš
verovatno i hoćeš
možeš da bežiš i da se skrivaš
možeš da me nevoliš i mrziš
možeš sve da mi zabraniš
samo jedno nemožeš
da me nateraš da te volim
i sanjam snove
koje smo zajedno sanjali otvorenih očiju...............
.....................bez obzira na sve uvek si bio i ostaćeš moj anđeo..............
^^AngelGabriel^^
Zainteresovan član
- Poruka
- 348
..°°°°°... ANDJELE FALIS NAM-da te bar možemo probuditi ...*****....
..Ne,ne želim vjerovati da te smrt uzela k sebi...
Ti samo spavaš,a ja te ne želim probuditi..
..Al,ti se ipak budiš,milijun andjela te budi iz sna...
Gospodin ti je pružio ruku,a ti si je prihvatio..
Ovaj svijet ti je bio samo duga i trnovita cesta do Njega,
koju si prelazio kao Isus onih 40 dana u pustinji..
..Da,vjerujem da si Presvetom potrebniji,
Njegova armija se širi,
Njegova armija mora biti jaka,
mora netko i na nas paziti...
Jednom kad svi postanemo njegovi vojnici,
želim opet cuti onaj božanstveni glas,
koji budi svaki osjecaj u meni,
tugu,radost,bol,veselje...sve u isto vrijeme..
Želim opet vidjeti onaj osmjeh pun ljubavi,
pogled tako tužan,a tako veseo,
tijelo puno života...
Imao si sve,ali opet nisi bio savrsen... Ali sada si dobio krila,andjele...
***˘°˘°°°° VOLIMO TE !!!!!! ****°°°^^^
Andjele moj lepi...pussssaaaaa.....
..Ne,ne želim vjerovati da te smrt uzela k sebi...
Ti samo spavaš,a ja te ne želim probuditi..
..Al,ti se ipak budiš,milijun andjela te budi iz sna...
Gospodin ti je pružio ruku,a ti si je prihvatio..
Ovaj svijet ti je bio samo duga i trnovita cesta do Njega,
koju si prelazio kao Isus onih 40 dana u pustinji..
..Da,vjerujem da si Presvetom potrebniji,
Njegova armija se širi,
Njegova armija mora biti jaka,
mora netko i na nas paziti...
Jednom kad svi postanemo njegovi vojnici,
želim opet cuti onaj božanstveni glas,
koji budi svaki osjecaj u meni,
tugu,radost,bol,veselje...sve u isto vrijeme..
Želim opet vidjeti onaj osmjeh pun ljubavi,
pogled tako tužan,a tako veseo,
tijelo puno života...
Imao si sve,ali opet nisi bio savrsen... Ali sada si dobio krila,andjele...
***˘°˘°°°° VOLIMO TE !!!!!! ****°°°^^^
Andjele moj lepi...pussssaaaaa.....
Brega
Obećava
- Poruka
- 85
Kad zaboraviš juli
i kad sve se desi i prođe
tada bih da te sretnem
i nećeš srećna bit' slutim
jer su anđeli i đavli i narcisi i grijeh
potrebni za smijeh.
Kad zaboraviš juli
tek tad neki hotel neki grad
pričaćeš kao nekad
jer kad me ne bude tek tada ceš znat'
da su i hljeb i vino i noć i dan
potrebni za san.
Reći ćeš sve ide
reći ćeš a lagaćeš
kasno je sad kasno za sve
nemam volje a nemam ni snage
da se mijenjam...
Goran Bregović
i kad sve se desi i prođe
tada bih da te sretnem
i nećeš srećna bit' slutim
jer su anđeli i đavli i narcisi i grijeh
potrebni za smijeh.
Kad zaboraviš juli
tek tad neki hotel neki grad
pričaćeš kao nekad
jer kad me ne bude tek tada ceš znat'
da su i hljeb i vino i noć i dan
potrebni za san.
Reći ćeš sve ide
reći ćeš a lagaćeš
kasno je sad kasno za sve
nemam volje a nemam ni snage
da se mijenjam...
Goran Bregović
Insolitus
Aktivan član
- Poruka
- 1.310
Adam je bio nemiran.
Kao šesnaestodimenzionalna matematička funkcija s kliznim varijablama i plutajućim derivacijama, Adamovo se bivanje uglavnom svodilo na bavljenje samim sobom. Nedavno (iako, budući da se sve ovo zbivalo prije postanka vremena, “nedavno” je pojam bez previše smisla) je Adam izračunao da je već riješio preko četrdeset posto samoga sebe pa se zabrinuo. Četrdeset posto je, u većini Adamovih dimenzija, značilo skoro pa polovicu, a ono što je riješeno na pola kao da je riješeno i cijelo. A jednom kad se riješi cijeli, čime će se Adam baviti? Da i ne spominjemo da mu se sviđalo biti enigma, vidjelo se po ljubavi s kojom je obigravao i laštio svoje nepoznanice.
Nije, dakle, bilo nikakvo čudo što se napola riješeni Adam uznemirio.
Eva nije imala tih problema. Eva je bila tužna misao koja pleše i to joj je bilo dovoljno. Nekad je bila tužna, nekad je plesala, nekad je radila i jedno i drugo, a uz to je stizala slušati Adama kako se žali.
- Evo - rekao bi Adam (nije zapravo ništa rekao jer nije bilo prostora ni vremena u kojima bi riječi nastale i odjeknule, ali Eva ga je svejedno čula), - nemiran sam.
- Pleši! - odgovorila bi mu Eva. Ples je, u njezinu iskustvu, bio dobar odgovor na svaku tugu, iako ne nužno i rješenje.
Adam bi na to otpuhnuo: - Pleši? Kakav je to odgovor? Zašto da plešem? Kako da plešem? Gdje da plešem?
Evi su takva pitanja bila besmislena jer je znala da je svaki ples svrha samome sebi. Ali Adam je i tako razgovarao s Evom samo da bi razgovarao sa sobom, te ga je uskoro čula kako sam sebi i odgovara:
- Gdje?! To je to! Treba stvoriti Gdje!
***
Adam je stvorio Prostor. Bio je to malen, trodimenzionalan prostor, relativno jednostavno postignuće za nekoga tko je sâm šesnaestodimenzionalan, ali Adam se njime ponosio kao ne znam čime.
- Evo, vidi! - rekao je. - Prostor.
Eva je pogledala, ali nije vidjela bogznašto. Trodimenzionalni prostor utapao se u naborima šesnaestodimenzionalnog od kojeg se ni po jednoj osobini nije razlikovao. Možda bi ga se pod drugim kutem svjetla vidjelo bolje, ali svjetlo nije postojalo.
- Krasan je - rekla je Eva. - Bravo, Adame!
Adam se namrgodio. Ma koliko bio ponosan svojim djelom, vrlo je dobro znao njegove nedostatke, te je shvaćao da ga Eva samo tješi. Promrmljao je nešto bijesno i povukao se rješavati neke asimptote.
Nakon nekog vremena (kojeg još uvijek, iako ne zadugo, nije bilo), Adam se vratio, sjajeći od zadovoljstva. Eva je prekinula ples i uljudno ga upitala:
- Što je, Adame?
Adam je izvukao onaj trodimenzionalni prostor iz jednog od svojih nabora i uključio jednu jedva primjetnu karakteristiku. Pred njihovim očima, prostor je počeo starjeti.
- Što je to, Adame? - upitala ga je Eva.
- Vrijeme! - ponosno je rekao Adam. - Izmislio sam Vrijeme!
- Pa, bilo je i vrijeme! - rekla je Eva. - Bravo, Adame, vrlo domišljato!
Adamu je godilo kako je njegov izum utjecao na Evu toliko da ga je odmah upotrijebila u razgovoru. Pored toga, bio je i sâm zadovoljan svojim izumom, te neko vrijeme (kojeg je sad bilo!) nije čak bio ni nemiran. Eva je plesala.
Eon ili dva kasnije, Eva je čula Adama kako joj dovikuje:
- Evo! Imam Tvar!
- Bravo, Adame! - odviknula je Eva, ne prekidajući ples. Adam je i tako nije slušao. Uspio je, naime, igrajući se s prostorom ugurati jedan višedimenzionalni dio sebe u trodimenzionalni prostor u kojem se taj dio pojavio kao atom. Atom se tada još nije zvao atom, ali ne zadugo.
- Mislim da ću je zvati Atom! - čula je Eva Adama kako viče. Znala je da je Adam sigurno htio tvar nazvati “Adam”, ali da nije želio ispasti previše tašt. Nije se oko toga uznemiravala, plesala je.
Nešto kasnije, ponovo se oglasio Adam. Prvo oduševljenje atomom ga je prošlo i sada je gledao što bi još mogao učiniti s njime.
- Evo! - čula ga je Eva. - Mislim da ću ga rascijepiti!
- Odlična ideja! - odviknula je Eva. - Bravo, Adame!
Vidio se bljesak i čuo se prasak.
- Što je to bilo, Adame? - upitala je Eva.
- Vu-huu! - vrištao je oduševljeni Adam. - Otkrio sam Energiju!
***
Nije prošlo dugo, a Adam se ponovo došao pohvaliti Evi. Kombinirajući Prostor i Vrijeme, Tvar i Energiju, napravio je novu igračku.
- Vidi - rekao je i uključio je. Prvotno zbijena tvar naglo je eksplodirala i zatim se proširila, stvarajući usput raznovrsne oblike. Kada bi se energija širenja potrošila, tvar bi se skupila natrag u početnu točku, iz koje bi ubrzo opet eksplodirala. Pri tom je sjala crveno dok se širila, a plavo dok se skupljala - efekt je bio slučajan, ali se Adam i njime pohvalio.
- Bravo, Adame! - rekla je Eva, zaista zadivljena. - Što je to?
- Zovem ga Svemir! - rekao je Adam.
- Jedinstven je - pohvalila ga je Eva.
- Je li da jest? - rekao je Adam, a onda su ga pohvale ponijele pa je pretjerao: - Kladim se da ti nikad ne bi mogla napraviti nešto ovakvo!
- Molim? - Eva se jedva suzdržala da Adamu trenutačno ne riješi i zadnju jednadžbu. - Što si to rekao?
- Pa …- Adam je postao svjestan da je zabrljao. - Samo sam htio reći da nešto ovako kompleksno, samoobnovljivo i … i lijepo, tako nešto može stvoriti samo analitički, samo… muški … um.
- Ma, je li? - pod Evinim pogledom Adam se urušio za barem dvije dimenzije, a Eva je …
Eva je zakoračila u Adamov svemir, noseći sa sobom svu tugu i sav ples i …
… i stvorila je život.
(...tako i meni ostaje da se nadam ce ONA uci u moj svemir.....)
autor : zaista ne mogu da se setim gde sam ovo pokupio
Kao šesnaestodimenzionalna matematička funkcija s kliznim varijablama i plutajućim derivacijama, Adamovo se bivanje uglavnom svodilo na bavljenje samim sobom. Nedavno (iako, budući da se sve ovo zbivalo prije postanka vremena, “nedavno” je pojam bez previše smisla) je Adam izračunao da je već riješio preko četrdeset posto samoga sebe pa se zabrinuo. Četrdeset posto je, u većini Adamovih dimenzija, značilo skoro pa polovicu, a ono što je riješeno na pola kao da je riješeno i cijelo. A jednom kad se riješi cijeli, čime će se Adam baviti? Da i ne spominjemo da mu se sviđalo biti enigma, vidjelo se po ljubavi s kojom je obigravao i laštio svoje nepoznanice.
Nije, dakle, bilo nikakvo čudo što se napola riješeni Adam uznemirio.
Eva nije imala tih problema. Eva je bila tužna misao koja pleše i to joj je bilo dovoljno. Nekad je bila tužna, nekad je plesala, nekad je radila i jedno i drugo, a uz to je stizala slušati Adama kako se žali.
- Evo - rekao bi Adam (nije zapravo ništa rekao jer nije bilo prostora ni vremena u kojima bi riječi nastale i odjeknule, ali Eva ga je svejedno čula), - nemiran sam.
- Pleši! - odgovorila bi mu Eva. Ples je, u njezinu iskustvu, bio dobar odgovor na svaku tugu, iako ne nužno i rješenje.
Adam bi na to otpuhnuo: - Pleši? Kakav je to odgovor? Zašto da plešem? Kako da plešem? Gdje da plešem?
Evi su takva pitanja bila besmislena jer je znala da je svaki ples svrha samome sebi. Ali Adam je i tako razgovarao s Evom samo da bi razgovarao sa sobom, te ga je uskoro čula kako sam sebi i odgovara:
- Gdje?! To je to! Treba stvoriti Gdje!
***
Adam je stvorio Prostor. Bio je to malen, trodimenzionalan prostor, relativno jednostavno postignuće za nekoga tko je sâm šesnaestodimenzionalan, ali Adam se njime ponosio kao ne znam čime.
- Evo, vidi! - rekao je. - Prostor.
Eva je pogledala, ali nije vidjela bogznašto. Trodimenzionalni prostor utapao se u naborima šesnaestodimenzionalnog od kojeg se ni po jednoj osobini nije razlikovao. Možda bi ga se pod drugim kutem svjetla vidjelo bolje, ali svjetlo nije postojalo.
- Krasan je - rekla je Eva. - Bravo, Adame!
Adam se namrgodio. Ma koliko bio ponosan svojim djelom, vrlo je dobro znao njegove nedostatke, te je shvaćao da ga Eva samo tješi. Promrmljao je nešto bijesno i povukao se rješavati neke asimptote.
Nakon nekog vremena (kojeg još uvijek, iako ne zadugo, nije bilo), Adam se vratio, sjajeći od zadovoljstva. Eva je prekinula ples i uljudno ga upitala:
- Što je, Adame?
Adam je izvukao onaj trodimenzionalni prostor iz jednog od svojih nabora i uključio jednu jedva primjetnu karakteristiku. Pred njihovim očima, prostor je počeo starjeti.
- Što je to, Adame? - upitala ga je Eva.
- Vrijeme! - ponosno je rekao Adam. - Izmislio sam Vrijeme!
- Pa, bilo je i vrijeme! - rekla je Eva. - Bravo, Adame, vrlo domišljato!
Adamu je godilo kako je njegov izum utjecao na Evu toliko da ga je odmah upotrijebila u razgovoru. Pored toga, bio je i sâm zadovoljan svojim izumom, te neko vrijeme (kojeg je sad bilo!) nije čak bio ni nemiran. Eva je plesala.
Eon ili dva kasnije, Eva je čula Adama kako joj dovikuje:
- Evo! Imam Tvar!
- Bravo, Adame! - odviknula je Eva, ne prekidajući ples. Adam je i tako nije slušao. Uspio je, naime, igrajući se s prostorom ugurati jedan višedimenzionalni dio sebe u trodimenzionalni prostor u kojem se taj dio pojavio kao atom. Atom se tada još nije zvao atom, ali ne zadugo.
- Mislim da ću je zvati Atom! - čula je Eva Adama kako viče. Znala je da je Adam sigurno htio tvar nazvati “Adam”, ali da nije želio ispasti previše tašt. Nije se oko toga uznemiravala, plesala je.
Nešto kasnije, ponovo se oglasio Adam. Prvo oduševljenje atomom ga je prošlo i sada je gledao što bi još mogao učiniti s njime.
- Evo! - čula ga je Eva. - Mislim da ću ga rascijepiti!
- Odlična ideja! - odviknula je Eva. - Bravo, Adame!
Vidio se bljesak i čuo se prasak.
- Što je to bilo, Adame? - upitala je Eva.
- Vu-huu! - vrištao je oduševljeni Adam. - Otkrio sam Energiju!
***
Nije prošlo dugo, a Adam se ponovo došao pohvaliti Evi. Kombinirajući Prostor i Vrijeme, Tvar i Energiju, napravio je novu igračku.
- Vidi - rekao je i uključio je. Prvotno zbijena tvar naglo je eksplodirala i zatim se proširila, stvarajući usput raznovrsne oblike. Kada bi se energija širenja potrošila, tvar bi se skupila natrag u početnu točku, iz koje bi ubrzo opet eksplodirala. Pri tom je sjala crveno dok se širila, a plavo dok se skupljala - efekt je bio slučajan, ali se Adam i njime pohvalio.
- Bravo, Adame! - rekla je Eva, zaista zadivljena. - Što je to?
- Zovem ga Svemir! - rekao je Adam.
- Jedinstven je - pohvalila ga je Eva.
- Je li da jest? - rekao je Adam, a onda su ga pohvale ponijele pa je pretjerao: - Kladim se da ti nikad ne bi mogla napraviti nešto ovakvo!
- Molim? - Eva se jedva suzdržala da Adamu trenutačno ne riješi i zadnju jednadžbu. - Što si to rekao?
- Pa …- Adam je postao svjestan da je zabrljao. - Samo sam htio reći da nešto ovako kompleksno, samoobnovljivo i … i lijepo, tako nešto može stvoriti samo analitički, samo… muški … um.
- Ma, je li? - pod Evinim pogledom Adam se urušio za barem dvije dimenzije, a Eva je …
Eva je zakoračila u Adamov svemir, noseći sa sobom svu tugu i sav ples i …
… i stvorila je život.
(...tako i meni ostaje da se nadam ce ONA uci u moj svemir.....)
autor : zaista ne mogu da se setim gde sam ovo pokupio
plavi andeo
Zainteresovan član
- Poruka
- 113
ovako lapa tema nebi smela da stane oko nas ima sigurno mnogo andela koji zasluzuju da im posvetimo sigorno najlepse stihove.ako vi drugovi romaticari nebudete pisali ,a nazalost ,ja sam pokusala da nadem jos tako divnih pesmi i stihova ali nisam uspela.molim vas pisitesve ove divne pesme sam prepisala .sad jedino mogu ja neku svoju da napisem .voli vas jos jedan andeo 
oko nas ima sigurno mnogo andela koji zasluzuju da im posvetimo sigorno najlepse stihove.ako vi drugovi romaticari nebudete pisali ,a nazalost ,ja sam pokusala da nadem jos tako divnih pesmi i stihova ali nisam uspela.molim vas pisitesve ove divne pesme sam prepisala .sad jedino mogu ja neku svoju da napisem .voli vas jos jedan andeo 
*kiki*
Gost
- Poruka
- 998
~~~
Iz šarenog mnoštva iskr'o si se krišom,
slučajem pometen,
i u tmurne dane oplakane kišom
uneo sjaj snova dugama prepleten.
Zaigraju misli pa se čini lako
dve duše se spoje,
u treptaju rose čini se da svako
može da poleti baš kao nas dvoje.
Prepuštam se sneno zovu iz daljine
lude noći ove;
znam, imam te samo kroz šapat tišine,
ali ne dam nikom da mi gasi snove.
~~~
Iz šarenog mnoštva iskr'o si se krišom,
slučajem pometen,
i u tmurne dane oplakane kišom
uneo sjaj snova dugama prepleten.
Zaigraju misli pa se čini lako
dve duše se spoje,
u treptaju rose čini se da svako
može da poleti baš kao nas dvoje.
Prepuštam se sneno zovu iz daljine
lude noći ove;
znam, imam te samo kroz šapat tišine,
ali ne dam nikom da mi gasi snove.
~~~
plavi andeo
Zainteresovan član
- Poruka
- 113
da stvarno je doslo prolece.............
i stvarno BOLE ako do sad nije shvatila koliko je volis ,pogledaj koliko lepih i dragih devojaka setaju po gradu. :wink:sigurno i tebe ceka jedna od njih 
javi kad nades onu koja voli tebe a i ti nju
bokoue
Početnik
- Poruka
- 9
Akrostih
Donosiš mi patnju,
a nežnost mi treba.
Muk trne u šutnju
planinskoga neba.
Pokloni mi dodir
i uzeću ti ruke
da zadave nemir
nabujale reke.
Milujem ti usne
u snovima retkim
kada tuga svene.
Darujem ti život
što prođe bez tebe
ko utihli topot.
P.S. Napisao sa 16 godina u stanju sličnom kao Bole.
Donosiš mi patnju,
a nežnost mi treba.
Muk trne u šutnju
planinskoga neba.
Pokloni mi dodir
i uzeću ti ruke
da zadave nemir
nabujale reke.
Milujem ti usne
u snovima retkim
kada tuga svene.
Darujem ti život
što prođe bez tebe
ko utihli topot.
P.S. Napisao sa 16 godina u stanju sličnom kao Bole.
Karijatida
Početnik
- Poruka
- 33
Čula sam negde da je svet odavno prestao da bude romantičan... ali opet ostali su tragovi tog sveta u nama - beznadežnim romantičnim dušama...
***
...Na mome sutonskom nebu ti si poput oblaka
i tvoja boja i oblik su onakvi kakve želim.
Moja, moja si, ženo usana slasnih,
moji beskrajni snovi u tebi žive.
Svjetiljka duše moje rumenilom ti boji noge.
Moje vino trpko najslađe je na usnama tvojim,
oh, žetelice moje sutonske pjesme,
kako te moji samotni snovi osjećaju mojom.
Moja si, moja, i ja kličem u popodnevnom
povjetarcu, a vjetar pronosi moj udovički glas.
U dubini očiju mojih ti loviš, tvoj noćni
pogled se zaustavlja poput vode tvog otimanja.
Zatočenica si u mreži moje muzike, ljubavi moja,
a mreže muzike moje kao nebo su široke.
Na obali tvojih tužnih očiju duša mi se rada.
U tvojim tužnim očima početak je zemlje snova...
pa napred, izrazite se romantične dušice
***
...Na mome sutonskom nebu ti si poput oblaka
i tvoja boja i oblik su onakvi kakve želim.
Moja, moja si, ženo usana slasnih,
moji beskrajni snovi u tebi žive.
Svjetiljka duše moje rumenilom ti boji noge.
Moje vino trpko najslađe je na usnama tvojim,
oh, žetelice moje sutonske pjesme,
kako te moji samotni snovi osjećaju mojom.
Moja si, moja, i ja kličem u popodnevnom
povjetarcu, a vjetar pronosi moj udovički glas.
U dubini očiju mojih ti loviš, tvoj noćni
pogled se zaustavlja poput vode tvog otimanja.
Zatočenica si u mreži moje muzike, ljubavi moja,
a mreže muzike moje kao nebo su široke.
Na obali tvojih tužnih očiju duša mi se rada.
U tvojim tužnim očima početak je zemlje snova...
pa napred, izrazite se romantične dušice
^^AngelGabriel^^
Zainteresovan član
- Poruka
- 348
GORCHINA BUDJENJA
Dugo sam promatrala tvoj pospani svijet navika,
propisanih očekivanja i bojažljivog dokazivanja
samo tebi znanih snova i vrijednosti.
U odvojenim apstraktnim čavrljanjima
tvoja duša je željela drugačije livade i stepe,
ali teški nevidljivi balast straha
od odvajanja, neprihvaćanja i samoće
lomili su svako krilo tvoje misli o slobodi,
osobnosti, zadovoljstvu i drugačijem životu.
Sad se budiš, gutaš gorku artičoku u limunovom soku
svojih snova podastrtih pred one
koji te ne vide, ne poznaju i ne razumiju
sa malo zgrčenim ali ipak stvarnijim osmjehom usuda
da nudiš i tražiš ono što stvarno hoćeš.
Koračaš po razrušenoj kući svojih nadanja
kao da koračaš kroz zatvor, za kojim ipak malo žališ,
ali tvoj mirni hod govori da se u njega nećeš vratiti.
Dobrodošao u vlastiti život !
Dugo sam promatrala tvoj pospani svijet navika,
propisanih očekivanja i bojažljivog dokazivanja
samo tebi znanih snova i vrijednosti.
U odvojenim apstraktnim čavrljanjima
tvoja duša je željela drugačije livade i stepe,
ali teški nevidljivi balast straha
od odvajanja, neprihvaćanja i samoće
lomili su svako krilo tvoje misli o slobodi,
osobnosti, zadovoljstvu i drugačijem životu.
Sad se budiš, gutaš gorku artičoku u limunovom soku
svojih snova podastrtih pred one
koji te ne vide, ne poznaju i ne razumiju
sa malo zgrčenim ali ipak stvarnijim osmjehom usuda
da nudiš i tražiš ono što stvarno hoćeš.
Koračaš po razrušenoj kući svojih nadanja
kao da koračaš kroz zatvor, za kojim ipak malo žališ,
ali tvoj mirni hod govori da se u njega nećeš vratiti.
Dobrodošao u vlastiti život !
ana - anchy
Obećava
- Poruka
- 53
^^AngelGabriel^^
Zainteresovan član
- Poruka
- 348
ANĐEO
---moj prvi susret s anđelom...
----iako sam ćula i volim anđele ..do tada ih nisam srela........
....jedne noći dok sam dežurala kraj postelje mog oca prvi put sam vidjela anđela...U teškim mukama i od teške bolesti otac mi je umirao a ja sam ludila i proklinjala sve što postoji na ovoj zemlji..tuga me je savladala ...još se nisam ni oporavila od smrti moga brata ..a već mi boluje i umire otac....mama je s njim bila preko dana a ja preko noći...i tako smo se izmjenjivali 4 duge godine...a zapravo moja ljubav i sljepilo nije mi dalo da ostanem sama bez oca ...jer sam bez brata..teško je kad se gubi netko koga poznaš a još teže kad nekog voliš a gubiš ga.....moj otac je znao da mora umrijeti i znao je da se ja toga bojim ...znao je koliko ga volim ..i kako sam bolovala za bratom...molila sam ga de se lijeći ...da proba sve zbog mene..jer ako se i to desi ...poludjet ću od tuge i bola...volio me jako i nije mu bilo lako ..prolazio je operacije...teške trenutke...i kad je već klonio njegov pogled uperen u mene dao mu je dodatnu snagu ...u jednom momentu mi je rekao da nemože više da ga pustim ...al ja to nisam mogla...nisam željela ....nisam htjela ..borila sam se svim sredstvima za njega ...doktorima..bioenergičarima ---čak i hipnotizerima...tek sada shvaćam što je prolazio zbog mene...kako je vrijeme prolazilo ..rak se širio ...ja sam gledala kako propada i svaki 4 sata dobio je morfije...bila sam bolnićarka...doktorica ...sestra...obućila se u bolnici za davanje inekcija u kićmu i sve što treba radila ..samo da je tu...a onda jedne noći vidjeh anđela kraj njegovog kreveta da moli..mislila sam priviđenje...protrljala oći ..gledala ..i nisam vjerovala....a onda ponovo pogledam u anđela i zaćuh tihi šapat...pusti ga..ne mući ga.....tad shvatim da je došao moj brat..anđeo plavi ..anđeo mira i jedini meni autoritet .....zaplakala sam .obećala da hoću...suze su se sljevale niz lice kao slapovi nijagare...sjećam se toćno ..bilo je 2h i 37 min...kad sam vidjela anđela ...kad sam se osvjestila...kada je poslje toga nestao ..neznam ..znam samo da sam otišla u kupatilo ..oprala suze..i pogledala na sat...točno 4 h i 1 min...stala sam kraj tate...poljubila ga ..i rekla mu da može otići ...da ću se smiriti i paziti mamu ...nasmješio se ....otišla sam u sobu ..prvi put nisam išla kući i legla.u njihovoj kući ...mama je zapitala ..što sam ga ostavila tako rano ..a ja kažem ..umorna sam malo ...ritual je bio ona i ja po danu a poslje 22 h do 6 h ja sam bila uz njega da se ona može odmoriti....tada se digla u pet sati ...i pozvala me u 6 h seko gdje je inekcija...na stolu kažem ja ..al ja je nemogu naći ..prozbori ona..naravno dižem se i vidim da ona šuti ...pogledah inekciju i pitam...majći što je...ona u suzama govori ...digla sam se ..tata je otvorio oći ..i poljubili smo se kao i uvjek i tada je otišao...,,gledala je sa strahom u mene i oćekivala reakciju ...puno puta me je vidjela da plaćem i bojala se kako ću ja to podnjeti...na to sve sam joj mirno rekla neka zove hitnu da se utvrdi vrijeme smrti ...zagrlila je i poljubila ...i nisam joj smječla reći što sam doživjela i da sam se od njega oprostila ...pa ni sada nakon dugog vremena nikad nije čula za to ....sada imamo dva anđela koji nas čuvaju i vole...
---od tada u moju kuću je došlo more anđela....mislim na figure i moja soba se zove soba anđela...kad klonem oni mi daju snage za dalje ...a svi koji dođu kod mene osjete čudesan mir i zadivljeno gledaju anđela.....sad već svi znaju da volim anđele pa za posjetu ili rođkas mi poklanjaju anđele...ali za svakog kod mene ima mjesta..i svaki ima drugu poruku i donese novi mir u moj dom...
--vjerujte mi na rijeć ...andeli postoje...pa i ovi moji keramicki ...plišani ..porculanski donose mir i imaju poneki i ime...a ako želite nekom pokloniti mir imate anđele ..male ...velike...srednje i za svaku prigodu i donjet će te nekom mir
---moj prvi susret s anđelom...
----iako sam ćula i volim anđele ..do tada ih nisam srela........
....jedne noći dok sam dežurala kraj postelje mog oca prvi put sam vidjela anđela...U teškim mukama i od teške bolesti otac mi je umirao a ja sam ludila i proklinjala sve što postoji na ovoj zemlji..tuga me je savladala ...još se nisam ni oporavila od smrti moga brata ..a već mi boluje i umire otac....mama je s njim bila preko dana a ja preko noći...i tako smo se izmjenjivali 4 duge godine...a zapravo moja ljubav i sljepilo nije mi dalo da ostanem sama bez oca ...jer sam bez brata..teško je kad se gubi netko koga poznaš a još teže kad nekog voliš a gubiš ga.....moj otac je znao da mora umrijeti i znao je da se ja toga bojim ...znao je koliko ga volim ..i kako sam bolovala za bratom...molila sam ga de se lijeći ...da proba sve zbog mene..jer ako se i to desi ...poludjet ću od tuge i bola...volio me jako i nije mu bilo lako ..prolazio je operacije...teške trenutke...i kad je već klonio njegov pogled uperen u mene dao mu je dodatnu snagu ...u jednom momentu mi je rekao da nemože više da ga pustim ...al ja to nisam mogla...nisam željela ....nisam htjela ..borila sam se svim sredstvima za njega ...doktorima..bioenergičarima ---čak i hipnotizerima...tek sada shvaćam što je prolazio zbog mene...kako je vrijeme prolazilo ..rak se širio ...ja sam gledala kako propada i svaki 4 sata dobio je morfije...bila sam bolnićarka...doktorica ...sestra...obućila se u bolnici za davanje inekcija u kićmu i sve što treba radila ..samo da je tu...a onda jedne noći vidjeh anđela kraj njegovog kreveta da moli..mislila sam priviđenje...protrljala oći ..gledala ..i nisam vjerovala....a onda ponovo pogledam u anđela i zaćuh tihi šapat...pusti ga..ne mući ga.....tad shvatim da je došao moj brat..anđeo plavi ..anđeo mira i jedini meni autoritet .....zaplakala sam .obećala da hoću...suze su se sljevale niz lice kao slapovi nijagare...sjećam se toćno ..bilo je 2h i 37 min...kad sam vidjela anđela ...kad sam se osvjestila...kada je poslje toga nestao ..neznam ..znam samo da sam otišla u kupatilo ..oprala suze..i pogledala na sat...točno 4 h i 1 min...stala sam kraj tate...poljubila ga ..i rekla mu da može otići ...da ću se smiriti i paziti mamu ...nasmješio se ....otišla sam u sobu ..prvi put nisam išla kući i legla.u njihovoj kući ...mama je zapitala ..što sam ga ostavila tako rano ..a ja kažem ..umorna sam malo ...ritual je bio ona i ja po danu a poslje 22 h do 6 h ja sam bila uz njega da se ona može odmoriti....tada se digla u pet sati ...i pozvala me u 6 h seko gdje je inekcija...na stolu kažem ja ..al ja je nemogu naći ..prozbori ona..naravno dižem se i vidim da ona šuti ...pogledah inekciju i pitam...majći što je...ona u suzama govori ...digla sam se ..tata je otvorio oći ..i poljubili smo se kao i uvjek i tada je otišao...,,gledala je sa strahom u mene i oćekivala reakciju ...puno puta me je vidjela da plaćem i bojala se kako ću ja to podnjeti...na to sve sam joj mirno rekla neka zove hitnu da se utvrdi vrijeme smrti ...zagrlila je i poljubila ...i nisam joj smječla reći što sam doživjela i da sam se od njega oprostila ...pa ni sada nakon dugog vremena nikad nije čula za to ....sada imamo dva anđela koji nas čuvaju i vole...
---od tada u moju kuću je došlo more anđela....mislim na figure i moja soba se zove soba anđela...kad klonem oni mi daju snage za dalje ...a svi koji dođu kod mene osjete čudesan mir i zadivljeno gledaju anđela.....sad već svi znaju da volim anđele pa za posjetu ili rođkas mi poklanjaju anđele...ali za svakog kod mene ima mjesta..i svaki ima drugu poruku i donese novi mir u moj dom...
--vjerujte mi na rijeć ...andeli postoje...pa i ovi moji keramicki ...plišani ..porculanski donose mir i imaju poneki i ime...a ako želite nekom pokloniti mir imate anđele ..male ...velike...srednje i za svaku prigodu i donjet će te nekom mir
^^AngelGabriel^^
Zainteresovan član
- Poruka
- 348
Ljubi me i sanjaj...i kad nisam tu...
jer moja ljubav spava na tvom jastuku...
ljubi me i sanjaj....i kad sam si...
jer moja ljubav zivi tamo gdje si ti...
nek te sjene ne plase...
ja te volim najvise...sklopim oci...
sanjaj me...mjesto mojih usana nek te ljubav uspava...
sklopi oci...sanjaj me...
jer moja ljubav spava na tvom jastuku...
ljubi me i sanjaj....i kad sam si...
jer moja ljubav zivi tamo gdje si ti...
nek te sjene ne plase...
ja te volim najvise...sklopim oci...
sanjaj me...mjesto mojih usana nek te ljubav uspava...
sklopi oci...sanjaj me...
^^AngelGabriel^^
Zainteresovan član
- Poruka
- 348
PUSTI SNOVI
Suze su ništa do kapi vode,
skliznu i prodju ko kakav san,
zaboraviš da postojiš,
a onda se pojave one
i tužan i sam shvatiš da si i ti pusti san.
Želiš nešto što je tu,
želiš mir, toplinu, sjaj,
želiš da se smeješ i da plačeš,
ali najgore je kad to radiš sam.
Ličiš na senu, privid toliko dalek, siv,
želim te zgromiti, zagrliti,
zaustaviti kolotečinu neuzbudljivih zamisli
da ćeš zauvek biti tamo,
sa druge strane tvoje planete.
A onda ništa, i opet tako,
zamisao je zamisao,
san je san,
a meni treba samo jedan čvrsti zagrljaj.
Suze su ništa do kapi vode,
skliznu i prodju ko kakav san,
zaboraviš da postojiš,
a onda se pojave one
i tužan i sam shvatiš da si i ti pusti san.
Želiš nešto što je tu,
želiš mir, toplinu, sjaj,
želiš da se smeješ i da plačeš,
ali najgore je kad to radiš sam.
Ličiš na senu, privid toliko dalek, siv,
želim te zgromiti, zagrliti,
zaustaviti kolotečinu neuzbudljivih zamisli
da ćeš zauvek biti tamo,
sa druge strane tvoje planete.
A onda ništa, i opet tako,
zamisao je zamisao,
san je san,
a meni treba samo jedan čvrsti zagrljaj.