Priroda je izrodila nas. Ona ima svoje zakone koji su iznad svega. Koliko god se čovek trudio da je ukroti, ona će uvek naći način da ga nadvlada, jer priroda je dala nas, a ne mi prirodu. Ono što daje nas i daje život nama, mora biti veće od nas samih, nikako manje. Sve u toj prirodi ima svoj opozit. Opoziti su od krucijalne važnosti, da bi se cenio život, ma koliko god mi puta postavljali pitanje zašto je nešto baš nekakvo, a ne nekako drugačije. Čak i da je to moguće, da stvari budu drugačije, i za te drugačije stvari bismo opet pitali zašto nisu u nekom trećem obliku. Ljudskoj svesti se nikada ne može udovoljiti u potpunosti i jednako. Ono što je svakako bitno, jeste to da, koliko god nefer delovali, opozite naučimo da prihvatimo kao sastavni deo života, odnosno nas samih. Da nam nikada nije bilo hladno, kako bismo cenili toplotu?
Da nikada nismo bili povređeni, kako bi znali koliko je zapravo prava ljubav vredna?
Da nikada nismo bili gladni, kako bi cenili svaki zalogaj hrane koji pojedemo?
Da nikada nismo bili umorni, koliko bismo zapravo uživali u toplini i ušuškanosti kreveta?
Da nikada nismo bili sami, kako bismo cenili prijatelja?
Da se nikada nismo uplašili, kako bismo postali hrabri?
Da nikada nismo doživeli galamu, koliko bismo cenili tišinu neke planine, tek okićenu crvkutom nekih ptica?
Da nikada nismo pročitali lošu knjigu, kako bismo znali koja je dobra?
Da nikada nismo čekali, kako bismo znali radost susreta?
Da nikada nismo pogrešili, kako bismo išta naučili?
Da nismo nikada plakali, kako bismo cenili vrednost osmeha?
Ovakva pitanja, uistinu mogu ići u nedogled. Ono što je bitno shvatiti jeste da bez opozita, ne bismo mogli meriti vrednost ičeg pozitivnog i dobrog. Ne bi postojala mogućnost slobodnog izbora, jer ne bismo imali između čega da biramo. Postojao bi samo jedan način činjenja, bez ikakve raznolikosti. Sve i svi bi bili isti, obavijeni monotonijom, gde bi na kraju svako postavio pitanje zašto uopšte nešto čini na neki određeni način? Ako, na primer, sada postavimo to pitanje, možemo dati odgovor sasvim lako.
Zašto si dobar čovek? Zašto pomažeš drugima?
Zato što ne želim da se drugi osećaju loše, da se muče. Zato što, ako im pomognem, srećni ćemo biti oboje.
Zašto nisi loš?
Zato što ne želim ikome da naudim, da izazovem loša osećanja.
Klasičan primer: dobro i zlo.
Zašto ne činiš zlo?
Zato što želiš da budeš dobar.
Zašto želiš da budeš dobar?
Zato što je loše biti zao.
A po čemu znaš da je loše biti zao?
Po tome što to povređuje druge.
Čovek mora, da bi imao slobodu potpunu, da ima izbor. Jednako se rađamo, jednako imamo mogućnost da činimo i dobro i loše. U suštini, ništa nas ne sprečava. Postoji snaga zakona, da, ali ona može ograničiti kretanje ili okončati vaš život. Vi i dalje možete biti loši. Ako bi se stalo na put takvom izboru, čovek ne bi bio potpuno slobodan, a svi mi tražimo slobodu, pa makar sedeli i u zlatnom kavezu.
Dakle, bilo šta što izaziva našu negativnu reakciju je loše i ne želimo to da činimo. Po sličnom principu ne stavljaš ruku an vrelu ringlu. Ako ne znaš da će ringla da te opeče i da će posle da te boli dlan, ti ćeš naivno spustiti ruku na nju. Jedini način, ako već ne postoji mogućnost razmišljanja o lošem, jeste da ringla ne postoji.
Nepostojanje opozita, kao merila inteziteta neke urađene radnje, vodi u besmisao činjenja bilo čega.
Ne potcenjujte snagu opozita.
Ni snagu prirode.
Ni svopstvenu.
Koristite svoju slobodu za dobro i to će biti dovoljno. Loših primera već imamo.
Da nikada nismo bili povređeni, kako bi znali koliko je zapravo prava ljubav vredna?
Da nikada nismo bili gladni, kako bi cenili svaki zalogaj hrane koji pojedemo?
Da nikada nismo bili umorni, koliko bismo zapravo uživali u toplini i ušuškanosti kreveta?
Da nikada nismo bili sami, kako bismo cenili prijatelja?
Da se nikada nismo uplašili, kako bismo postali hrabri?
Da nikada nismo doživeli galamu, koliko bismo cenili tišinu neke planine, tek okićenu crvkutom nekih ptica?
Da nikada nismo pročitali lošu knjigu, kako bismo znali koja je dobra?
Da nikada nismo čekali, kako bismo znali radost susreta?
Da nikada nismo pogrešili, kako bismo išta naučili?
Da nismo nikada plakali, kako bismo cenili vrednost osmeha?
Ovakva pitanja, uistinu mogu ići u nedogled. Ono što je bitno shvatiti jeste da bez opozita, ne bismo mogli meriti vrednost ičeg pozitivnog i dobrog. Ne bi postojala mogućnost slobodnog izbora, jer ne bismo imali između čega da biramo. Postojao bi samo jedan način činjenja, bez ikakve raznolikosti. Sve i svi bi bili isti, obavijeni monotonijom, gde bi na kraju svako postavio pitanje zašto uopšte nešto čini na neki određeni način? Ako, na primer, sada postavimo to pitanje, možemo dati odgovor sasvim lako.
Zašto si dobar čovek? Zašto pomažeš drugima?
Zato što ne želim da se drugi osećaju loše, da se muče. Zato što, ako im pomognem, srećni ćemo biti oboje.
Zašto nisi loš?
Zato što ne želim ikome da naudim, da izazovem loša osećanja.
Klasičan primer: dobro i zlo.
Zašto ne činiš zlo?
Zato što želiš da budeš dobar.
Zašto želiš da budeš dobar?
Zato što je loše biti zao.
A po čemu znaš da je loše biti zao?
Po tome što to povređuje druge.
Čovek mora, da bi imao slobodu potpunu, da ima izbor. Jednako se rađamo, jednako imamo mogućnost da činimo i dobro i loše. U suštini, ništa nas ne sprečava. Postoji snaga zakona, da, ali ona može ograničiti kretanje ili okončati vaš život. Vi i dalje možete biti loši. Ako bi se stalo na put takvom izboru, čovek ne bi bio potpuno slobodan, a svi mi tražimo slobodu, pa makar sedeli i u zlatnom kavezu.
Dakle, bilo šta što izaziva našu negativnu reakciju je loše i ne želimo to da činimo. Po sličnom principu ne stavljaš ruku an vrelu ringlu. Ako ne znaš da će ringla da te opeče i da će posle da te boli dlan, ti ćeš naivno spustiti ruku na nju. Jedini način, ako već ne postoji mogućnost razmišljanja o lošem, jeste da ringla ne postoji.
Nepostojanje opozita, kao merila inteziteta neke urađene radnje, vodi u besmisao činjenja bilo čega.
Ne potcenjujte snagu opozita.
Ni snagu prirode.
Ni svopstvenu.
Koristite svoju slobodu za dobro i to će biti dovoljno. Loših primera već imamo.
