Raymond A. Moody: "...to što smo naučili o smrti može napraviti značajnu razliku u načinu kako živimo naš život.”
"Istina je da mi ne možemo u potpunosti razumeti ovaj život dok nemamo nagoveštaj onoga što je iza njega."
*
Dr Anne Wilson Schaef: "Smrt nije kraj. To je samo jedna faza u beskrajnom krugu života kao kad se ide od detinjstva do adolescencije, do zrelosti, do drugog detinjstva u starosti. Život nije linearno zaustavljanje i početak. Smrt je prelazak u iduću fazu kruženja. Kad upoznamo i proživimo krug, ne osećamo strah, ni brigu. Postoji samo prelaz koji afirmiše življenje."
*
Bhagavad Gita: "Sigurna je smrt za rodjene i sigurno je rodjenje za umrle; Zbog neizbežnog ne bi trebao žaliti."
*
J.K. Rowling: "Za dobro organizovan um smrt je samo sledeća velika avantura."
*
Narodna izreka: "Nema smrti bez sudjenog dana."
Narodna izreka: "Gde ima veka ima i leka."
***
Prilikom smrti ne dolazi samo do promena u telu, već i u svesti. Promene u svesti se obično ignorišu pošto nisu dostupne posmatranju i naučnom istraživanju. Zato nauka nema potpuno razumevanje. Ipak, postoji jedna pojava koja daje izvestan uvid, a to je klinička smrt. I pored toga što telo ne daje znakove života svest i dalje funkcioniše, ali na neobičan način.
Proširi se i postaje lucidna. Stvara drugačije shvatanje egzistencije. Ono je toliko uverljivo da se mnogi ljudi, koji su imali iskustvo bliske smtri, drastično promene. Postaju plemenitiji, žive svesnije nego pre i ne boje se umreti. S obzirom da su doktori najčešći svedoci toga fenomena mnogi su ga detaljno razmatrali. Najpoznatiji je psihijatar i filozof Dr Raymond A. Moody. Dr Bruce Grayson to čini već preko 50 godina. Pored njih poznati su i Elisabeth Kubler-Ross, Sam Parnia, Jefrey Long, Melvin. L. Morse, Pim van Lommel i drugi.
Mada je svaki čovek imao individualan doživljaj zapažene su i zajedničke karakteristike. Prolazili su kroz mračni tunel. Neki su išli usporeno, neki ubrzano, ali većina je na kraju ugledala svetlost iz koje je zračila ljubav i prihvatanje. Dosta je imalo i vantelesno iskustvo. Ne samo što su mogli videti vlastito telo i osoblje, koje im je ukazivalo pomoć, već su videli i udaljene oblasti i ljude. Psihijatar Carl Jung je, posle kliničke smrti, rekao da je izašao iz tela i u momentu ugledao celu planetu.
Pojedini dogadjaji, vidjeni za vreme kliničke smrti, su i potvrdjeni. Ipak, skeptici misle da ih nema dovoljno da bi predstavljali solidan dokaz. Više je onih koji se ne mogu objektivno proveriti, pa mogu biti i izmišljeni. Ponekad se objašnjavaju i kao halucinacija, dejstvo lekova itd.
Prema Platonu duša se dolaskom u fizički svet ograniči. On njen ulazak u telo i rodjenje definiše kao san i zaborav, a smrt kao ponovno buđenje i sećanje, odnosno realizaciju o vlastitoj besmrtnosti. Dr Moody ima pravo kad kaže da su ljudi koji su zamirali pronikli više u smrt nego bilo koji čovek koji nije imao to iskustvo. Zato se treba uvažiti njihov doživljaj.
Verovanje da je svest neuništiva suština života se, često, omalovažava i potcenjuje, dok se pesimističko shvatanje o njenom večnom nestanku smatra kao najrealnije. Realno u odnosu na šta? Nije li takvo verovanje jednostrano pošto je nastalo samo na osnovu ove sfere bez adekvatnog razumevanja “duge strane” ili dimenzije koja se nazvala nepostojanjem?
Ideja nepostojanja je, sama po sebi, neshvatljiva. Ta činjenica je dovoljna da ukaže na neophodnost otvorenosti prilikom razmatranja kompleksnih fenomena kao što su život i smrt. Naravno, ne treba se sve ni lakoverno i nepromišljeno prihvatati, ali se, isto tako, ne treba ni arogantno odbacivati.
Postoji mišljenje da je verovanje u zagrobni život nastalo iz straha od smrti, a ne iz intuitivog i duhovnog uvida. Da li je takav pesimizam rezultat mnogobrojnih razočaranja i ograničenosti ovom sferom? Ili, možda, pruža osećanje superiornosti nad ljudima koji misle drugačije?
Grčevito nastojanje da se nerazjašnjeno na silu ugradi u formiranu tvrđavu poznatog i razjašnjenog je nezdrava potreba za postizanjam sigurnosti i kontrole. Ukoliko se sve svede na objašnjeno oseća se sigurno, ako ne i superiorno. Stvori se svet u kojem nema mesta za iznenađenja. Tako krut i ograničen stav ne vodi progresu. Otvorenost i fleksibilnost je oduvek bila put ka radikalnijem razumevanju.
Dokle postoji telo postoji i instinkt samoodržanja, pa je razumljivo što u podsvesnom postoji strah od telesnog razaranja. U zavisnosti od starosnog doba, zrelosti i osvešćenosti ega zavisi i njegov intenzitet. Neki ljudi ga u potpunosti prevazidju. Ne plaše se nestanka tela nego se teško mire sa rastankom od bliskih osoba. Tuga i bol je naročito izražajna kod roditelja s malom decom. Znaju da ih napuštaju mada su im potrebni. Medjutim, sve je to deo višeg plana, karme ili sudbine.
Smrt voljenih bića se različito doživljava jer je svaka osoba individualna. Ima drugačije psihičko stanje, personalnost, uzrast, mentalitet, verovanje itd. Ne treba zanemariti ni društveni uticaj i običaje. Na primer, kod nas se crna odeća nosila godinu. Za to vreme se nije smela slušati muzika, ići na zabave i veselja. Ranije su, čak, postojale žene narikače koje je rodbina preminulog pozivala da plaču (nariču) i time još više istaknu bol i tugu. Poštovanje običaja se odobravalo, nepridržavanje je posmatrano sa podozrenjem i podsmehom.
Postojala je duboko ukorenjena predrasuda da nije normalno ukoliko se ne prolazi kroz intenzivni očaj i produženu, histeričnu agoniju žalosti. To je stvaralo unutrašnji konflikt i otežavalo prilagodjavanje novonastaloj situaciji. Kada bi se, usled oporavka organizma, vraćalo dobro raspoloženje i životni elan javljalo se i osećanje krivice.
Na sreću, boljim razumevanjem došlo je do izmene i ukidanja besmislenih običaja. Nošenje crne odeće više nije obavezno. Posmrtni marš je zamenjen pesmom ili pesmama koje je preminula osoba volela za života itd. Pored toga, shvatilo se da produženo žaljenje nije vrlina, već da može predstavljati simptom dublje unutrašnje krize.
Kao što fizička povreda stvori ranu na telu tako i smrt voljenih bića prouzrokuje psihičku. I u jednom i u drugom slučaju je potrebno vreme da rana zaceli. Dok se to ne desi zahteva se prilagodjavanje. Neke aktivnosti se ne mogu obavlajti kao pre. Ne pružaju isto zadovoljstvo. Od nekih rana se brže oporavi. Neke su duboke. Sporo zarastaju i ostave ožiljak. Ipak, pre ili kasnije dodje do isceljenja. Ali, u slučaju kada se rana inficira i ne zarasta treba potražiti pomoć.
Smrt deteta i mladih ljudi je posebno teška. Tuga se produbi osećanjem nepravde. Smatra se da su prerano otišli. Da su im uskraćene mnoge radosti i zadovoljstva, pa se prestanak žaljenja poistoveti zaboravom i izdajom. U nekim slučajevima se ne može prihvatiti rastanak. Voljeno biće toliko nedostaje da je žaljenje neka vrsta veze s njim.
Medjutim, koncentracija na smrt obezvredjuje život. Zapostavljaju se dostignuća i uspesi preminule osobe kao i lepi, radosni dani koji su joj mnogo značili. Ako se oni ne pominju i ne slave tada joj se nanosi nepravda. Produženo žaljenje produbljuje mizeriju i patnju. Zakloni ljubav tako da je osoba, koja žali, ne može dati ni sebi ni drugima. Zbog toga se ostali članovi porodice i bliski prijatelji osećaju manje važnim i priznatim, što može dovesti do pogoršanja odnosa.
Takva realizacija povlači za sobom odgovornost da se izadje iz ambisa u koji se zapalo i da se izdigne do duhovnog svetla. Kroz njega se shvati da smrt nije slučajna, već da se rukovodi višim redom koji daleko prevazilazi naše razumevanje. Svi dodjemo ovde sa različitim zadatkom i periodom boravka.
Postoje i anegdote na tu temu. Jedna od njih je o čoveku kojem je, prilikom rodjenja, bio predskazan tačan datum smrti. S obzirom da je čitav život proveo u mestu u kojem se rodio na zakazani dan je uzjahao konja i žurno se uputio u drugo mesto da bi pobegao. Kada je stigao tamo prvo koga je sreo bila je smrt. Ona je iznenadjeno rekla: „Nisam te tražila pošto sam zaboravila da imam sastanak s tobom, ali si ti našao mene.”
Kada se shvati da je smrt samo karika u lančanim promenama života nestane iluzija gubitka. Iskrsne život preminule osobe. Zablista smisao koji je kreirala. Oseti se ponos i zahvalnost što nam je bila bliska; što nam je bilo suđeno da je znamo. Koliko bi naše duhovno iskustvo ostalo siromašnije da nismo jedno vreme proveli s njom? Svrha našeg poznanstva je i bila da razbudimo ljubav duše. Ni jedan život, ni jedan susret koji to postigne nije bio uzaludan pošto je ispunio ono čemu je i težio.
"Istina je da mi ne možemo u potpunosti razumeti ovaj život dok nemamo nagoveštaj onoga što je iza njega."
*
Dr Anne Wilson Schaef: "Smrt nije kraj. To je samo jedna faza u beskrajnom krugu života kao kad se ide od detinjstva do adolescencije, do zrelosti, do drugog detinjstva u starosti. Život nije linearno zaustavljanje i početak. Smrt je prelazak u iduću fazu kruženja. Kad upoznamo i proživimo krug, ne osećamo strah, ni brigu. Postoji samo prelaz koji afirmiše življenje."
*
Bhagavad Gita: "Sigurna je smrt za rodjene i sigurno je rodjenje za umrle; Zbog neizbežnog ne bi trebao žaliti."
*
J.K. Rowling: "Za dobro organizovan um smrt je samo sledeća velika avantura."
*
Narodna izreka: "Nema smrti bez sudjenog dana."
Narodna izreka: "Gde ima veka ima i leka."
***
Prilikom smrti ne dolazi samo do promena u telu, već i u svesti. Promene u svesti se obično ignorišu pošto nisu dostupne posmatranju i naučnom istraživanju. Zato nauka nema potpuno razumevanje. Ipak, postoji jedna pojava koja daje izvestan uvid, a to je klinička smrt. I pored toga što telo ne daje znakove života svest i dalje funkcioniše, ali na neobičan način.
Proširi se i postaje lucidna. Stvara drugačije shvatanje egzistencije. Ono je toliko uverljivo da se mnogi ljudi, koji su imali iskustvo bliske smtri, drastično promene. Postaju plemenitiji, žive svesnije nego pre i ne boje se umreti. S obzirom da su doktori najčešći svedoci toga fenomena mnogi su ga detaljno razmatrali. Najpoznatiji je psihijatar i filozof Dr Raymond A. Moody. Dr Bruce Grayson to čini već preko 50 godina. Pored njih poznati su i Elisabeth Kubler-Ross, Sam Parnia, Jefrey Long, Melvin. L. Morse, Pim van Lommel i drugi.
Mada je svaki čovek imao individualan doživljaj zapažene su i zajedničke karakteristike. Prolazili su kroz mračni tunel. Neki su išli usporeno, neki ubrzano, ali većina je na kraju ugledala svetlost iz koje je zračila ljubav i prihvatanje. Dosta je imalo i vantelesno iskustvo. Ne samo što su mogli videti vlastito telo i osoblje, koje im je ukazivalo pomoć, već su videli i udaljene oblasti i ljude. Psihijatar Carl Jung je, posle kliničke smrti, rekao da je izašao iz tela i u momentu ugledao celu planetu.
Pojedini dogadjaji, vidjeni za vreme kliničke smrti, su i potvrdjeni. Ipak, skeptici misle da ih nema dovoljno da bi predstavljali solidan dokaz. Više je onih koji se ne mogu objektivno proveriti, pa mogu biti i izmišljeni. Ponekad se objašnjavaju i kao halucinacija, dejstvo lekova itd.
Prema Platonu duša se dolaskom u fizički svet ograniči. On njen ulazak u telo i rodjenje definiše kao san i zaborav, a smrt kao ponovno buđenje i sećanje, odnosno realizaciju o vlastitoj besmrtnosti. Dr Moody ima pravo kad kaže da su ljudi koji su zamirali pronikli više u smrt nego bilo koji čovek koji nije imao to iskustvo. Zato se treba uvažiti njihov doživljaj.
Verovanje da je svest neuništiva suština života se, često, omalovažava i potcenjuje, dok se pesimističko shvatanje o njenom večnom nestanku smatra kao najrealnije. Realno u odnosu na šta? Nije li takvo verovanje jednostrano pošto je nastalo samo na osnovu ove sfere bez adekvatnog razumevanja “duge strane” ili dimenzije koja se nazvala nepostojanjem?
Ideja nepostojanja je, sama po sebi, neshvatljiva. Ta činjenica je dovoljna da ukaže na neophodnost otvorenosti prilikom razmatranja kompleksnih fenomena kao što su život i smrt. Naravno, ne treba se sve ni lakoverno i nepromišljeno prihvatati, ali se, isto tako, ne treba ni arogantno odbacivati.
Postoji mišljenje da je verovanje u zagrobni život nastalo iz straha od smrti, a ne iz intuitivog i duhovnog uvida. Da li je takav pesimizam rezultat mnogobrojnih razočaranja i ograničenosti ovom sferom? Ili, možda, pruža osećanje superiornosti nad ljudima koji misle drugačije?
Grčevito nastojanje da se nerazjašnjeno na silu ugradi u formiranu tvrđavu poznatog i razjašnjenog je nezdrava potreba za postizanjam sigurnosti i kontrole. Ukoliko se sve svede na objašnjeno oseća se sigurno, ako ne i superiorno. Stvori se svet u kojem nema mesta za iznenađenja. Tako krut i ograničen stav ne vodi progresu. Otvorenost i fleksibilnost je oduvek bila put ka radikalnijem razumevanju.
Dokle postoji telo postoji i instinkt samoodržanja, pa je razumljivo što u podsvesnom postoji strah od telesnog razaranja. U zavisnosti od starosnog doba, zrelosti i osvešćenosti ega zavisi i njegov intenzitet. Neki ljudi ga u potpunosti prevazidju. Ne plaše se nestanka tela nego se teško mire sa rastankom od bliskih osoba. Tuga i bol je naročito izražajna kod roditelja s malom decom. Znaju da ih napuštaju mada su im potrebni. Medjutim, sve je to deo višeg plana, karme ili sudbine.
Smrt voljenih bića se različito doživljava jer je svaka osoba individualna. Ima drugačije psihičko stanje, personalnost, uzrast, mentalitet, verovanje itd. Ne treba zanemariti ni društveni uticaj i običaje. Na primer, kod nas se crna odeća nosila godinu. Za to vreme se nije smela slušati muzika, ići na zabave i veselja. Ranije su, čak, postojale žene narikače koje je rodbina preminulog pozivala da plaču (nariču) i time još više istaknu bol i tugu. Poštovanje običaja se odobravalo, nepridržavanje je posmatrano sa podozrenjem i podsmehom.
Postojala je duboko ukorenjena predrasuda da nije normalno ukoliko se ne prolazi kroz intenzivni očaj i produženu, histeričnu agoniju žalosti. To je stvaralo unutrašnji konflikt i otežavalo prilagodjavanje novonastaloj situaciji. Kada bi se, usled oporavka organizma, vraćalo dobro raspoloženje i životni elan javljalo se i osećanje krivice.
Na sreću, boljim razumevanjem došlo je do izmene i ukidanja besmislenih običaja. Nošenje crne odeće više nije obavezno. Posmrtni marš je zamenjen pesmom ili pesmama koje je preminula osoba volela za života itd. Pored toga, shvatilo se da produženo žaljenje nije vrlina, već da može predstavljati simptom dublje unutrašnje krize.
Kao što fizička povreda stvori ranu na telu tako i smrt voljenih bića prouzrokuje psihičku. I u jednom i u drugom slučaju je potrebno vreme da rana zaceli. Dok se to ne desi zahteva se prilagodjavanje. Neke aktivnosti se ne mogu obavlajti kao pre. Ne pružaju isto zadovoljstvo. Od nekih rana se brže oporavi. Neke su duboke. Sporo zarastaju i ostave ožiljak. Ipak, pre ili kasnije dodje do isceljenja. Ali, u slučaju kada se rana inficira i ne zarasta treba potražiti pomoć.
Smrt deteta i mladih ljudi je posebno teška. Tuga se produbi osećanjem nepravde. Smatra se da su prerano otišli. Da su im uskraćene mnoge radosti i zadovoljstva, pa se prestanak žaljenja poistoveti zaboravom i izdajom. U nekim slučajevima se ne može prihvatiti rastanak. Voljeno biće toliko nedostaje da je žaljenje neka vrsta veze s njim.
Medjutim, koncentracija na smrt obezvredjuje život. Zapostavljaju se dostignuća i uspesi preminule osobe kao i lepi, radosni dani koji su joj mnogo značili. Ako se oni ne pominju i ne slave tada joj se nanosi nepravda. Produženo žaljenje produbljuje mizeriju i patnju. Zakloni ljubav tako da je osoba, koja žali, ne može dati ni sebi ni drugima. Zbog toga se ostali članovi porodice i bliski prijatelji osećaju manje važnim i priznatim, što može dovesti do pogoršanja odnosa.
Takva realizacija povlači za sobom odgovornost da se izadje iz ambisa u koji se zapalo i da se izdigne do duhovnog svetla. Kroz njega se shvati da smrt nije slučajna, već da se rukovodi višim redom koji daleko prevazilazi naše razumevanje. Svi dodjemo ovde sa različitim zadatkom i periodom boravka.
Postoje i anegdote na tu temu. Jedna od njih je o čoveku kojem je, prilikom rodjenja, bio predskazan tačan datum smrti. S obzirom da je čitav život proveo u mestu u kojem se rodio na zakazani dan je uzjahao konja i žurno se uputio u drugo mesto da bi pobegao. Kada je stigao tamo prvo koga je sreo bila je smrt. Ona je iznenadjeno rekla: „Nisam te tražila pošto sam zaboravila da imam sastanak s tobom, ali si ti našao mene.”
Kada se shvati da je smrt samo karika u lančanim promenama života nestane iluzija gubitka. Iskrsne život preminule osobe. Zablista smisao koji je kreirala. Oseti se ponos i zahvalnost što nam je bila bliska; što nam je bilo suđeno da je znamo. Koliko bi naše duhovno iskustvo ostalo siromašnije da nismo jedno vreme proveli s njom? Svrha našeg poznanstva je i bila da razbudimo ljubav duše. Ni jedan život, ni jedan susret koji to postigne nije bio uzaludan pošto je ispunio ono čemu je i težio.