A ko je to "sposoban"? Sposoban šipak moj kad se uradi dobra zaštita. A realno, trebalo bi da se uradi dobra i efikasna zaštita i onda nema problema. To je ozbiljan posao i na takvim stvarima radi obično čitav tim stručnjaka: projektanta, pravnika, inženjera. Kakav god sistem da se osmisli, moraće da poštuje zakon o privatnosti podataka.
-
- Popularno:
- Nasledstvo Trauma
- Dilatacija vremena na biciklu. :)
- Da li novac donosi sreću?
- Toalet papir odlazi u istoriju?
- On je samo drug?
- U slučaju rata u BiH šta ćete vi da...
- Profesor Antić: U građanskom ratu plaču...
- Da li treba i dalje dešavanja u...
- Kad vidite da policija nekog juri, za...
- Carpe Diem aut Deus ex Machina?
Smrt lekarske tajne i ugleda pacijenta
- Začetnik teme Mary^^
- Datum pokretanja
A ko je to "sposoban"? Sposoban šipak moj kad se uradi dobra zaštita. A realno, trebalo bi da se uradi dobra i efikasna zaštita i onda nema problema. To je ozbiljan posao i na takvim stvarima radi obično čitav tim stručnjaka: projektanta, pravnika, inženjera. Kakav god sistem da se osmisli, moraće da poštuje zakon o privatnosti podataka.
Ako neko nije sposoban ili voljan da shvati da suviše skupa stvar uvek može da se ukrade, onda je to posebna stvar kojom se ne bih bavila. Pogotovo što nisam sigurna da će zdravstveni sistem biti zaštićen kao američki vojni, osim toga obaveštajne i kontraobaveštajne službe u zdavstvu mi nisu poznate. Već naprotiv, poznati su mi poslodavci koji jedva čekaju da diskriminišu, poznati su mi mnogi subjekti koji bi imali ogromnu korist od uvida u taj sistem i to su moćnici i u zemlji i u inostranstvu. To je ključna stvar koja je pametnima očigledna. Osim toga, nije zdravstvo Amerika pa da se isplate tako skupe mere zaštite od krađe tajnih podataka.
I ponoviću kome je potrebno: znate li koliko se ovde prisluškuje, špijunira itd? U takvoj zemlji gde su takva događanja stvar folklora, da postoji tako neprobojan i siguran sistem od svih tehničkih i ljudskih provala. Šta mislite, ko u to može da poveruje? Pričajte takvima ako ih nađete.
Žao mi je što si morao da budeš operisan, ali ti želim najbolje Zdravlje. Što se tiče izraza lupati, mogla bih da kažem da je to najnormalniji izraz u komunikaciji na forumu, ali neću, pacijent je uvek u pravu.
Što se bolničke prakse prijema i otpusta pacijenata tiče, šteta što niste pročitali da sam mesecima radila u bolnici kao sestra, između ostalog na poslovima prijema i otpusta pacijenata, tako da imam radno, a ne pojedinačno iskustvo što se toga tiče.
Ali ja vama neću nikako da se obratim na taj način.
- Poruka
- 22.049
Da vam ponovim sta ste rekli. Rekli ste da to apsolutno nije istina, da je to obicna glupost i da ja lupetam.
Drugim recima da lazem kada kazem da sam kod prijema cekao 4 sata ispred ambulante, a onda jos 4 sata na odeljenju u hodniku. Ja sam 8 sati stajanja umislio, pricinilo mi se, halucinirao sam. Ne secam se dobro sta je bilo pre mesec dana. A na otpustu sam od momenta kada sam uzeo stvari iz garderobe do momenta kad sam dobio otpusnu listu cekao - stojeci naglasavam opet, sveze operisan i skroz mokar od znoja i napora, od pola 10 do 13h.
Najiskrenije mi je žao što ste imali tako loš prijem i otpust, to nije smelo ni približno toliko da traje.
Međutim, takvi problemi nastaju po mojim saznanjima uglavnom zbog nekog ličnog faktora zaposlenih jer se čeka ovo ili ono, ovaj ili onaj da napiše ili uradi ovo ili ono, bio to virtuelan ili papirni dokument, a takve stvari bi slično prolazile i kod elektronskog kartona jer bi onda te stvari morale ne da se odštampaju na papir ili rukom da se napišu, već bi morale da se unesu u kompjuter, dakle u karton pacijenta, a sigurno bi morala da se otvori elektronska istorija bolesti koja bi se odnosila na bolničko lečenje i koja bi isto tako zahtevala određeno vreme da se uradi. Dakle, nažalost, određena čekanja tu zaista ne mogu da se izbegnu, i iluzorno je misliti da bi uvođenjem elektronskog kartona tu bilo šta išlo značajno brže.
Ali da pacijent čeka sate da bude primljen ili da dobije otpusnu listu, to apsolutno nije dopustivo i zaslužuje svaku osudu, tako da mi je žao i izvinjavam se ako je zazvučalo da vam ne verujem. Jedino sam htela da kažem da to po mom saznanju srećom nije uobičajena praksa i strašno bi bilo da jeste, mada ne sme da se događa ni izuzetno.
Međutim, takvi problemi nastaju po mojim saznanjima uglavnom zbog nekog ličnog faktora zaposlenih jer se čeka ovo ili ono, ovaj ili onaj da napiše ili uradi ovo ili ono, bio to virtuelan ili papirni dokument, a takve stvari bi slično prolazile i kod elektronskog kartona jer bi onda te stvari morale ne da se odštampaju na papir ili rukom da se napišu, već bi morale da se unesu u kompjuter, dakle u karton pacijenta, a sigurno bi morala da se otvori elektronska istorija bolesti koja bi se odnosila na bolničko lečenje i koja bi isto tako zahtevala određeno vreme da se uradi. Dakle, nažalost, određena čekanja tu zaista ne mogu da se izbegnu, i iluzorno je misliti da bi uvođenjem elektronskog kartona tu bilo šta išlo značajno brže.
Ali da pacijent čeka sate da bude primljen ili da dobije otpusnu listu, to apsolutno nije dopustivo i zaslužuje svaku osudu, tako da mi je žao i izvinjavam se ako je zazvučalo da vam ne verujem. Jedino sam htela da kažem da to po mom saznanju srećom nije uobičajena praksa i strašno bi bilo da jeste, mada ne sme da se događa ni izuzetno.
- Poruka
- 22.049
Da razjasnim malo u vezi tog cekanja.
Cekanje je posledica neorganizacije u bolnici. Postoje 4 kategorije pacijenata i od svih se trazi da dodju pre 7 sati. Posle 7 se ne primaju knjizice iako se zna da ce neke kategorije doci na red tek posle podneva. Prva je dnevna bolnica i ona je na programu od 7-9-9,30. Onda tek pocinje prijem gde se prvo vise puta gledaju papiri, onda ide garderoba i ostalo. To je vec negde 11 i kusur. A ostatak sam cekao zbog propusta kod otpusta drugog pacijenta. A na mom otpustu sam cekao potpis direktora 3 i po sata.
Ja mislim da bi elektronski karton pomogao u smislu da taj prvi dan ne bih uopste morao da dolazim u bolnicu. Jer sem papirologije nije bilo nikakvih drugih aktivnosti. A pomogao bi i kod otpusta. Jer meni papir kao takav ne treba ako ga ima u sistemu. A desava se da covek zbog jednog potpisa mora i dan duze da ostane u bolnici. Ovako bi pacijent mogao da izadje kad mu kazu, a da lekari to potpisu u elektronskom kartonu u toku dana kad njima odgovara.
Cekanje je posledica neorganizacije u bolnici. Postoje 4 kategorije pacijenata i od svih se trazi da dodju pre 7 sati. Posle 7 se ne primaju knjizice iako se zna da ce neke kategorije doci na red tek posle podneva. Prva je dnevna bolnica i ona je na programu od 7-9-9,30. Onda tek pocinje prijem gde se prvo vise puta gledaju papiri, onda ide garderoba i ostalo. To je vec negde 11 i kusur. A ostatak sam cekao zbog propusta kod otpusta drugog pacijenta. A na mom otpustu sam cekao potpis direktora 3 i po sata.
Ja mislim da bi elektronski karton pomogao u smislu da taj prvi dan ne bih uopste morao da dolazim u bolnicu. Jer sem papirologije nije bilo nikakvih drugih aktivnosti. A pomogao bi i kod otpusta. Jer meni papir kao takav ne treba ako ga ima u sistemu. A desava se da covek zbog jednog potpisa mora i dan duze da ostane u bolnici. Ovako bi pacijent mogao da izadje kad mu kazu, a da lekari to potpisu u elektronskom kartonu u toku dana kad njima odgovara.
Glasnik.
Buduća legenda
- Poruka
- 44.985
1. KRIVIČNA PRIJAVA PROTIV NESAVESNO PRUŽENE LEKARSKE POMOĆI
OPŠTINSKOM JAVNOM TUŽILAŠTVU PODNETA JE KRIVIČNA PRIJAVA PROTIV LEKARA KLINIČKOG CENTRA VOJVODINE, KLINIKE ZA NEUROLOGIJU:
Prim. dr. sci. med. Slobodana Gvozdenovića
Asis. mr. sci. med. Tamare Žikić-Rabi
Dr. med. Miroslava Ilina
ZBOG NESAVESNO PRUŽENE LEKARSKE POMOĆI
[Član. 251 Krivičnog Zakona Republike Srbije]
PODNOSILAC TUŽBE JE: MAJKA MARIJA PAP
OPŠTINSKOM JAVNOM TUŽILAŠTVU PODNETA JE KRIVIČNA PRIJAVA PROTIV LEKARA KLINIČKOG CENTRA VOJVODINE, KLINIKE ZA NEUROLOGIJU:
Prim. dr. sci. med. Slobodana Gvozdenovića
Asis. mr. sci. med. Tamare Žikić-Rabi
Dr. med. Miroslava Ilina
ZBOG NESAVESNO PRUŽENE LEKARSKE POMOĆI
[Član. 251 Krivičnog Zakona Republike Srbije]
PODNOSILAC TUŽBE JE: MAJKA MARIJA PAP
Poslednja izmena:
Glasnik.
Buduća legenda
- Poruka
- 44.985
2.
Tamara Pap
08.01.2008. – Moja ćerka Tamara Pap rođena 03. jula 1979. godine u Novom Sadu je na poslu nakon naglog okreta glave na levu stranu osetila jak bol na desnoj strani vrata i u predelu potiljka i vrtoglavicu. Popila je Diklofenak i malo joj je bilo bolje, ali se drugi dan uveče bol ponovo pojavio u potiljku, vratu i čeonom delu.
10.01.2008. – Javila se u Opštu praksu u ambulantu na Liman, kod dr Delić, kao terapiju dobija 3 x 1 ampulu Movalisa.
14.01.2008. – ponovo odlazi u opštu praksu kod dr Švonja koja menja terapiju, prepisuje terapiju bola i ne upućuje Tamaru na dalji pregled, bez obzira na pogoršanje stanja, glavobolja je veoma jaka, povraća, ne može da jede i ima blago povišenu temperaturu.
15.01.2008. – Ujutru nakon tuširanja, stanje se veoma pogoršalo, Tamara je potpuno dezorijentisana sa veoma jakom glavoboljom. Pozivam Hitnu pomoć i kolima Hitne pomoći odvezena je na odeljenje Neurologije KCV. Na prijemu je dr Ilin koji joj daje Bensedin i još nešto i šalje je na CT glave koji je na brzinu odrađen. Stanje se blago popravlja i sa snimkom ponovo dolazimo kod dr Ilin. Tada je sa ležećih kolica, pošto nije mogla da hoda, prebacuju na sedeća kolica. Tamara takođe ima problem sa ravnotežom i glava joj stalno pada, ali ona uporno pokušava da sedi uspravno i govor joj je otežan. Dr Ilin je vrlo neljubazan i na neprofesionalan način, govori nam da on iz svog iskustva zaključuje da se Tamara pravi i da ima neki problem, pa da na ovakav način želi da skrene pažnju na sebe. Pred njom govori da ukoliko ne ustane iz kolica i ne prestane da se tako ponaša, da će je poslati na psihijatriju. Nakon toga zahteva da ostane sam sa Tamarom u ordinaciji (napominjem da i medicinska sestra koja je do tada bila u ordinaciji izlazi napolje). Nakon 15 – 20 minuta, poziva nas da uđemo u ordinaciju, Tamara plače i vidno je uznemirena i ponavlja da hoće da ide kući. Pošto mi ovo stanje veoma liči na šlog, šapućem doktoru da je moj suprug imao izliv krvi na mozak sa 47 godina, koji se nakon nekog vremena smrtno završio, ali dr Ilin na to uopšte ne reaguje, samo me je pogledao i pitao me da li Tamara ima momka?. Prepisuje terapiju i preporučuje magnetnu rezonancu vratnog dela kičme, fizijatra i psihološki profil. Stanje joj je malo bolje, može da govori i hoda i našim kolima je dovozimo kući. Nakon dolaska kući počinje jako da plače, govori kako je dr Ilin jedan manijak, da ju je maltretirao i da joj je svašta rekao. Smirujem je da će mi kasnije ispričati, ali na žalost, nikad nije uspela da mi ispriča šta se desilo u ordinaciji.
16.01.2008. – Posle podne odlazimo u Opštu praksu u ambulantu na Liman, ponovo kod dr Delić koja je veoma zbunjena tokom Tamarine bolesti i pošto Tamara danima ne može da jede i povraća, smeta joj svetlo, daje joj infuziju i uput za infektivno odeljenje. Oko 19 časova stižemo na Infektivnu kliniku. Dežurna doktorica nakon detaljnog pregleda, saopštava da Tamara nije slučaj za infektivnu kliniku (posumnjala je na meningitis) i predlaže da Tamara ostane na klinici da joj urade punkciju lihvora iz kičmene moždine. Tamara to preplašeno odbija uz objašnjenje da će je sigurno ako joj nalaz bude dobar odneti na psihijatriju kod dr Ilina. Stanje je malo bolje, ali i dalje ima jaku glavobolju.
17. i 18. 01. 2008 – Stanje je nepromenjeno, uzima propisanu terapiju i vodim je u privatnu ordinaciju, da bude brže, na preporučenu magnetnu rezonancu vratnog dela kičme.
19.01.2008. – U posle podnevnim satima, stanje se pogoršava, pozivam Hitnu pomoć, ne izlaze na teren, ali mi daju savet šta da joj dam od terapije i da ih pozovem ukoliko joj ne bude bolje. Nakon dodatne terapije, malo joj je bolje.
20.01.2008. – Za vreme ručka Tamara primećuje da nema dobru koordinaciju desne ruke. Zovem Hitnu pomoć i oko 16.30 stižemo na odeljenje Neurologije KCV. Dežurna doktorica je Tamara Žikić-Rabi. U čekaonici provodimo dva i po sata sa Tamarom kojoj se stanje pogoršava iz časa u čas, više ne može sama da hoda, sve lošije govori i desna ruka joj pada. U međuvremenu u ordinaciji se nalazi jedna žena, na koju doktorica viče i nakon dolaska vozila Hitne pomoći sa pacijentom koji je dovezen, ženu šalje napolje da sačeka, žena je veoma ljuta i govori da doktoricu treba neko da pregleda. Jedan mladić u belom mantilu u prolazu na naše komentare nam ironično govori: „Ala imate sreću kučka je večeras dežurna“, na šta smo svi u čekaonici zgranuti. Oko 19 časova najzad ulazimo u ordinaciju. Doktorica je veoma nervozna, viče, ne dozvoljava mi da ispričam šta se Tamari dešava prethodnih dana, pošto je „dekoncentrišem“ i ona tako ne može da radi. Moram da naglasim da je komunikacija sa Tamarom potpuno nemoguća, pošto ona samo mumla. Na doktorkino pitanje da li bi mogla da napiše svoje ime, Tamara uzima olovku levom rukom, inače je dešnjak i crta kružiće. Doktorici skrećem pažnju da je Tamara dešnjak i da mi je suprug imao moždani udar od kog je preminuo, ali mi ona odgovara da se ne mešam u pregled, jer će me isterati napolje. U ordinaciju je ušla i starija ćerka koja je rekla da je Tamara na poslu duže radila i da je premorena. Na šta doktorica odgovara: „Ja radim i po 36 sati, pa šta onda?“. Tamara panično pokušava da nešto kaže, doktorica viče da je ne teramo da govori kada ne može i ispisuje nam uput za Infektivno odeljenje. Nakon izlaska iz ordinacije, Tamara i dalje pokušava da nam nešto kaže i zaključujemo da mora da piški. Obraćamo se sestri za toalet koja besno govori da ne može u toalet na Odeljenju i da se snađemo. Izvodimo je ispred zgrade, momak, ćerka, još jedan naš prijatelj i ja držimo Tamaru da bi piškila u travu ispred klinike, krajnje ponižavajuće. Na Infektivnoj klinici prima nas veoma ljubazan lekar i uz kratak pregled zaključuje da Tamara nije za Infektivnu kliniku, ali da je neće pustiti da ode dok se ne utvrdi o čemu je reč i da ovo nije prvi put da pacijente sa Neurologije šalju kod njih da ih oni dalje upućuju na dodatna ispitivanje. Tamaru primaju u bolnicu, vade krv i šalju je na CT mozga. Nakon toga vade joj likvor iz kičmene moždine. Tamara je veoma uplašena i plačljiva. Doktori mi dozvoljavaju da ostanem kod nje do nekog doba.
Tamara Pap
08.01.2008. – Moja ćerka Tamara Pap rođena 03. jula 1979. godine u Novom Sadu je na poslu nakon naglog okreta glave na levu stranu osetila jak bol na desnoj strani vrata i u predelu potiljka i vrtoglavicu. Popila je Diklofenak i malo joj je bilo bolje, ali se drugi dan uveče bol ponovo pojavio u potiljku, vratu i čeonom delu.
10.01.2008. – Javila se u Opštu praksu u ambulantu na Liman, kod dr Delić, kao terapiju dobija 3 x 1 ampulu Movalisa.
14.01.2008. – ponovo odlazi u opštu praksu kod dr Švonja koja menja terapiju, prepisuje terapiju bola i ne upućuje Tamaru na dalji pregled, bez obzira na pogoršanje stanja, glavobolja je veoma jaka, povraća, ne može da jede i ima blago povišenu temperaturu.
15.01.2008. – Ujutru nakon tuširanja, stanje se veoma pogoršalo, Tamara je potpuno dezorijentisana sa veoma jakom glavoboljom. Pozivam Hitnu pomoć i kolima Hitne pomoći odvezena je na odeljenje Neurologije KCV. Na prijemu je dr Ilin koji joj daje Bensedin i još nešto i šalje je na CT glave koji je na brzinu odrađen. Stanje se blago popravlja i sa snimkom ponovo dolazimo kod dr Ilin. Tada je sa ležećih kolica, pošto nije mogla da hoda, prebacuju na sedeća kolica. Tamara takođe ima problem sa ravnotežom i glava joj stalno pada, ali ona uporno pokušava da sedi uspravno i govor joj je otežan. Dr Ilin je vrlo neljubazan i na neprofesionalan način, govori nam da on iz svog iskustva zaključuje da se Tamara pravi i da ima neki problem, pa da na ovakav način želi da skrene pažnju na sebe. Pred njom govori da ukoliko ne ustane iz kolica i ne prestane da se tako ponaša, da će je poslati na psihijatriju. Nakon toga zahteva da ostane sam sa Tamarom u ordinaciji (napominjem da i medicinska sestra koja je do tada bila u ordinaciji izlazi napolje). Nakon 15 – 20 minuta, poziva nas da uđemo u ordinaciju, Tamara plače i vidno je uznemirena i ponavlja da hoće da ide kući. Pošto mi ovo stanje veoma liči na šlog, šapućem doktoru da je moj suprug imao izliv krvi na mozak sa 47 godina, koji se nakon nekog vremena smrtno završio, ali dr Ilin na to uopšte ne reaguje, samo me je pogledao i pitao me da li Tamara ima momka?. Prepisuje terapiju i preporučuje magnetnu rezonancu vratnog dela kičme, fizijatra i psihološki profil. Stanje joj je malo bolje, može da govori i hoda i našim kolima je dovozimo kući. Nakon dolaska kući počinje jako da plače, govori kako je dr Ilin jedan manijak, da ju je maltretirao i da joj je svašta rekao. Smirujem je da će mi kasnije ispričati, ali na žalost, nikad nije uspela da mi ispriča šta se desilo u ordinaciji.
16.01.2008. – Posle podne odlazimo u Opštu praksu u ambulantu na Liman, ponovo kod dr Delić koja je veoma zbunjena tokom Tamarine bolesti i pošto Tamara danima ne može da jede i povraća, smeta joj svetlo, daje joj infuziju i uput za infektivno odeljenje. Oko 19 časova stižemo na Infektivnu kliniku. Dežurna doktorica nakon detaljnog pregleda, saopštava da Tamara nije slučaj za infektivnu kliniku (posumnjala je na meningitis) i predlaže da Tamara ostane na klinici da joj urade punkciju lihvora iz kičmene moždine. Tamara to preplašeno odbija uz objašnjenje da će je sigurno ako joj nalaz bude dobar odneti na psihijatriju kod dr Ilina. Stanje je malo bolje, ali i dalje ima jaku glavobolju.
17. i 18. 01. 2008 – Stanje je nepromenjeno, uzima propisanu terapiju i vodim je u privatnu ordinaciju, da bude brže, na preporučenu magnetnu rezonancu vratnog dela kičme.
19.01.2008. – U posle podnevnim satima, stanje se pogoršava, pozivam Hitnu pomoć, ne izlaze na teren, ali mi daju savet šta da joj dam od terapije i da ih pozovem ukoliko joj ne bude bolje. Nakon dodatne terapije, malo joj je bolje.
20.01.2008. – Za vreme ručka Tamara primećuje da nema dobru koordinaciju desne ruke. Zovem Hitnu pomoć i oko 16.30 stižemo na odeljenje Neurologije KCV. Dežurna doktorica je Tamara Žikić-Rabi. U čekaonici provodimo dva i po sata sa Tamarom kojoj se stanje pogoršava iz časa u čas, više ne može sama da hoda, sve lošije govori i desna ruka joj pada. U međuvremenu u ordinaciji se nalazi jedna žena, na koju doktorica viče i nakon dolaska vozila Hitne pomoći sa pacijentom koji je dovezen, ženu šalje napolje da sačeka, žena je veoma ljuta i govori da doktoricu treba neko da pregleda. Jedan mladić u belom mantilu u prolazu na naše komentare nam ironično govori: „Ala imate sreću kučka je večeras dežurna“, na šta smo svi u čekaonici zgranuti. Oko 19 časova najzad ulazimo u ordinaciju. Doktorica je veoma nervozna, viče, ne dozvoljava mi da ispričam šta se Tamari dešava prethodnih dana, pošto je „dekoncentrišem“ i ona tako ne može da radi. Moram da naglasim da je komunikacija sa Tamarom potpuno nemoguća, pošto ona samo mumla. Na doktorkino pitanje da li bi mogla da napiše svoje ime, Tamara uzima olovku levom rukom, inače je dešnjak i crta kružiće. Doktorici skrećem pažnju da je Tamara dešnjak i da mi je suprug imao moždani udar od kog je preminuo, ali mi ona odgovara da se ne mešam u pregled, jer će me isterati napolje. U ordinaciju je ušla i starija ćerka koja je rekla da je Tamara na poslu duže radila i da je premorena. Na šta doktorica odgovara: „Ja radim i po 36 sati, pa šta onda?“. Tamara panično pokušava da nešto kaže, doktorica viče da je ne teramo da govori kada ne može i ispisuje nam uput za Infektivno odeljenje. Nakon izlaska iz ordinacije, Tamara i dalje pokušava da nam nešto kaže i zaključujemo da mora da piški. Obraćamo se sestri za toalet koja besno govori da ne može u toalet na Odeljenju i da se snađemo. Izvodimo je ispred zgrade, momak, ćerka, još jedan naš prijatelj i ja držimo Tamaru da bi piškila u travu ispred klinike, krajnje ponižavajuće. Na Infektivnoj klinici prima nas veoma ljubazan lekar i uz kratak pregled zaključuje da Tamara nije za Infektivnu kliniku, ali da je neće pustiti da ode dok se ne utvrdi o čemu je reč i da ovo nije prvi put da pacijente sa Neurologije šalju kod njih da ih oni dalje upućuju na dodatna ispitivanje. Tamaru primaju u bolnicu, vade krv i šalju je na CT mozga. Nakon toga vade joj likvor iz kičmene moždine. Tamara je veoma uplašena i plačljiva. Doktori mi dozvoljavaju da ostanem kod nje do nekog doba.
Glasnik.
Buduća legenda
- Poruka
- 44.985
3.
21.01.2008. – Oko 9 sati kolima Hitne pomoći Tamaru, odvoze na Institut u Sremsku Kamenicu na magnetnu rezonancu glave. Oko 11 sati stiže nalaz i doktorica nam saopštava da Tamara ima šlog i da će je prebaciti na odeljenje Neurologije. Tamara je u veoma lošem stanju. Nakon nekog vremena prebacuju je na kliniku za Neurologiju, gde nas medicinske sestre primaju i kažu da će Tamaru voditi dr Slobodan Gvozdenović i da će je pogledati ujutru pošto je on već otišao kući. Ostajemo celo posle podne, niko je ne pregleda, dobija infuziju i posle kraja posete odlazimo kući.
22.01.2008. – Oko 8 časova starija ćerka i ja dolazimo kod doktora Slobodana Gvozdenović. Prima nas u svoju kancelariju veoma besan na svoju koleginicu (Tamaru Žikić-Rabi) za koju kaže da nema pojma o medicini uz mnoštvo psovki i pogrdnih reči na njen račun. Poziva mladog lekara-stažistu, kojem nakon objašnjenja situacije govori „Evo šta se dešava kada neko ne zna da postavi dijagnozu.“ Tada nam govori da je Tamarino stanje veoma ozbiljno, da može da se desi da ona ostane oduzeta i bez moći govora i da moramo da je ponovo vodimo na magnetu rezonancu – u privatnu ordinaciju VMR koja se nalazi u blizini klinike. Govorim da je Tamari rađena magnetna rezonanca u Sremskoj Kamenici na šta on odgovara da će nalaz možda dobiti i za pet dana. Odgovaram da su nalazi došli sa njom, ali dr Gvozdenović kaže da nije sve snimljeno i da će i on ići sa nama. Pristajem na snimanje, iako znam da je to za Tamaru veliki stres i ne znam da li je to i zaista bilo potrebno. Doktor nas savetuje da se sklonimo da nas ona ne vidi. Ponovo joj rade punkciju likvora iz kičmene moždine. U međuvremenu dolazi doktorica Tamara Žikić-Rabi i kaže nam: „Eto došlo je do male greške.“!!! Tamaru guraju na nosilima-kolicima (peške) po grbavom putu do ordinacije VMR u ulici Hajduk Veljkova (kod Sajma) gde je izvršena magnetna rezonanca. U toku snimanja tri puta sestra ulazi u sobu za snimanje i daje joj Bensedin pošto je Tamara bila veoma nemirna i otimala se. Nakon izlaska iz prostorije gde se vrši snimanje, prvo pitanje doktora Gvozdenovića osoblju ove ordinacije je bilo „Da li su regulisali račun?“ Mi smo se sklonili da nas Tamara ne vidi (po preporuci dr Slobodana Gvozdenovića), a ona nas je očajnički tražila pogledom. Na parkingu ispred ordinacije pitam doktora, koji drži nalaz u rukama da li je Tamarin život ugrožen, na šta mi on odgovara „Ma nije, sada imamo sve nalaze, dobiće terapiju i biće sve u redu, ma dogovorićemo se“. Tada nisam shvatila šta to treba da se dogovaramo. Savetuje da ne odlazimo kod Tamare, da je ne uznemiravamo i da je pustimo da se odmori i da treba da rade još neke analize. Ipak posle podne dolazim kod Tamare koja je uplakana i dalje na redovnom odeljenju ima temperaturu, doktor nije tu, dobija za večeru naseckanu slaninu i hleb. Pokušavam da joj dam nešto da pojede ili popije, ona sve odbija i deluje kao da joj je svejedno šta se dešava oko nje. Sestre me opominju, da napustim sobu, jer nije vreme posete.
23.01.2008. – Dolazimo oko 8 časova na odeljenje i ne zatičemo Tamaru u sobi i bakice koje su bile sa njom nam govore da je Tamari pozlilo u toku noći i da se nalazi u šok sobi. Doktor Gvozdenović nam kaže da Tamara nije odreagovala dobro na terapiju i da je oko 5 časova pala u komu i da će biti prebačena na Odeljenje Neurohirurgije, gde će izvršiti potrebnu operaciju. Na našu molbu medicinske sestre su nas pustile u sobu Intenzivne nege, gde zatičemo Tamaru na aparatima sa ogromnim flekama – crvenilu po celom telu. Oko 10 časova panično pitamo doktora Gvozdenovića zbog čega je već ne prebacuju na Neurohirurgiju, a on ležerno sa šoljicom kafe u rukama odgovara: „Pa moramo da otkucamo otpusnu listu.“ Oko 11 časova, kolima Hitne pomoći Tamara je prebačena na odeljenje Neurohirurgije. Odmah po prijemu doktorka Hajduković nam saopštava da je doneta jako kasno, da joj je stanje jako kritično i da su šanse da preži minimalne. Operisana je taj dan, nije dolazila svesti i nakon 6 dana, 29. januara preminula.
Nedelju dana nakon što je Tamara umrla starija ćerka i ja odlazimo kod doktora Slobodana Gvozdenovića na Odeljenje Neurologije, da tražimo objašnjenje zašto se sve tako aljkavo dešavalo i kakve će mere preduzeti jer je on šef odeljenja. U hodniku doktor se prvo pravi da nas ne prepoznaje i pita „A Vi ste?“. Na oštro reagovanje starije ćerke prima nas u kancelariju gde vodimo neprijatan razgovor. Govori nam da je došlo do greške njegovih kolega, mada mi mislimo da je i njegova, a da on nikada neće svedočiti protiv njih. To se nekada tako jednostavno desi, to nam je sudbina. Da možemo da se žalimo ali nemamo gde, jer su oni svi jedni uz druge, da bukvalno ne možemo ništa. Jedino da vodimo privatni sud koji ćemo sigurno izgubiti, jer nam niko neće hteti veštačiti, samo ćemo mi sami to ponovo preživljavati. Šokirani ne znam ni kako smo napustili Neurologiju. Posle takvog razgovora ćerki je pozlilo pa je muž isti dan morao voditi kod lekara. Na Odeljenju Neurohirurgije, gde je Tamara preminula tražila sam nalaze i izveštaje, ali lekaru nisu hteli da mi daju. Naknadno sam na navedenom odeljenju, krišom, bez znanja lekara dobila Tamarine snimke bez opisa. Izveštaj sa snimanja magnetne rezonance iz privatne ordinacije VMR, dobila sam nakon trećeg odlaska u ordinaciju i sumnjam da su prepravljani.
Zbog ne pružanja skoro nikakve medicinske pomoći mom detetu je oduzeto pravo na život.
Dve godine moj život kao i život moje starije ćerke se pretvorio u strašnu moru. Pored strašne tuge i bola muči me i velika nemoć pred nepravdom koja nam je učinjena. Svake noći muči me i to da se takve stvari dešavaju i dalje i drugim ljudima. Ja Vas molim da preduzmete odgovarajuće mere, proverite znanje i psihološki profil dr Miroslava Ilina. Znanje uopšte o medicini dr Tamare Žikić, koja je kao stručnjak sa grupom lekara radila 2003. godine rad pod nazivom „Faktori rizika ishemičnog moždanog udara kod mladih ljudi“, a kada pred sobom ima takvog pacijenta ona to ne prepoznaje i to je za nju ,,mala greška“. Kakav je moral i doktorska etika dr Slobodana Gvozdenovića kada prvo psuje a zatim pokriva svoje kolege, vodi nas na teško i jako skupo snimanje kod svog prijatelja i posle toga ne preduzima ništa u cilju lečenja pacijenta.
Molim vas da proverite opšte stanje neurologije KCV da se ne dešavaju ,,male greške“ koje uništavaju ljudske živote i cele porodice i da se to više nikada nikome ne dogodi.
Za sve vreme trajanja ove agonije nisam bila sama i za sve gore navedene tvrdnje imam svedoke i koji će ukoliko bude bilo potrebe svedočiti.
Podnosilac tužbe:
Majka MARIJA PAP
ODGOVOR NA TUŽBU GLASI:
REPUBLIKA SRBIJA
OSNOVNO JAVNO TUŽILAŠTVO U NOVOM SADU
Broj: KT 1392/10
Dana: 14.10.2010. godine
NOVI SAD
MK/ZŠ
MARIJA PAP
NOVI SAD
Povodom Vaše krivične prijave podnete ovom tužilaštvu protiv prim. dr. sci. med. Slobodana Gvozdenovića, asis. mr. sci. med. Tamare Žikić-Rabi i dr. med. Miroslava Ilina, zbog krivičnog dela iz čl. 251 Krivičnog zakonika, koji ste Vi označili u krivičnoj prijavi, mada iz sadržine krivične prijave proizilazi da se u konkretnom slučaju u prijava odnosi na krivično delo teška dela protiv zdravlja ljudi iz čl. 259 st. 4 u vezi sa krivičnim delom nesavesno pružanje lekarske pomoći iz čl. 251 st. 3 u vezi sa st. I Krivičnog zakonika, izveštavamo Vas da je rešenjem ovog tužilaštva od 14.10.2010. godine, odbačena Vaša krivična prijava, jer ne postoji osnovana sumnja da su osumnjičeni učinili navedeno krivično delo.
Ukoliko smatrate drugačije, imate mogućnost da u roku od 8 dana računajući od dana prijema obaveštenja, Osnovnom sudu u Novom Sadu protiv prijavljenih zbog navedenog krivičnog dela podnesete zahetv za sprovođenje istrage.
Zamenik javnog tužioca
Milena Kojić
21.01.2008. – Oko 9 sati kolima Hitne pomoći Tamaru, odvoze na Institut u Sremsku Kamenicu na magnetnu rezonancu glave. Oko 11 sati stiže nalaz i doktorica nam saopštava da Tamara ima šlog i da će je prebaciti na odeljenje Neurologije. Tamara je u veoma lošem stanju. Nakon nekog vremena prebacuju je na kliniku za Neurologiju, gde nas medicinske sestre primaju i kažu da će Tamaru voditi dr Slobodan Gvozdenović i da će je pogledati ujutru pošto je on već otišao kući. Ostajemo celo posle podne, niko je ne pregleda, dobija infuziju i posle kraja posete odlazimo kući.
22.01.2008. – Oko 8 časova starija ćerka i ja dolazimo kod doktora Slobodana Gvozdenović. Prima nas u svoju kancelariju veoma besan na svoju koleginicu (Tamaru Žikić-Rabi) za koju kaže da nema pojma o medicini uz mnoštvo psovki i pogrdnih reči na njen račun. Poziva mladog lekara-stažistu, kojem nakon objašnjenja situacije govori „Evo šta se dešava kada neko ne zna da postavi dijagnozu.“ Tada nam govori da je Tamarino stanje veoma ozbiljno, da može da se desi da ona ostane oduzeta i bez moći govora i da moramo da je ponovo vodimo na magnetu rezonancu – u privatnu ordinaciju VMR koja se nalazi u blizini klinike. Govorim da je Tamari rađena magnetna rezonanca u Sremskoj Kamenici na šta on odgovara da će nalaz možda dobiti i za pet dana. Odgovaram da su nalazi došli sa njom, ali dr Gvozdenović kaže da nije sve snimljeno i da će i on ići sa nama. Pristajem na snimanje, iako znam da je to za Tamaru veliki stres i ne znam da li je to i zaista bilo potrebno. Doktor nas savetuje da se sklonimo da nas ona ne vidi. Ponovo joj rade punkciju likvora iz kičmene moždine. U međuvremenu dolazi doktorica Tamara Žikić-Rabi i kaže nam: „Eto došlo je do male greške.“!!! Tamaru guraju na nosilima-kolicima (peške) po grbavom putu do ordinacije VMR u ulici Hajduk Veljkova (kod Sajma) gde je izvršena magnetna rezonanca. U toku snimanja tri puta sestra ulazi u sobu za snimanje i daje joj Bensedin pošto je Tamara bila veoma nemirna i otimala se. Nakon izlaska iz prostorije gde se vrši snimanje, prvo pitanje doktora Gvozdenovića osoblju ove ordinacije je bilo „Da li su regulisali račun?“ Mi smo se sklonili da nas Tamara ne vidi (po preporuci dr Slobodana Gvozdenovića), a ona nas je očajnički tražila pogledom. Na parkingu ispred ordinacije pitam doktora, koji drži nalaz u rukama da li je Tamarin život ugrožen, na šta mi on odgovara „Ma nije, sada imamo sve nalaze, dobiće terapiju i biće sve u redu, ma dogovorićemo se“. Tada nisam shvatila šta to treba da se dogovaramo. Savetuje da ne odlazimo kod Tamare, da je ne uznemiravamo i da je pustimo da se odmori i da treba da rade još neke analize. Ipak posle podne dolazim kod Tamare koja je uplakana i dalje na redovnom odeljenju ima temperaturu, doktor nije tu, dobija za večeru naseckanu slaninu i hleb. Pokušavam da joj dam nešto da pojede ili popije, ona sve odbija i deluje kao da joj je svejedno šta se dešava oko nje. Sestre me opominju, da napustim sobu, jer nije vreme posete.
23.01.2008. – Dolazimo oko 8 časova na odeljenje i ne zatičemo Tamaru u sobi i bakice koje su bile sa njom nam govore da je Tamari pozlilo u toku noći i da se nalazi u šok sobi. Doktor Gvozdenović nam kaže da Tamara nije odreagovala dobro na terapiju i da je oko 5 časova pala u komu i da će biti prebačena na Odeljenje Neurohirurgije, gde će izvršiti potrebnu operaciju. Na našu molbu medicinske sestre su nas pustile u sobu Intenzivne nege, gde zatičemo Tamaru na aparatima sa ogromnim flekama – crvenilu po celom telu. Oko 10 časova panično pitamo doktora Gvozdenovića zbog čega je već ne prebacuju na Neurohirurgiju, a on ležerno sa šoljicom kafe u rukama odgovara: „Pa moramo da otkucamo otpusnu listu.“ Oko 11 časova, kolima Hitne pomoći Tamara je prebačena na odeljenje Neurohirurgije. Odmah po prijemu doktorka Hajduković nam saopštava da je doneta jako kasno, da joj je stanje jako kritično i da su šanse da preži minimalne. Operisana je taj dan, nije dolazila svesti i nakon 6 dana, 29. januara preminula.
Nedelju dana nakon što je Tamara umrla starija ćerka i ja odlazimo kod doktora Slobodana Gvozdenovića na Odeljenje Neurologije, da tražimo objašnjenje zašto se sve tako aljkavo dešavalo i kakve će mere preduzeti jer je on šef odeljenja. U hodniku doktor se prvo pravi da nas ne prepoznaje i pita „A Vi ste?“. Na oštro reagovanje starije ćerke prima nas u kancelariju gde vodimo neprijatan razgovor. Govori nam da je došlo do greške njegovih kolega, mada mi mislimo da je i njegova, a da on nikada neće svedočiti protiv njih. To se nekada tako jednostavno desi, to nam je sudbina. Da možemo da se žalimo ali nemamo gde, jer su oni svi jedni uz druge, da bukvalno ne možemo ništa. Jedino da vodimo privatni sud koji ćemo sigurno izgubiti, jer nam niko neće hteti veštačiti, samo ćemo mi sami to ponovo preživljavati. Šokirani ne znam ni kako smo napustili Neurologiju. Posle takvog razgovora ćerki je pozlilo pa je muž isti dan morao voditi kod lekara. Na Odeljenju Neurohirurgije, gde je Tamara preminula tražila sam nalaze i izveštaje, ali lekaru nisu hteli da mi daju. Naknadno sam na navedenom odeljenju, krišom, bez znanja lekara dobila Tamarine snimke bez opisa. Izveštaj sa snimanja magnetne rezonance iz privatne ordinacije VMR, dobila sam nakon trećeg odlaska u ordinaciju i sumnjam da su prepravljani.
Zbog ne pružanja skoro nikakve medicinske pomoći mom detetu je oduzeto pravo na život.
Dve godine moj život kao i život moje starije ćerke se pretvorio u strašnu moru. Pored strašne tuge i bola muči me i velika nemoć pred nepravdom koja nam je učinjena. Svake noći muči me i to da se takve stvari dešavaju i dalje i drugim ljudima. Ja Vas molim da preduzmete odgovarajuće mere, proverite znanje i psihološki profil dr Miroslava Ilina. Znanje uopšte o medicini dr Tamare Žikić, koja je kao stručnjak sa grupom lekara radila 2003. godine rad pod nazivom „Faktori rizika ishemičnog moždanog udara kod mladih ljudi“, a kada pred sobom ima takvog pacijenta ona to ne prepoznaje i to je za nju ,,mala greška“. Kakav je moral i doktorska etika dr Slobodana Gvozdenovića kada prvo psuje a zatim pokriva svoje kolege, vodi nas na teško i jako skupo snimanje kod svog prijatelja i posle toga ne preduzima ništa u cilju lečenja pacijenta.
Molim vas da proverite opšte stanje neurologije KCV da se ne dešavaju ,,male greške“ koje uništavaju ljudske živote i cele porodice i da se to više nikada nikome ne dogodi.
Za sve vreme trajanja ove agonije nisam bila sama i za sve gore navedene tvrdnje imam svedoke i koji će ukoliko bude bilo potrebe svedočiti.
Podnosilac tužbe:
Majka MARIJA PAP
ODGOVOR NA TUŽBU GLASI:
REPUBLIKA SRBIJA
OSNOVNO JAVNO TUŽILAŠTVO U NOVOM SADU
Broj: KT 1392/10
Dana: 14.10.2010. godine
NOVI SAD
MK/ZŠ
MARIJA PAP
NOVI SAD
Povodom Vaše krivične prijave podnete ovom tužilaštvu protiv prim. dr. sci. med. Slobodana Gvozdenovića, asis. mr. sci. med. Tamare Žikić-Rabi i dr. med. Miroslava Ilina, zbog krivičnog dela iz čl. 251 Krivičnog zakonika, koji ste Vi označili u krivičnoj prijavi, mada iz sadržine krivične prijave proizilazi da se u konkretnom slučaju u prijava odnosi na krivično delo teška dela protiv zdravlja ljudi iz čl. 259 st. 4 u vezi sa krivičnim delom nesavesno pružanje lekarske pomoći iz čl. 251 st. 3 u vezi sa st. I Krivičnog zakonika, izveštavamo Vas da je rešenjem ovog tužilaštva od 14.10.2010. godine, odbačena Vaša krivična prijava, jer ne postoji osnovana sumnja da su osumnjičeni učinili navedeno krivično delo.
Ukoliko smatrate drugačije, imate mogućnost da u roku od 8 dana računajući od dana prijema obaveštenja, Osnovnom sudu u Novom Sadu protiv prijavljenih zbog navedenog krivičnog dela podnesete zahetv za sprovođenje istrage.
Zamenik javnog tužioca
Milena Kojić
lilihip64
Elita
- Poruka
- 15.331
to samo pobiti napalmom
gost 16798
Elita
- Poruka
- 15.861
kakvi su to lekari koji ne prepoznaju simptome sloga
