Smrt člana porodice - koliko vremena je osoba u šoku?

[manem78]

pa dobro imaš i one slučajeve "jel kolega jel si ti dao neki dinar što mi rikno ćale, ako nisi ne pričamo"

a utrkivali se ko će pre da ga smesti u domza života jer im "smetao" za jednu sobu

Pa ja nisam takav slučaj. Imao sam super roditelje koje sam jako voleo i brinuo se o njima. Ali nisam njihovu smrt doživeo kao trajni šok i večnu bol. Ne znam. Ne reagujem tako. Prosto prihvatim.

 

[Belgradeboy]

Tužne sam realnosti pročitao. Namerno neću reći priče, jer to svakako nisu. Sećajte ih se. Znam da dani rodjendani i smrti padaju najteže. Držite se. Ja još nemam ta iskustva, ali s obzirom da moji polako stare sve me to jednog dana prepunog šoka čeka.

 

[Džudi S]

Moj otac je umro pre 32 godine. Bol je ostao, samo je malo manji. Posle njega je umrlo mnogo mojih bliskih i voljenih osoba. Bukvalno sam od 1993 do 2020.godine išla na sahrane.

Tata je imao rak grla sa metastazama. Mučio se devet meseci.

Tog jutra kada je umro, nisam mogla da plačem. Zaplakala sam se tek uveče kada su njegove kolege i koleginice došle kod nas.

Posebno boli činjenica da je imao 50 godina kada je umro.. nije video sestrinu svadbu, nije dočekao unučiće..

Živim sa majkom i ne znam kako ću se osećati kada ode...Ne bih volela da se muči kao tata.

Inače, ne postoji vreme u kome treba da se preboli. Ja sam otežano tugovala, tačnije dugo..

 

[Zelena milja]

Inače, ne postoji vreme u kome treba da se preboli.

Ne postoji.

 

[Frederick_]

Evo, umrla mi je majka 1. aprila 2025., znači pola godine je prošlo a ja čekam da osetim nešto a ne znam šta.

Pozdravila sam se sa njom, što preporučujem svima koji mogu tako - naime, jednom prilikom sam je uzela za ruku i taj momenat je bio baš emotivan,
"Mama...vidi ti ruke...staračke, nemoj da umreš", a i ona je bila neko ko ne okreće glavu i beži od stvarnosti,
I tako je ubrzo stvarno i umrla.

E sad - 6 meseci čekam da osetim neki šok ili sam u šoku a čekam da prođe, NE ZNAM, pogotovo što smo se nas dve u suštini pozdravile dok je bila živa (oduvek je govorila da joj ne trebaju cveće niti ništa kad umre, nego dok je živa da budemo uz nju).

Izostanak emocija kod mene, pa onda se setim ruke pa počnem da plačem, pa opet izostanak emocija, pa opet u krug...

Umrla je od demencije, pri kraju je bilo toliko strašno da ja više nisam znala da li je ona još uvek ona...

Sve je to sasvim normalno.
Tuga, kao i sreća, nije konstantna emocija, već je nesto sto dolazi u talasima.

Ti si sada u nekom novom stanju, jer ceo svoj dosadasnji zivot si imala majku, a ceo zivot od sada pa nadalje je neces imati - i to nista ne moze da promeni.
To je novo, trajno stanje.
Nova realnost.

Da bi se navikla na tu realnost, i da bi talasi tuge postali retki, a ti funkcionisala normalno, mora da prodje vreme.
To vreme se cesto meri i godinama.
Znaces da je sve okej kada ti vecina uspomena na nju budu tople uspomene a ne tuzne.

Tako da, sve je u redu sa tobom. Sest meseci je jos uvek jako nedovoljno da bi se osecala drugacije nego sto se osecas.

 

[ChristopherWalken]

Evo, umrla mi je majka 1. aprila 2025., znači pola godine je prošlo a ja čekam da osetim nešto a ne znam šta.

Pozdravila sam se sa njom, što preporučujem svima koji mogu tako - naime, jednom prilikom sam je uzela za ruku i taj momenat je bio baš emotivan,
"Mama...vidi ti ruke...staračke, nemoj da umreš", a i ona je bila neko ko ne okreće glavu i beži od stvarnosti,
I tako je ubrzo stvarno i umrla.

E sad - 6 meseci čekam da osetim neki šok ili sam u šoku a čekam da prođe, NE ZNAM, pogotovo što smo se nas dve u suštini pozdravile dok je bila živa (oduvek je govorila da joj ne trebaju cveće niti ništa kad umre, nego dok je živa da budemo uz nju).

Izostanak emocija kod mene, pa onda se setim ruke pa počnem da plačem, pa opet izostanak emocija, pa opet u krug...

Umrla je od demencije, pri kraju je bilo toliko strašno da ja više nisam znala da li je ona još uvek ona...

Žao mi je zbog tvoje mame. Sasvim je normalno žaliti člana porodice i osećati tugu, bilo bi nenormalno da je drugačije.

Inače, ne znam, meni je sestra umrla prošle godine i osećaj je isti kao i prvog dana. Samo što sam do skora imao taj neki osećaj prosto šoka kako je to uopšte tako moglo da se dogodi a od skora je osećaj čistog nedostajanja. Onako bih prosto hteo samo da je vidim i da pričam sa njom. Eto, jedan dan. Odem tako sam na groblje i pričam sa njom, ispričam se kao da je tu i da me čuje. Čini mi se kao da se na onoj slici malo više nasmeje.
S tim što, onog dana kada je ona umrla, umrli su mi i roditelji. Oni više nisu ni nalik ljudima koji su bili. Žao mi ih je jer su stvarno dobri i čestiti ljudi i nisu tako zaslužili. I što jednog dana neće umreti nego će crći.
Eto, sutra joj je rođendan. Umesto da smišljam šta da joj kupim, treba da vodim roditelje na groblje. A to, pa možeš da zamisliš kako izgleda. I samo gutaš, trpiš, ideš dalje.

Tako da, tvoja mama je, pretpostavljam, nadživela svoje roditelje. Dočekala je i da je njeno dete isprati. Što bi rekla deca, prešla je igricu. I sada je negde drugde gde će ona tebe, jednog dalekog dana, dočekati i gde ćete biti ponovo zajedno. Moraš da veruješ u to.