Smrt člana porodice - koliko vremena je osoba u šoku?

Ortak2:
Evo, umrla mi je majka 1. aprila 2025., znači pola godine je prošlo a ja čekam da osetim nešto a ne znam šta.

Pozdravila sam se sa njom, što preporučujem svima koji mogu tako - naime, jednom prilikom sam je uzela za ruku i taj momenat je bio baš emotivan,
"Mama...vidi ti ruke...staračke, nemoj da umreš", a i ona je bila neko ko ne okreće glavu i beži od stvarnosti,
I tako je ubrzo stvarno i umrla.

E sad - 6 meseci čekam da osetim neki šok ili sam u šoku a čekam da prođe, NE ZNAM, pogotovo što smo se nas dve u suštini pozdravile dok je bila živa (oduvek je govorila da joj ne trebaju cveće niti ništa kad umre, nego dok je živa da budemo uz nju).

Izostanak emocija kod mene, pa onda se setim ruke pa počnem da plačem, pa opet izostanak emocija, pa opet u krug...

Umrla je od demencije, pri kraju je bilo toliko strašno da ja više nisam znala da li je ona još uvek ona...
Kliknite za proširenje...

Bog daje ljudima zivot a roditelji ga samo prenose,e sada nas narod tumaci vecina smrt ateististicki,a to je kada neko bliznji umre to je kraj svijeta,nema vaskrsenja nema zivota posle smrti nece se voljeni opet na nebu naci,nego taj sto je umro nikada vise nece se vidjeti sa bliznjima ide vjecita tuga, osoba onda i zaboravlja na sve lijepe trenutke sa tom osobom i pocne da sebe muci i kaje se za mnoge stvari koje je mogla u odnosu sa tom osobom da promijeni a nijedan odnos nije savrsen


Hriscanski gledano osoba se ne raduje smrti voljene osobe,vec se raduje tome ponovnom susretu sa tom osobom,sjeca se samo lijepih trenutaka,cak nekada i osoba koja ide na onaj svijet trazi od potomaka da je pamte sa osmjehom i da se samo smiju i sjecaju momentata lijepih to je kod protestanata npr.A osoba uvijek moze da napravi spomenik voljene osobe ispred kuce napise joj najljepsu biogafiju,nasmijana i lijepa statua nego su Srbij narod bez maste i kreacije,a opet kazem gubitak voljene osobe nikada nije lak,ali odnos prema smrti Srba je da ne priznaju zivot vec priznaju smrt i posle toga smak svijeta,to je negiranje vaskrsenja



Tebi je smrt voljene osobe pala mnogo tesko i u stanju si velike tuge i bola i psihickog sloma ali u buducnosti gledaj ne da zaboravis jer to je nemoguce zaboravit ali da uljepsas sjecanje na majku,nesto da imenujes po njoj,ja licno bi platio spomenik ispred kuce ako je to dovoljeno znam da to po svijetu rade, bas bi na naljepsi nacin ozbiljavao sjecanja


Majka te ceka na nebu gore nasmijana i ceka da se ponovo sretnete druzite i salite gore gdje vam duhovi budu slobodni.Tvoja majka na ovom svijetu zeli sa neba da te vidi nasmijanu a ne uplakanu
 
Poslednja izmena:
Ortak2:
Evo, umrla mi je majka 1. aprila 2025., znači pola godine je prošlo a ja čekam da osetim nešto a ne znam šta.

Pozdravila sam se sa njom, što preporučujem svima koji mogu tako - naime, jednom prilikom sam je uzela za ruku i taj momenat je bio baš emotivan,
"Mama...vidi ti ruke...staračke, nemoj da umreš", a i ona je bila neko ko ne okreće glavu i beži od stvarnosti,
I tako je ubrzo stvarno i umrla.

E sad - 6 meseci čekam da osetim neki šok ili sam u šoku a čekam da prođe, NE ZNAM, pogotovo što smo se nas dve u suštini pozdravile dok je bila živa (oduvek je govorila da joj ne trebaju cveće niti ništa kad umre, nego dok je živa da budemo uz nju).

Izostanak emocija kod mene, pa onda se setim ruke pa počnem da plačem, pa opet izostanak emocija, pa opet u krug...

Umrla je od demencije, pri kraju je bilo toliko strašno da ja više nisam znala da li je ona još uvek ona...
Kliknite za proširenje...

Moja je majka takodje umrla od Alchajmera tj demencije. Zadnjih par godina je bila u kolicima a pazili smo je uglavnom njena majka tj moja baka i ja. Njih dve su živele zajedno. Bukvalno sam je i hranio, kupao, čistio u wc-u , sve. Ja koji sam njen sin kupam i čistim svoju majku, šta reći.
Zadnju godinu nije mogla ni da žvaće i guta, hranili su je na sondu kući, dolazile su te službe . Umrla je od vode u plućima.
Kakve ima ovo veze sa tvojim postom, osim što je reč o demenciji? Ima itekako. Jer:

1. Ni ja nisam mogao źaliti kad je umrla. Oslobodila se muka, ona, žena koja nije pomogla samo onima koji je nisu pitali.

2. Jednog dana, oko desetak dana nakon njene smrti , moja supruga je našem sinu od 4 godine tada, pomagala da obuje cipele da bi izašli vani. Ona je bila okrenuta ledjima ka balkonu a sin je gledao ka njemu. Odjednom je on podigao ruku i počeo da maše nekome. Supruga se zbunila i pitala kome maśe a on rekao baki, eno je na balkonu i ona maše meni. Ona se okrenula ali nije videla ništa. Malo se bila i uplašila.
Kad smo ga kasnije pitali da je opiše, rekao je da je bila mlada, zdrava i nasmejana ali on je znao da je to ona, bez obzira.
On sada ima 17 godina i ne voli da priča o tome ali baś pre negde je rekao da ništa nije izmislio, da ju je stvarno video.

3. Istog dana, unuka od brata moje majke, devojčica od 6 godina tada , takodje je mahala baki koju je videla na balkonu. To mi je ispričala njena majka, moja rodjaka . Sve isto, baka, mlada,zdrava, nasmejana. Ovo nisu nikakve izmišljotine, Treće oko i slično, stvarno se desilo, ko hoće da veruje- može, ko neće ne mora.

Poenta. Ja verujem da naśi dragi koji su tamo gore imaju mnogo više razloga da žale nas nego mi njih. Mi smo ti koji su ostali u " dolini plača", milion problema, bolesti, manjak ovog onog, problemi na emotivnom planu, rmbačenje od jutra do mraka....

Eto, moje iskustvo.
 
Ortak2:
Umrla je od demencije, pri kraju je bilo toliko strašno da ja više nisam znala da li je ona još uvek ona...
Kliknite za proširenje...
Licn mislim da ti prozivljavas sok od onoga sto ti se desavalo dok je bila ziva, to je nesto najgore za coveka i dete, jer bukvalno patis i vidis da "umire" ta osoba koju si znala i nastupa kao neka druga osoba, suprotna njoj, bez ikakve bliskosti i razumevanja, na stranu druge stvari koje nisu bas tako "vedre" ni pohvalne, ali mislim da ces vremenom, kad ti prodje taj sok i trauma, poceti da se secas i lepih stvari i da ces tad poceti da osecas neku "zdravu" tugu i zalost, ustvari mozda vise setu.

A opet, ponekad i kad nije u pitanju to, zivot i ne daje vremena puno da se prezali roditelj, ali to sam cula od drugih.

Ja sam za ocem bas dugo zalila i mislim da ga ni danas nisam prezalila skroz, samo sam potisnula secanja, ali on je umro zdrav i iznenada i to je bio pravi sok da nedelju dana uopste nisam mogla da spavam dok se nisma obratila lekaru, ali i svesteniku. Posle sam bar mogla da spavam, makar to.

Za majku ne znam kako ce biti i ne smem da pomisljam, ali iscrpljuje i ubija to odumiranje emocija i nerazumevanje, agresija, kao da bukvalno samo imas zid pred sobom i nista vise, na mestu gde si imao uvek toplinu i razumevanje, zastitnicki i roditeljski poriv.

Vec sada sam umorna od svega i treba mi dug odmor, ali mislim da kad majka umre, da cu skroz "potonuti" od svega. U tom smislu, mozda je i bolje sto ne osecas nikakvu emociju, mozda se tako spasavas od tog "potapanja".
 
Poslednja izmena:
Ortak2:
Meni je čudno što isto kao @lapsi maltene nemam emocija, ovo nije normalno kad ne možeš da odgovoriš na pitanje "šta osećaš?", evo ne znam.
Pomislila sam da sam psihopata.
Kliknite za proširenje...

Zato što je to normalno kada si odsrasla osoba, a majka je umrla kao osoba u godinama.

Inačle je tuga za bližnjima kada je neko jako blizak kažu do godinu dana ok.. Ali ako je neko dugo bio bolestan i unapred sis e spremao za to - normalno je da se nastavi život.
 
На мене се смрт мајке у децембру прошле године одразила на здравље. Човек се помири са тим да некога нема, али то унутрашње кидање је најгоре. Али мислим да је неких пола године тај неки период кад човек једноставно настави живот даље, много је брзо време и мора се даље, иако тај унутрашњи бол остаје за живота.
 
Војвода:
мислим да је неких пола године тај неки период
Kliknite za proširenje...
U normalnim okolnostima, ne moze bez godinu dana, ne ostavljaju se dzaba do tad pomeni.

Posle vec nekako makar shvatis da je stvarno kraj i da nema vise.

Ali u ovakvim okolnostima, kad je spoj i psihickog i fizickog odumiranja roditelja, nekog bliskog, vazi pravilo "bolje da nisma u toj kozi i da ne sudim"....ja jesam i pomalo mi je laknulo kad sam procitala ovo.
 
Kerkyra:
U normalnim okolnostima, ne moze bez godinu dana, ne ostavljaju se dzaba do tad pomeni.

Posle vec nekako makar shvatis da je stvarno kraj i da nema vise.

Ali u ovakvim okolnostima, kad je spoj i psihickog i fizickog odumiranja roditelja, nekog bliskog, vazi pravilo "bolje da nisma u toj kozi i da ne sudim"....ja jesam i pomalo mi je laknulo kad sam procitala ovo.
Kliknite za proširenje...
Колико год ће ово можда морбидно звучати, био сам у фазону нека је јадница се бар умирила после толике патње за живота. Иако наравно желимо сви да нам најдражи живе триста година, просто то је неизводљиво. И тај период враћања у ту неку рутину свакодневног живота је индивидуалан, мени је ето требало пола године.
 
Војвода:
Колико год ће ово можда морбидно звучати, био сам у фазону нека је јадница се бар умирила после толике патње за живота. Иако наравно желимо сви да нам најдражи живе триста година, просто то је неизводљиво. И тај период враћања у ту неку рутину свакодневног живота је индивидуалан, мени је ето требало пола године.
Kliknite za proširenje...
Ne zvuci morbidno, shvatljivo je. Da, u svakom slucaju ocigledno je da su ti intervali individualni.
 
Војвода:
На мене се смрт мајке у децембру прошле године одразила на здравље. Човек се помири са тим да некога нема, али то унутрашње кидање је најгоре. Али мислим да је неких пола године тај неки период кад човек једноставно настави живот даље, много је брзо време и мора се даље, иако тај унутрашњи бол остаје за живота.
Kliknite za proširenje...
Koliko vremena je potrebno da se vratimo u normalu posle gubitka drage osobe nije određeno vremenskim periodima.
Nije isti osećaj kada nekoga izgubimo iznenada i kada je neko star i bolestan a smrt donosi izbavljenje iz muka.
Takođe, prvi gubitak u porodici je i najteži gubitak, svaki naredni se koliko - toliko podnosi lakše.

Ne podnose isto gubitak najdražih osobe koje imaju svoju porodicu ( partnera, decu) i osobe koje su bile usmerene isključivo na preminulog.

Lično, u kratkom vremenskom periodu izgubila sam oca i majku.
Ne mogu da definišem tadašnje emocije osim umora i olakšanja što je smiraj zamenio muke i bolove.
 
Duki Lu:
Koliko vremena je potrebno da se vratimo u normalu posle gubitka drage osobe nije određeno vremenskim periodima.
Nije isti osećaj kada nekoga izgubimo iznenada i kada je neko star i bolestan a smrt donosi izbavljenje iz muka.
Takođe, prvi gubitak u porodici je i najteži gubitak, svaki naredni se koliko - toliko podnosi lakše.

Ne podnose isto gubitak najdražih osobe koje imaju svoju porodicu ( partnera, decu) i osobe koje su bile usmerene isključivo na preminulog.

Lično, u kratkom vremenskom periodu izgubila sam oca i majku.
Ne mogu da definišem tadašnje emocije osim umora i olakšanja što je smiraj zamenio muke i bolove.
Kliknite za proširenje...
Ја сам оца, мајку, жену, и да не идем од другог колена баба, деда, стрица.. истрениран сам на те боли. Али као што рекох све је то индивидуално, просто нисмо сви исти, слаби на сузу исто и слично. Бол је бол, али мора човек даље.
 
Šta reći? Osećaj je veoma bolan. Otac mi je umro pre 23 godine. Ja sam tad imao 21. Bio mi je veoma potreban u tom periodu mladosti, ali životni ciklusi i procesi ne biraju ni mesto ni vreme. Pošto je bio bolestan, bio sam pripremljen na ishod. Tako se i desilo. Nisam bio u šoku, ali pošto sam bio tek u početnoj fazi zrele osobe, osetio sam veliki nedostatak. Na te događaje, ne možemo da utičemo. To su prirodni zakoni. Majka mi je još živa. Dosta je obolela, ali se ipak drži koliko može, da ostane sama svoja i ne zavisi ni od koga.
 
Ortak2:
Evo, umrla mi je majka 1. aprila 2025., znači pola godine je prošlo a ja čekam da osetim nešto a ne znam šta.

Pozdravila sam se sa njom, što preporučujem svima koji mogu tako - naime, jednom prilikom sam je uzela za ruku i taj momenat je bio baš emotivan,
"Mama...vidi ti ruke...staračke, nemoj da umreš", a i ona je bila neko ko ne okreće glavu i beži od stvarnosti,
I tako je ubrzo stvarno i umrla.

E sad - 6 meseci čekam da osetim neki šok ili sam u šoku a čekam da prođe, NE ZNAM, pogotovo što smo se nas dve u suštini pozdravile dok je bila živa (oduvek je govorila da joj ne trebaju cveće niti ništa kad umre, nego dok je živa da budemo uz nju).

Izostanak emocija kod mene, pa onda se setim ruke pa počnem da plačem, pa opet izostanak emocija, pa opet u krug...

Umrla je od demencije, pri kraju je bilo toliko strašno da ja više nisam znala da li je ona još uvek ona...
Kliknite za proširenje...
Моја у мају, за мене изненада, само се није пробудила. Пуна живота, енергична, самовољна...
Нисам имала времена за тугу.
Јесте ме она слика када сам је нашла и док сам је облачила растуживала али никаква драма, хистерија, ништа слично.

Онда милион обавеза ме је одвукло и сада сам скроз помирена са чињеницом да је нема.
Увек сам и била свесна смртности, свих па и себе.
 
Ortak2:
Da, ali kod mene nešto nije u redu, ne znam ni kako bih objasnila.
Prošlo je 6 meseci.
Ceo život sam volela mamu, a sad ništa ne osećam.
Kliknite za proširenje...
To znači da si jaka i stabilna osoba. Stvari držiš pod kontrolom i postavljaš na pravo mesto. Nismo od kamena, imamo određenu dozu emocija, ali čovek mora da se bori, jer život ide dalje. I ja sam sličan tebi. Ostani jaka.
 
Zar postoji pravilo? 🤔
Ja takođe nisam doziveo smrt niti roditelja niti baka i deka kao nešto posebno uznemirujuce. Prođe neki, za mene normalan period tuge (oko mesec dana) i to je to. Ali ništa posebno dramatično. Imao sam super roditelje i voleo ih.
Sa druge strane, vidim da sestra i tetka još uvek nisu prebolela moju mamu. Ja se retko i setim. Na groblju je osećam ništa. Samo se podsetim roditelja i ostale rodbine. Ne mislim da nešto nije u redu sa mnom.
 
analiticki 12:
Bog daje ljudima zivot a roditelji ga samo prenose,e sada nas narod tumaci vecina smrt ateististicki,a to je kada neko bliznji umre to je kraj svijeta,nema vaskrsenja nema zivota posle smrti nece se voljeni opet na nebu naci,nego taj sto je umro nikada vise nece se vidjeti sa bliznjima ide vjecita tuga, osoba onda i zaboravlja na sve lijepe trenutke sa tom osobom i pocne da sebe muci i kaje se za mnoge stvari koje je mogla u odnosu sa tom osobom da promijeni a nijedan odnos nije savrsen


Hriscanski gledano osoba se ne raduje smrti voljene osobe,vec se raduje tome ponovnom susretu sa tom osobom,sjeca se samo lijepih trenutaka,cak nekada i osoba koja ide na onaj svijet trazi od potomaka da je pamte sa osmjehom i da se samo smiju i sjecaju momentata lijepih to je kod protestanata npr.A osoba uvijek moze da napravi spomenik voljene osobe ispred kuce napise joj najljepsu biogafiju,nasmijana i lijepa statua nego su Srbij narod bez maste i kreacije,a opet kazem gubitak voljene osobe nikada nije lak,ali odnos prema smrti Srba je da ne priznaju zivot vec priznaju smrt i posle toga smak svijeta,to je negiranje vaskrsenja



Tebi je smrt voljene osobe pala mnogo tesko i u stanju si velike tuge i bola i psihickog sloma ali u buducnosti gledaj ne da zaboravis jer to je nemoguce zaboravit ali da uljepsas sjecanje na majku,nesto da imenujes po njoj,ja licno bi platio spomenik ispred kuce ako je to dovoljeno znam da to po svijetu rade, bas bi na naljepsi nacin ozbiljavao sjecanja


Majka te ceka na nebu gore nasmijana i ceka da se ponovo sretnete druzite i salite gore gdje vam duhovi budu slobodni.Tvoja majka na ovom svijetu zeli sa neba da te vidi nasmijanu a ne uplakanu
Kliknite za proširenje...
A dobro, nismo svi niti vernici niti hrišćani...
 
argumentovano:
Ako je majka bila majka njena smrt je jedna od najvecih normalnih sokova
Posto ipak smrt roditelja smatram normalnim i starijih uopste dok smrt mladjih smatram nenormalnim
Lakse je kad neko polako umire nego kad je neko zdrav a onda se sledeceg dana ne probudi
Trajnost zavisi od osobe, neko ceo zivot ima taj oziljak a nekoga prodje za 3 dana
Shvati da je to normalno i da nas sve to ceka i teraj dalje
Kliknite za proširenje...
Mislim da nije lako kad neko umre polako, pogotovo ako je prezivelom dete koje boluje od terminalne bolesti a gledas i ne mozes pomoci, znas da nece biti bolje a ne mozes ni jednostavno da lazes ako to dete ima recimo 35 godina...Mislim strasne stvari ali se dogadjaju
 
Ja ne mogu psa jos da prezalim kojeg sam imao 14 ipo godina a kamo li da mi umre otac ili majka...

Verovatno zavisi od osobe i da li imaju nekog pored sebe osim roditelja, kapiram ako nemas nikog onda bi bilo teško, ako nemas tu neku jednu osobu koja je iskreno tu za tebe...

Tog psa sam smatrao clanom moje porodice imam brata ali nekako nismo bliski i osim roditelja nemam nikoga, drustvo bezveze i okolina...

Za osa mi je krivo jer nekad kad sam mogao da provodim vreme vise s njim sam odlagao i sad be mogu da vratim to i sto nisam imao novca za veterinara i preglede tj kontrole poslednjih 5 meseca njegovih i nekako mi je trebalo nesto da mi se stavi doznanja da me je voleo i slicno iako znam da jeste mi ljudi ocekujemo rec a to zivotinja ne može...
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

M
Da li je žena stub svake porodice?
Odgovora
4
Pregleda
371
Џорџи
Џорџи
Neno
Jezivo vršnjačko nasilje u Zaječaru
2
Odgovora
31
Pregleda
629
Zlatko 01
Zlatko 01
Nina
Šta je najbitnije da roditelji nauče decu?
Odgovora
12
Pregleda
368
Nemoguća Могућност
Nemoguća Могућност

Back
Top