BLAJBI
Zaslužan član
- Poruka
- 103.496
Одкад је свијета и вијека међу народима свијета постоје приче о смаку свијета: у великом потопу, промјени полова Земље, удару метеорита, експлозији оближње супернове, појави супервируса, нуклеарном холокаусту и сл. Све су те теорије мање или више вјероватне, али нити једна од њих није изгледан кандидат за окончање цјелокупног живота на овој нашој планети. И поред прича које су учестале посљедњих година, а од којих је најактуелнија и најпопуларнија била прича о крају Мајанског календара (или макар једног од његових великих циклуса, тзв. Бактуна) којим би наступио и крај свијета (сударом са митским планетом Нибиру или пак великим потопом и глобалним земљотресом којег би изазвало поравнање Земље са галактичком равни), баш ништа се није десило, макар не до прије пар дана, кад је фрагмент астеорида/метеорита/комета (још увијек се не зна шта је било посриједи) експлодирао изнад руског града Чељабинска, и то таквом силином да су ударни таласи разбили ваљда сваки прозор у том граду. На сву срећу, погинулих у овом несвакидашњем догађају није било, мада је више од хиљаду људи страдало од крхотина разбијених стакала.
Али право питање овдје је, шта је експлодирало на небу изнад Чељабинска? Никакви комади метеорита нису пронађени (изузмемо ли занемариве комадиће угљенисаног материјала), тако да је права природа објекта који је запарао небо над Чељабинском и даље непозната. Могуће је да је у питању био фрагмент комета, који се истопио од силне топлоте настале трењем при уласку у ниже дијелове атмосфере суперсоничном брзином, па је тако и експлодирао и расуо се у ништавило. Но међутим, Земља није требала да прође кроз путању нити једног познатог комета, нити је било какав комет и опажен у близини Земље у скорије вријеме. С друге стране, комети, и поред распрострањеног мишљења, нису сачињени искључиво од леда, далеко од тога. Највећим дијелом сачињени су од органске материје, угљеника, и да је такав објект распарао небо над Чељабинском, и поред низа експлозија у којима се распао остали би фрагменти довољно велики да ударе о тло и направе кратере импресивне величине. То се није десило, изузмемо ли ону необичну рупу у леду коју је могао, али и није морао да изазове фрагмент метеорита/комете, поготово јер на дну језера није пронађено ништа. Шта се онда десило над Чељабинском прије неки дан?
Да би у потпуности одговорили на то питање морамо да се окренемо у другом правцу, према Сунцу! Да, добро сте прочитали, Сунце је оно које је одговорно за овај удес, и које ће на крају да нам свима дође главе, не за пет милијарди година, не ни за милијарду година, већ можда и за који дан! Како је то могуће, питате се?
Та Сунце нас грије већ пет милијарди година, од свог настанка и настанка Земље, живот постоји већ четири милијарде година, па никада до сад није био избрисан са лица нашег планета? Није, јер се нису стекли посебни увјети које управо данас имамо овдје, на Земљи, и који само чекају погодан час да се остваре, и све нас избришу са лица овог планета! И то није догађај мале вјероватноће као они набројани на почетку текста, то је догађај који је неминован, који ће се сигурно десити и само је питање времена, и то не времена мјереног у милијардама година, већ у данима, кад ће да се и деси!
У чему је ствар?
Сунце није толико стабилно колико се сматра да јесте. Оно пролази кроз циклусе, још недовољно добро схваћене, од којих је најпознатији 11-годишњи циклус Сунчевих пјега, кад је Сунчева активност на максимуму. Али Сунце пролази и кроз далеко дуље циклусе, један од њих је и онај одговоран за настанак малог леденог доба у првој половици 17. вијека, кад су температуре зими у Европи толико падале да су читава мора преко зиме била окована дебелим слојем леда (поготово Балтичко и Сјеверно море, чак и сјеверни Јадран!), а љета су била толико хладна да је годинама урод жита и других повртних култура био веома низак. У том раздобљу, које је потрајало неких тридесетак-четрдесетак година, Сунце уопште није пролазило кроз раздобље Сунчевих пјега јер је активност Сунца била веома ниска.
Но међутим, било је и супротних случајева. Прије више од 150 година, Сунце је доживјело један веома висок врхунац своје активности, било је посве прекривено Сунчевим пјегама, и огромна активност кроз коју је пролазило изазвало је и избијање колосалних соларних олуја, огромних избоја сунчевог зрачења, набијених честица и плазме које су харале Сунчевим системом, и између осталога, погодиле и Земљу, и то толиком силином да наше магнетско поље, штит против намагнетисаних честица није могао да их заустави; оне су свом силином погодиле Земљину атмосферу и тло, и изазвале толико силовито статичко наелектрисање да је тај индуковани електрицитет посве спржио америчку телеграфску мрежу, која је, истина буди, у то вријеме била тек у зачетку. Очевици говоре да су муње статичког електрицитета скакале са телеграфских жица према тлу, и тако је силовит индуковани електрицитет уништио осјетљиву телеграфску инфраструктуру, која је морала изнова да се прави.
Од тада није било тако силовитих соларних олуја, Сунце није пролазило кроз такве врхунце активности, тако да растућа електрична мрежа на Земљи није никада доживјела судбину америчког телеграфског система. Барем не до сада...
А постоји много назнака да ће Сунце такав један силовит врхунац своје активности да доживи врло скоро, ове године сигурно!
Наиме, још прије тридесетак година, истраживачи тајновитих честица познатих по имену неутрини открили су да их Сунце производи 30% мање него што би требало. Тај мањак није до данас посве објашњен, али највјеродостојније објашњење је то да је нуклеарна пећ у срцу Сунца, она која му даје енергију, тренутно угашена и да Сунце црпи своју енергију из гравитационог стезања. То стезање не може да траје до у недоглед, већ само док се температура у срцу Сунца не повиси толико да се нуклеарна пећ у њему поновно не упали, а тад силина тог паљења има да се пронесе кроз читаво Сунце и да изазове силовите избоје зрачења и Сунчеве материје. Баш онакве као прије 150 година, ако не и веће. А Сунчева активност се незадрживо повећава, и сви су изгледи да ће ове године, већ за који мјесец, ако не и за који дан, наступити соларна олуја незапамћене снаге, вјероватно силовитија и од оне прије 150 година.
Један од знакова те наилазеће олује је управо догађај над Чељабинском. Није на небу изнад тог уралског града експлодирао никакав метеорит нити комет, већ фрагмент Сунчеве материје, избачен огромном брзином са Сунца које добија на активности, и који се заледио у непојмљивој хладноћи међузвјезданог простора. И поред тога, то је био објекат врло мале чврстоће и густине, јер се већином састојао од замрзнутог водоника (Сунце се већином састоји од овог гаса) са малим примјесама других елемената, већином кисеоника и угљеника. Кад се таква грудва залеђеног водоника сударила са нижим дјеловима стратосфере брзином од преко 100.000 км/х, епилог је био очекиван. Она се истог часа сублимирала, претворила назад у гас, истовремено се, због високих температура насталих великом брзином уласка у атмосферу и тиме изазваним атмосферским трењем, запаливши и ескплодиравши у пар силовитих, гигантских експлозија, равних експлозијама атомске бомбе (а којима је придонијела и огромна кинетичка енергија те експлодирајуће грудве). И то објашњава одсутност било каквих већих фрагмената тог објекта: он је посве сагорио, и до тла су стигле само те мале примјесе угљеника, тих пар камичака заробљених у двадесетметарској грудви снијега. И кад знамо да је овај објект дошао из правца Сунца, свака недоумица у погледу његовог поријекла нестаје...
Али право питање овдје је, шта је експлодирало на небу изнад Чељабинска? Никакви комади метеорита нису пронађени (изузмемо ли занемариве комадиће угљенисаног материјала), тако да је права природа објекта који је запарао небо над Чељабинском и даље непозната. Могуће је да је у питању био фрагмент комета, који се истопио од силне топлоте настале трењем при уласку у ниже дијелове атмосфере суперсоничном брзином, па је тако и експлодирао и расуо се у ништавило. Но међутим, Земља није требала да прође кроз путању нити једног познатог комета, нити је било какав комет и опажен у близини Земље у скорије вријеме. С друге стране, комети, и поред распрострањеног мишљења, нису сачињени искључиво од леда, далеко од тога. Највећим дијелом сачињени су од органске материје, угљеника, и да је такав објект распарао небо над Чељабинском, и поред низа експлозија у којима се распао остали би фрагменти довољно велики да ударе о тло и направе кратере импресивне величине. То се није десило, изузмемо ли ону необичну рупу у леду коју је могао, али и није морао да изазове фрагмент метеорита/комете, поготово јер на дну језера није пронађено ништа. Шта се онда десило над Чељабинском прије неки дан?
Да би у потпуности одговорили на то питање морамо да се окренемо у другом правцу, према Сунцу! Да, добро сте прочитали, Сунце је оно које је одговорно за овај удес, и које ће на крају да нам свима дође главе, не за пет милијарди година, не ни за милијарду година, већ можда и за који дан! Како је то могуће, питате се?
Та Сунце нас грије већ пет милијарди година, од свог настанка и настанка Земље, живот постоји већ четири милијарде година, па никада до сад није био избрисан са лица нашег планета? Није, јер се нису стекли посебни увјети које управо данас имамо овдје, на Земљи, и који само чекају погодан час да се остваре, и све нас избришу са лица овог планета! И то није догађај мале вјероватноће као они набројани на почетку текста, то је догађај који је неминован, који ће се сигурно десити и само је питање времена, и то не времена мјереног у милијардама година, већ у данима, кад ће да се и деси!
У чему је ствар?
Сунце није толико стабилно колико се сматра да јесте. Оно пролази кроз циклусе, још недовољно добро схваћене, од којих је најпознатији 11-годишњи циклус Сунчевих пјега, кад је Сунчева активност на максимуму. Али Сунце пролази и кроз далеко дуље циклусе, један од њих је и онај одговоран за настанак малог леденог доба у првој половици 17. вијека, кад су температуре зими у Европи толико падале да су читава мора преко зиме била окована дебелим слојем леда (поготово Балтичко и Сјеверно море, чак и сјеверни Јадран!), а љета су била толико хладна да је годинама урод жита и других повртних култура био веома низак. У том раздобљу, које је потрајало неких тридесетак-четрдесетак година, Сунце уопште није пролазило кроз раздобље Сунчевих пјега јер је активност Сунца била веома ниска.
Но међутим, било је и супротних случајева. Прије више од 150 година, Сунце је доживјело један веома висок врхунац своје активности, било је посве прекривено Сунчевим пјегама, и огромна активност кроз коју је пролазило изазвало је и избијање колосалних соларних олуја, огромних избоја сунчевог зрачења, набијених честица и плазме које су харале Сунчевим системом, и између осталога, погодиле и Земљу, и то толиком силином да наше магнетско поље, штит против намагнетисаних честица није могао да их заустави; оне су свом силином погодиле Земљину атмосферу и тло, и изазвале толико силовито статичко наелектрисање да је тај индуковани електрицитет посве спржио америчку телеграфску мрежу, која је, истина буди, у то вријеме била тек у зачетку. Очевици говоре да су муње статичког електрицитета скакале са телеграфских жица према тлу, и тако је силовит индуковани електрицитет уништио осјетљиву телеграфску инфраструктуру, која је морала изнова да се прави.
Од тада није било тако силовитих соларних олуја, Сунце није пролазило кроз такве врхунце активности, тако да растућа електрична мрежа на Земљи није никада доживјела судбину америчког телеграфског система. Барем не до сада...
А постоји много назнака да ће Сунце такав један силовит врхунац своје активности да доживи врло скоро, ове године сигурно!
Наиме, још прије тридесетак година, истраживачи тајновитих честица познатих по имену неутрини открили су да их Сунце производи 30% мање него што би требало. Тај мањак није до данас посве објашњен, али највјеродостојније објашњење је то да је нуклеарна пећ у срцу Сунца, она која му даје енергију, тренутно угашена и да Сунце црпи своју енергију из гравитационог стезања. То стезање не може да траје до у недоглед, већ само док се температура у срцу Сунца не повиси толико да се нуклеарна пећ у њему поновно не упали, а тад силина тог паљења има да се пронесе кроз читаво Сунце и да изазове силовите избоје зрачења и Сунчеве материје. Баш онакве као прије 150 година, ако не и веће. А Сунчева активност се незадрживо повећава, и сви су изгледи да ће ове године, већ за који мјесец, ако не и за који дан, наступити соларна олуја незапамћене снаге, вјероватно силовитија и од оне прије 150 година.
Један од знакова те наилазеће олује је управо догађај над Чељабинском. Није на небу изнад тог уралског града експлодирао никакав метеорит нити комет, већ фрагмент Сунчеве материје, избачен огромном брзином са Сунца које добија на активности, и који се заледио у непојмљивој хладноћи међузвјезданог простора. И поред тога, то је био објекат врло мале чврстоће и густине, јер се већином састојао од замрзнутог водоника (Сунце се већином састоји од овог гаса) са малим примјесама других елемената, већином кисеоника и угљеника. Кад се таква грудва залеђеног водоника сударила са нижим дјеловима стратосфере брзином од преко 100.000 км/х, епилог је био очекиван. Она се истог часа сублимирала, претворила назад у гас, истовремено се, због високих температура насталих великом брзином уласка у атмосферу и тиме изазваним атмосферским трењем, запаливши и ескплодиравши у пар силовитих, гигантских експлозија, равних експлозијама атомске бомбе (а којима је придонијела и огромна кинетичка енергија те експлодирајуће грудве). И то објашњава одсутност било каквих већих фрагмената тог објекта: он је посве сагорио, и до тла су стигле само те мале примјесе угљеника, тих пар камичака заробљених у двадесетметарској грудви снијега. И кад знамо да је овај објект дошао из правца Сунца, свака недоумица у погледу његовог поријекла нестаје...
Odavno ja pricam da ce nas Sunce DOKRAJCITI.......
Globalno otopljenje NIJE problem samo zagadjivanja atmosfere, vec i POJACANOG RADA SUNCA!
Kraj je blizu, pokajte se.....
