Пошто су ми обрисали блог и ошишали профил на којем је писало све што човек треба да зна о ССЦ-у, шта је то и кога то представља, и да не дозволи да га приводе том коме га приводе, и вешто избегавам ту тему да ме они "неопредељени" не би "определили"... сад морам и ово да им напишем.. што је теже... да их припреми да схвате.. заиста.. у каквом дивљем сметлишту цивилизације.. живе. Ајд полако...
Смрад Секуларизма
- Začetnik teme Змај-Баћушка
- Datum pokretanja
- Poruka
- 869
Мало је дужи текст. Кафу, кексић, па полако. Једно пола сата читања.. ништа ти неће бити јасно у почетку.. можда ћеш морати и неколико пута, и да за делове за које си био убеђен да су другачије (јер их другачије рекламирају од оног како јесте)... да потражиш реалне историјске референце... а не празне памфлетистичке приче, које ружичастом маглом покривају "беле лажи". (прикривање историјских чињеница)
- Poruka
- 869
Ако ниси стрпљив,..боље одустани... ако имаш нешто важно да радиш... одустани одмах...
Alter_Ego_
Stara legenda
- Poruka
- 88.930
- Poruka
- 869
Ево:
-----------------------------------------С М Р А Д С Е К У Л А Р И З М А
---------------------------------------------(Критика секуларне државе)
++++++++Видим да нико није ово покренуо, а важна је и битна тема, па рекох хајде, да се покрене. Да не би био досадан трактат или есеј, ја ћу то овако, по Кју-ен-Еј-у да распоредим
1. Ко је измислио "секуларну државу"
Масони, жидовске слуге
2. Који је циљ секуларне државе?
Расцрковљење народа
3. Шта је следеће иза секуларне државе?
Сотонопоклоњење
4. Која је прва секуларна држава?
Наполеонова Француска
Наполеона сам навео због "код сивил"-а (озакоњавање безакоња). Нема државе без закона, па макар и безаконог закона ,какав је Наполеонов "код сивил". Пре њега то је била само "дивља побуна", каквих је свугде било, без неког већег значаја. Са жирондинцима, јакобинцима и санкилотима са црвеним штумпфовским капицама је почела разградња француске монархије. Да нису почели да уместо разрушене куће зидају нову, стара би се поново сама саставила. Када су Руси упали у Париз на свом "заграничном походу", нису могли да поврате стару француску монархију. Битка је већ била изгубљена. Не због јакобинаца, него због Наполеона, нове државне организације и "код сивил"-а. Најтежа је лаж она која је најближе истини, тако је и најтеже безакоње оно које се у закон меће ("код сивил").
Толико велику штету је Наполеон учинио Француској да се она од њега није могла повратити ни након повратка престолонаследног монарха из Енглеске.
Да подсетим да су Руси подржавали и Аустро-Угарску монархију докле год су могли, и били у власти. Кад је нестало Русије, нестало је и Ка-еН-Ка монархије.
Са Наполеоном, као првим претечом антихриста, почиње ера безбожништва у Европи. Русија је поразила Наполеона у Москви али је Наполеон поразио Русе - у Паризу.
У Паризу се - масовно - руски официри одају вавилонским гресима и масонерији, и тиме је цела Русија - уствари - поражена.
А лепо добри једнооки Кутузов рече Цару Александру Првом - преко границе да их не јуримо" И као код Аустерлица, тако је и овај пут био у праву. С тим да је први пут, код Аустерлица, пораз био видљив, и самим тим, мање опасан, а у Паризу - невидљив, и на крају је дошао главе и самој Круни и целој Русији.
Наполеона су сви хришћански народи, племићи, краљеви цареви европски - звали антихристом.
У Паризу су Руси - примили "клицу злог семена", а грешило се - навелико, јер је Русима било незамисливо то што је у Паризу, као у Лас Вегасу оног времена - било нормално, према "код сивилу" озакоњено и допуштено.
Сви стари "занати" номада жидова су доживели свој процват. Трговина, банкарство, забава, коцка, проституција.
Руски Цар - 1917е није имао подршку ниоткуд. Сви су били против Царизма. И црква, и племство и народ. Од "декабриста" анти-царисти (антихристи) дају пун гас.
Племство је било кратковидо, мислећи да ће им бити боље ако уведу олигархију. Цркви је сметао "царски примат", а свештенство је хтело (врх црквени) да има "више аутономије" у цркви. Народ што се тек ослободио хтео је имање, паре и сладак живот без пуно рада. Народом и племством у Русији је већ тада завладао ђаво, јер је спиритизам и окултизам у разним "кружоцима" овладао као примарни начин живота и мишљења. Православље оно право изворно и чисто се увелике сматрало за нешто "превазиђено" "застарело".
То је један моћан напалм-коктел који је сагорео Царску Русију - до темеља. Варницу је дао Керенски, са својим говором о моћном и неправедном Цезару и правдољубивом Бруту, у руској Думи.
Избављење Великог Руског народа је почело на Лазареву Суботу, на Светог Артемона Лаодикијског - 1986. у Чернобиљу, где се отворила паклена јама. Тек насупрот паклене јаме - супротстављени - Руси пронађоше веру своју.
У Русији није као код нас. Тамо су цркве пуне кад је служба. И зато ће код њих прво кренути и препород целог светског православља, слава Богу! И нас ће погодити тај талас кад у нашу земљу буде дошао Руски Цар Михаил!
5. По чему би сама секуларност била проблем?
Секуларност је обмана да постоји - средњи пут. Човечији, тзв. пут. А истина је да нема средњег, него или си са Богом или ђаволом. Трећег пута, измишљеног секуларног пута - нема. Само откровење говори да се треба пазити броја "човековог". Тај човек, секуларни, је онај који је на ђавољем путу, чега често није свестан (народ), или ретко је у самом дослуху са ђаволом, и у непрекидном контакту са злим духом. (прваци народни - секуларне државе, нажалост често јесу)
6. Како се тај зли дух манифестује?
Преко секуларног устава, који извор правде, права и правичности не проналази у Божијим заповестима и светим књигама, већ у човековој природи, и "природним потребама". (Закон донет „одоздо“) Дакле, човек сам, као Бог, одређује шта је добро а шта зло. Сама секуларна држава је зато, хула на Бога и осуђена је на крајњу пропаст, која је ових дана већини видљива.
7. Шта то секуларни устав штити а не треба и не сме да штити?
За секуларни устав исто је и права и крива вера. И законски брак (помазани брачници) и конкубинат (непомазани). И анти-цар (председник) и прави краљ и прави цар (помазаници Божији). И отац, брат и странац. И крштени и некрштени имају иста права.
Иако привидно изгледа праведан, уствари је страшно неправедан. Јер, вековима су људи гинули да би њихова деца живели у правди и закону. С душманом се није "живело у миру", него се душман гледао преко нишана. Нису се с душманом деца правила, него се душман по сваку цену избегавао.
Зашто су људи живели тако? Зато што је једино на тај начин могло одржати се у вери и закону.
Како човек (обичан) да се одржи у поштењу ако и он види и сви његови укућани виде да сви око њега краду? Како да се одржи у црквености и вери, кад и он и сви његови укућани виде да сви око њих - не држе веру и црквеност?
Можда то може понеки човек, али то је за сав народ - претешко бреме секуларности.
8. Шта уствари представља држава, и зашто је "секуларни устав", уствари анти-држава?
Држава свака, на старинском речнику "Царство" се познаје по томе што је једном донет Закон - исти за све, и једнако се примењује на Цара и на просјака. На велможу, трговца и пастира. Сам Закон је, у одрживом царству заснован на моралу. Морал на вери. Вера на Богу. Да нема Бога, дакле, не би било ни вере, ни морала, ни закона, ни државе. Све се то, цела грађевина, цео "поредак" заснива на вери у Бога. Први ваљани закон, одрживи, подрживи Закон је примљен "одозго". Нису се људи сами сетили да донесу неки закон који "њима одговара", који "сваком паше". Не.
Не може Закон сваком да паше. То је просто - лаж и обмана. И он треба да "не прија" криминалцу, отпаднику, јеретику, распуснику. Онај закон који прија таквима, и тај поредак, има име "нови (уствари стари - сатански) светски поредак".
Има међу људима таквих "трулих јабука" који не могу да схвате дух правде и правичности, па им треба подстрек силом да се упристоје. Увек је било тако. Зато је ту Цар, Краљ, помазаник, да на њих примењује најмању могућу силу, не да би доказао над њима да је јачи, нити да би се силом хвалисао, него да им заиста, помогне да дођу у покајање, и преумљење, или... ако ништа од тога није могуће, да бар добију другу шансу, или ако су крајње болесни и неспособни да учествују у друштвеном животу, без да трују све око себе, да се изолују, као кужни, да не би њихова куга, била црвена или бела - допрла до бића народног.
(наставак следи)
-----------------------------------------С М Р А Д С Е К У Л А Р И З М А
---------------------------------------------(Критика секуларне државе)
++++++++Видим да нико није ово покренуо, а важна је и битна тема, па рекох хајде, да се покрене. Да не би био досадан трактат или есеј, ја ћу то овако, по Кју-ен-Еј-у да распоредим
1. Ко је измислио "секуларну државу"
Масони, жидовске слуге
2. Који је циљ секуларне државе?
Расцрковљење народа
3. Шта је следеће иза секуларне државе?
Сотонопоклоњење
4. Која је прва секуларна држава?
Наполеонова Француска
Наполеона сам навео због "код сивил"-а (озакоњавање безакоња). Нема државе без закона, па макар и безаконог закона ,какав је Наполеонов "код сивил". Пре њега то је била само "дивља побуна", каквих је свугде било, без неког већег значаја. Са жирондинцима, јакобинцима и санкилотима са црвеним штумпфовским капицама је почела разградња француске монархије. Да нису почели да уместо разрушене куће зидају нову, стара би се поново сама саставила. Када су Руси упали у Париз на свом "заграничном походу", нису могли да поврате стару француску монархију. Битка је већ била изгубљена. Не због јакобинаца, него због Наполеона, нове државне организације и "код сивил"-а. Најтежа је лаж она која је најближе истини, тако је и најтеже безакоње оно које се у закон меће ("код сивил").
Толико велику штету је Наполеон учинио Француској да се она од њега није могла повратити ни након повратка престолонаследног монарха из Енглеске.
Да подсетим да су Руси подржавали и Аустро-Угарску монархију докле год су могли, и били у власти. Кад је нестало Русије, нестало је и Ка-еН-Ка монархије.
Са Наполеоном, као првим претечом антихриста, почиње ера безбожништва у Европи. Русија је поразила Наполеона у Москви али је Наполеон поразио Русе - у Паризу.
У Паризу се - масовно - руски официри одају вавилонским гресима и масонерији, и тиме је цела Русија - уствари - поражена.
А лепо добри једнооки Кутузов рече Цару Александру Првом - преко границе да их не јуримо" И као код Аустерлица, тако је и овај пут био у праву. С тим да је први пут, код Аустерлица, пораз био видљив, и самим тим, мање опасан, а у Паризу - невидљив, и на крају је дошао главе и самој Круни и целој Русији.
Наполеона су сви хришћански народи, племићи, краљеви цареви европски - звали антихристом.
У Паризу су Руси - примили "клицу злог семена", а грешило се - навелико, јер је Русима било незамисливо то што је у Паризу, као у Лас Вегасу оног времена - било нормално, према "код сивилу" озакоњено и допуштено.
Сви стари "занати" номада жидова су доживели свој процват. Трговина, банкарство, забава, коцка, проституција.
Руски Цар - 1917е није имао подршку ниоткуд. Сви су били против Царизма. И црква, и племство и народ. Од "декабриста" анти-царисти (антихристи) дају пун гас.
Племство је било кратковидо, мислећи да ће им бити боље ако уведу олигархију. Цркви је сметао "царски примат", а свештенство је хтело (врх црквени) да има "више аутономије" у цркви. Народ што се тек ослободио хтео је имање, паре и сладак живот без пуно рада. Народом и племством у Русији је већ тада завладао ђаво, јер је спиритизам и окултизам у разним "кружоцима" овладао као примарни начин живота и мишљења. Православље оно право изворно и чисто се увелике сматрало за нешто "превазиђено" "застарело".
То је један моћан напалм-коктел који је сагорео Царску Русију - до темеља. Варницу је дао Керенски, са својим говором о моћном и неправедном Цезару и правдољубивом Бруту, у руској Думи.
Избављење Великог Руског народа је почело на Лазареву Суботу, на Светог Артемона Лаодикијског - 1986. у Чернобиљу, где се отворила паклена јама. Тек насупрот паклене јаме - супротстављени - Руси пронађоше веру своју.
У Русији није као код нас. Тамо су цркве пуне кад је служба. И зато ће код њих прво кренути и препород целог светског православља, слава Богу! И нас ће погодити тај талас кад у нашу земљу буде дошао Руски Цар Михаил!
5. По чему би сама секуларност била проблем?
Секуларност је обмана да постоји - средњи пут. Човечији, тзв. пут. А истина је да нема средњег, него или си са Богом или ђаволом. Трећег пута, измишљеног секуларног пута - нема. Само откровење говори да се треба пазити броја "човековог". Тај човек, секуларни, је онај који је на ђавољем путу, чега често није свестан (народ), или ретко је у самом дослуху са ђаволом, и у непрекидном контакту са злим духом. (прваци народни - секуларне државе, нажалост често јесу)
6. Како се тај зли дух манифестује?
Преко секуларног устава, који извор правде, права и правичности не проналази у Божијим заповестима и светим књигама, већ у човековој природи, и "природним потребама". (Закон донет „одоздо“) Дакле, човек сам, као Бог, одређује шта је добро а шта зло. Сама секуларна држава је зато, хула на Бога и осуђена је на крајњу пропаст, која је ових дана већини видљива.
7. Шта то секуларни устав штити а не треба и не сме да штити?
За секуларни устав исто је и права и крива вера. И законски брак (помазани брачници) и конкубинат (непомазани). И анти-цар (председник) и прави краљ и прави цар (помазаници Божији). И отац, брат и странац. И крштени и некрштени имају иста права.
Иако привидно изгледа праведан, уствари је страшно неправедан. Јер, вековима су људи гинули да би њихова деца живели у правди и закону. С душманом се није "живело у миру", него се душман гледао преко нишана. Нису се с душманом деца правила, него се душман по сваку цену избегавао.
Зашто су људи живели тако? Зато што је једино на тај начин могло одржати се у вери и закону.
Како човек (обичан) да се одржи у поштењу ако и он види и сви његови укућани виде да сви око њега краду? Како да се одржи у црквености и вери, кад и он и сви његови укућани виде да сви око њих - не држе веру и црквеност?
Можда то може понеки човек, али то је за сав народ - претешко бреме секуларности.
8. Шта уствари представља држава, и зашто је "секуларни устав", уствари анти-држава?
Држава свака, на старинском речнику "Царство" се познаје по томе што је једном донет Закон - исти за све, и једнако се примењује на Цара и на просјака. На велможу, трговца и пастира. Сам Закон је, у одрживом царству заснован на моралу. Морал на вери. Вера на Богу. Да нема Бога, дакле, не би било ни вере, ни морала, ни закона, ни државе. Све се то, цела грађевина, цео "поредак" заснива на вери у Бога. Први ваљани закон, одрживи, подрживи Закон је примљен "одозго". Нису се људи сами сетили да донесу неки закон који "њима одговара", који "сваком паше". Не.
Не може Закон сваком да паше. То је просто - лаж и обмана. И он треба да "не прија" криминалцу, отпаднику, јеретику, распуснику. Онај закон који прија таквима, и тај поредак, има име "нови (уствари стари - сатански) светски поредак".
Има међу људима таквих "трулих јабука" који не могу да схвате дух правде и правичности, па им треба подстрек силом да се упристоје. Увек је било тако. Зато је ту Цар, Краљ, помазаник, да на њих примењује најмању могућу силу, не да би доказао над њима да је јачи, нити да би се силом хвалисао, него да им заиста, помогне да дођу у покајање, и преумљење, или... ако ништа од тога није могуће, да бар добију другу шансу, или ако су крајње болесни и неспособни да учествују у друштвеном животу, без да трују све око себе, да се изолују, као кужни, да не би њихова куга, била црвена или бела - допрла до бића народног.
(наставак следи)
- Poruka
- 869
(наставља се)
9. Ко у Европи први заговара секуларну државу?
Први пут секуларну државу (након безбожне Фрушке државе) помиње и залаже се за њу у Европи - Ото фон Бизмарк. Ту идеју прихватају оберучке многи заведени српски интелектуалци и либерали. Пруски монарх на то није хтео да пристане, међутим, уследило је неко убеђивање, па је круну носио иако је чим је изабран већ био означен да буде уклоњен, чим се за то нађе погодан моменат. И Пруска је тада, са Немачком као и Србија са Југославијом- добила као мамац - територијално проширење.
„Авакс“ пита:
Да ли ту спада и привремени положај Енглеске која је једно кратко време била република. ?
Наравно. Мало људи зна историју жидовског народа. Ево, питај било кога. То се не учи у школи. Та историја се не учи, него мора да се - краде. А она је, уз познавање "Протокола", кључ за разумевање светске историје.
Жидовска историја укратко гласи да су скоро 1.000 година били номадски европски народ. Селили се од немила до недрага и бавили се свим оним пословима који су били европским хришћанима "испод части".
1. трговина (и она је била проблем хришћанима јер је саблазан продавати нешто за скупље него што је набављено, из среброљубља)
2. банкарство
3. све врсте забаве (плес, музика, позориште, спортови)
4. класичан криминал (коцка, проституција, уцене, ликвидације, подмићивање)
5. шпијунажа
6. врачање
7. медицина за новац
Били су свуда војници најамници.
Европске државе су им забрањивале да се мешају са локалним становништвом, јер су били "неморални по опредељењу начина живота". И, будући таквима, ниједна им Европска држава није давала право да поседују некретину. Већ, да, за случај да направе неко тешко зло, могу бити истог момента, малтене, истерани и протерани.
Као и данас, што се криминалцима не даје да "оперу своје паре".
У Риму средњовековном су морали носити жуте траке око руке (Хитлер им то вратио). У Венецији су морали да носе јавно црвене капице ("ала велики штрумф"). Свуда су били непожељни.
То се све мења од тзв. "Велике шизме", након које се умувавају међу римо-папистичке вернике и свештенство, за новац, и онда преко тог канала, могу да "лагерују" огромне "зарађене" количине новца и других драгоцености.
Од "велике шизме"па наовамо, усмеравају најкрупније одлуке Римске цркве у своју корист.
Неки делови римске цркве се бране од ове инфилтрације, уводећи - инквизицију.
Бежећи од инквизиције, жидови беже у Енглеску и Турску. Онда их и из Енглеске (што и ти рече) терају, те се фокусирају око Османског султана. У Турској, као нехришћанској земљи, добијају дозволу за право грађанства, да купују и некретнине. Турску користе одонда као базу и одскочну даску за даље пробијање ка земљама запада.
Кад завладавају земљама запада (преко увођења секуларизма), и то овим редоследом: Енглеска, Америка, Француска, Немачка, Русија (са Русијом пада и скоро цела Европа).
Енглеску заверу су предводили Кромвелови. Кромвел старији ухапшен због велеиздаје и погубљен. Кромвел млађи увео секуларну републику и 50 година се секло шта се стигло у тој Енглеској. Цркве, верници, племство, док се Енглеска потпуно није припитомила кад дивљи коњ и почела да слуша свог новог газду - жидовски савет.
Одонда па до данас је та суштина непромењена, само се форме мењају. Комонвелт републикански се мења комонвелтом монархистичким, али је суштина и даље - секуларна.
Турска је распарчана јер им више није била потребна, а имала је део територије значајан за остварење дугорочног циља: поновно оснивање жидовске државе на старом месту.
То им омогућују Черчилови: Черчил старији - помаже код добијања Палестинског протектората и Черчил млађи заокругљивање државности и међународно признање.
10. Секуларна држава "хладно" ратује против: а. Бога б. Краља в. Породице
а. Објавом "безаконих" закона, закона који су у директној супротности са Духом закона, са Светим Духом, секуларна држава је објавила рат Богу и светима Његовим. Такви закони прогањају и искључују свете (вернике) из живота заједнице.
б. Објавом "владавине у име народа" укида се Божији примат и вођство. Божији примат у друштву, божанствени поредак иде одозго-на-доле. Где се народ у таквој држави уподобљује просвећује и производи међу свете. Све су људи ближи и Богу и једни другима. У томе је и тајна слоге ("Окупљање око крста. Крст је у средини четири оцила, и има почасно средишње место, иако се често превиђа у објашњавању и, чак, доживљајима слоге"). Круна - краљ или цар, монарх је носилац таквог поретка у друштву. Штитећи круну, он штити и своју и круну и самог таквог народа. Његову част, образ и достојанство. Кроз круну није само краљ таквог народа крунисан, него и читав народ.
Секуларну државу могу увести, на превару, и олигархисти, у монархиу, наводећи заморца - краља - да им потписује шта им треба и да им буде "лични ордонанс". Нека држава може бити јавно монархија, међутим по суштини живота и спровођењу закона - секуларна. (пример Енглеске)
Сама објава "владавине у име народа" (а не у Божије име, тј. "милошћу Божијом") је такође јавна објава рата Богу и светима.
в. Секуларни закони штите "мешање" вера и изједначавају законски брак и конкубинат. Исто је и признати син и копилан. Тиме се не постиже законитост него се озакоњује - безакоње. Ако се изједначе у правима и поштен и непоштен. То је сан свих непоштених.
У таквој анти-држави онда нико неће да буде признати син, јер то подразумева и обавезе. Сви желе да буду - "копилани". На крају се цео народ, цело племе, сво друштво претвори у "копилад". Породица се даље напада помоћу разсвећења саме брачне заједнице. Где ђаво гура да се озакони и "највећа гадост" тј. истополни разврат, као "брачна заједница" са истим правима као и код законских синова и конкубинатских копилади. Мајци се одузима право на мајчинство, заменог тог права - "правом на абортус"?? Мајке послодавци тероришу, губе посао ако роде, а у исто време се форсира као нека врста умоболне части и власти - шанса да мајка убије своје дете - "абортус". Такву мајку кад направе, убили су ту породицу. Свака мајка је срце њене породице. Ако њој огруби срце, охлади, онда је та породица - сахрањена. Очеви: оцу се брани право да истуче свог сина неваљалца, или ћерку неваљалицу. Није лако бити отац. Није лако ни имати непослушну децу, али ако се очевима од стране секуларне анти-државе ово право укида, онда се и на овај начин разбија породица. Јер неко се поправи кад добије батине. Неке људе у миру и љубави држи слово Закона а неке груба сила. Неки тек док буду под казном - схвате на тај начин тек - да је погрешио. Њима се дакле, та спасоносна шанса за спасење - укида. Ако нема ко да такве мале људе - са љубављу мало "млатне по тинтари или по туру", онда је тај човек - изгубљен за заједницу, и у потпуности се предаје на власт ђаволу. Само иде около и прави даљу штету.
Уопште, анти-држава (секуларна држава) се свуда где год може меша у поредак. Било да је то живот правитељства (закона и штићења закона) било породично-брачног живота (који мења у порочно-ванбрачни), било мешања у рад цркве и образовних установа. Деца се уче од малих ногу - безверју, враџбинама и сваковрсном пороку и безакоњу (сексуално васпитање, отворени окултизам - психологија, и сл...)
У култури - као делу друштвеног живота - у секуларним државама - Бог је одстутан. Не помињу га. Ако и помињу то је да би се наругали а не да би славили.
11. Секуларна анти-држава учи децу лажној историји уместо праве, сентиментализму уместо љубави
Крајњи анти-успех секуларне анти-државе је самоубиство човека, породице, народа, државе и - целог рода људског. Зато свуда у земљама секуларизма народ обољева од потиштености (депресија) и влада права епидемија самоубистава.
Људи се самоубијају на више начина:
1. Духовно самоубиство је најпоганије и најтеже се лечи. То је незанимање за духовни живот - уопште. Такође, и још горе од овог првог је "занимање за духовни живит на погрешан начин" - секте.
2. Духовна самоубиства прати и телесни парњак - телесно самоубиство. Лакши облици су: запостављање тела, гојазност, коришћење опијата (дуван, алкохол), одавање разним пороцима и разврату, бинџовање (повлачење у смрт - или "виртуелну" реалност).
Историја коју данас уче деца није реална историја, већ "политички-коректна" (лажна) историја.
Сентиментализам је лажна љубав. Формална љубав а стварна мржња.
12. Секуларна држава пружа озбиљне погодности за развој "корова"
У секуларној држави се штити јерес и секте, па и оне најпогубније (највидљивије погубне). Они који спроводе закон (полиција) морају имати осећај за морал да би га спроводили. Најчешћи приговор закону износе сами полицајци, у секуларној држави: "немамо законски основ да се боримо против сатаниста".
Полицајци се наравно, срећу очи у очи са злом сваки дан, и јасно им је да им сам "безакони, секуларни закон" - представља препреку.
Друштво које живи у секуларности - живи у свакодневном разапињању Христа и зато, у свакодневном цепању и цепкању себе на мање делиће. То је тачно и представља суштину проблема који пара друштвено ткиво које се цепа по средини, од врха до дна, као Божанска риза - завеса другога Храма - након што "худа" заједница разапне Христа. То друштво још само формално постоји, а заиста је мртво и угашено у својој суштини, као фабрика на коју је стављен катанац, или као леш око кога плешу забављене муве.
(наставак следи)
9. Ко у Европи први заговара секуларну државу?
Први пут секуларну државу (након безбожне Фрушке државе) помиње и залаже се за њу у Европи - Ото фон Бизмарк. Ту идеју прихватају оберучке многи заведени српски интелектуалци и либерали. Пруски монарх на то није хтео да пристане, међутим, уследило је неко убеђивање, па је круну носио иако је чим је изабран већ био означен да буде уклоњен, чим се за то нађе погодан моменат. И Пруска је тада, са Немачком као и Србија са Југославијом- добила као мамац - територијално проширење.
„Авакс“ пита:
Да ли ту спада и привремени положај Енглеске која је једно кратко време била република. ?
Наравно. Мало људи зна историју жидовског народа. Ево, питај било кога. То се не учи у школи. Та историја се не учи, него мора да се - краде. А она је, уз познавање "Протокола", кључ за разумевање светске историје.
Жидовска историја укратко гласи да су скоро 1.000 година били номадски европски народ. Селили се од немила до недрага и бавили се свим оним пословима који су били европским хришћанима "испод части".
1. трговина (и она је била проблем хришћанима јер је саблазан продавати нешто за скупље него што је набављено, из среброљубља)
2. банкарство
3. све врсте забаве (плес, музика, позориште, спортови)
4. класичан криминал (коцка, проституција, уцене, ликвидације, подмићивање)
5. шпијунажа
6. врачање
7. медицина за новац
Били су свуда војници најамници.
Европске државе су им забрањивале да се мешају са локалним становништвом, јер су били "неморални по опредељењу начина живота". И, будући таквима, ниједна им Европска држава није давала право да поседују некретину. Већ, да, за случај да направе неко тешко зло, могу бити истог момента, малтене, истерани и протерани.
Као и данас, што се криминалцима не даје да "оперу своје паре".
У Риму средњовековном су морали носити жуте траке око руке (Хитлер им то вратио). У Венецији су морали да носе јавно црвене капице ("ала велики штрумф"). Свуда су били непожељни.
То се све мења од тзв. "Велике шизме", након које се умувавају међу римо-папистичке вернике и свештенство, за новац, и онда преко тог канала, могу да "лагерују" огромне "зарађене" количине новца и других драгоцености.
Од "велике шизме"па наовамо, усмеравају најкрупније одлуке Римске цркве у своју корист.
Неки делови римске цркве се бране од ове инфилтрације, уводећи - инквизицију.
Бежећи од инквизиције, жидови беже у Енглеску и Турску. Онда их и из Енглеске (што и ти рече) терају, те се фокусирају око Османског султана. У Турској, као нехришћанској земљи, добијају дозволу за право грађанства, да купују и некретнине. Турску користе одонда као базу и одскочну даску за даље пробијање ка земљама запада.
Кад завладавају земљама запада (преко увођења секуларизма), и то овим редоследом: Енглеска, Америка, Француска, Немачка, Русија (са Русијом пада и скоро цела Европа).
Енглеску заверу су предводили Кромвелови. Кромвел старији ухапшен због велеиздаје и погубљен. Кромвел млађи увео секуларну републику и 50 година се секло шта се стигло у тој Енглеској. Цркве, верници, племство, док се Енглеска потпуно није припитомила кад дивљи коњ и почела да слуша свог новог газду - жидовски савет.
Одонда па до данас је та суштина непромењена, само се форме мењају. Комонвелт републикански се мења комонвелтом монархистичким, али је суштина и даље - секуларна.
Турска је распарчана јер им више није била потребна, а имала је део територије значајан за остварење дугорочног циља: поновно оснивање жидовске државе на старом месту.
То им омогућују Черчилови: Черчил старији - помаже код добијања Палестинског протектората и Черчил млађи заокругљивање државности и међународно признање.
10. Секуларна држава "хладно" ратује против: а. Бога б. Краља в. Породице
а. Објавом "безаконих" закона, закона који су у директној супротности са Духом закона, са Светим Духом, секуларна држава је објавила рат Богу и светима Његовим. Такви закони прогањају и искључују свете (вернике) из живота заједнице.
б. Објавом "владавине у име народа" укида се Божији примат и вођство. Божији примат у друштву, божанствени поредак иде одозго-на-доле. Где се народ у таквој држави уподобљује просвећује и производи међу свете. Све су људи ближи и Богу и једни другима. У томе је и тајна слоге ("Окупљање око крста. Крст је у средини четири оцила, и има почасно средишње место, иако се често превиђа у објашњавању и, чак, доживљајима слоге"). Круна - краљ или цар, монарх је носилац таквог поретка у друштву. Штитећи круну, он штити и своју и круну и самог таквог народа. Његову част, образ и достојанство. Кроз круну није само краљ таквог народа крунисан, него и читав народ.
Секуларну државу могу увести, на превару, и олигархисти, у монархиу, наводећи заморца - краља - да им потписује шта им треба и да им буде "лични ордонанс". Нека држава може бити јавно монархија, међутим по суштини живота и спровођењу закона - секуларна. (пример Енглеске)
Сама објава "владавине у име народа" (а не у Божије име, тј. "милошћу Божијом") је такође јавна објава рата Богу и светима.
в. Секуларни закони штите "мешање" вера и изједначавају законски брак и конкубинат. Исто је и признати син и копилан. Тиме се не постиже законитост него се озакоњује - безакоње. Ако се изједначе у правима и поштен и непоштен. То је сан свих непоштених.
У таквој анти-држави онда нико неће да буде признати син, јер то подразумева и обавезе. Сви желе да буду - "копилани". На крају се цео народ, цело племе, сво друштво претвори у "копилад". Породица се даље напада помоћу разсвећења саме брачне заједнице. Где ђаво гура да се озакони и "највећа гадост" тј. истополни разврат, као "брачна заједница" са истим правима као и код законских синова и конкубинатских копилади. Мајци се одузима право на мајчинство, заменог тог права - "правом на абортус"?? Мајке послодавци тероришу, губе посао ако роде, а у исто време се форсира као нека врста умоболне части и власти - шанса да мајка убије своје дете - "абортус". Такву мајку кад направе, убили су ту породицу. Свака мајка је срце њене породице. Ако њој огруби срце, охлади, онда је та породица - сахрањена. Очеви: оцу се брани право да истуче свог сина неваљалца, или ћерку неваљалицу. Није лако бити отац. Није лако ни имати непослушну децу, али ако се очевима од стране секуларне анти-државе ово право укида, онда се и на овај начин разбија породица. Јер неко се поправи кад добије батине. Неке људе у миру и љубави држи слово Закона а неке груба сила. Неки тек док буду под казном - схвате на тај начин тек - да је погрешио. Њима се дакле, та спасоносна шанса за спасење - укида. Ако нема ко да такве мале људе - са љубављу мало "млатне по тинтари или по туру", онда је тај човек - изгубљен за заједницу, и у потпуности се предаје на власт ђаволу. Само иде около и прави даљу штету.
Уопште, анти-држава (секуларна држава) се свуда где год може меша у поредак. Било да је то живот правитељства (закона и штићења закона) било породично-брачног живота (који мења у порочно-ванбрачни), било мешања у рад цркве и образовних установа. Деца се уче од малих ногу - безверју, враџбинама и сваковрсном пороку и безакоњу (сексуално васпитање, отворени окултизам - психологија, и сл...)
У култури - као делу друштвеног живота - у секуларним државама - Бог је одстутан. Не помињу га. Ако и помињу то је да би се наругали а не да би славили.
11. Секуларна анти-држава учи децу лажној историји уместо праве, сентиментализму уместо љубави
Крајњи анти-успех секуларне анти-државе је самоубиство човека, породице, народа, државе и - целог рода људског. Зато свуда у земљама секуларизма народ обољева од потиштености (депресија) и влада права епидемија самоубистава.
Људи се самоубијају на више начина:
1. Духовно самоубиство је најпоганије и најтеже се лечи. То је незанимање за духовни живот - уопште. Такође, и још горе од овог првог је "занимање за духовни живит на погрешан начин" - секте.
2. Духовна самоубиства прати и телесни парњак - телесно самоубиство. Лакши облици су: запостављање тела, гојазност, коришћење опијата (дуван, алкохол), одавање разним пороцима и разврату, бинџовање (повлачење у смрт - или "виртуелну" реалност).
Историја коју данас уче деца није реална историја, већ "политички-коректна" (лажна) историја.
Сентиментализам је лажна љубав. Формална љубав а стварна мржња.
12. Секуларна држава пружа озбиљне погодности за развој "корова"
У секуларној држави се штити јерес и секте, па и оне најпогубније (највидљивије погубне). Они који спроводе закон (полиција) морају имати осећај за морал да би га спроводили. Најчешћи приговор закону износе сами полицајци, у секуларној држави: "немамо законски основ да се боримо против сатаниста".
Полицајци се наравно, срећу очи у очи са злом сваки дан, и јасно им је да им сам "безакони, секуларни закон" - представља препреку.
Друштво које живи у секуларности - живи у свакодневном разапињању Христа и зато, у свакодневном цепању и цепкању себе на мање делиће. То је тачно и представља суштину проблема који пара друштвено ткиво које се цепа по средини, од врха до дна, као Божанска риза - завеса другога Храма - након што "худа" заједница разапне Христа. То друштво још само формално постоји, а заиста је мртво и угашено у својој суштини, као фабрика на коју је стављен катанац, или као леш око кога плешу забављене муве.
(наставак следи)
- Poruka
- 869
(наставља се)
13. Секуларна држава анти-просвећује и обесвећује своје поданике
У школама се религији приступа са становишта филозофије "позитивизма". Пар речи о позитивизму, да људи знају какво је то мрачњаштво. У време кад се осмишљавала прва "идеологија" (лаж уместо истине) да замени религију у друштву, још давно пре Маркса и Енгелса, јавили су се двојица аутора. У почетку Сен-Симон, ситни племић, који је за ове послове ангажовао свог секретара, Огиста Конта. Водили су се мишљу чиме да "замају" ум човеков, да би се бавио свиме само не Богом.
И дошли су тако, нпр. Сен Симон, под утицајем открића у индустријској револуцији, сматрао је да Бог нешто застарело, да је религија нешто непотребно, и да су човеку убудуће потребни само његови проналасци. Да човеку није потребна ни држава ни породица, само - фабрика. (комунистички идеал) Сен Симон је занет плодом ових идеја, и применом њиховом на самом себи, пуцао себи у главу, избио једно око, и са другим оком написао последње своје дело: "повратак хришћанству".
Огист Конт је хтео да настави тамо где му је стао претходник, и пошто се више Сен Симон са тиме није слагао, отишао је и довршио тај филозофски правац. То је "позитивизам", који је основа данашњег научног мишљења и предаје се у школама. Огист Конт је умро у лудници, потпуно помраченог ума.
Тиме у данашњој, секуларној просвети - 'ране нашу децу. Да и она полуде као О.Конт или да покушају самоубиство као Сен Симон.
Идеје Сен Симона касније преузима Маркс, и преко Маркса цео социјалистички исток. И сам социјалистички исток прати ток живота Сен Симона. Пут самоубиства и самоповређивања, па отрежњења и повратка хришћанству.
Док је запад изабрао пут О.Конта. Нешто много страшније и погубније.
Шта позитивизам каже за религију: 1. Бог не постоји 2. Постоје ритуали које су примитивни народи измислили да се не би плашили грома
Глупо и страшно и обесвећујеће.
У чак јеретичкој Аустро-угарској држави се поштовало правило "чија вера онога и школа", те је свака религијска заједница имала своју школу, за оно основно што је требало да зна сваки сељак. Основна наука у тим школама је била - религијске природе. Тај временски период и данас зову "бел епок".
Насупрот томе, Сен Симон је успоставио идеју комунистичког суживота у фабрикама, где се у паузама певају песме које он назива "чант" што на енглеском значи "црквена песма". То су многи који памте живот у СФРЈ окусили. "Да нам живи, живи рад", "друже Тито, љубичице бела", и сл...
У суштини он даје идеју нове анти-црквености.
Емануел Кант, немачки филозоф установљава први анти-црквени анти-синаксар да се свакога дана прослављају дани рођења и смрти - обичних смртника, богобораца и христопротивника. То и данас дају по новинама, штампи, и телевизији.
То је уствари одраз у огледалу црквеног синаксара - помјаника светих чији се дан слави тога дана у календару. Свети се помињу из разлога да охрабре вернике да наставе путем Христовим и да и они буду са-учесници Христове славе у побеђивању греха, сотоне и смрти.
Мртви људи, који су измислили неку машину, или написали неку књигу, или шта год био њихов светски допринос, нису ништа у поређењу са светима. Један прст једног светитеља или ни прст његов него плашт у који је био умотан (доказано) више вреди од читаве армије оних које анти-свети секуларисти помињу и величају у својим свакодневним трабуњањима и бајањима.
Комунисти су чак направили у свом анти-српском црвеном вилајету и мини-глумачки Пантеон, из реда самопроглашених и ничим доказано обожених глумаца, из "култних" (култ, вера) филмова.
Култ - културе замењује у секуларној држави - култ истинитога Бога, и то је и први и последњи и најтежи грех који такву државу - осуђује на коначну пропаст!
14. Организација власти и негативна селекција - као правило организовања у секуларној држави
У секуларној држави, многима не пријају многе ствари, али их трпе под принудом силе. Непозитам је правило. Негативна селекција - начин избора у више слојеве друштва. Што се иде у друштвеној лествици више, то је тамошње друштво поквареније. Нема "крем-де-ла-крем"-а већ "муљ-де-ла-муљ" на врху - секуларне државе.
Будући да је човек слободарско биће, ненавикнуто на ропски положај. Такав систем се једино константном претњом смрћу и мукама може одржати.
Да би се осигурали од издајстава, тајна друштва која форсирају секуларну државу, врше пробир међу кандидатима - у негативном смислу. Бирају се мање карактерни људи, а од мање карактерних, они што су нешто већ згрешили. Од оних што су згрешили они чији се грехови могу доказати (што би их у истом часу уништило). Од оних чији се греси могу доказати, бирају се они - чији су греси - најстрашнији.
Постоје наравно и - жидови - који бораве на власти, и које се, у ове, ево дане, пред краја остварења планом и програмом (Протоколима), како је и речено, постављају на чело држава (Зеленски, Путин, Кастрови).
Ова негативна селекција се по избору главних управљача (видљивих народу) даље онда грана наниже, да се не нађе баш ниједан шраф који мисли за себе, и који се не може на време уклонити, да не представља клип у точку огромне тиранске секуларистичке машинерије.
15. Слабљење народа кроз политичко раздробљавање и, последично - економско осиромашење у секуларној држави
Свака секуларна држава пада под утицај жидовске "невидљиве наднационалне администрације", те свака од њих бива економски израбљивана споља, не пратећи куда завршава силна одливена економска корист.
Право народа (и народности) на самоопредељење, при увек спремном признању међународне заједнице, додатно слаби националне државе (које уђу у секуларистичку јаму без дна), кроз оштећење националне економије кроз унутрашњи рат и међународне санкције, и смањење територије, које смањује тржиште све више и више, и на крају националну државу баца и преко прага сиромаштва економски у јад и очај, а националне прваке у бестрагију безначајности и немогућности утицаја како на своје тако и светске прилике.
Националне државе се једино могу држати и одржати на аутентичној монархији, коју неки зову и апсолутистичка, а ова (апсолутистичка монархија) се може одржати једино чврстом и пламеном вером у Бога.
На страни секуларне државе је сам ђаво и његове слуге. Зато ко год буде кренуо путем отпора, а без Бога на својој страни, биће принуђен да одустане или да буде уклоњен.
(наставак следи)
13. Секуларна држава анти-просвећује и обесвећује своје поданике
У школама се религији приступа са становишта филозофије "позитивизма". Пар речи о позитивизму, да људи знају какво је то мрачњаштво. У време кад се осмишљавала прва "идеологија" (лаж уместо истине) да замени религију у друштву, још давно пре Маркса и Енгелса, јавили су се двојица аутора. У почетку Сен-Симон, ситни племић, који је за ове послове ангажовао свог секретара, Огиста Конта. Водили су се мишљу чиме да "замају" ум човеков, да би се бавио свиме само не Богом.
И дошли су тако, нпр. Сен Симон, под утицајем открића у индустријској револуцији, сматрао је да Бог нешто застарело, да је религија нешто непотребно, и да су човеку убудуће потребни само његови проналасци. Да човеку није потребна ни држава ни породица, само - фабрика. (комунистички идеал) Сен Симон је занет плодом ових идеја, и применом њиховом на самом себи, пуцао себи у главу, избио једно око, и са другим оком написао последње своје дело: "повратак хришћанству".
Огист Конт је хтео да настави тамо где му је стао претходник, и пошто се више Сен Симон са тиме није слагао, отишао је и довршио тај филозофски правац. То је "позитивизам", који је основа данашњег научног мишљења и предаје се у школама. Огист Конт је умро у лудници, потпуно помраченог ума.
Тиме у данашњој, секуларној просвети - 'ране нашу децу. Да и она полуде као О.Конт или да покушају самоубиство као Сен Симон.
Идеје Сен Симона касније преузима Маркс, и преко Маркса цео социјалистички исток. И сам социјалистички исток прати ток живота Сен Симона. Пут самоубиства и самоповређивања, па отрежњења и повратка хришћанству.
Док је запад изабрао пут О.Конта. Нешто много страшније и погубније.
Шта позитивизам каже за религију: 1. Бог не постоји 2. Постоје ритуали које су примитивни народи измислили да се не би плашили грома
Глупо и страшно и обесвећујеће.
У чак јеретичкој Аустро-угарској држави се поштовало правило "чија вера онога и школа", те је свака религијска заједница имала своју школу, за оно основно што је требало да зна сваки сељак. Основна наука у тим школама је била - религијске природе. Тај временски период и данас зову "бел епок".
Насупрот томе, Сен Симон је успоставио идеју комунистичког суживота у фабрикама, где се у паузама певају песме које он назива "чант" што на енглеском значи "црквена песма". То су многи који памте живот у СФРЈ окусили. "Да нам живи, живи рад", "друже Тито, љубичице бела", и сл...
У суштини он даје идеју нове анти-црквености.
Емануел Кант, немачки филозоф установљава први анти-црквени анти-синаксар да се свакога дана прослављају дани рођења и смрти - обичних смртника, богобораца и христопротивника. То и данас дају по новинама, штампи, и телевизији.
То је уствари одраз у огледалу црквеног синаксара - помјаника светих чији се дан слави тога дана у календару. Свети се помињу из разлога да охрабре вернике да наставе путем Христовим и да и они буду са-учесници Христове славе у побеђивању греха, сотоне и смрти.
Мртви људи, који су измислили неку машину, или написали неку књигу, или шта год био њихов светски допринос, нису ништа у поређењу са светима. Један прст једног светитеља или ни прст његов него плашт у који је био умотан (доказано) више вреди од читаве армије оних које анти-свети секуларисти помињу и величају у својим свакодневним трабуњањима и бајањима.
Комунисти су чак направили у свом анти-српском црвеном вилајету и мини-глумачки Пантеон, из реда самопроглашених и ничим доказано обожених глумаца, из "култних" (култ, вера) филмова.
Култ - културе замењује у секуларној држави - култ истинитога Бога, и то је и први и последњи и најтежи грех који такву државу - осуђује на коначну пропаст!
14. Организација власти и негативна селекција - као правило организовања у секуларној држави
У секуларној држави, многима не пријају многе ствари, али их трпе под принудом силе. Непозитам је правило. Негативна селекција - начин избора у више слојеве друштва. Што се иде у друштвеној лествици више, то је тамошње друштво поквареније. Нема "крем-де-ла-крем"-а већ "муљ-де-ла-муљ" на врху - секуларне државе.
Будући да је човек слободарско биће, ненавикнуто на ропски положај. Такав систем се једино константном претњом смрћу и мукама може одржати.
Да би се осигурали од издајстава, тајна друштва која форсирају секуларну државу, врше пробир међу кандидатима - у негативном смислу. Бирају се мање карактерни људи, а од мање карактерних, они што су нешто већ згрешили. Од оних што су згрешили они чији се грехови могу доказати (што би их у истом часу уништило). Од оних чији се греси могу доказати, бирају се они - чији су греси - најстрашнији.
Постоје наравно и - жидови - који бораве на власти, и које се, у ове, ево дане, пред краја остварења планом и програмом (Протоколима), како је и речено, постављају на чело држава (Зеленски, Путин, Кастрови).
Ова негативна селекција се по избору главних управљача (видљивих народу) даље онда грана наниже, да се не нађе баш ниједан шраф који мисли за себе, и који се не може на време уклонити, да не представља клип у точку огромне тиранске секуларистичке машинерије.
15. Слабљење народа кроз политичко раздробљавање и, последично - економско осиромашење у секуларној држави
Свака секуларна држава пада под утицај жидовске "невидљиве наднационалне администрације", те свака од њих бива економски израбљивана споља, не пратећи куда завршава силна одливена економска корист.
Право народа (и народности) на самоопредељење, при увек спремном признању међународне заједнице, додатно слаби националне државе (које уђу у секуларистичку јаму без дна), кроз оштећење националне економије кроз унутрашњи рат и међународне санкције, и смањење територије, које смањује тржиште све више и више, и на крају националну државу баца и преко прага сиромаштва економски у јад и очај, а националне прваке у бестрагију безначајности и немогућности утицаја како на своје тако и светске прилике.
Националне државе се једино могу држати и одржати на аутентичној монархији, коју неки зову и апсолутистичка, а ова (апсолутистичка монархија) се може одржати једино чврстом и пламеном вером у Бога.
На страни секуларне државе је сам ђаво и његове слуге. Зато ко год буде кренуо путем отпора, а без Бога на својој страни, биће принуђен да одустане или да буде уклоњен.
(наставак следи)
- Poruka
- 869
(наставља се)
16. Коначно уништење националне државе кроз демократко-републикански систем владавине
Као и коров на њиви. Што дуже народом влада овај неблагословен и лоповски начин владавине - то ће га теже бити ишчупати.
Још у доба старога Рима је примећено да се "корупција" (лат. "кварење") царске власти дешава кад постоји мандатна позиција. У старо доба то је била позиција римског провинцијског прокуратора која се бирала на 2 године. Примећено је да се прокуратор понаша на тај начин што максимира кроз своје деловање не царску корист, него своју личну, и да не заводи царски, него свој лични режим. Из разлога, и нама познатих, што ... кад неко станује у неком стану 2 године, неће предузимати неке активности на трајном побољшању услова живота у њему, већ ће строго извлачити суву корист из тог "привременог" уговора. Слично томе, том "краткорочном" размишљању је и ова - једина мандатна позиција у целом царству. И као што за време "мандатног станара" - тај стан, у суштини, пропада, тако и мандатне владе и власти и администрације - упропашћују државе за које раде.
Шта рећи данас, кад фактички, не постоји ни једна државна функција у демократко-републиканској секуларистикчкој анти-држави, која је доживотна. Све су мандатне. И свуда се иде истим путем ка јами.
Очекивања (народна) да ће "наредни мандатар" учинити оно што други нису, те, стати на страну народа - нема утемељење ни у чему, сем у чистој утопији и неумереној фантазији, а корен таквих фантазмагорија је у незнању и непознавању историје, учитељице живота.
О демократији сам већ писао на теми разлике између демократије и православне саборности, па не бих о томе овде дужио. Суштина демократског начина одлучивања није правичност, већ насиље већине над мањином. Републиканско-демократске владе су све неправедне и насилне, по дефиницији, и у појави (Настанку) и у самом свакодневном гибању тј. кретању кроз правни процес.
Републиканска власт је некада подразумевала СПКуР (народни сенат, народну управу). Међутим, стари Рим који је ово исто имао, имао је доживотне функције сенатора. Кад се у републиканско уређење ушетају и демократски бирани мандатари, не добију се два добра, него "два лоша убише Милоша". Мандатна места у сенату, односно парламенту значе да нико од таквих сенатора неће вршити функцију представника свог народа, већ ће се водити личним интересима (представника самога себе) и биће заинтересован за "што више злата и привилегија - за себе". Тиме се цео политички систем ставља у функцију "оног ко да више", односно "сребродоносаца". Уместо слободног друштва, такав народ, који ово омогући у секуларистичкој анти-држави, пада у "среброљубачко ропство". Воља народа у таквој анти-републици се не може исказати ни на један начин јер, просто, онемогућена је да допре, и уклоњена из политичког процеса. Ропство, другим речима.
Конкретно, парадоксално, и анти-државно је то да се за представнике народа бирају мандатари а не трибуни. То нема везе са републичким уређењем државе, него је то, уствари, баш онако како и кажу Протоколи, стварање неподношњивог и несношљивог стања, које се лако после може уклонити - јер ником не одговара. Жидовски налогодавци, нек се само повуку и тај систем се мора уз гласан тресак - распасти.
Облик владавине који мора следити "републиканско-демократски" је апсолутистичко-аутократски. То је чак, природан процес, који се десио и старом Риму, и који је доказао да је монархија уређеније и савршеније друштво од републике.
Дакле и код нас - питање монархије и круне је постављено, једино још многима није јасно, ко ће га се први докопати. Цар Михаило или Антихрист?
17. На који се све начин укида слобода у секуларној држави?
1. Кроз систем доношења и спровођења закона. Даје се исто право и криминалцу и поштеном човеку. Поштен човек је у власти криминалца, и учи се да му буде сличнији.
2. Кроз образовни систем се људи уче како да мисле. Мишљење, оно које је аутентично - исмева се од стране - слепе гомиле.
3. Кроз систем контроле културног живота - фаворизују се откачене форме, развратна дела, саблажњавајући кич садржаји - све ради потирања истинске и оригиналне културе
4. Кроз фаворизовање спорта и небитних такмичења култивише се друштвени шпиц - омладине - да ... "пуца у празно".
5. Најмногољуднији спортови - типа фудбал, кошарка, и сл. се контролишу из утакмице у утакмицу, да не би неки вођа стао на чело те гомиле, и повео народ у одсудни бој за слободу
6. Медији - постоји и закон о медијима, чије постојање гарантује стање константне цензуре. Народу је улар стављен и жвала у уста, као марви
7. Политички систем се контролише путем: 1. Инфилтрације 2. Мобилизације и 3. Деструкције
1. У постојеће структуре се убацују "прислушкивачи", или "спавачи"
2. На незадовољство народа, мобилизују се лажне узбуне и снаге, које изазивају реакцију режима. Све је већ
договорено и намештено, и све је велика представа за народ. Рађају се, брзо цветају, па се затим тако брзо и гасе лажне партије, удружења ,покрети
3. Деструкција се користи у више нивоа, кад се друштвени аутентични фактор отме контроли
а) Деструкција партије (мажњавање печата, нпр. што се скоро десило)
б) Преузимање покрета кроз непотребне коалиције (утицај Двери на Заветнике нпр.)
в) Персонална деструкција (страдање вођа СПО на Ибарској магистрали, З.Ђинђића у згради Владе, Небојше Крстића на путу)
На све стране су разни наративи о слободи, док кад се погледа у тањир, и кад се погледа дубински, у срцу, те слободе заиста - у секуларној држави - нема ни трунке. Свуда је лаж и ропство.
Да сам ђаво не стоји иза секулариста, не би то био нерешив проблем за српске јунаке модерних времена.
Међутим, будући да се ради о ђавољим слугама, њих не може да победи онај који "верује у себе", ко "верује у човека", већ само онај чије срце пламти вером Правом.
Наравно, подразумева се да тај човек заиста има праву веру а не неко умишљење.
Теолог прави - једино може да помогне Србину. И Теолог и Кнез и Војник, као Свети Кнез Лазар.
И тога чекамо да дође из Русије. Још се није појавио.
(крај излагања)
16. Коначно уништење националне државе кроз демократко-републикански систем владавине
Као и коров на њиви. Што дуже народом влада овај неблагословен и лоповски начин владавине - то ће га теже бити ишчупати.
Још у доба старога Рима је примећено да се "корупција" (лат. "кварење") царске власти дешава кад постоји мандатна позиција. У старо доба то је била позиција римског провинцијског прокуратора која се бирала на 2 године. Примећено је да се прокуратор понаша на тај начин што максимира кроз своје деловање не царску корист, него своју личну, и да не заводи царски, него свој лични режим. Из разлога, и нама познатих, што ... кад неко станује у неком стану 2 године, неће предузимати неке активности на трајном побољшању услова живота у њему, већ ће строго извлачити суву корист из тог "привременог" уговора. Слично томе, том "краткорочном" размишљању је и ова - једина мандатна позиција у целом царству. И као што за време "мандатног станара" - тај стан, у суштини, пропада, тако и мандатне владе и власти и администрације - упропашћују државе за које раде.
Шта рећи данас, кад фактички, не постоји ни једна државна функција у демократко-републиканској секуларистикчкој анти-држави, која је доживотна. Све су мандатне. И свуда се иде истим путем ка јами.
Очекивања (народна) да ће "наредни мандатар" учинити оно што други нису, те, стати на страну народа - нема утемељење ни у чему, сем у чистој утопији и неумереној фантазији, а корен таквих фантазмагорија је у незнању и непознавању историје, учитељице живота.
О демократији сам већ писао на теми разлике између демократије и православне саборности, па не бих о томе овде дужио. Суштина демократског начина одлучивања није правичност, већ насиље већине над мањином. Републиканско-демократске владе су све неправедне и насилне, по дефиницији, и у појави (Настанку) и у самом свакодневном гибању тј. кретању кроз правни процес.
Републиканска власт је некада подразумевала СПКуР (народни сенат, народну управу). Међутим, стари Рим који је ово исто имао, имао је доживотне функције сенатора. Кад се у републиканско уређење ушетају и демократски бирани мандатари, не добију се два добра, него "два лоша убише Милоша". Мандатна места у сенату, односно парламенту значе да нико од таквих сенатора неће вршити функцију представника свог народа, већ ће се водити личним интересима (представника самога себе) и биће заинтересован за "што више злата и привилегија - за себе". Тиме се цео политички систем ставља у функцију "оног ко да више", односно "сребродоносаца". Уместо слободног друштва, такав народ, који ово омогући у секуларистичкој анти-држави, пада у "среброљубачко ропство". Воља народа у таквој анти-републици се не може исказати ни на један начин јер, просто, онемогућена је да допре, и уклоњена из политичког процеса. Ропство, другим речима.
Конкретно, парадоксално, и анти-државно је то да се за представнике народа бирају мандатари а не трибуни. То нема везе са републичким уређењем државе, него је то, уствари, баш онако како и кажу Протоколи, стварање неподношњивог и несношљивог стања, које се лако после може уклонити - јер ником не одговара. Жидовски налогодавци, нек се само повуку и тај систем се мора уз гласан тресак - распасти.
Облик владавине који мора следити "републиканско-демократски" је апсолутистичко-аутократски. То је чак, природан процес, који се десио и старом Риму, и који је доказао да је монархија уређеније и савршеније друштво од републике.
Дакле и код нас - питање монархије и круне је постављено, једино још многима није јасно, ко ће га се први докопати. Цар Михаило или Антихрист?
17. На који се све начин укида слобода у секуларној држави?
1. Кроз систем доношења и спровођења закона. Даје се исто право и криминалцу и поштеном човеку. Поштен човек је у власти криминалца, и учи се да му буде сличнији.
2. Кроз образовни систем се људи уче како да мисле. Мишљење, оно које је аутентично - исмева се од стране - слепе гомиле.
3. Кроз систем контроле културног живота - фаворизују се откачене форме, развратна дела, саблажњавајући кич садржаји - све ради потирања истинске и оригиналне културе
4. Кроз фаворизовање спорта и небитних такмичења култивише се друштвени шпиц - омладине - да ... "пуца у празно".
5. Најмногољуднији спортови - типа фудбал, кошарка, и сл. се контролишу из утакмице у утакмицу, да не би неки вођа стао на чело те гомиле, и повео народ у одсудни бој за слободу
6. Медији - постоји и закон о медијима, чије постојање гарантује стање константне цензуре. Народу је улар стављен и жвала у уста, као марви
7. Политички систем се контролише путем: 1. Инфилтрације 2. Мобилизације и 3. Деструкције
1. У постојеће структуре се убацују "прислушкивачи", или "спавачи"
2. На незадовољство народа, мобилизују се лажне узбуне и снаге, које изазивају реакцију режима. Све је већ
договорено и намештено, и све је велика представа за народ. Рађају се, брзо цветају, па се затим тако брзо и гасе лажне партије, удружења ,покрети
3. Деструкција се користи у више нивоа, кад се друштвени аутентични фактор отме контроли
а) Деструкција партије (мажњавање печата, нпр. што се скоро десило)
б) Преузимање покрета кроз непотребне коалиције (утицај Двери на Заветнике нпр.)
в) Персонална деструкција (страдање вођа СПО на Ибарској магистрали, З.Ђинђића у згради Владе, Небојше Крстића на путу)
На све стране су разни наративи о слободи, док кад се погледа у тањир, и кад се погледа дубински, у срцу, те слободе заиста - у секуларној држави - нема ни трунке. Свуда је лаж и ропство.
Да сам ђаво не стоји иза секулариста, не би то био нерешив проблем за српске јунаке модерних времена.
Међутим, будући да се ради о ђавољим слугама, њих не може да победи онај који "верује у себе", ко "верује у човека", већ само онај чије срце пламти вером Правом.
Наравно, подразумева се да тај човек заиста има праву веру а не неко умишљење.
Теолог прави - једино може да помогне Србину. И Теолог и Кнез и Војник, као Свети Кнез Лазар.
И тога чекамо да дође из Русије. Још се није појавио.
(крај излагања)
- Poruka
- 869
Дигитални - тоталитаризам.
- Poruka
- 9.312
Da prostiš, ali stvarno si napisao gomilu gluposti. Loše upravljanje državom nema nikakve veze sa time da li je sekularna ili nije, ne znam kako si to povezao. Krećeš od pogrešne premise i onda je razlažeš na hrpu takođe pogrešnih detalja.
- Poruka
- 869
Секуларно стање уопште више није држава, ако ћемо за право. То постаје онда само територија. Држава је уређено стање у неком друштву. Хаос, небрига, и сл.. није уређено стање. А ти .. ако ти је све потаман, што се јављаш? Иди бре уживај у својој идеалној секуларној републици...
Овде се ради о дубинским узроцима пропадања... који су вешто упаковани у целофан. Овде сам само развио целофан да из њега испадну силне фекалије које нам продају за своје "бомбоне".
А да је тешко поверовати.. јесте... сећам се себе са 14-15.. оно антихрист, комунистички научен.. слаб си ти.. ја би онда.. да сам то чуо онда од странца неког.. грђе напао него ти сада...
Poslednja izmena od moderatora:
- Poruka
- 9.312
Nisi razumeo. Daleko od toga da je idealno, samo ne znam kako si došao do uzroka da je to zbog sekularnosti. Postoje države kojima dobro ide pa su isto sekularne. Povezuješ stvari nekom čudnom logikom. Prosto imamo lošu vlast koja radi u interesu ličnog bogaćenja i to je sve.
- Poruka
- 869
Покушај за почетак да прочиташ и да разумеш написано. Шта не знаш, или ти буде нејасно, подвуци, питај. Нисам до тога дошо за једно преподне. Многи причају против секуларизма, а пуцају само у оно основно - што се изједначава вера и невера. А овде сам ишао много конретније - пошто сам се некада бавио и политиком. О суштини политичкога система. Ево и Панић рече исто да систем (ја секуларни, он вероватно - комунистички - што је надградња секуларизма) треба мењати:
- Poruka
- 869
И само да допишем. Политике сам се одрекао кад сам видео како у њој око мене пропадају људи, и отишо да радим. Што каже народ... и то је добра порука политичарима... ајте мало у њиву за плугове... добар савет, послушах га. Они који су били око мене... имају гори живот од смрти сада.
Нисам овде ни за једну партију, пошто је партијски систем продужена рука секуларизма. Што би оснивао оно што мислим да треба срушити и да мора нестати, овако или онако.
Нити у своје име да окупим око себе људе да јуришамо по улици... ко сам ја? Ја бре пертлу не знам да завежем ко човек, а не да водим људе...
Једини ми је циљ.. оно .. информисање... а шта ће даље бити.. ко то зна сем Бога Јединога.... академац сам имам образовање имам искуство.. дужан сам да кажем народу .. како је... па ко уважи уважи, добро дошо.. ко не уважи.. опет добро..
Нисам овде ни за једну партију, пошто је партијски систем продужена рука секуларизма. Што би оснивао оно што мислим да треба срушити и да мора нестати, овако или онако.
Нити у своје име да окупим око себе људе да јуришамо по улици... ко сам ја? Ја бре пертлу не знам да завежем ко човек, а не да водим људе...
Једини ми је циљ.. оно .. информисање... а шта ће даље бити.. ко то зна сем Бога Јединога.... академац сам имам образовање имам искуство.. дужан сам да кажем народу .. како је... па ко уважи уважи, добро дошо.. ко не уважи.. опет добро..
Poslednja izmena od moderatora:
- Poruka
- 869
И ја ко и сви Срби чекам Краља Немањића, и желим да нам што пре дође.
ЦрниГавран
Ističe se
- Poruka
- 2.775
Имаш Вучића, то ти па исто.
Droid
Legenda
- Poruka
- 51.677
Paranoja
- Poruka
- 869
Цениш?
ЦрниГавран
Ističe se
- Poruka
- 2.775
Па да, убија људе путем белих вукова, контролише све медије и градове, продаје и предаје земљу као да је све његово, и влада 10 година, а владаће и дуже, и после ће Данила да стави на његово место. Лоза Вучића.
- Poruka
- 869
Шта знам. Не знам. Стварно може да буде свако. Ако сад краде, не значи да ће стално да краде. И она стара реч "Крал" све говори. (некад крао.. сад "Крал" (не краде више)). А пошто у овој земљи има пуно који краду, свако од њих кад тад може да се реши да престане да краде и да постане Крал (крао је).
До тада.. једино да изаберемо Цецу за Краљицу. Јер једино она признала, пропевала, такорећи, оно. "да сам крала.. крала сам..."
Sebastian Sava Gor
Zainteresovan član
- Poruka
- 393
Danas sam prvo naleteo na ovaj blog. Ja se slažem sa @Змај-Баћушка da je "sekularna država", pravno-politička i ideološka struktura koja je nastala odavno i ne važi za sve države sveta, ali je sekularizam prvenstveno opsasan za identitet - za čovekovu ličnost. @Змај-Баћушка, sve što si napisao je ok , volim Krstaricu zato što ljudi čitaju, ali baš zato ja napišem prvo sam sa sobom pa izbacim sve zajedno, da ne bih nekoga zbunio šta god da je, pesma, priča ili evo jedan ovakav pomalo složeniji ali po meni važan tekst na ovu temu. Moramo sistematski od korena reči 
pa na dalje. I moram da naglasim, slično kao i ti što si prvo svašta naglašavao ...ovo je na isvestan način teološki tekst i možda ne zanima svakoga ali ja lično smatram da se tiče ama baš svakoga. Pokušaću da doprinesem boljem razumevanju ove meni barem bitne teme sa pravoslavnog pogleda na svet.
Sekularizam, kao termin koji korene vuče iz latinske reči /saeculum (što znači "ovaj svet" ili "ovaj vek"), označava koncept života i uređenja društva odvojenog od verskih vrednosti i principa. U početku, ideja sekularne države pojavila se kao odgovor na istorijske okolnosti – sukobi među različitim religijskim zajednicama, te zloupotreba moći od strane institucija, doprineli su težnji da se država postavi kao neutralan entitet. Takvo neutralno uređenje obećavalo je slobodu veroispovesti i zaštitu manjinskih grupa, što je u praksi trebalo da uspostavi mir i stabilnost. No, kada se odvajanje od vere pretvori u odvajanje od duhovne istine i samog Boga, sekularizam dobija sasvim drugačiju dimenziju i predstavlja ozbiljnu opasnost za duhovni život i identitet naroda.
Sekularizam, pored društvenih posledica, duboko utiče i na karakter i ličnost pojedinca, što ga čini dodatno opasnim. Kada se čovek udalji od duhovnih vrednosti i vere, njegova ličnost gubi temeljne orijentire koji usmeravaju unutrašnji razvoj. Karakter, u hrišćanskom smislu, gradi se kroz težnju ka vrlinama – ljubavi, skromnosti, strpljenju i veri u viši smisao postojanja. Međutim, sekularizam, usmeren na racionalistički i materijalni pogled na svet, potiskuje te vrline u korist individualizma, kompetitivnosti i privremenih zadovoljstava, što može ozbiljno ugroziti moralni integritet pojedinca.
Osim toga, sekularizam suptilno preoblikuje identitet i samopouzdanje. Bez vere u nešto veće od sebe, čovek može lako podleći osećaju beznađa, jer materijalni svet ne može pružiti odgovore na egzistencijalna pitanja – o smislu života, smrti i istinskoj sreći. Tako se ličnost suočava sa unutrašnjom prazninom, pokušavajući da je ispuni prolaznim zadovoljstvima koja samo produbljuju osećaj neispunjenosti.
Sveti oci govore o potrebi za usidrenošću duše u neprolaznim vrednostima, koje su od Boga, jer jedino tada čovek može postati istinski stabilan, dostojanstven i dosledan. Sekularizam, s druge strane, odvaja čoveka od ove stabilnosti, što vodi ka rascepu u ličnosti. Oslonjen samo na sebe i svoje intelektualne sposobnosti, pojedinac gubi osećaj povezanosti sa zajednicom i svetom, a njegova unutrašnja stabilnost postaje krhka. U tom stanju, vera u zajedničku viziju preobražaja sveta slabi, a čovek postaje sve više izolovan i nesiguran, što je veoma opasno za duhovno i emocionalno zdravlje.
Na taj način, sekularizam ne samo da potire kolektivne vrednosti vere, već i podriva lični identitet, karakter i samosvest, ostavljajući pojedinca u zamci prolaznosti i prividne slobode.
Koreni i posledice sekularizma
Odvajanjem Crkve od države započeo je proces koji nije zaustavljen na ideji neutralnosti. Sekularizam je postepeno prerastao u ideologiju koja se suprotstavlja svemu što podseća na večne vrednosti i transcendentne istine. Umesto da se društvo samo obezbedi od religijskih sukoba, sekularizam se ustalio kao ideološki okvir u kojem se duhovna težnja i verovanje guraju u privatnost pojedinca, daleko od javnog života. Sveti oci nas uče da zajedničko okupljanje u veri ima ključnu ulogu u preobražavanju sveta, dok sekularizam vodi čoveka ka individualizmu i otuđenju, potiskujući kolektivnu odgovornost za duhovni razvoj čovečanstva.
Ideološka struktura sekularizma, kao koncept odvajanja vere od države i javnog života, počinje da se formira tokom prosvetiteljstva u 17. i 18. veku, posebno u Evropi. Tokom ovog perioda, dolazi do intelektualnog pokreta koji naglašava razum, empirijske dokaze, nauku i ljudska prava, često u opoziciji prema crkvenoj vlasti i dogmatskim religijskim učenjima. Filozofi poput Voltera, Džona Loka, Žan-Žaka Rusoa i kasnije Immanuela Kanta postavljaju temelje za društveno uređenje koje će biti zasnovano na ljudskom razumu i slobodi, nezavisno od teoloških principa.
Posebno se u Francuskoj tokom Francuske revolucije (1789–1799) sekularizam institucionalizuje kroz mere koje su direktno išle protiv uticaja Crkve na državu. Ustav iz 1795. godine jasno postavlja granicu između Crkve i države, a kasnije, tokom perioda Treće republike u Francuskoj (1870–1940), zakoni još jasnije razdvajaju religiju od države. Najvažniji među njima je zakon iz 1905. godine o razdvajanju Crkve i države, kojim je sekularizam u Francuskoj postao ne samo društvena, već i pravna norma.
U Americi, koncept sekularne države dobija oblik kroz Prvi amandman Ustava Sjedinjenih Američkih Država iz 1791. godine, koji zabranjuje uspostavljanje državne religije i štiti slobodu veroispovesti. Iako ovde sekularizam ne znači potpunu isključenost religije iz javnog života, stvoren je temelj na kojem religija neće imati direktan uticaj na državne strukture.
Nakon ovih ključnih istorijskih trenutaka, sekularizam postaje dominantna ideološka struktura u mnogim zapadnim društvima, gde se crkvene aktivnosti povlače iz javne sfere.
Crkva kao sabirno mesto i sekularizam kao prepreka
Prema pravoslavnom shvatanju, Crkva nije samo institucija već "živi organizam" Hristovog tela, zajednica vernih sabranih u Ljubavi i istini. Okupljanje vernih ima dubok eshatološki značaj jer je upravo kroz sabranje moguće dosegnuti preobražaj ne samo pojedinca, već i celokupnog sveta. Sekularizam, međutim, potire tu ideju. U društvu gde je religija strogo odvojena od svih državnih i društvenih struktura, vernici se postepeno odvajaju jedni od drugih, a vera se doživljava kao privatna stvar lišenog uticaja na javni život.
Sveti vladika Nikolaj Velimirović opominje da narod bez vere i bez Crkve postaje izgubljen, lutajući bez svetlosti u tami sveta. On upozorava da je vera ona koja daje smisao i pravac životu, i okuplja narod oko svetlosti Hristove. Sekularizam, suprotno tome, nudi iluziju slobode i neutralnosti, dok zapravo izbacuje svetlost iz svakodnevnog života, ostavljajući ljude u prividu sopstvene autonomije, ali bez unutrašnje stabilnosti i svrhe.
Posledice na kolektivno shvatanje i preobražaj sveta
U društvima gde sekularizam dominira, narod postaje sve više okrenut materijalnom i individualnom, što rezultira gubitkom smisla za zajednicu. U hrišćanskom učenju, zajednica nije samo društvena forma već ikona budućeg Carstva Božijeg, gde su svi sjedinjeni u ljubavi prema Bogu i bližnjem. Preobražaj sveta počinje u preobraženom srcu pojedinca, ali tek u zajednici to seme dobija puninu i snagu da preobrazi društvo. Sekularizam ovo sputava, stvarajući društvenu klimu u kojoj je duhovna obnova zajednice nemoguća.
Put u preobražaj kroz sabornost, a ne kroz sekularizam
U pravoslavlju, čovek se ne spašava kao pojedinac već kao član Crkve – tela koje je otelotvorenje same Božije ljubavi i istine. Sabranje nije samo ritual; ono je put ka jedinstvu sa Hristom, gde se duhovna snaga zajednice stapa sa molitvom i verom pojedinca. Sekularna država, pokušavajući da ukloni Crkvu iz društva, ne dozvoljava ovom jedinstvu da deluje, čime se koči mogućnost preobražaja društva kroz božansku energiju i ljubav.
Sveto-otačka tradicija nas podseća da bez vere i Crkve nema pravog razvoja društva, jer vera nije samo lično uverenje, već osnovna snaga koja ujedinjuje ljude u težnji ka večnom životu.
To je sve... ja na ovu temu sa ljudima ne diskutujem puno. Mora se razumeti nema Istina tvoja Istina moja - Istina je jedna, ko može, ima uši, oči, šta ga ja znam, svejedno, doprineti da se razumeju raznorazni društveni, socijalni ili bilo koji fenomeni i problemi nije loše. Ja sam te iskapirao ... ne bih o tmo šta će biti, šta bude biće ali veliki pozdrav svakako.
pa na dalje. I moram da naglasim, slično kao i ti što si prvo svašta naglašavao ...ovo je na isvestan način teološki tekst i možda ne zanima svakoga ali ja lično smatram da se tiče ama baš svakoga. Pokušaću da doprinesem boljem razumevanju ove meni barem bitne teme sa pravoslavnog pogleda na svet.Sekularizam, kao termin koji korene vuče iz latinske reči /saeculum (što znači "ovaj svet" ili "ovaj vek"), označava koncept života i uređenja društva odvojenog od verskih vrednosti i principa. U početku, ideja sekularne države pojavila se kao odgovor na istorijske okolnosti – sukobi među različitim religijskim zajednicama, te zloupotreba moći od strane institucija, doprineli su težnji da se država postavi kao neutralan entitet. Takvo neutralno uređenje obećavalo je slobodu veroispovesti i zaštitu manjinskih grupa, što je u praksi trebalo da uspostavi mir i stabilnost. No, kada se odvajanje od vere pretvori u odvajanje od duhovne istine i samog Boga, sekularizam dobija sasvim drugačiju dimenziju i predstavlja ozbiljnu opasnost za duhovni život i identitet naroda.
Sekularizam, pored društvenih posledica, duboko utiče i na karakter i ličnost pojedinca, što ga čini dodatno opasnim. Kada se čovek udalji od duhovnih vrednosti i vere, njegova ličnost gubi temeljne orijentire koji usmeravaju unutrašnji razvoj. Karakter, u hrišćanskom smislu, gradi se kroz težnju ka vrlinama – ljubavi, skromnosti, strpljenju i veri u viši smisao postojanja. Međutim, sekularizam, usmeren na racionalistički i materijalni pogled na svet, potiskuje te vrline u korist individualizma, kompetitivnosti i privremenih zadovoljstava, što može ozbiljno ugroziti moralni integritet pojedinca.
Osim toga, sekularizam suptilno preoblikuje identitet i samopouzdanje. Bez vere u nešto veće od sebe, čovek može lako podleći osećaju beznađa, jer materijalni svet ne može pružiti odgovore na egzistencijalna pitanja – o smislu života, smrti i istinskoj sreći. Tako se ličnost suočava sa unutrašnjom prazninom, pokušavajući da je ispuni prolaznim zadovoljstvima koja samo produbljuju osećaj neispunjenosti.
Sveti oci govore o potrebi za usidrenošću duše u neprolaznim vrednostima, koje su od Boga, jer jedino tada čovek može postati istinski stabilan, dostojanstven i dosledan. Sekularizam, s druge strane, odvaja čoveka od ove stabilnosti, što vodi ka rascepu u ličnosti. Oslonjen samo na sebe i svoje intelektualne sposobnosti, pojedinac gubi osećaj povezanosti sa zajednicom i svetom, a njegova unutrašnja stabilnost postaje krhka. U tom stanju, vera u zajedničku viziju preobražaja sveta slabi, a čovek postaje sve više izolovan i nesiguran, što je veoma opasno za duhovno i emocionalno zdravlje.
Na taj način, sekularizam ne samo da potire kolektivne vrednosti vere, već i podriva lični identitet, karakter i samosvest, ostavljajući pojedinca u zamci prolaznosti i prividne slobode.
Koreni i posledice sekularizma
Odvajanjem Crkve od države započeo je proces koji nije zaustavljen na ideji neutralnosti. Sekularizam je postepeno prerastao u ideologiju koja se suprotstavlja svemu što podseća na večne vrednosti i transcendentne istine. Umesto da se društvo samo obezbedi od religijskih sukoba, sekularizam se ustalio kao ideološki okvir u kojem se duhovna težnja i verovanje guraju u privatnost pojedinca, daleko od javnog života. Sveti oci nas uče da zajedničko okupljanje u veri ima ključnu ulogu u preobražavanju sveta, dok sekularizam vodi čoveka ka individualizmu i otuđenju, potiskujući kolektivnu odgovornost za duhovni razvoj čovečanstva.
Ideološka struktura sekularizma, kao koncept odvajanja vere od države i javnog života, počinje da se formira tokom prosvetiteljstva u 17. i 18. veku, posebno u Evropi. Tokom ovog perioda, dolazi do intelektualnog pokreta koji naglašava razum, empirijske dokaze, nauku i ljudska prava, često u opoziciji prema crkvenoj vlasti i dogmatskim religijskim učenjima. Filozofi poput Voltera, Džona Loka, Žan-Žaka Rusoa i kasnije Immanuela Kanta postavljaju temelje za društveno uređenje koje će biti zasnovano na ljudskom razumu i slobodi, nezavisno od teoloških principa.
Posebno se u Francuskoj tokom Francuske revolucije (1789–1799) sekularizam institucionalizuje kroz mere koje su direktno išle protiv uticaja Crkve na državu. Ustav iz 1795. godine jasno postavlja granicu između Crkve i države, a kasnije, tokom perioda Treće republike u Francuskoj (1870–1940), zakoni još jasnije razdvajaju religiju od države. Najvažniji među njima je zakon iz 1905. godine o razdvajanju Crkve i države, kojim je sekularizam u Francuskoj postao ne samo društvena, već i pravna norma.
U Americi, koncept sekularne države dobija oblik kroz Prvi amandman Ustava Sjedinjenih Američkih Država iz 1791. godine, koji zabranjuje uspostavljanje državne religije i štiti slobodu veroispovesti. Iako ovde sekularizam ne znači potpunu isključenost religije iz javnog života, stvoren je temelj na kojem religija neće imati direktan uticaj na državne strukture.
Nakon ovih ključnih istorijskih trenutaka, sekularizam postaje dominantna ideološka struktura u mnogim zapadnim društvima, gde se crkvene aktivnosti povlače iz javne sfere.
Crkva kao sabirno mesto i sekularizam kao prepreka
Prema pravoslavnom shvatanju, Crkva nije samo institucija već "živi organizam" Hristovog tela, zajednica vernih sabranih u Ljubavi i istini. Okupljanje vernih ima dubok eshatološki značaj jer je upravo kroz sabranje moguće dosegnuti preobražaj ne samo pojedinca, već i celokupnog sveta. Sekularizam, međutim, potire tu ideju. U društvu gde je religija strogo odvojena od svih državnih i društvenih struktura, vernici se postepeno odvajaju jedni od drugih, a vera se doživljava kao privatna stvar lišenog uticaja na javni život.
Sveti vladika Nikolaj Velimirović opominje da narod bez vere i bez Crkve postaje izgubljen, lutajući bez svetlosti u tami sveta. On upozorava da je vera ona koja daje smisao i pravac životu, i okuplja narod oko svetlosti Hristove. Sekularizam, suprotno tome, nudi iluziju slobode i neutralnosti, dok zapravo izbacuje svetlost iz svakodnevnog života, ostavljajući ljude u prividu sopstvene autonomije, ali bez unutrašnje stabilnosti i svrhe.
Posledice na kolektivno shvatanje i preobražaj sveta
U društvima gde sekularizam dominira, narod postaje sve više okrenut materijalnom i individualnom, što rezultira gubitkom smisla za zajednicu. U hrišćanskom učenju, zajednica nije samo društvena forma već ikona budućeg Carstva Božijeg, gde su svi sjedinjeni u ljubavi prema Bogu i bližnjem. Preobražaj sveta počinje u preobraženom srcu pojedinca, ali tek u zajednici to seme dobija puninu i snagu da preobrazi društvo. Sekularizam ovo sputava, stvarajući društvenu klimu u kojoj je duhovna obnova zajednice nemoguća.
Put u preobražaj kroz sabornost, a ne kroz sekularizam
U pravoslavlju, čovek se ne spašava kao pojedinac već kao član Crkve – tela koje je otelotvorenje same Božije ljubavi i istine. Sabranje nije samo ritual; ono je put ka jedinstvu sa Hristom, gde se duhovna snaga zajednice stapa sa molitvom i verom pojedinca. Sekularna država, pokušavajući da ukloni Crkvu iz društva, ne dozvoljava ovom jedinstvu da deluje, čime se koči mogućnost preobražaja društva kroz božansku energiju i ljubav.
Sveto-otačka tradicija nas podseća da bez vere i Crkve nema pravog razvoja društva, jer vera nije samo lično uverenje, već osnovna snaga koja ujedinjuje ljude u težnji ka večnom životu.
To je sve... ja na ovu temu sa ljudima ne diskutujem puno. Mora se razumeti nema Istina tvoja Istina moja - Istina je jedna, ko može, ima uši, oči, šta ga ja znam, svejedno, doprineti da se razumeju raznorazni društveni, socijalni ili bilo koji fenomeni i problemi nije loše. Ja sam te iskapirao ... ne bih o tmo šta će biti, šta bude biće ali veliki pozdrav svakako.
- Poruka
- 869
Ово је љуцки одговор што се каже. Једна ствар ми само није јасна. Како мислиш то да сеDanas sam prvo naleteo na ovaj blog. Ja se slažem sa @Змај-Баћушка da je "sekularna država", pravno-politička i ideološka struktura koja je nastala odavno i ne važi za sve države sveta, ali je sekularizam prvenstveno opsasan za identitet - za čovekovu ličnost. @Змај-Баћушка, sve što si napisao je ok , volim Krstaricu zato što ljudi čitaju, ali baš zato ja napišem prvo sam sa sobom pa izbacim sve zajedno, da ne bih nekoga zbunio šta god da je, pesma, priča ili evo jedan ovakav pomalo složeniji ali po meni važan tekst na ovu temu. Moramo sistematski od korena reči
Sekularizam, kao termin koji korene vuče iz latinske reči /saeculum (što znači "ovaj svet" ili "ovaj vek"), označava koncept života i uređenja društva odvojenog od verskih vrednosti i principa. U početku, ideja sekularne države pojavila se kao odgovor na istorijske okolnosti – sukobi među različitim religijskim zajednicama, te zloupotreba moći od strane institucija, doprineli su težnji da se država postavi kao neutralan entitet. Takvo neutralno uređenje obećavalo je slobodu veroispovesti i zaštitu manjinskih grupa, što je u praksi trebalo da uspostavi mir i stabilnost. No, kada se odvajanje od vere pretvori u odvajanje od duhovne istine i samog Boga, sekularizam dobija sasvim drugačiju dimenziju i predstavlja ozbiljnu opasnost za duhovni život i identitet naroda.
Sekularizam, pored društvenih posledica, duboko utiče i na karakter i ličnost pojedinca, što ga čini dodatno opasnim. Kada se čovek udalji od duhovnih vrednosti i vere, njegova ličnost gubi temeljne orijentire koji usmeravaju unutrašnji razvoj. Karakter, u hrišćanskom smislu, gradi se kroz težnju ka vrlinama – ljubavi, skromnosti, strpljenju i veri u viši smisao postojanja. Međutim, sekularizam, usmeren na racionalistički i materijalni pogled na svet, potiskuje te vrline u korist individualizma, kompetitivnosti i privremenih zadovoljstava, što može ozbiljno ugroziti moralni integritet pojedinca.
Osim toga, sekularizam suptilno preoblikuje identitet i samopouzdanje. Bez vere u nešto veće od sebe, čovek može lako podleći osećaju beznađa, jer materijalni svet ne može pružiti odgovore na egzistencijalna pitanja – o smislu života, smrti i istinskoj sreći. Tako se ličnost suočava sa unutrašnjom prazninom, pokušavajući da je ispuni prolaznim zadovoljstvima koja samo produbljuju osećaj neispunjenosti.
Sveti oci govore o potrebi za usidrenošću duše u neprolaznim vrednostima, koje su od Boga, jer jedino tada čovek može postati istinski stabilan, dostojanstven i dosledan. Sekularizam, s druge strane, odvaja čoveka od ove stabilnosti, što vodi ka rascepu u ličnosti. Oslonjen samo na sebe i svoje intelektualne sposobnosti, pojedinac gubi osećaj povezanosti sa zajednicom i svetom, a njegova unutrašnja stabilnost postaje krhka. U tom stanju, vera u zajedničku viziju preobražaja sveta slabi, a čovek postaje sve više izolovan i nesiguran, što je veoma opasno za duhovno i emocionalno zdravlje.
Na taj način, sekularizam ne samo da potire kolektivne vrednosti vere, već i podriva lični identitet, karakter i samosvest, ostavljajući pojedinca u zamci prolaznosti i prividne slobode.
Koreni i posledice sekularizma
Odvajanjem Crkve od države započeo je proces koji nije zaustavljen na ideji neutralnosti. Sekularizam je postepeno prerastao u ideologiju koja se suprotstavlja svemu što podseća na večne vrednosti i transcendentne istine. Umesto da se društvo samo obezbedi od religijskih sukoba, sekularizam se ustalio kao ideološki okvir u kojem se duhovna težnja i verovanje guraju u privatnost pojedinca, daleko od javnog života. Sveti oci nas uče da zajedničko okupljanje u veri ima ključnu ulogu u preobražavanju sveta, dok sekularizam vodi čoveka ka individualizmu i otuđenju, potiskujući kolektivnu odgovornost za duhovni razvoj čovečanstva.
Ideološka struktura sekularizma, kao koncept odvajanja vere od države i javnog života, počinje da se formira tokom prosvetiteljstva u 17. i 18. veku, posebno u Evropi. Tokom ovog perioda, dolazi do intelektualnog pokreta koji naglašava razum, empirijske dokaze, nauku i ljudska prava, često u opoziciji prema crkvenoj vlasti i dogmatskim religijskim učenjima. Filozofi poput Voltera, Džona Loka, Žan-Žaka Rusoa i kasnije Immanuela Kanta postavljaju temelje za društveno uređenje koje će biti zasnovano na ljudskom razumu i slobodi, nezavisno od teoloških principa.
Posebno se u Francuskoj tokom Francuske revolucije (1789–1799) sekularizam institucionalizuje kroz mere koje su direktno išle protiv uticaja Crkve na državu. Ustav iz 1795. godine jasno postavlja granicu između Crkve i države, a kasnije, tokom perioda Treće republike u Francuskoj (1870–1940), zakoni još jasnije razdvajaju religiju od države. Najvažniji među njima je zakon iz 1905. godine o razdvajanju Crkve i države, kojim je sekularizam u Francuskoj postao ne samo društvena, već i pravna norma.
U Americi, koncept sekularne države dobija oblik kroz Prvi amandman Ustava Sjedinjenih Američkih Država iz 1791. godine, koji zabranjuje uspostavljanje državne religije i štiti slobodu veroispovesti. Iako ovde sekularizam ne znači potpunu isključenost religije iz javnog života, stvoren je temelj na kojem religija neće imati direktan uticaj na državne strukture.
Nakon ovih ključnih istorijskih trenutaka, sekularizam postaje dominantna ideološka struktura u mnogim zapadnim društvima, gde se crkvene aktivnosti povlače iz javne sfere.
Crkva kao sabirno mesto i sekularizam kao prepreka
Prema pravoslavnom shvatanju, Crkva nije samo institucija već "živi organizam" Hristovog tela, zajednica vernih sabranih u Ljubavi i istini. Okupljanje vernih ima dubok eshatološki značaj jer je upravo kroz sabranje moguće dosegnuti preobražaj ne samo pojedinca, već i celokupnog sveta. Sekularizam, međutim, potire tu ideju. U društvu gde je religija strogo odvojena od svih državnih i društvenih struktura, vernici se postepeno odvajaju jedni od drugih, a vera se doživljava kao privatna stvar lišenog uticaja na javni život.
Sveti vladika Nikolaj Velimirović opominje da narod bez vere i bez Crkve postaje izgubljen, lutajući bez svetlosti u tami sveta. On upozorava da je vera ona koja daje smisao i pravac životu, i okuplja narod oko svetlosti Hristove. Sekularizam, suprotno tome, nudi iluziju slobode i neutralnosti, dok zapravo izbacuje svetlost iz svakodnevnog života, ostavljajući ljude u prividu sopstvene autonomije, ali bez unutrašnje stabilnosti i svrhe.
Posledice na kolektivno shvatanje i preobražaj sveta
U društvima gde sekularizam dominira, narod postaje sve više okrenut materijalnom i individualnom, što rezultira gubitkom smisla za zajednicu. U hrišćanskom učenju, zajednica nije samo društvena forma već ikona budućeg Carstva Božijeg, gde su svi sjedinjeni u ljubavi prema Bogu i bližnjem. Preobražaj sveta počinje u preobraženom srcu pojedinca, ali tek u zajednici to seme dobija puninu i snagu da preobrazi društvo. Sekularizam ovo sputava, stvarajući društvenu klimu u kojoj je duhovna obnova zajednice nemoguća.
Put u preobražaj kroz sabornost, a ne kroz sekularizam
U pravoslavlju, čovek se ne spašava kao pojedinac već kao član Crkve – tela koje je otelotvorenje same Božije ljubavi i istine. Sabranje nije samo ritual; ono je put ka jedinstvu sa Hristom, gde se duhovna snaga zajednice stapa sa molitvom i verom pojedinca. Sekularna država, pokušavajući da ukloni Crkvu iz društva, ne dozvoljava ovom jedinstvu da deluje, čime se koči mogućnost preobražaja društva kroz božansku energiju i ljubav.
Sveto-otačka tradicija nas podseća da bez vere i Crkve nema pravog razvoja društva, jer vera nije samo lično uverenje, već osnovna snaga koja ujedinjuje ljude u težnji ka večnom životu.
To je sve... ja na ovu temu sa ljudima ne diskutujem puno. Mora se razumeti nema Istina tvoja Istina moja - Istina je jedna, ko može, ima uši, oči, šta ga ja znam, svejedno, doprineti da se razumeju raznorazni društveni, socijalni ili bilo koji fenomeni i problemi nije loše. Ja sam te iskapirao ... ne bih o tmo šta će biti, šta bude biće ali veliki pozdrav svakako.
"Okupljanje vernih ima dubok eshatološki značaj jer je upravo kroz sabranje moguće dosegnuti preobražaj ne samo pojedinca, već i celokupnog sveta."
Свет је осуђен, заједно са ђаволом и његовим ђаволима.
Рођењем Христа - настао је - крај времена - и свако наше окупљање зауставља силу смрти да дубље продре у пали и осуђени свет.
То знају одбачени и ђаволопоклони па зато им смета Црквено сабрање. У Црквеном сабрању се дешава чудо "продужења времена" потребнога за спасење.
Они би (одбачени и ђаволопоклони) само да дође њиних "пет минута". (За време помрачења Сунца.. толико траје време кад је планета Венера (персонификација ђавола) - најсјајнија тачка на небу. Али то кратко траје, па поново дође Сунце и одува ништавну Венеру са Неба).