Odjeci eksplozija prenose se ka planinama Majevici i Ozrenu, prema Tuzli, gromoglasno kao da cela
Smoluća gori.
Srpska vojska na majevičkim položajima čudi se gde se to tako snažne borbe vode, kad su Turci pred njima i nigde u pozadini nema u selima srpskog naroda. Znaju da su pred njima "Živiničke ose" kojima komanduje Safet Kadžić, bivši fudbaler "Mladosti" iz Tinje.
Bestrzajni topovi i minobacači tuku iz Smoluće muslimanske položaje. Ne nanose im gubitke, ali zaustavljaju njihov prodor u Smoluću.
Muslimanska radio-veza uhvati frekvenciju srpske radio-veze "rupovka 12" u Smolući.
Predsednik opštine Tuzla Selim Bešlagić pozva radio-vezom Ljubomira Todorovića u Smolući radi pregovora. Todorović pristade, pod uslovom da pregovaraju telefonskim putem. Bešlagić naredi da se sa Smolućom uspostavi telefonska veza.
Ljubomir Todorović pripremi nekoliko porodica da po uspostavljanju telefonske veze, odmah pozovu svoje rođake na Majevici i Ozrenu, da ih obaveste da se sedam hiljada ljudi već četiri meseca nalazi u blokadi u Smolući.
Umesto da pozove Tuzlu, Todorović stade telefonom da poziva predsednika opštine Lukavica.
— Halo, halo, Lukavica! — viče, razvlači razgovor da im Tuzla ne prekine veze.
Okrećući telefon rođaka na Majevici, Spomenka Stević upade u razgovor svoga brata i sestre koja se nalazila na Ozrenu i kroz plač povika:
— Pa gdje ste vi, braćo? Nas ovdje pobiše!
— Ko je to? Gdje si ti? Šta je sa vama? — odjeknu joj u uhu bratovljev glas.
— U Smolući smo, u blokadi, sedam hiljada žena i djece. Ni sa kim nemamo vezu, niko ništa ne zna o nama.
— Joj, seko, pa otkud toliko naroda u Smolući? Zar nijeste izbjegli?
— Sa nama su Tinjani i Potpećani. Sve će nas Turci poklati. Nemamo hrane, nemamo lijekova, djeca umiru, ranjenici umiru... Kugle zvižde po cijeli dan, granate ne prestaju da padaju po selu.
— Odmah ću izvjestiti komandu, seko, držite se — izgovori njen brat sa Majevice. U tom momentu veza se prekide. Telefoni u Smolući se isključiše.
Vezista iz Smoluće Risto Gavrić u štabu Ljubomira Todorovića upade u vezu srpskom i muslimanskom vezisti koji su se rečima prepucavali.
— Halo, ćetnici, halo, ćeto! — govori turski vezista srpskom vezistu.
— Šta treba, Turčine?
— hebem ti ćetnićku majku.
— Ja tebi hebem mlade bulice. Uh, što su pičići.
— Stani, Turčine, evo još jednog četnika. N. svi kurati, dođi da vidiš koliki su nam.
— Ko je to upao u vezu? Ko si ti? -- upita srpski vezista.
— Srbin, brale.
— Odakle Srbin? Nijesi ti Srbin.
— Jesam, mi smo u Smolući, u okruženju. Fala bogu da sam nabaso na tebe.
— Odakle Srbi u Smolući? Tamo nema Srba.
— Ima, brale. U totalnom smo okruženju, sedam hiljada srpskog naroda. Sami se borimo da nas ne pokolju — govori mu Risto Gavrić.
— Kog je datuma Đurđevdan? — pita ga vezista s Majevice. Zna da muslimani ne znaju srpske praznike.
— Šestog maja.
— A Savindan?
— Dvadeset sedmog januara.
— A Aranđelovdan?
— Dvadeset prvog novembra.
— Pa boga ti ljubim, ti si Srbin! Odakle se javljaš?
— Iz Smoluće, već sam ti reko. U totalnom smo okruženju a niko ne zna za nas.
— Poklaćemo vas, ćetnici, u Smolući, nemate gdje da izbjegnete — umeša se u razgovor muslimanski vezista.
— Marš, Turčine — odgovori mu Risto Gavrić.
— Uspostavite vezu sa Ozrenom i pošaljite nam pomoć — govori Risto srpskoj vezi na Majevici. — Reci mi frekvenciju na koju te mogu pozvati.
- Na istu ovu na kojoj razgovaramo. Neka Turci prisluškuju, ništa nam ne mogu.
- Vidjećete šta "Živinićke ose" mogu, srboćetnici, pićka vam materina.
- Vidjećete i vi, Turci, šta Mauzerovi Panteri mogu — odgovori mu vezista s Majevice.
Odjednom odjeknuše granate sa obe strane položaja. Veza se prekide.
***
Srpski vezista obavesti pukovnika Mila Dubajića, komandanta Majevičke brigade, bivšeg komaidanta tuzlanskog garnizona Jugoslovenske vojske koji se izvukao iz Tuzle u prvoj koloni koju nisu napale "Zeleie beretke" Selima Bešlagića.
— Traži da ti daju precizne kote muslimanskog položaja oko Smoluće — naredi Dubajić vezisti.
Specijalista za minobacače iz Smoluće, Stanković, prenese radio-vezom Majevičkoj brigadi tačne kote muslimanskog položaja oko Smoluće.
S Majevice otpoče granatiranje muslimanske vojske. Fijuci i pucnjava iz haubica odjeknuše iznad Smoluće, kao da granate preko njih preleću na Ozren. A onda, kao da ih nišandžije rukom spuštaju, počeše padati po položajima brigade tuzlanskih rudara. Kao da je sam Bog usmerio srpsku artiljeriju na turske rovove, zatočeni narod izađe iz podruma, izvede decu na ulice i započe veselje. Grle se devojke i momci, žene sa suzama radosnicama pritežu decu uz grudi, razleže se pesma Smolućom i prvi put zaigra kolo za četiri meseca borbi.
— Dajte nam puške da pomognemo svojoj braći i muževima! - uzvikuju žene. Prilaze Ljubomiru Todorooviću, komandantu Smoluće, okružile ga i srećne uzvikuju:
— Sad znaju za nas naša braća Srbi! Dajte nam puške da se i mi borimo, dok nam ne stigne pomoć sa Ozrena.
— Mi smo sposobne i da pucamo, ne samo da prikupljamo kukuruze i otkose sena po selu.
— Smirite se, žene, Bog je pogledao na nas. Sada se zna da smo u obruču, pomoći će nam naša braća. Položaj je stabilan, čuvajte djecu i obavljajte svoje zadatke da preživimo dok ne dođe spas — odgovara im Ljubomir Todorović.
Muslimanska artiljerija otpoče bombardovanje sela i narod se raziđe kućama.
Uveče, kada se mrak navuče na Smoluću i zvezde ospu po nebu, više od dve stotine devojaka i mladića okupi se u centru sela kod mostića koji spaja obale rečice Smolućice. Kao da nije ratno stanje, razgovaraju, smeju se, vesele i zalaze u tamne predele sela...
Krenula je srpska vojska na Smoluću u probijanje koridora.
Vrhovni komandant Republike Srpske Radovan Karadžić i general Ratko Mladić narediše da se srpski narod spase od pokolja u Smolući.
Iz Bijeljine se pokrenuše semberijske brigade, "Panteri", Mauzerovih hiljadu specijalaca s tenkovskom jedinicom i artiljerijom. Prođoše Brčko i preko Doboja i Petrova na Ozrenu spojiše se sa ozrenskim jedinicama i spustiše se do Dobošnice.
Jako muslimansko utvrđenje oko Dobošnice, Gradačca i Tuzle zaustavi prodor srpske vojske.
Ukopani iza pruge na kojoj su postavili teretne vagone pune kamenja i zavarili ih za šine, zaustaviše napredovanje srpskih snaga prema Smolući.
S aerodroma u Banjaluci poleteše srpski avioni i helikopteri. Izručiše bombe na vagone zavarene za šine, granatiraše bunkere muslimanske odbrane i oslabiše im otpor.
Mauzer povede srpske jedinice u proboj koridora. Iz Smoluće krenuše jedan deo vojske i specijalna jedinica u susret Mauzerovoj vojsci.
Devetnaestogodišnji Saša Cvetinović, član diverzantske grupe, privuče se da razminira teren. Sakriveni u tamnoj noći, pored njega su tražili mine njegovi drugovi: Žica, Mićko, Bucko i Ranko. Priljubljeni uza zemlju, osluškuju razgovore "Zelenih beretki" u rovovima.
Minerska smolućka grupa, kojom je komandovao Žica, tiho, puzeći, privlači se muslimanskim rovovima, oštećenim bombardovanjem.
Saša Cvetinović, zvani "Maneken" zbog izbegavanja da legne u blato ili korov kad zapuca, privuče se s Ratkom Ilićem i Stojanom Cvijanovićem muslimanskom rovu. Najmlađi među svojim kolegama, Saša istražuje mine oko sebe, i tiho, la ga ne čuju u rovu, doziva Ratka:
— Jesi li našao? Ovo mora biti minirano.
— Našao sam šest protivtenkovskih.
— Moraju postojati i paštete, klackalice, nagazne mine. Traži.
— Traži i ti. Budi pažljiv.
Žica ispred Saše i Ratka traži mine. Njih dvojica gledaju da li će Turčin izleteti iz rova i baciti na njih bombe. Od rova ih razdvaja samo puteljak. Zelenilo šume još više je smračilo noć. Ništa se ne vidi.
Žica nije uspeo da nađe klackalice. Saša pogleda desno i vide ogromnu rupu koju je iskopala avionska bomba. Čuje kako jedan musliman psuje srpsku majku i viče:
— Daj mi mitraljez ovamo!
Žica je iskopao protivtenkovsku minu.
Mitraljez zapuca, odjeknu borba na sve strane oko njih.
Tri stotine Smolućana koji su štitili s boka svoje minere stupiše u borbu.
Žica se izvlači s linije i vuče minu za sobom.
Zaklanjajući se od mitraljeske paljbe, Ratko skoči na desnu stranu u zaklon, Saša na levu. Iza Saše se začu eksplozija i rastrže njihovog druga Neđu.
Iza spoljnjeg obruča Smoluće, Mauzerova vojska sa Ozrencima krenu u proboj.
Povlačeći se, Saša Cvetinović naiđe na elektrominsko polje, ukopane klackalice, mine koje se na struju aktiviraju iz rova. Ispod njegovih nogu odjeknu eksplozija, odbaci ga u stranu i izbi mu kalašnjikov iz ruku. Vide da mu je ogolela kost na laktu.
"Šta me ovako pogodi?", razmišlja. Njegovi drugovi s leve i desne strane povlače se ispred ubitačne vatre kuršuma. Pokuša da puzi, ali leva strana mu otkaza.
Neću im pasti živ u ruke, govori ssbi. Okrenu se i ugleda Ratka.
— Ratko, Ratko! — tiho ga stade dozivati. — Ranjen sam.
Ratko ga ču i dopuza do njega.
— Nemoj me ostaviti — moli ga Saša. Napreže se da se podigne.
— Zar da ostavim tebe, svog najboljeg druga sa kojim sam po kafićima, pred rat, provodio noći? — reče mu Ratko i uhvati ga ispod mišica. Odupire se bočno cokulom i vuče ga u puzećem položaju. Izvuče Sašu s vatrene linije i pozva Stojana Cvijanovića, Dudu i Žicu. Skinuše mu opasač s pištoljem i diverzantskim nožem, psuju i dozivaju Marka Pavića.
Marko pritrča, zabezeknu se i smrači čelo.
Smoluća gori.
Srpska vojska na majevičkim položajima čudi se gde se to tako snažne borbe vode, kad su Turci pred njima i nigde u pozadini nema u selima srpskog naroda. Znaju da su pred njima "Živiničke ose" kojima komanduje Safet Kadžić, bivši fudbaler "Mladosti" iz Tinje.
Bestrzajni topovi i minobacači tuku iz Smoluće muslimanske položaje. Ne nanose im gubitke, ali zaustavljaju njihov prodor u Smoluću.
Muslimanska radio-veza uhvati frekvenciju srpske radio-veze "rupovka 12" u Smolući.
Predsednik opštine Tuzla Selim Bešlagić pozva radio-vezom Ljubomira Todorovića u Smolući radi pregovora. Todorović pristade, pod uslovom da pregovaraju telefonskim putem. Bešlagić naredi da se sa Smolućom uspostavi telefonska veza.
Ljubomir Todorović pripremi nekoliko porodica da po uspostavljanju telefonske veze, odmah pozovu svoje rođake na Majevici i Ozrenu, da ih obaveste da se sedam hiljada ljudi već četiri meseca nalazi u blokadi u Smolući.
Umesto da pozove Tuzlu, Todorović stade telefonom da poziva predsednika opštine Lukavica.
— Halo, halo, Lukavica! — viče, razvlači razgovor da im Tuzla ne prekine veze.
Okrećući telefon rođaka na Majevici, Spomenka Stević upade u razgovor svoga brata i sestre koja se nalazila na Ozrenu i kroz plač povika:
— Pa gdje ste vi, braćo? Nas ovdje pobiše!
— Ko je to? Gdje si ti? Šta je sa vama? — odjeknu joj u uhu bratovljev glas.
— U Smolući smo, u blokadi, sedam hiljada žena i djece. Ni sa kim nemamo vezu, niko ništa ne zna o nama.
— Joj, seko, pa otkud toliko naroda u Smolući? Zar nijeste izbjegli?
— Sa nama su Tinjani i Potpećani. Sve će nas Turci poklati. Nemamo hrane, nemamo lijekova, djeca umiru, ranjenici umiru... Kugle zvižde po cijeli dan, granate ne prestaju da padaju po selu.
— Odmah ću izvjestiti komandu, seko, držite se — izgovori njen brat sa Majevice. U tom momentu veza se prekide. Telefoni u Smolući se isključiše.
Vezista iz Smoluće Risto Gavrić u štabu Ljubomira Todorovića upade u vezu srpskom i muslimanskom vezisti koji su se rečima prepucavali.
— Halo, ćetnici, halo, ćeto! — govori turski vezista srpskom vezistu.
— Šta treba, Turčine?
— hebem ti ćetnićku majku.
— Ja tebi hebem mlade bulice. Uh, što su pičići.
— Stani, Turčine, evo još jednog četnika. N. svi kurati, dođi da vidiš koliki su nam.
— Ko je to upao u vezu? Ko si ti? -- upita srpski vezista.
— Srbin, brale.
— Odakle Srbin? Nijesi ti Srbin.
— Jesam, mi smo u Smolući, u okruženju. Fala bogu da sam nabaso na tebe.
— Odakle Srbi u Smolući? Tamo nema Srba.
— Ima, brale. U totalnom smo okruženju, sedam hiljada srpskog naroda. Sami se borimo da nas ne pokolju — govori mu Risto Gavrić.
— Kog je datuma Đurđevdan? — pita ga vezista s Majevice. Zna da muslimani ne znaju srpske praznike.
— Šestog maja.
— A Savindan?
— Dvadeset sedmog januara.
— A Aranđelovdan?
— Dvadeset prvog novembra.
— Pa boga ti ljubim, ti si Srbin! Odakle se javljaš?
— Iz Smoluće, već sam ti reko. U totalnom smo okruženju a niko ne zna za nas.
— Poklaćemo vas, ćetnici, u Smolući, nemate gdje da izbjegnete — umeša se u razgovor muslimanski vezista.
— Marš, Turčine — odgovori mu Risto Gavrić.
— Uspostavite vezu sa Ozrenom i pošaljite nam pomoć — govori Risto srpskoj vezi na Majevici. — Reci mi frekvenciju na koju te mogu pozvati.
- Na istu ovu na kojoj razgovaramo. Neka Turci prisluškuju, ništa nam ne mogu.
- Vidjećete šta "Živinićke ose" mogu, srboćetnici, pićka vam materina.
- Vidjećete i vi, Turci, šta Mauzerovi Panteri mogu — odgovori mu vezista s Majevice.
Odjednom odjeknuše granate sa obe strane položaja. Veza se prekide.
***
Srpski vezista obavesti pukovnika Mila Dubajića, komandanta Majevičke brigade, bivšeg komaidanta tuzlanskog garnizona Jugoslovenske vojske koji se izvukao iz Tuzle u prvoj koloni koju nisu napale "Zeleie beretke" Selima Bešlagića.
— Traži da ti daju precizne kote muslimanskog položaja oko Smoluće — naredi Dubajić vezisti.
Specijalista za minobacače iz Smoluće, Stanković, prenese radio-vezom Majevičkoj brigadi tačne kote muslimanskog položaja oko Smoluće.
S Majevice otpoče granatiranje muslimanske vojske. Fijuci i pucnjava iz haubica odjeknuše iznad Smoluće, kao da granate preko njih preleću na Ozren. A onda, kao da ih nišandžije rukom spuštaju, počeše padati po položajima brigade tuzlanskih rudara. Kao da je sam Bog usmerio srpsku artiljeriju na turske rovove, zatočeni narod izađe iz podruma, izvede decu na ulice i započe veselje. Grle se devojke i momci, žene sa suzama radosnicama pritežu decu uz grudi, razleže se pesma Smolućom i prvi put zaigra kolo za četiri meseca borbi.
— Dajte nam puške da pomognemo svojoj braći i muževima! - uzvikuju žene. Prilaze Ljubomiru Todorooviću, komandantu Smoluće, okružile ga i srećne uzvikuju:
— Sad znaju za nas naša braća Srbi! Dajte nam puške da se i mi borimo, dok nam ne stigne pomoć sa Ozrena.
— Mi smo sposobne i da pucamo, ne samo da prikupljamo kukuruze i otkose sena po selu.
— Smirite se, žene, Bog je pogledao na nas. Sada se zna da smo u obruču, pomoći će nam naša braća. Položaj je stabilan, čuvajte djecu i obavljajte svoje zadatke da preživimo dok ne dođe spas — odgovara im Ljubomir Todorović.
Muslimanska artiljerija otpoče bombardovanje sela i narod se raziđe kućama.
Uveče, kada se mrak navuče na Smoluću i zvezde ospu po nebu, više od dve stotine devojaka i mladića okupi se u centru sela kod mostića koji spaja obale rečice Smolućice. Kao da nije ratno stanje, razgovaraju, smeju se, vesele i zalaze u tamne predele sela...
Krenula je srpska vojska na Smoluću u probijanje koridora.
Vrhovni komandant Republike Srpske Radovan Karadžić i general Ratko Mladić narediše da se srpski narod spase od pokolja u Smolući.
Iz Bijeljine se pokrenuše semberijske brigade, "Panteri", Mauzerovih hiljadu specijalaca s tenkovskom jedinicom i artiljerijom. Prođoše Brčko i preko Doboja i Petrova na Ozrenu spojiše se sa ozrenskim jedinicama i spustiše se do Dobošnice.
Jako muslimansko utvrđenje oko Dobošnice, Gradačca i Tuzle zaustavi prodor srpske vojske.
Ukopani iza pruge na kojoj su postavili teretne vagone pune kamenja i zavarili ih za šine, zaustaviše napredovanje srpskih snaga prema Smolući.
S aerodroma u Banjaluci poleteše srpski avioni i helikopteri. Izručiše bombe na vagone zavarene za šine, granatiraše bunkere muslimanske odbrane i oslabiše im otpor.
Mauzer povede srpske jedinice u proboj koridora. Iz Smoluće krenuše jedan deo vojske i specijalna jedinica u susret Mauzerovoj vojsci.
Devetnaestogodišnji Saša Cvetinović, član diverzantske grupe, privuče se da razminira teren. Sakriveni u tamnoj noći, pored njega su tražili mine njegovi drugovi: Žica, Mićko, Bucko i Ranko. Priljubljeni uza zemlju, osluškuju razgovore "Zelenih beretki" u rovovima.
Minerska smolućka grupa, kojom je komandovao Žica, tiho, puzeći, privlači se muslimanskim rovovima, oštećenim bombardovanjem.
Saša Cvetinović, zvani "Maneken" zbog izbegavanja da legne u blato ili korov kad zapuca, privuče se s Ratkom Ilićem i Stojanom Cvijanovićem muslimanskom rovu. Najmlađi među svojim kolegama, Saša istražuje mine oko sebe, i tiho, la ga ne čuju u rovu, doziva Ratka:
— Jesi li našao? Ovo mora biti minirano.
— Našao sam šest protivtenkovskih.
— Moraju postojati i paštete, klackalice, nagazne mine. Traži.
— Traži i ti. Budi pažljiv.
Žica ispred Saše i Ratka traži mine. Njih dvojica gledaju da li će Turčin izleteti iz rova i baciti na njih bombe. Od rova ih razdvaja samo puteljak. Zelenilo šume još više je smračilo noć. Ništa se ne vidi.
Žica nije uspeo da nađe klackalice. Saša pogleda desno i vide ogromnu rupu koju je iskopala avionska bomba. Čuje kako jedan musliman psuje srpsku majku i viče:
— Daj mi mitraljez ovamo!
Žica je iskopao protivtenkovsku minu.
Mitraljez zapuca, odjeknu borba na sve strane oko njih.
Tri stotine Smolućana koji su štitili s boka svoje minere stupiše u borbu.
Žica se izvlači s linije i vuče minu za sobom.
Zaklanjajući se od mitraljeske paljbe, Ratko skoči na desnu stranu u zaklon, Saša na levu. Iza Saše se začu eksplozija i rastrže njihovog druga Neđu.
Iza spoljnjeg obruča Smoluće, Mauzerova vojska sa Ozrencima krenu u proboj.
Povlačeći se, Saša Cvetinović naiđe na elektrominsko polje, ukopane klackalice, mine koje se na struju aktiviraju iz rova. Ispod njegovih nogu odjeknu eksplozija, odbaci ga u stranu i izbi mu kalašnjikov iz ruku. Vide da mu je ogolela kost na laktu.
"Šta me ovako pogodi?", razmišlja. Njegovi drugovi s leve i desne strane povlače se ispred ubitačne vatre kuršuma. Pokuša da puzi, ali leva strana mu otkaza.
Neću im pasti živ u ruke, govori ssbi. Okrenu se i ugleda Ratka.
— Ratko, Ratko! — tiho ga stade dozivati. — Ranjen sam.
Ratko ga ču i dopuza do njega.
— Nemoj me ostaviti — moli ga Saša. Napreže se da se podigne.
— Zar da ostavim tebe, svog najboljeg druga sa kojim sam po kafićima, pred rat, provodio noći? — reče mu Ratko i uhvati ga ispod mišica. Odupire se bočno cokulom i vuče ga u puzećem položaju. Izvuče Sašu s vatrene linije i pozva Stojana Cvijanovića, Dudu i Žicu. Skinuše mu opasač s pištoljem i diverzantskim nožem, psuju i dozivaju Marka Pavića.
Marko pritrča, zabezeknu se i smrači čelo.