GolubBabic
Domaćin
- Poruka
- 3.759
Смолућа, село од четири хиљаде становника, елипсастог облика, дугачко двадесет пет и широко осам километара, поставило је кружну одбрану од надирања Алијине исламске војске.
Опасани муслиманским селима од правца Тузле, Лукавца, Грачанице и Сребреника, Срби се нађоше у окружењу. Једина одступница водила је преко Тиње и Потпећи, из којих су Срби избегли у Смолућу.
Препуштен себи, без телефонске и радио-везе, без струје, али са изворском водом у селу, народ се самоорганизовао за одбрану.
Три хиљаде Потпећана и Тињања сместише се по кућама у Смолући. Страх од турског надирања натера их да заведу ратни режим живота у селу.
На срећу народа сва три села, међу њима се нађе бивши начелник територијалне одбране и цивилне заштите рудника "Крека", Љубомир Тодоровић средовечан човек, са завршеним факултетом одбране. Он своје теоретско знање примени у ратним условима, формира ратни штаб и отпоче утврђивати одбрану Смолуће. За команданта одреда "Ратиш" — Смолућа постави Владу Тодоровића, а за команданта одреда "Оклесаница" — Потпећ именова Љубана Илића. Формира осам чета, које су укупно бројале хиљаду и две стотине бораца. Изврши мобилизацију мушког становништва од 16 до 60 година и наоружа војску оружјем које се налазило у магацину
територијалне одбране рудника "Крека" у Смолућу. Размести артиљерију по селу, бестрзајне топове, минобацаче, "праге" с троцевцима и противавионским митраљезима, подели по четама униформе и аутоматско наоружање, бомбе, гранате, опрему за копање ровова и размести војску кружно око целе Смолуће.
Мобилиса девојке и жене да с војском копају ровове. Изградише одбрамбени темељ ровова, какав је примењен у Вијетнамском рату.
Изградише земунице, величине собе, у које унесоше кревете и ћебад из војног магацина, за спавање. По линији одбране ископаше ровове преко којих положише два реда балвана, потом тракторима довукоше траку за преношење угља из копа на депоније, развукоше је по рововима и на њу насуше два метра земље. Дуж ратне линије направише тврђаве које непријатељске гранате не могу разрушити.
При артиљеријском нападу борци улазе у земунице. По престанку артиљеријског напада борци тунелом прелазе у ровове и дочекују напад муслиманске пешадије.
Ратни штаб Смолуће формира интендантску службу састављену од дванаест кувара, возача и помоћних радника.
Именова штаб ратне болнице који смести у две куће и једној викендици на скривеном месту. Распореди медицинско особље за рад у болници: Станислава Јовановића, апсолвента медицинског факултета, Славицу Илић, лекарку, Ружицу Савић, лаборанта, Љубинку Маринковић, вишег медицинског техничара, Ивицу Божића, медицинског техничара, Веру Тадић, медицинског техничара и Весну Танић, медицинског техничара.
Ратни штаб изврши попис стоке: оваца, говеда, живине и забрани клање крава које су музли да би деци и рањеницима обезбедили млеко.
Храну пописаше и прикупише у војни магацин. Хлеб за војску пекли су по домаћинствима. За недељу дана би давали брашно једној групи домаћинстава, потом би брашно давали другој групи сељана, и тако редом.
Одрасло становништво и војска добијали су два оброка дневно.
Штаб формира и милицију за одржавање јавног реда у селу.
Формира и интервентну чету од двадесет пет специјалаца, наоружаних аутоматским оружјем и бомбама. У делу села где им је линија највише угрожена интервентна јединица притиче у помоћ и зауставља продор непријатеља.
У селу одузеше сву нафту из приватних цистерни. Нафте су имали у довољној количини.
У сеоском млину, прикључише каиш на мотор трактора да би млели жито за војску и народ.
Храну су на положаје извлачили мотокултиваторима и тракторима, а млађе жене и девојке уносиле су мањерке војсци у земунице.
Војници нису напуштали ровове. Једном месечио би долазили кући да се окупају, и истог дана би се вратили на положај.
Командант рударске муслиманске бригаде из Тузле Енес Катић држао је положај из правца Мрамора према Смолући. Бесан што муслиманске јединице из Сикуља не предузимају жестоке нападе на Србе, окрену артиљеријску паљбу преко Смолуће и разори муслиманско село Сикуља.
Отпочеше жестоки напади муслиманске рударске бригаде из Тузле. По селу падају гранате, народ се успаничио, трчи улицама и дозива децу:
— Миле, о Миле!
— О, Душане!
— Не бој се, Ненаде, дођи баки.
Жене трче улицама, прихватају уплашену и уплакану децу и уводе их у подруме.
У близини центра села граната уби краву. На другом крају села граната из минобацача тресну поред
врата куће, разнесе их и гелери усмртише девојчицу и њену мајку.
Муслиманска артиљерија разара село. Погађа куће, дворишта, штале...
Муслиманска рударска бригада туче српске положаје америчким четвороцевцима. Из "бровинга" усмртише два брата: Ненада и Милоша Милановића.
Наступи трећи месец опсаде седам хиљада Срба у српској Смолући.
— Алаху егбер!
— Ђихад! — узвикују рудари, ударају у бубњеве и жестоком митраљеском ватром насрћу на српске бункере.
— Ћетници, предајте се, готови сте!
— Заузећемо село, све ћемо вас поклати!
— И свиње ћемо вам побити.
— Алаху егбер!
Експлозије одјекују једна за другом.
Жена утрча у команду штаба.
— Команданте, пао је заселак Мајиновићи! Ено горе, погледај како народ бјежи! — виче успаничено.
— Јој, све ће нас поклати! — завлада паника по улицама. Жене стискају децу уза се и прибијају се једна уз другу.
— Није линија пробијена, народе, не паничите! Имам телефонску везу са њима. Наши се држе. Враћајте се у куће, да не тресне граната међу вас! — виче из свег гласа Љубомир Тодоровић и смирује уплашен народ. — Враћајте се кућама, неко вас је из страха узбунио — говори женама, деци, старцима, маше рукама и тера их са улица у куће.
— Горе изнад Милетића војске ко црних мрава! — виче једна жена, држи одојче на рукама и плаче.
— Не лажи, жено! — ућуткује је Тодоровић. — Каква војска? Линије су стабилне, није пробијен положај.
Гранате стадоше падати у близини успаниченог народа. Експлозије натераше жене с децом да се повуку у подруме.
— Јој, команданте, горе се убио један човјек из Потпећи. Убио је бомбом и сина и жену. Кажу да је то докторов отац — говори жена задихано, сузе јој слећу низ лице и чврсто стеже мараму у рукама. — Снаја му плаче и каже: уплашио се, викнуо "Боље да вас ја побијем него да вас Турци кољу", и активирао бомбу.
Љубомир Тодоровић, и сам уплашен, позива једну по једну чету, проверава стабилност линија и убеђује народ да је положај стабилан.
Улицом према болници пројури оклопни "тамић" с рањеницима.
***
На положајима погинуле уносе у земунице и ноћу их допремају у село на гробље, сахрањују их уз присуство породице, без окупљања и пратњи, без кукања и спровођења погребних обичаја.
Гранате запалише у селу стог сена и шталу. Пламен се диже у небо. Нови хици запалише две куће. Децу и жене старци извлаче из подрума да не изгоре. У запаљеној штали крава муче, свиње рокћу, али од пламена не могу да их пусте у двориште.
Срби одолеше општем муслиманском нападу и у сам мрак борба се утиша.
У три препуне зграде болнице лекари се боре за живот 170 рањеника. У болници нестаде лекова. Др Славица Јовановић и Станислав Јовановић боре се за животе тешких рањеника. Медицинске сестре мере температуру и превијају рањенике.
Љубомир Тодоровић мобилиса девојке у селу да преко дана беру купине и малине и да цеде сокове за рањенике који су искрварили.
— Издржите, браћо, још мало, издржите — теше лекари рањене борце.
— Издржите, стићи ће нам помоћ са Озрена — говоре медицинске сестре, нагоне их да пију сок од малина и купина, и даноноћно тако, не одвајају се од рањених младића.
У селу, на гробљу, поређаше се 68 гробова војника погинулих на положају и 12 гробова цивила погинулих у селу од гранатирања.
Медицинске сестре износе умрле рањенике. Испирају ране борцима и теше их, бришу им зној са чела и стављају чисте газе на ране, стежу их завојима, али се они брзо натапају крвљу.
По подрумима деца, даноноћно затворена, плачу, отимају се од мајки и покушавају да излете напоље.
Енес Сатић, директор рудника "Крека", командује рударској бригади јуриш на српске ровове у Смолући. Зна да су ту његове комшије из Тиње, да је ту Ристо Јовановић, председник Радничког савета "Креке", кога је "волио као брата", и преко кога је доносио одлуке о милионском плаћању из "Крекииог" фонда коме је хтео и колико му је Алија тражио за своју исламску странку.
— О, србоћетници! — дозива их преко борбене линије Енес Сатић. — Предајте се, нећемо вас поклати!
— Алаху егбер! — одјекују повици муслимана.
— Алах и Бог су једно! — узвикују српски борци. — Што је Алах - то је Бог, што је Бог — то је Алах, ми их не раздвајамо. Само сте ви погани људи који својим злочинима поганите светог Алаха.
— Хиљаду година вас је Алах уништавао, Срби, не мјешајте га с вашим Богом!
— Лажеш, Турчине! Није Алах, него турска поган!
— Хоћете опет да нас шчепате под ножеве!
— Нема предаје, Турци. Више нема наивних, као што су били наши очеви и дједови које су на превару 1941. године водили на кланицу!
Опасани муслиманским селима од правца Тузле, Лукавца, Грачанице и Сребреника, Срби се нађоше у окружењу. Једина одступница водила је преко Тиње и Потпећи, из којих су Срби избегли у Смолућу.
Препуштен себи, без телефонске и радио-везе, без струје, али са изворском водом у селу, народ се самоорганизовао за одбрану.
Три хиљаде Потпећана и Тињања сместише се по кућама у Смолући. Страх од турског надирања натера их да заведу ратни режим живота у селу.
На срећу народа сва три села, међу њима се нађе бивши начелник територијалне одбране и цивилне заштите рудника "Крека", Љубомир Тодоровић средовечан човек, са завршеним факултетом одбране. Он своје теоретско знање примени у ратним условима, формира ратни штаб и отпоче утврђивати одбрану Смолуће. За команданта одреда "Ратиш" — Смолућа постави Владу Тодоровића, а за команданта одреда "Оклесаница" — Потпећ именова Љубана Илића. Формира осам чета, које су укупно бројале хиљаду и две стотине бораца. Изврши мобилизацију мушког становништва од 16 до 60 година и наоружа војску оружјем које се налазило у магацину
територијалне одбране рудника "Крека" у Смолућу. Размести артиљерију по селу, бестрзајне топове, минобацаче, "праге" с троцевцима и противавионским митраљезима, подели по четама униформе и аутоматско наоружање, бомбе, гранате, опрему за копање ровова и размести војску кружно око целе Смолуће.
Мобилиса девојке и жене да с војском копају ровове. Изградише одбрамбени темељ ровова, какав је примењен у Вијетнамском рату.
Изградише земунице, величине собе, у које унесоше кревете и ћебад из војног магацина, за спавање. По линији одбране ископаше ровове преко којих положише два реда балвана, потом тракторима довукоше траку за преношење угља из копа на депоније, развукоше је по рововима и на њу насуше два метра земље. Дуж ратне линије направише тврђаве које непријатељске гранате не могу разрушити.
При артиљеријском нападу борци улазе у земунице. По престанку артиљеријског напада борци тунелом прелазе у ровове и дочекују напад муслиманске пешадије.
Ратни штаб Смолуће формира интендантску службу састављену од дванаест кувара, возача и помоћних радника.
Именова штаб ратне болнице који смести у две куће и једној викендици на скривеном месту. Распореди медицинско особље за рад у болници: Станислава Јовановића, апсолвента медицинског факултета, Славицу Илић, лекарку, Ружицу Савић, лаборанта, Љубинку Маринковић, вишег медицинског техничара, Ивицу Божића, медицинског техничара, Веру Тадић, медицинског техничара и Весну Танић, медицинског техничара.
Ратни штаб изврши попис стоке: оваца, говеда, живине и забрани клање крава које су музли да би деци и рањеницима обезбедили млеко.
Храну пописаше и прикупише у војни магацин. Хлеб за војску пекли су по домаћинствима. За недељу дана би давали брашно једној групи домаћинстава, потом би брашно давали другој групи сељана, и тако редом.
Одрасло становништво и војска добијали су два оброка дневно.
Штаб формира и милицију за одржавање јавног реда у селу.
Формира и интервентну чету од двадесет пет специјалаца, наоружаних аутоматским оружјем и бомбама. У делу села где им је линија највише угрожена интервентна јединица притиче у помоћ и зауставља продор непријатеља.
У селу одузеше сву нафту из приватних цистерни. Нафте су имали у довољној количини.
У сеоском млину, прикључише каиш на мотор трактора да би млели жито за војску и народ.
Храну су на положаје извлачили мотокултиваторима и тракторима, а млађе жене и девојке уносиле су мањерке војсци у земунице.
Војници нису напуштали ровове. Једном месечио би долазили кући да се окупају, и истог дана би се вратили на положај.
Командант рударске муслиманске бригаде из Тузле Енес Катић држао је положај из правца Мрамора према Смолући. Бесан што муслиманске јединице из Сикуља не предузимају жестоке нападе на Србе, окрену артиљеријску паљбу преко Смолуће и разори муслиманско село Сикуља.
Отпочеше жестоки напади муслиманске рударске бригаде из Тузле. По селу падају гранате, народ се успаничио, трчи улицама и дозива децу:
— Миле, о Миле!
— О, Душане!
— Не бој се, Ненаде, дођи баки.
Жене трче улицама, прихватају уплашену и уплакану децу и уводе их у подруме.
У близини центра села граната уби краву. На другом крају села граната из минобацача тресну поред
врата куће, разнесе их и гелери усмртише девојчицу и њену мајку.
Муслиманска артиљерија разара село. Погађа куће, дворишта, штале...
Муслиманска рударска бригада туче српске положаје америчким четвороцевцима. Из "бровинга" усмртише два брата: Ненада и Милоша Милановића.
Наступи трећи месец опсаде седам хиљада Срба у српској Смолући.
— Алаху егбер!
— Ђихад! — узвикују рудари, ударају у бубњеве и жестоком митраљеском ватром насрћу на српске бункере.
— Ћетници, предајте се, готови сте!
— Заузећемо село, све ћемо вас поклати!
— И свиње ћемо вам побити.
— Алаху егбер!
Експлозије одјекују једна за другом.
Жена утрча у команду штаба.
— Команданте, пао је заселак Мајиновићи! Ено горе, погледај како народ бјежи! — виче успаничено.
— Јој, све ће нас поклати! — завлада паника по улицама. Жене стискају децу уза се и прибијају се једна уз другу.
— Није линија пробијена, народе, не паничите! Имам телефонску везу са њима. Наши се држе. Враћајте се у куће, да не тресне граната међу вас! — виче из свег гласа Љубомир Тодоровић и смирује уплашен народ. — Враћајте се кућама, неко вас је из страха узбунио — говори женама, деци, старцима, маше рукама и тера их са улица у куће.
— Горе изнад Милетића војске ко црних мрава! — виче једна жена, држи одојче на рукама и плаче.
— Не лажи, жено! — ућуткује је Тодоровић. — Каква војска? Линије су стабилне, није пробијен положај.
Гранате стадоше падати у близини успаниченог народа. Експлозије натераше жене с децом да се повуку у подруме.
— Јој, команданте, горе се убио један човјек из Потпећи. Убио је бомбом и сина и жену. Кажу да је то докторов отац — говори жена задихано, сузе јој слећу низ лице и чврсто стеже мараму у рукама. — Снаја му плаче и каже: уплашио се, викнуо "Боље да вас ја побијем него да вас Турци кољу", и активирао бомбу.
Љубомир Тодоровић, и сам уплашен, позива једну по једну чету, проверава стабилност линија и убеђује народ да је положај стабилан.
Улицом према болници пројури оклопни "тамић" с рањеницима.
***
На положајима погинуле уносе у земунице и ноћу их допремају у село на гробље, сахрањују их уз присуство породице, без окупљања и пратњи, без кукања и спровођења погребних обичаја.
Гранате запалише у селу стог сена и шталу. Пламен се диже у небо. Нови хици запалише две куће. Децу и жене старци извлаче из подрума да не изгоре. У запаљеној штали крава муче, свиње рокћу, али од пламена не могу да их пусте у двориште.
Срби одолеше општем муслиманском нападу и у сам мрак борба се утиша.
У три препуне зграде болнице лекари се боре за живот 170 рањеника. У болници нестаде лекова. Др Славица Јовановић и Станислав Јовановић боре се за животе тешких рањеника. Медицинске сестре мере температуру и превијају рањенике.
Љубомир Тодоровић мобилиса девојке у селу да преко дана беру купине и малине и да цеде сокове за рањенике који су искрварили.
— Издржите, браћо, још мало, издржите — теше лекари рањене борце.
— Издржите, стићи ће нам помоћ са Озрена — говоре медицинске сестре, нагоне их да пију сок од малина и купина, и даноноћно тако, не одвајају се од рањених младића.
У селу, на гробљу, поређаше се 68 гробова војника погинулих на положају и 12 гробова цивила погинулих у селу од гранатирања.
Медицинске сестре износе умрле рањенике. Испирају ране борцима и теше их, бришу им зној са чела и стављају чисте газе на ране, стежу их завојима, али се они брзо натапају крвљу.
По подрумима деца, даноноћно затворена, плачу, отимају се од мајки и покушавају да излете напоље.
Енес Сатић, директор рудника "Крека", командује рударској бригади јуриш на српске ровове у Смолући. Зна да су ту његове комшије из Тиње, да је ту Ристо Јовановић, председник Радничког савета "Креке", кога је "волио као брата", и преко кога је доносио одлуке о милионском плаћању из "Крекииог" фонда коме је хтео и колико му је Алија тражио за своју исламску странку.
— О, србоћетници! — дозива их преко борбене линије Енес Сатић. — Предајте се, нећемо вас поклати!
— Алаху егбер! — одјекују повици муслимана.
— Алах и Бог су једно! — узвикују српски борци. — Што је Алах - то је Бог, што је Бог — то је Алах, ми их не раздвајамо. Само сте ви погани људи који својим злочинима поганите светог Алаха.
— Хиљаду година вас је Алах уништавао, Срби, не мјешајте га с вашим Богом!
— Лажеш, Турчине! Није Алах, него турска поган!
— Хоћете опет да нас шчепате под ножеве!
— Нема предаје, Турци. Више нема наивних, као што су били наши очеви и дједови које су на превару 1941. године водили на кланицу!
