Spoj neverovatne lepote i divlje prirode.Mesto koje je godinama okupljalo moju porodicu,rodjake i prijatelje.
Smokvica je sa tri strane okruzena morem,a sa jedne gustom i divljom sumom.Suma je prepuna zmija sarki,blavora,raznih vrsta prica,velikih sova,sumskih miseva i puhova.Svejedno,bio je to jedini put do civilizacije kada je more bilo nemirno i kada se nije moglo barkom do Petrovca.Kroz sumu uska stazica,s kamena na kamen,u prolece zarasla sve dok koze ne bi pokrcile put.Dvadeset minuta uzbrdo do prvih kuca i puta.Ta suma je nazalost pet puta gorela za dvadest godina koliko je Smokvica bila moja.I kao nekim cudom,u prolece je iz pepela iznicala nova ,jos bujnija.
U prvih par godina u kuci smo ziveli kao Robinzoni.Nismo imali ni struju ni vodu ni telefon.Samo dve prekrasne plaze Casicu i Smokvicu ,tiktizno cisto more i nocu zvezdano nebo iznad nas.
Sada Smokvica ima sve i vodu i struju i telefon i dizalicu za dizanje camca na platformu.Ali vise nema cike moje dece koja su na grubom kamenu prohodala,ni velikog drustva okupljenog oko stola u dvoristu,nad svezom,tek ulovljenom ribom.Nema ni veceri uz gitaru ni smeha do duboko u noc.Smokvicu smo prodali,jer su moja deca odrasla i pozelela drustvo,izlaske i civilizaciju.A moji roditelji koji su bili stubovi te kuce su ostarili i onemocali za takvu avanturu koju je nosila Smokvica.Novi vlasnik kuce zeli nesto vise od sunca,mora i kamena.Vec dve godine radnici grade i ruse,stvaraju nesto drugo.
Ponekad prodjem camcem.Od suza mi se zamagli pogled,a oko, da li od bljeska sunca i mora ili od puste zelje uhvati pokret na terasi.To su duhovi svih onih dragih kojih vise nema koji su zajedno sa nama na ovom carobnom mestu jeli,pili,pevali i bili sretni.
Smokvica je sa tri strane okruzena morem,a sa jedne gustom i divljom sumom.Suma je prepuna zmija sarki,blavora,raznih vrsta prica,velikih sova,sumskih miseva i puhova.Svejedno,bio je to jedini put do civilizacije kada je more bilo nemirno i kada se nije moglo barkom do Petrovca.Kroz sumu uska stazica,s kamena na kamen,u prolece zarasla sve dok koze ne bi pokrcile put.Dvadeset minuta uzbrdo do prvih kuca i puta.Ta suma je nazalost pet puta gorela za dvadest godina koliko je Smokvica bila moja.I kao nekim cudom,u prolece je iz pepela iznicala nova ,jos bujnija.
U prvih par godina u kuci smo ziveli kao Robinzoni.Nismo imali ni struju ni vodu ni telefon.Samo dve prekrasne plaze Casicu i Smokvicu ,tiktizno cisto more i nocu zvezdano nebo iznad nas.
Sada Smokvica ima sve i vodu i struju i telefon i dizalicu za dizanje camca na platformu.Ali vise nema cike moje dece koja su na grubom kamenu prohodala,ni velikog drustva okupljenog oko stola u dvoristu,nad svezom,tek ulovljenom ribom.Nema ni veceri uz gitaru ni smeha do duboko u noc.Smokvicu smo prodali,jer su moja deca odrasla i pozelela drustvo,izlaske i civilizaciju.A moji roditelji koji su bili stubovi te kuce su ostarili i onemocali za takvu avanturu koju je nosila Smokvica.Novi vlasnik kuce zeli nesto vise od sunca,mora i kamena.Vec dve godine radnici grade i ruse,stvaraju nesto drugo.
Ponekad prodjem camcem.Od suza mi se zamagli pogled,a oko, da li od bljeska sunca i mora ili od puste zelje uhvati pokret na terasi.To su duhovi svih onih dragih kojih vise nema koji su zajedno sa nama na ovom carobnom mestu jeli,pili,pevali i bili sretni.
!?
)
