...ovo nisam ja pisao vec Olga Hadzic, jako je interesantan tekst, nema mnogo veze sa temom, ali ima veze sa ljubavi prema voljenom klubu iz ugla zene...
Prava vernost
Muškarac koji menja žene - to je oprostivo, ali muškarac koji menja fudbalski klub za koji navija...to je čist nedostatak karaktera. To je muškarac koji je potpuno izgubio osećaj za vrednosti u životu. Irvin Velš
Pre nekoliko godina Delije upale na trening fudbalera Zvezde, naudarale svoje ljubimce (sa izvesnim osećajem za ''ferku'', 11:11, što mu dođe kao neka vrsta utakmice), gnevni zbog loše igre kluba koji je onomad bio prvak Evrope (a i šire), ali teško da će ijedan od tih besnih i razočaranih momaka prestati da navija za Zvezdu ili da će ove zime kupiti crno-beli šal da mu greje dušu i telo. Ovih dana se navijači Partizana jako jede na svoj klub, psuju, pljuju i svašta još, ali ne prestaju da navijaju za Partizan.
Irvin Velš je odličan pisac. Toliko dobar da je izmaštao i opisao neverovatan događaj. Elem, Irvin Velš je sjajan pisac, ''Ekstazi'' je poprilično dobra knjiga, ali nikad, ni u mašti, ni u bajci, ni u lošem filmu, ama baš nikad, osim u gore pomenutoj knizi, ne desi se da jedan muškarac promeni fudbalski klub za koji navija: ''Muškarac koji menja žene - to je oprostivo, ali muškarac koji menja fudbalski klub za koji navija... to je čist nedostatak karaktera. To je muškarac koji je potpuno izgubio osećaj za vrednosti u životu''. Dodatni kuriozitet je da ove reči izgovara ženski lik u knjizi.
Jedan drugi engleski pisac, pasionirani navijač Arsenala, tvrdi da u navijanju za neki fudbalski klub ima mnogo jada i čemera, mnogo više nego srećnih trenutaka. Da se navijanje svodi na bolno i neizvesno čekanje tih momenata. Tako je valjda u svim odnosima, ali vas neki đavo tera da izdržite i ne odustanete. Pa ipak, od raznih relacija u svom životu odustanete, zaboravite ih, prebolite, oprostite... samo je za fudbal rezervisana vernost do groba. Ili, kako kaže ovaj poznavalac te vrste opsednutosti: ''... lojalnost, bar u fudbalu, nije moralni izbor poput hrabrosti ili ljubaznosti; ona je više nalik izraslini ili grbi, nečemu što ste stekli''.
Poznajem muškarce koji su do ludila voleli neke žene, a onda ih prošlo, pa ih ostavili bez osvrtanja. Ima muškaraca koji mnogo vole svoju ženu, ali vole i druge žene. Ima muškaraca koji pođu po novine do trafike na uglu, a onda se zanesu i nastave da hodaju, a ostave ženu i nekoliko komada baš slatke dece. Ima ljudi koji promene veru, državljanstvo, seksualnu orjentaciju. Ima muškaraca sklonih promenama, pa menjaju automobile, zanimanje, mesto stanovanja, političku stranku... čak znam dvojicu koji su promenili prezime, ali da "zvezdaš" odustane od Zvezde i počne da navija za Partizan ili obrnuto, ili što bi rekao Nik Hornbi da navijač Arsenala malo vanbračno pljeska i navija Totenhemu, to se jednostavno ne dešava. Nema vernosti kao što je navijačka vernost, i nema tako bezuslovne ljubavi.
Nijedan prijateljski, ljubavni (bračni i/ili vanbračni, gej ili heteroseksualni), profesionalni, rodbinski i ini odnos, ne može da izdrži toliko razočaranja, neuzvraćene ljubavi, suza, krvi i znoja, i nikad niko ne dobija tako blanko vernost, na uvek i za uvek. Navijač godinama iracionalno veruje da je njegov klub jedini za koji treba i može normalan čovek da navija. Ni u snu ne može da zamisli da navija za neki drugi FK, niti u dubini duše veruje da je neko ko navija za neki drugi klub baš potpuno psihički zdrav i sa dobrom percepcijom realnosti, pa makar mu bio kum, brat, politički lider...
Najčešći razlog zbog kog muškarac plače jeste kad izgubi njegov fudbalski klub. I najlakše mu prašta.
Ima neverovatnih (i istinitih) priča. Izleče se ljudi od alkoholizma, ''skinu'' se sa teških droga, odustanu od suprotnog i/ili istog pola, pa odu u manastir, prestanu da kockaju ili da se bave politikom, izgube veru u ljude, sebe, Boga. Čak je i Maršal umro. Umro je i Sloba. Ali nikad, baš nikad, pasionirani navijač ne prestane da veruje da će u idućem prvenstvenom kolu ''naši'' da zabiju ''njihovima'' gol više, ili već koliko treba. Kažu da nada umire poslednja. Nije istina. Nada da će Zvezda ponovo, ili Partizan, ili ........................................ (dopisati po želji), jednog dana, biti prvak Evrope, ne umire nikad.
Čak ni u navijačkoj ljubavnoj poeziji ne postoje nesrećni krajevi. Ima samo puno bezuslovne vere, nade, ljubavi i vernosti kakvu nijedna žena ne može da dobije od muškarca. Nije da on to ženi ne daje zato što neće, nego nema više, već je dao FK ...........................(dopisati po želji). Tako da, drage moje, pomirite se sa realnošću. Svu ljubav, pažnju, vernost, poštovanje... morate da zaslužite. Ona bezuslovna već je zauvek poklonjena. Gledajte to iz lepšeg ugla. Vaš muškarac je sposoban da voli i bude veran do groba, i nije neosetljiv i bez emocija, kako vam se ponekad čini. Ume da bude posvećen, nežan, istrajan u svojim emocijama, da plače, da se raduje, da čeka i voli bez obzira na udarce sudbine, loše igre, plaćene sudije...
Niko od njih ne zna razlog zašto, niti se seća trenutka kada je inficiran navijanjem za neki FK. I što bi rekao Mihiz - ne radi to zato što voli, nego zato što mora. I ne može da prestane.
Nekad sam bio mladi idealista i sve kriticki posmatrao pa tako i navijanje. A danas idem na Sever da navijam za Zvezdu. Sta to govori o meni? Nego, sta vi mislite o fenomenu navijanja? Odakle potreba za tim. Kada bismo razmisljali samo racionalno to bi nam bilo glupo.
