Јоооој колико` волим лето! Чим отопли узмем годишњи , обично у јуну и правац река. Пецање, зезање са другарима, ` ладно пиво. Ма рај на земљи. Часна реч.
Нема гужве, нема фрке, шефова, таште, жене. Одморам мозак. Пустим га на пашу. Забацим штапове, завалим се и уживам. Повремено проверим јел се нешто упецало мада ми то и није много важно. Мислим, волим ја кад упецам нешто крупније. Чисто да имам да се похвалим пред другарима а и да запушим уста жени кад каже да крадем богу дане, да сам ленштина и да ми је то пецање само изговор да збришем од куће и ње .
Оно није да није истина да на пецање збришем и кад ми се не пеца само да не слушам а нарочито да не гледам ону матору аждају од таште . А и жена ми брате мили много зановета. И љубоморна је. Ужасно је љубоморна. Не верује ми ништа. Све што ја кажем за њу је лаж. Убеђена је да је варам чим јој нисам на оку. Мисли да не идем на пецање него у швалерацију, да на посао идем само да бих јурцао за сукњама, да у продавницу идем јер мувам касирку...
Да полудиш од онога што њој пролази кроз главу.
-Луда женска главо - кажем јој - Каква швалерација, какви бакрачи. Идем бре жено на пецање да одморим мозак од овог лудила у коме живимо. **** ми се баш за сукње и оно испод сукњи. Немам ни воље ни жеље а ни пара за швалерисање. Па јел` ти мислиш да све мене чекају оваквог никаквог, без пребијене паре и са распаднутим југом. Е моја ти! За швалерацију ти треба пун новчаник, добар ауто и којешта још. Није то ко` некад. Сад` нико неће да се швалерише за џабе. Такво време дошло. Вредиш ако имаш шушке. Ни швалер не можеш да будеш без јебених пара.
Све јој ја лепо људски објасним, ал` џабе. Не верује она да јој говорим истину.
Каже да чим зинем слажем, да су то само моји изговори, зна она и бла,бла, трућ, трућ ...
Смејем се ко луд на брашно. Цркнем од смеха. Мислим се у себи :“ Е моја жено где ти живиш? Да је бар истина да идем у швалерацију. Волео бих и ја да мало променим, да врднем. Ал` нема бато. Неће мене то јуне да муне. Го сам ко` пиштољ. Једва скупим неку кинту за пиво, бензин и мамце. Обучем се ко страшило, смрдим на рибу на километар , сав сам блатњав и сад ће нека баш да се заљуби у мене. `Оће, ал` на свети никад.“
Она полуди кад се смејем и пита шта је смешно. А ја ћутим и смејем се. Не вреди да јој објашњавам. Ни да јој цртам не би разумела јер неће да разуме. Шта год јој ја причао она врти тај свој филм у глави и нема те силе која ће да је убеди да јој ја говорим истину.
И онда се смејем. Лудачки се смејем. Смејем се, а плакао бих...
Како да јој објасним да на пецање идем да побегнем од њених оптужби, од значајних погледа њене мајке; од шефа сероње који ни нос не зна да обрише ал` зна да ми скине десет посто од плате из чистог хира, а не могу му ништа; од колега који само гледају како ногу да ми подметну да би они аванзовали; од вести из земље и света; од сазнања да колико год да радиш једва да имаш за `леба; од рачуна за струју, старих и нових; од принудних извршитеља; од стезања каиша, од усраног живота...
Нема гужве, нема фрке, шефова, таште, жене. Одморам мозак. Пустим га на пашу. Забацим штапове, завалим се и уживам. Повремено проверим јел се нешто упецало мада ми то и није много важно. Мислим, волим ја кад упецам нешто крупније. Чисто да имам да се похвалим пред другарима а и да запушим уста жени кад каже да крадем богу дане, да сам ленштина и да ми је то пецање само изговор да збришем од куће и ње .
Оно није да није истина да на пецање збришем и кад ми се не пеца само да не слушам а нарочито да не гледам ону матору аждају од таште . А и жена ми брате мили много зановета. И љубоморна је. Ужасно је љубоморна. Не верује ми ништа. Све што ја кажем за њу је лаж. Убеђена је да је варам чим јој нисам на оку. Мисли да не идем на пецање него у швалерацију, да на посао идем само да бих јурцао за сукњама, да у продавницу идем јер мувам касирку...
Да полудиш од онога што њој пролази кроз главу.
-Луда женска главо - кажем јој - Каква швалерација, какви бакрачи. Идем бре жено на пецање да одморим мозак од овог лудила у коме живимо. **** ми се баш за сукње и оно испод сукњи. Немам ни воље ни жеље а ни пара за швалерисање. Па јел` ти мислиш да све мене чекају оваквог никаквог, без пребијене паре и са распаднутим југом. Е моја ти! За швалерацију ти треба пун новчаник, добар ауто и којешта још. Није то ко` некад. Сад` нико неће да се швалерише за џабе. Такво време дошло. Вредиш ако имаш шушке. Ни швалер не можеш да будеш без јебених пара.
Све јој ја лепо људски објасним, ал` џабе. Не верује она да јој говорим истину.
Каже да чим зинем слажем, да су то само моји изговори, зна она и бла,бла, трућ, трућ ...
Смејем се ко луд на брашно. Цркнем од смеха. Мислим се у себи :“ Е моја жено где ти живиш? Да је бар истина да идем у швалерацију. Волео бих и ја да мало променим, да врднем. Ал` нема бато. Неће мене то јуне да муне. Го сам ко` пиштољ. Једва скупим неку кинту за пиво, бензин и мамце. Обучем се ко страшило, смрдим на рибу на километар , сав сам блатњав и сад ће нека баш да се заљуби у мене. `Оће, ал` на свети никад.“
Она полуди кад се смејем и пита шта је смешно. А ја ћутим и смејем се. Не вреди да јој објашњавам. Ни да јој цртам не би разумела јер неће да разуме. Шта год јој ја причао она врти тај свој филм у глави и нема те силе која ће да је убеди да јој ја говорим истину.
И онда се смејем. Лудачки се смејем. Смејем се, а плакао бих...
Како да јој објасним да на пецање идем да побегнем од њених оптужби, од значајних погледа њене мајке; од шефа сероње који ни нос не зна да обрише ал` зна да ми скине десет посто од плате из чистог хира, а не могу му ништа; од колега који само гледају како ногу да ми подметну да би они аванзовали; од вести из земље и света; од сазнања да колико год да радиш једва да имаш за `леба; од рачуна за струју, старих и нових; од принудних извршитеља; од стезања каиша, од усраног живота...
a da nisi ti ta džangrizava 
ne spominji mi ih
