Слово "З" и "Црне тројке"

Svecovek

Ističe se
Poruka
2.345
У току је процес Дражине рехабилитације... Ја сам само један од хиљада оних који су читали разне књиге у издању Српске Народне Одбране о Дражи Михаиловићу, затим Самарџићев комплет '' Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета '', а онда и фамозни Вуков роман „ Ноћ ђенерала “ . Тако се временом и код мене искристалисала слика о Дражи, као о „ човеку за манастир “, о „ доброћудном мученику који је страдао за Крст часни и слободну златну “ . У то време сам заиста симпатисао историјску улогу ДМ - покрета и куповао доста четничких обележја, а сваку причу о равногорцима као злочинцима сам сматрао за црвену удбашку пропаганду. Међутим, временом долазим у посед емигрантских књига које су писали верни монархисти, десничари и антикомунисти за које се не може рећи да је у питању левичарска пропаганда. Рецимо за Станислава Кракова који се секао и покушао самоубиство како би избегао да падне у руке удбашких џелата, неумесно је тврдити да је писао леву пропаганду. За Саву Јанковића, Ђоку Слијепчевића, Милана Фотића, Боривоја Карапанџића и многе друге, такође. У овим књигама можемо сазнати за неке страшне злочине које је одобравао Дража Михаиловић.

I Мали увод

Равногорци су током грађанског рата, ступили у везу с владом у Лондону и са разним њеним дворским саветницима и шифрантима, којима су сликовито објаснили, да у Отаџбини постоји известан број лица, којих би такозвана Југословенска Војска у Отаџбини морала, на неки начин, да се реши. И заједничким мозгањем Михаиловићевих и југословенских лондонских политичара дошло се на " сретну " ( како сами веле ) идеју, да се на отаџбинском тлу " популарише " ( опет њихов израз ) велико слово З, стављено, наравно, под наводне знаке. Пуковник Михаиловић, односно његов штаб, достављао је радио шифром Влади у Лондону имена лица из Отаџбине, а Влада је, објављивала преко радија Лондона, - да се стављају под слово " З " ти и ти људи.

II Шта је заиста значило слово „З“?

Стављајући српске националисте ( и не само националисте, већ и обичне домаћине и жене ) под слово " З " преко радија Лондона, југословенска избегличка Влада им је изрицала, без икаквог судског поступка, пресуду, која је значила - заклати . По председнику југословенске емигрантске владе Слободану Јовановићу, као и по историчару те владе Радоју Кнежевићу, стоји, - да је " З прво слово речи застрашити " . А професор Кнежевић још подвлачи, да је " стављање под слово З била једна у основи педагошка мера по Михаиловићевој замисли " , које " није, разуме се, давало имунитет кривцима и јемство за безбедност у будућности " . А шта се, уствари, догађало у Отаџбини са лицима стављеним под слово " З " , којима је радио Лондон одузимао " јемство за безбедност у будућности " ? Преко ноћи их је нестајало. Јер, према стварној пракси спровођеној на терену у земљи, слово " З " је доносило смрт онима, чија су имена била обележена оним несретним знаком. Да се заиста вршило ликвидирање националних људи, то је признао и сам професор Слободан Јовановић, председник југословенске егзилне Владе, у једном строго поверљивом акту. Када је Лозовски, Помоћник Министра Иностраних послова СССР - а, упутио 3. августа 1942. године ноту југословенској Влади у Лондону противу ђенерала Михаиловића у вези његове сарадње са окупатором, усташама, Недићем... - Слободан Јовановић је одмах упутио Лозовском одговор у виду депеше, која је у архиви југословенске Владе заведена под Стр. пов, В. К. бр. 711, 12. август 1942. У ставу VI ове депеше, поред осталога, стоји и следеће:
" У истом циљу стварања раздора протурени су и гласови о сарадњи ђенерала Михаиловића са Недићем. Те гласове протурају агенти немачки Недићеви. Међутим, да та сарадња не постоји види се јасно из Михаиловићевих депеша, из његових одлучних тражења да се рашчињују официри сарадници Недића, као и да се на многе примени смртна казна. " 1
А за које је људе тражено, да се " примени смртна казна " ? Свакако за оне, који су стављени под слово " З " и чије је оглашавање преко радија Лондона вршила југословенска избегличка Влада. И када је оваква лица Влада оглашавала преко радија, била је потпуно свесна, да то за собом повлачи " примену смртне казне " . Горњи текст из депеше Слободана Јовановића, то најречитије потврђује.

III Због каквих ситница су људи стављани под Слово „ З „ ?

Није потребно да се на форуму постављају сви случајеви, људи са листа за слово „ З “ . Да би схватили због каквих ситница су све људи стављани под слово „ З „ овде ће бити наведено неколико карактеристичних случајева. Запањујуће је, због чега су све људи стављани под слово " З "и кад њима тражена " примена смртне казне. " Емилија Стругаревић је стављена под слово " З " само ради тога, што је одбила да буде љубавница четничког команданта у Врњцима. Значајан је и случај Тадића Драгића, трговца из Ваљева, који је имао велике магазе. Тадић је непрестано давао равногорцима све што су му тражили. Слао им је у шуму и робу и паре. Давао је све без поговора. Али, једном приликом, када су му затражили знатну суму новаца, Драгић Тадић им је осорно одговорио, да ће паметније учинити ако му и кућу и магазе пренесу у шуму, јер му барем тада више неће досађивати. Тога пута је одбио да да, јер је у давању већ био исцрпљен. И ради тога, Драгић Тадић је стављен под слово " З " , те је морао често да се сакрива само да не би био убијен.. Занимљив је и, случај Милована Петровића, Председника Општине у Ненадовићевој Бранковини. Једне ноћи дошли равногорци у Бранковину. Међутим, у село су изненада упали Немци, а равногорци побегли куд који. Немци су похапсили свештенике, оца и сина, Чеду и Ацу Вићентијевића, и још неколико угледних сеоских домаћина, те их све отерали на Бањицу. А Милован Петровић, председник Општине, родољуб и јунак, носилац Карађорђеве звезде с мачевима, када је видео шта се све збило услед кукавичлука равногорског, сам је узео пушку у руке, па је стражарио над својим селом, не дозвољавајући да више прође равногорска нога кроз атар његове општине. И остали сељани су га помагали, те су равногорци морали заобилазити Бранковину. На тај начин је Милован Петровић сачувао и село и сељане, али је зато био стављен под слово " З " . Интересантан је, такође, и случај Рајовић Богдана, шефа станице Иверак. Дошли су равногорци да му руше станицу и пругу, да не би користили окупатору. Рајовић сакупио сељане, па заједно с њима уверавао равногорце, да се пругом вози народ, а да Немци иду друмом са својом моторизацијом, па ако баш желе да науде окупатору, нека их сачекају на друму, а пругу да оставе на миру. Када су, пак, равногорци остали при своме, Рајовић их је молио, да се бар, тада, окану посла, а он ће их обавестити када је најзгодније да изврше своју намеру. И сељани су убедили равногорце, те су ови пристали на Рајовићев предлог. Међутим, како су равногорци напустили Иверак, из тих стопа је Богдан Рајовић дошао у Ваљево и саопштио Недићевим властима какво зло смерају равногорци да учине у Иверку. Наравно, власти су предузеле потребне мере да спрече равногорску намеру, али је зато Богдан Рајовић стављен под слово "З", јер је желео добра народу краја у коме је служио.

IV Слово " З " је такође служило за уништење Михаиловићевих унутрашњих супарника

Да није било Енглеза, који су потпуно расветлили, зашто су националисти стављани под слово " З " , никада нам то не би рекли разни историчари и министри из југословенске избегличке Владе. У поверљивом приручнику Главног штаба Савезничких Снага дословно стоји:
" Систем тројки и извршење смртне пресуде обележивши човеково име словом з ( заклати ) било је такође спроведенокроз емисије ББС, које су на михаиловићев захтев даване... На сличан начин ББС је искоришћен за слање инструкција које су биле шифроване за Михаиловићеве команданте, а у којима се налаже да сарађују са непријатељским снага. Ма како изгледало стање ствари немогућно, оно је постојало и било у складу са основним циљевима Михаиловића и његове групе, који су се састојали, пре свега, у уништењу његових унутрашњих супарника... " 2
За то је, дакле, било и служило слово " З " - за " уништење Михаиловићевих унутрашњих супарника " , а не како каже професор Радоје Кнежевић, историчар југословенске избегличке Владе, - да је "стављање под слово З утеривало страх у кости и памет у главу " . Откако је света и века, нико још није људима са пререзаним гркљаном утеривао памет у главу. Од свих народа и од свих влада, које су постојале и које постоје на шару земљином, то је чинила, само и једино, југословенска емигрантска Влада. И пошто су Енглези све то знали, зато су забранили радио емисије о слову " З " .

V На листама за слово „ З “ нема ниједног јединог комунисте

Јако је важно нагласити, да се међу свим именима, и оглашеним и неоглашеним, која су стављена под слово " З " , не налази ни један једини комуниста. То је признао јавно и чувени српски правник Слободан Јовановић, који је био председник југословенске емигрантске Владе, у писму упућеном лондонском листу " Тајмс " 15. 7. 1946. године. Преносим један одломак из писма:
" Господине Уредниче, као заступник Министра војске од јануара 1942. до јуна 1943, имам да изјавим следеће: ... Објављивање имена лица стављених под слово З вршено је преко радија Лондона, по предлозима које је Михаиловић достављао југословенској Влади преко британских власти... Из списка лица стављених под слово З, који се може наћи у архиви радија Лондона, јасно излази да је слово З примењивано само на квислиншке елементе познате по својој служби непријатељу. Тако је било примењено на Председника тзв. Српске Владе, Милана Недића, и на најважније колабораторе... Супротно тврђењима др Недељковића, на списку лица стављених под слово З нема ни једног јединог члана из Титовог покрета. "
И, заиста, непобитан је факат, да се међу стављеним лицима под слово " З " није налазио ни један једини комуниста.
 
VI " Црне тројке " су највећи доказ да је слово „ З “ значило заклати

Постојање " црних тројки " најочигледније сведочи, да је слово " З " значило заклати а не застрашити. Да је стављање под слово " З " било " педагошка мера " , чему би, онда, служиле " црне тројке " ?! Сасвим је јасно, да су " црне тројке " биле формиране, да би слово " З " добило своју практичну примену. А та примена се састојала у томе, што су " црне тројке " ликвидирале сваког оног, био под словом "З " иле не, на којег би упро прстом " шеф тројки у Југославији " . " Црне тројке " су различито временски биле формиране у појединим деловима Југославије. Негде су биле основане пре, а негде после. Али, факат је, да су " црне тројке " постојале и у Србији и изван граница Недићеве Србије. Британска обавештајна служба је била дошла до једног оригиналног наређења о формирању " црних тројки " , које је било послато надлежнима у Лондон. Текст је следећи:
" Команданти бригада ће по пријему овога наређења одмах изабрати потребан број тројки за извршавање специјалних задатака. Тројке не смеју да знају једна за другу и свака мора да мисли да је она једина. Особље за тројке биће изабрано од људи који нас симпатишу. Подмићивање не сме да буде вршено јавно већ тајно. Људство мора бити у стању да изврши наређења која би се од њих захтевала. Тројке које не изврше одређене задатке биће осуђене на смрт и одмах ликвидиране. Тројке ће положити заклетву пред Командантом бригаде, која ће их обавезивати између осталог и на то да морају извршавати своје задатке по цену живота и да никада не смеју одати тајну. Да чланови тројке не би били сувише истакнути они треба да врше све остале дужности као и други четници и када буду позвани на специјални задатак то не сме да буде опажено. - С вером у Бога за Краља и Отаџбину. ( У потпису ) Петар Баћовић, 6. август 1943."
Када је једна "црна тројка " добила задатак, она је у своме извршењу могла да се служи апсолутно свим средствима, само да би поверени задатак што успешније обавила..

VII Како су убијани људи? Два примера...

Страшно је убиство Цеке Ђорђевића, помоћника Министра Унутрашњих послова. Он је још 25. маја 1942. године био стављен под слово " З " , али је дубоко веровао да се " искупио " , јер је београдској ДМ организацији чинио огромне услуге. Зато га је Командант Београдског корпуса Саша Михаиловић узео под своју заштиту и дозволио му, да се приликом честих узбуна због напада из ваздуха слободно склања на ДМ терену. И Цека Ђорђевић је, обично, одлазио у села испод Авале, где су га ДМ команданти најсрдачније дочекивали и приређивали му пријеме. Тако су му 18. маја 1944. године приредили испод Авале вечеру, која је трајала до дубоко у ноћ, а после тога су га на најзверскији начин убили. Такође је језиво и убиство пуковника Драгомира Лукића, Окружног Начелника Округа ваљевског. И ово убиство сведочи речито, каквим су се све средствима служиле ДМ " црне тројке " . Све док је био Окружни Начелник и боравио у Ваљеву нико од равногораца није смео дићи руку на Лукића, јер сам народ није дао да му се такне и једна влас са главе. Тек када га је ђенерал Милан Недић опозвао са дужности из Ваљева и поставио за Саветника Министарства Унутрашњих дела у Београду, пуковника Лукића је убила " црна тројка " на сраман начин. Београд је тада врвео од ДМ људи и са брадама и без брада, и у народној ношњи и у разним униформама: енглеским, италијанским, немачким... Ишли су и пешке и у луксузним колима.. И врвећи несметано Београдом, тако је 8. септембра 1944. године једна " црна тројка " у немачком аутомобилу упала у улицу Јована Ристића, где је био одсео пуковник Лукић са својим пратиоцем жандармериским наредником Војином. Изишли су из аутомобила, извадили калаузе , отворили врата и попели се у стан. У стану су затекли пуковника Лукића како чита новине, те су одмах отворили ватру на њега, а кад се Лукићев пратилац машио за пиштољ, и он је пао прорешетан куршумима. Потом су чланови " црне тројке " полако, без икакве журбе, јер су радили насигурно, изишли из стана, сели у аутомобил и изгубили се.

VIII Кључно питање - Ко је био шеф тројки у Југославији?

Сва ова убиства су вршиле " црне тројке " , које су, служећи се најнечовечнијим средствима, без поговора извршавале наређења " шефа тројки у Југославији ". А ко је, уствари, био овај мистериозни човек? На процесу Дражи Михаиловићу, који је одржан у Београду од 10. јуна до 15. јула 1946. године, Председник комунистичког суда пуковник Михаило Ђорђевић је поставио питање Дражи: Ко је, дакле, шеф тројки? Драгољуб Михаиловић је одговорио: " Ја сам био... " 3


IX Извори:

1 Радоје Л. Кнежевић: " Југословенска Влада и Дража Михаиловић, - Светлост и сенке " , " Порука " , Лондон, бр. 23, 16. октобар 1954.

2 Поверљиво П. Б. 274 четници, преглед четничке активности у Југославији, Април 1941 - Јули 1944 г, Главни штаб Савезничких Снага, Септембар 144 - тач. 34.

3 " Издајник и ратни злочинац Дража Михаиловић пред судом " , Београд, 1946, стр. 352.
 
Само неколико људи од 100 стављених под З је убијено(Цека Ђорђевић, Драгутин Булић, Драгомир Лукић, муж и жена Стругаревићи...). Са друге стране, неки људи који су стављени под З су постали четнички сарадници. Примера ради, мајор Данило Стојановић је погинуо као четник, пуковник Редић такође, Милисав Зотовић је одведен у логор итд. Са друге стране, други су се једноставно обуздали под претњом слова З. Тако после великог пораза љотићеваца код Стопање Влада Ленац, шеф зборашке омладине уместо четници каже шумски људи, Таса Динић не сме да каже четници већ говори масони итд.

За комунисте, усташе и балисте З није ни било потребно. Са њима се знало како се обрачунавати.
 
svaka ti cast Slovesni....ne odustajes od komunisticke propagande...

6. СЛОВО З И "ЦРНЕ ТРОЈКЕ"

Можда најзаступљенији елемент комунистичке пропаганде против четника представљају слово З и "црне тројке". Још на стаљинистичком процесу против Драже 1946. године, ови појмови имали су једну од главних улога. У комунистичкој оптужници стајало је и ово:
Осуђене на смрт стављао је под слово З. За извршење смртних осуда по методи слова З (слово З је почетно слово од речи заклати, а лице стављено под слово З морало је бити заклано) Михаиловић је дао директиву да свака његова бригада формира "црне тројке", које су конспиративно радиле... Михаиловић је штавише давао "црним тројкама" директиве како треба да кољу.88 Издајник и ратни злочинац Дража Михаиловић пред судом, 54.
На конференцији за стране дописнике, одржаној у Београду 1. октобра 1945. године, председник Комисије за утврђивање ратних злочина изјавио је да је број особа стављених под слово З "изванредно велики", додавши: "По нашим подацима о жртвама, покупљеним на терену, цифра закланих прелази 10.000... Никада ниједан Немац и ниједан колаборациониста нису били стављени под слово З".
Шта је, уистину, слово З?
Према професору Радоју Кнежевићу, Дража је, "у рвању" са Недићевом владом, љотићевцима и другим присталицама Новог поретка, "дошао на једну оригиналну идеју, скоро педагошку меру, ради поправке оних на кривој стази". Сви они су, наиме, своју наводну бригу за српство олако изједначавали "са гоњењем или потказивањем Дражиноваца, а то је значило мучилиште Гестапоа и раке у Јајинцима".88 Књига о Дражи, први том, 253.
Већ крајем 1941. и почетком 1942. године, Недић, Љотић и њихови људи изручили су Немцима хиљаде "присталица Драже Михаиловића". Кап која је превршила чашу била је објава да ће у логоре одводити и децу четничких команданата. Пошто је у овом процесу главну улогу имала немачка окупациона сила, пружајући квислинзима осећај моћи и сигурности, постављало се питање како је могуће то осујетити, односно, како спречити даље испоручивање Србе на кланицу? Оригинална идеја на коју је Дража дошао, била је та да постоји нешто што допире и до последњег кутка у коме се Недић, Љотић и њихови агенти осећају безбедно - а то су радио таласи. Тако је Дража 21. априла 1942. године, депешом број 142, замолио Југословенску владу да се преко Радио Лондона објави следећа порука:
Шеф тројки у Југославији издао је наредбу да се почне са радом против издајника. Издајници су се одали сами својим досадашњим радом. Знак: слово З, поновити: слово З.88 Књига о Дражи, први том, 254.
Порука није објављена, па је Дража 7. маја питао: "Шта је са објавом наше депеше број 142?" На то је Слободан Јовановић 15. маја одговорио контрапитањем: "Шта значи шеф тројки и слово З?" Дража је објаснио 27. јула: "Слово З је знак за издајнике, чији рад и кретање треба да прате тројке, и да им страхом онемогуће издајнички рад".
И пре него што је стигло ово Дражино објашњење, Слободан Јовановић је дао да се у емисијама Радио Лондона на српском језику читају спискови лица стављених под слово З. Према Радоју Кнежевићу, први списак је прочитан 2. јуна, а последњи 11. септембра 1942. године. Уз свако име стављено под З, спикер би прочитао и образложење о кривици. Укупно је прочитано 75 имена недићеваца, љотићеваца и Пећанчевих четника, тј. ниједан комуниста није јавно стављен под слово З. Дража је после 11. септембра послао још један списак, са 25 имена, али он, на захтев британског министарства спољних послова, није објављен.
Касније, 15. јула 1946, лондонски "Тајмс" је објавио писмо Слободана Јовановића о слову З, у коме је проед осталог писало: "З је прво слово речи застрашити. Лицима стављеним под слово З давано је упозорење да се за њихова недела зна и изван земље и да ће их после рата сустићи казна". Јовановић је затим подсетио да под слово З нису стављене хиљаде људи, већ само 75 лица, што се лако може проверити у архиви Радио Лондона, као и да су то били "само квислиншки елементи познати по својој служби непријатељу".88 Књига о Дражи, први том, 256-257.
Колико је познато, четници су ликвидирали две од 75 особа јавно стављених под слово З: Драгутина Булића, 30. јула 1942. у Чачку, водећег љотићевца у том крају, и Цеку Ђорђевића, истакнутог полицијског функционера Недићеве управе, 18. маја 1944. испод Авале. Међутим, Булић и Ђорђевић нису ликвидирани због слова З, већ због конкретних дела. Поручник Предраг Раковић, командант 2. равногорског корпуса, наредио је да Булић буде ликвидиран зато што је у Пожешки корпус убацио љотићевце који су мучки убили команданта ове јединице, капетана Вучка Игњатовића. Ликвидацију Цеке Ђорђевића наредила је илегална београдска четничка организација зато што је он, заједно са Гестапоом, многим четницима дошао главе. Београдски илегалци су, претходно, послали Ђорђевићу још једну јавну опомену.
Према томе, јавно стављање под слово З није представљало смртну пресуду, тј. циљ није био да се издајници ликвидирају, већ да се заплаше тако што ће помислити да ће бити заклани ако наставе по старом. Радоје Кнежевић подсећа на Дражине речи да је слово З имало "велико морално дејство". Јавна претња обуздала је рад многих квислинга, и чак их довела под Дражину команду. Милан Аћимовић, један од важнијих Недићевих сарадника, ујесен 1942. постаје одан илегалац у београдској организацији. Потпуковник Драгутин Редић, Недићев командант у Крушевцу, крајем 1944. године погинуо је у Босни као четник. "Што се тиче главнине осталих, има разлога претпоставци да им је стављање под слово З утерало страх у кости - и памет у главу", закључује Радоје Кнежевић.
Најзад, нека лица нису стављана под слово З због кривице, већ да би се од окупатора сакрио њихов илегалан рад за четнике.
Временом, поред јавне претње, термин "слово З" ушао је у употребу и као синоним за смртну казну. "Тројка за примену слова З носи са собом знак распознавања детелина са четири листа израђена од сивог картона", писао је Дража једном команданту 24. септембра 1942. године, док у његовом распису свима од 1. октобра стоји:
Слово З почели су појединци да употребљавају у своје личне интересе. Нека команданти провере сваку доставу да им се не поткраду интриге и сличне ствари. Коме се једном стави слово З више се не скида, а за грешке у овом правцу одговараће јер су последице тешке.12 АВИИ, ЧА, К-295, рег. бр. 4\1.
Када је коришћено у овом смислу, по природи ствари, слово З односило се и на комунисте, а коришћено је и као претња појединих официра недисциплинованим војницима. Мајор Славољуб Врањешевић, командант Западне Босне, запретио је 22. фебруара 1944. својим четницима на следећи начин:
Скрећем пажњу свима командантима на извршење предње наредбе, јер и за најмање одступање од исте сматраћу свакога који се буде огрешио о истој као издајника Краља и Отаyбине и као таквог ставићу га под преки суд и под слово З.99 Зборник докумената, том XIV, књига 3, 401-402.
Наредба је дошла пошто је један број четника искористио потписано примирје за одлазак у Бањалуку. Сазнавши за то, мајор Врањешевић је строго забранио такве излете, "јер су нам Немци и Хрвати непријатељи", који сваки контакт "искоришћавају за своју обавештајну службу".
Поред слова З, непријатељу су страх у кости утеривале и специјалне формације егзекутора - црне тројке. Због снажне немачко-квислиншке пропаганде усмерене на слово З, крајем 1942. и почетком 1943. године, Дража одустаје од његове примене, наређујући, сем тога, извршење смртних пресуда само ватреним оружјем. Међутим, мит о црним тројкама, које могу пронаћи и ликвидирати кривце било где, негован је до краја рата. То видимо из Билтена Новинске агенције "Демократска Југославија" од 10. марта 1944. године, који гласи:
Шеф кабинета квислинга Недића и његова десна рука, пуковник Масаловић, убијен је усред бела дана док је био на путу за свој кабинет. Заједно са Љотићем, он је био главни организатор борбе и репресија против припадника покрета отпора генерала Михаиловића, и највернији немачки слуга. Вест о његовој смрти изазвала је велику сензацију у целој земљи, пошто се догодила за мање од недељу дана након што је Љотић у експлозији воза недалеко од Ваљева, за мало измакао сличној судбини. "Црна тројка" или "тројни егзекутори", како их зову, а који убрзано "ликвидирају" немачке шпијуне и издајице, оперишу у сваком граду у Србији.100 Копија у поседу аутора.
 
Poslednja izmena:
ПОЧЕТАК КАМПАЊЕ О "КОЉАЧИМА СРПСКОГ НАРОДА"

За разлику од наредбе да се смртне казне извршавају ватреним оружјем, не постоји, или макар није позната, наредба да се смртне казне извршавају клањем. Оне су, како изгледа, дошле стихијски, као одговор на свирепости и нациста и комуниста, а свакако је удела имала и намера да се на тај начин, свирепом егзекуцијом, застраше непријатељи. Начин размишљања у штабу једне четничке јединице, видимо у ратном дневнику капетана Радослава Филиповића, помоћника команданта 1. трстеничке бригаде. За 22. новембар 1942. године, Филиповић поред осталог пише:
Многи Срби-несрби, среброљупци, подлаци и њушкала, изроди и кукавице мисле да је сада дошао њихов час, док други своју родну груду заливају својом врелом крвљу, док многа српска мајка и сестра седи на прагу у црнини, и лије сузе за оним што им је најмилије: мисле да обезбеде своју будућност не бирајући у томе средства - то су немачке слугерање и гмизавци: они не знају и не увиђају да ће томе доћи крај и да ће им такав рад наградити рука и кама југословенског војника - шумског човека.67 Р. Филиповић, Ратни дневник 1942-1944, 29. Следи Филиповићев запис за 27. новембар:
Наредник Сима са једном тројком оде на задатак - доле у равницу са једним пушкомитраљезом. У Бањи (Врња"кој Бањи - прим. аут) има
доста олоша и слугерања. Број мора да се смањи.67 Р. Филиповић, Ратни дневник 1942-1944, 44. Оваква размишљања нашла су се и у лецима, што је Филиповић записао у свом дневнику 7. децембра 1942. године:
Пеца и Бранко су ми помагали при изради прогласа, који смо упутили народу као краљеви и Дражини војници. Крајње је време да се сложе
Срби и да служе само интересима свога краља и народа. Издајници су последњи пут опоменути: ако се не прену, "наша кама стићи ће их
свуда и на сваком месту, па ма се склонили и под сам Хитлеров скут"!67 Р. Филиповић, Ратни дневник 1942-1944, 78. Тако, мада је највећи број смртних пресуда извршен стрељањем, било је и доста случајева клања. Примера ради, ово је Калабићев радиограм Дражи од 13. октобра 1942: Деветог стигао на Равну Гору. Успут ухватио убицу Вучковог, потпоручника Ђурића са неколико аутоматских оруђа. Друга група са Славком Рашовићем у Рајковцу заклала седам љотићеваца.99 АВИИ, ЧА, К-275, рег. бр. 18\1-36. Мисли се на мајора Вучка Игњатовића, кога су мучки убили љотићевци.
У извештају потпуковнику Кесеровићу од 24. маја 1943. године, поручник Мирко Томашевић, командант 1. расинске бригаде, наводи: "Јуче, на специјалном задатку, ухваћен Бошко Ракић и стрељан од комуниста. Истог дана заклао сам једног црвеног". Нови извештај о ликвидацији комуниста Томашевић је послао сутрадан, 25. маја: "Ухваћена и заклана три окорела црвена".75 ИАН, мф. 6, снимци бр. 321 и 329. Извештај команданта 3. младеновачке бригаде Горске гарде, потпоручника Арсенија Јовановића, послат Калабићу 20. априла 1944. године, типичан је пример клања ради застрашивања. Описујући једну борбу против комуниста, Јовановић наводи:
Том приликом ухваћен је један теренац који је после саслушања у коме је признао своју кривицу пред збором сељака целога села и пред стројем војника ове бригаде заклан.46 Зборник докумената, том XIV, књига 3, 509. Клању се прибегавало и због недостатка муниције, као и због присуства окупатора у градовима или у њиховој непосредној близини, јер би у супротном егзекутори били откривени и уследиле би потере. Тако је капетан Милан Стојановић, командант Топличког корпуса, извештавао 17. децембра 1943. године:
Олга Прпић из Ниша, по рођењу Хрватица, чувена гестаповка, која је шпијунирала наше људе и водила Бугаре у Добри До који је попаљен, ухваћена је од моје црне тројке у Куршумлији на дан 17. о.м. и заклана. Рекла је своје јатаке. Предузеће се потребно и према њима.99 АВИИ, ЧА, К-276, рег. бр. 9\1. А ово је цитат из извештаја мајора Светислава Трифковића, команданта Авалског корпуса, од 19. октобра 1943: Рад у овом корпусу био је најтежи пошто се налази у непосредној близини Београда, те се од Немаца није могла предузимати никаква већа акција за чишћење партизана, јер чим би почињала борба и Немци би се умешали и тукли нас. Због тога је често борба ватреним оружјем избегавана и прелазило се на клања, јер су за свако убиство ватреним оружјем Немци слали да се ислеђује.99 Зборник докумената, том XIV, књига 3, 62.
Кампању поистовећивања четника са "кољачима српског народа", Немци, недићевци и љотићевци покренули су непосредно после објављивања првог списка особа стављених под слово З. У оквиру ове кампање, крајем 1943. године у Врњачкој Бањи је била постављена изложба фотографија са потписом: "Овако четници кољу српски народ". На изложби су се наводно нашле и четири фотографије, које су комунисти касније прештампавали у свакој прилици.89 М. Хехе Миковић, Гоч, 502-503. У комунистичким књигама, уз ове четири фотографије стајала је легенда да то четници кољу партизана "из ваљевског краја",89 М. Џелебџић, Б. Латас, Четнички покрет Драже Михаиловића, 303. односно, касније: "Фотографије које су пронашли официри Озне 1. пролетерског ударног корпуса НОВЈ код једног убијеног четничког команданта (код Косјерића) средином септембра 1944. године".89 Ј. Марјановић, Драгољуб Михаиловић у огледалу историјских докумената, 132. Ове четири фотографије, ван књига, аутор је видео само у збирци Народног музеја у Чачку.
 
У новије време појавила се верзија са именима жртве и двојице џелата на фотографијама о којима је реч. Наводно, догађај се одиграо 24. октобра 1943. године, када су четници заказали "јавно клање" осуђеног, на Гочу. Кривица убијеног била је јер се "замерио" једном попу из Манастира Велуће, а тај поп је био у вези са четницима. Исти извор даље наводи:
Цанко прилази жртви (види слику) задаје ударац у срце, прави му џеп на кожи каже: "Овде ће да стављаш паре" и ставио му суво лишће, затим је жртву искасапио тако што је ножем вадио срце и исекао сва ребра што се види на слици.89 М. Хехе Миковић, Гоч, 502-503. Шта се, дакле, види на сликама? Два ненаоружана младића, у цивилним оделима без четничких или ма каквих ознака, обријани и подшишани, држе за руке неког ко лежи на земљи, на леђима. Тај је свучен до пола, остављена му је само мајица без рукава. Трећи младић, такође у цивилу и без ознака, на сваком снимку држи у рукама нож изнад груди обореног. Позади стоје петорица, од којих најмање тројица имају пушке, али ни они нису униформисани и немају војничке ознаке. Атмосфера је опуштена и виде се осмеси. Ни на једном снимку нож није забоден у груди. Израз лица жртве не мења се, није у самртничком ропцу и нема отварања уста, које би сугерисало на крик. На последњем снимку, где се тврди да су жртви већ исечена сва ребра и да јој је извађено срце - она двојица и даље је држе и за леву и за десну руку. Да су јој заиста исечена сва ребра и извађено срце, жртва би била мртва и не би било потребе да се држи за руке. Када се увелича детаљ са тог последњег снимка, види се да оно што наводно представља крв није у истој равни са телом, тј. да би то могла бити кап мастила стављена на негатив, или на позитив који је потом пресликан. То би могло бити објашњење зашто крв није разливена по телу жртве и рукама џелата. Све у свему, фотографија личи на војничку шалу, или на одглумљено клање. Нема доказа да су џелати заиста особе за које се то тврди, нити је погодан угао за препознавање жртве. У серији фотографија под заједничким насловом "четници кољу", могу се недвосмислено уочити оне које су снимљене као војничка шала. Тако, испод једне од њих пише: "Четнички кољач звани `Кореја` из групе Расинско-топличких корпуса војводе Драгутина Кесеровића, у рејону Крушевца 1944."89 М. Џелебџић, Б. Латас, Четнички покрет Драже Михаиловића, 369. На овом снимку једна група четника нашалила се са својим другом, пушкомитраљесцем, који је задремао. Пришли су му с леђа, један му је ставио нож под грло, а један је то уснимио. Испред четника који је задремао, налакћен, положен је пушкомитраљез.
На другим фотографијама уочавају се трагови фотомонтаже: по односу ликова и позадине и по светлим линијама око ликова, који показују где су фотографије обрезиване пре него што су монтиране. По правилу, испод оваквих фотографија стоји неодређени натпис: "Четници кољу непознатог припадника НОП".89 М. Џелебџић, Б. Латас, Четнички покрет Драже Михаиловића, 79.
Што се тиче случаја на Гочу, наведено је још неколико примера клања од стране "четника Николе Гордића". Тако, после стрељања четничких присталица од стране Немаца и Бугара у Бисерчићима, октобра 1942. године, једна жена је "заклана у Брезјаку", јер "знала мало немачки језик, што је било довољно да је оптуже да је сарађивала са Немцима".89 М. Хехе Миковић, Гоч, 213.
Тада је заиста у области Гоча ликвидирано неколико особа, под оптужбом да су сарађивали са окупаторима током казнене експедиције. Међутим, постоји документ који казује да су ликвидације извршене стрељањем. То је изјава самог поручника Николе Гордића, команданта 2. трстеничке бригаде, коју је капетан Радослав Филиповић унео у свој ратни дневник 22. новембра 1942. године. Поред осталог, Гордић је рекао:
У почетку, баш оних дана када смо се повлачили, било нам је врло тешко. Три дана нисмо окусили ни кору хлеба. Па онда, народ је био престрашен оном паљевином у Гочу - Бисерчића и стрељањем. Много их је било. Дан по дан народ - сељаци се ослободише и отада доносе и стално нуде. Само морао сам да стрељам неколико издајника, који су горе довели Немце и оне који су са њима радили. Народу је тада лакнуло, јер зна да нема ко да га ода. Ти немаш појма како је то диван народ. Хоће све да ти да. Не жали, ништа.67 Р. Филиповић, Ратни дневник 1942-1944, 28.
Поред организовања изложби, фотографије са потписом "четници кољу српски народ" умножаване су и растуране по градовима широм
земље. Реагујући на то, мајор Властимир Весић, командант Делиградског корпуса, 10. септембра 1943. године шаље следећи распис потчињенима:
Немци на трафикама и по књижарама за најбагателнију цену продају слике које су у ствари они сами исликали, а оне се тичу наших злочина које тобоже ми фотографишемо и растурамо да бисмо утерали страх у кости колебљивцима. Немци су подмукли и врло препредени. Они имају на хиљаде наших заробљеника по логорима, а пре него што их стрељају скидају им сву одећу, облаче се у њу и одлазе да праве овакве слике. У руци имам пет оваквих фотографија и шаљем Вам да видите шта се све употребљава противу нас. Фотографије се намерно
сервирају на трафикама и по књижарама, стоје у излогу, а то онда вешто користе комунисти да би харангирали против нас.99 ИАН, Микротека, мф. бр. 80, снимак бр. 123.
Иначе, сличну тактику примењивали су Бугари током Првог светског рата. Они су сликали своје војнике погинуле на Солунском фронту, па
су те фотографије излагали тврдећи да им је људство, заправо, било мучки заклано од стране Срба. Према томе, нема сумње да су део смртних пресуда четници извршили клањем, али те сцене нису фотографисане. Пошто фотографија казује више од хиљаду речи, Немци и њихови сарадници приступили су прављењу разних фотомонтажа, а комунисти су то почели да користе још током рата.

(Из Драже 5 великог, односно Драже 14 малог)
 
то није објашњење,већ типична равногорска прича за разбибригу.
Слово З остаје као огромна мрља политичког дела Равногорства а и самог ,,шефа тројки,,.

Lautner sve je detaljno objasnjeno, ne vidim u cemu je problem...ako imas neki protiv argument na izneto, izvoli...

Zasto Slovesni kao postavljac teme ne odgovara na konkretna pitanja forumasa koja su mu postavljena....

literatura kojom se on sluzi je miks komunisticke i ljoticevske propagande koja nema nikakvu naucnu vrednost...a po njegovom uvodu u temu vidimo da menja misljenje kako koju knjigu procita....sutra ako mu u ruke dodje iskljucivo komunisticka ili ustaska, mozda ga vidimo u novom izdanju...
 
Poslednja izmena:
cek bre...ja koliko vidim,tu su se u srbiji tukli ljoticevci i nedicevci sa jedne a cetnici sa druge...nigde nemaca nigde partizana????

ako je to tacno,onda su sve tri organizacije cist idiotizam...koristili su rat za bukvalno bratoubilacku borbu

pa nije tako...o borbama cetnika protiv Nemaca imas koliko volis na temi o Drazi....a domace saradnike okupatora je trebalo zastrasiti i vratiti na ispravan put...

ne znam cemu ovakvi pogresni zakljucci, nakon svega iznetog...

zar Nenad nije vec objasnio

Само неколико људи од 100 стављених под З је убијено(Цека Ђорђевић, Драгутин Булић, Драгомир Лукић, муж и жена Стругаревићи...). Са друге стране, неки људи који су стављени под З су постали четнички сарадници. Примера ради, мајор Данило Стојановић је погинуо као четник, пуковник Редић такође, Милисав Зотовић је одведен у логор итд. Са друге стране, други су се једноставно обуздали под претњом слова З. Тако после великог пораза љотићеваца код Стопање Влада Ленац, шеф зборашке омладине уместо четници каже шумски људи, Таса Динић не сме да каже четници већ говори масони итд.

За комунисте, усташе и балисте З није ни било потребно. Са њима се знало како се обрачунавати.
 
Poslednja izmena:
cek bre...ja koliko vidim,tu su se u srbiji tukli ljoticevci i nedicevci sa jedne a cetnici sa druge.
Да,само што није правилно рећи четници,јер то су били равногорци.Равна гора није исто што и четнички покрет.Прави Четници су били добри са Недићем и Љотићем и њиховим одредима,за разлику од Равногораца који су по налогу енглеза па чак и комуниста у својим редовима нападали Недићеве људе.
koristili su rat za bukvalno bratoubilacku borbu
Да,на жалост тако је.Братоубилачку борбу против Добровољаца и Стражара форсирали су Равногорци (за разлику од борбе против црвених),да би им тек негде крајем лета 1944. дошло из дупета у главу,ал` тад је било касно пошто су комунисти и Совјети нападали са свих страна.
a domace saradnike okupatora je trebalo zastrasiti i vratiti na ispravan put...
Требало је и домаће сараднике комуниста и енглеза вратити на прави пут.
Комунисти су сто пута веће зло него што је окупатор.
 
Најтрагичнији и најжалоснији случај напада на појединце добровољце десио се о Божићу 1942. године. Тада је дошао у Зајечар на кратко одсуство Српски добровољац Чедомир Петровић, да са својом фамилијом проведе празнике Христовог Рођења. Али, чим је дошао у Зајечар, одмах су га ухватили тамошњи четници, који уопште ни барута нису омирисали у борби противу ма кога, а најмање противу комуниста. Заробљеног добровољца, који је учествовао у свим борбама противу партизана у1941. години, четници су одвели у свој штаб и судили му као издајнику. Несретни Петровић трудио се свим својим силама, да четницима објасни пожртвовану борбу добровољаца противу комуниста и њиховог безбожног учења. Међутим, ништа му то није вредело. Осудили су га на смрт. Али, на какву смрт? Четници су га камама заклали! Док су га клали и док је имао и последњу искру свести, овај несретни добровољац је заклињао четнике Богом живим, да му поштеде живот. Све је било узалуд."Патриоти" су"издајнику" пререзали гркљан.

Други је случај, убиство добровољца Драгутина Булића, свештеника и катихете гимназије у Чачку. То је био човек, који је много допринео да се сатре комунизам у његовом крају. То је био самарићанин, који је многом српском избеглици утро сузу и отклонио тешку мору. То је био родољуб, који је младе српске генерације одгајао у хришћанском и светосавском духу. И, најзад, то је био нежни родитељ (жена му је била умрла) своме нејаком сину јединцу. Али, уједно, то је био и огорчени противник оних, који су, у име сиренских гласова са радија Лондона, косили српске главе да би боље расле. И зато, што је био противник тих и таквих, Булић је био осуђен на смрт. Четници су пуцали на њега па га затим изболи камама. Страшном смрћу је Булић уморен! Али, још је страшније било гледати, како његов седмогодишњи синчић грли и љуби мртвог родитеља, који му је био и отац и мајка.

Трећи је случај био уморство добровољачког водника Александра Пашића, сина проте Пашића кога су комунисти убили, и брата добровољца Душана Пашића, кога су, такође, партизани стрељали. Алек- сандра Пашића су четници на реч часну и војничку домамили себи, када су му у заседи побили патролу којом је обилазио добровољачке страже на периферији Ужичке Пожеге. Четници су два дана водали кроз села Ацу Пашића, па су га, после тога, свега изболи камама. Тако су одржали часну реч према заробљеном добровољцу.

Четврти је случај био хајдучки напад на човека, који је први повео добровољце у борбу противу комуниста и ове нагнао у панично бекство. То је био напад на храброг капетана Будимира Никића и његове пратиоце, који су се путничким аутомобилом враћали из Ужица. Четници су сачекали ауто у Овчарско-Кабларској клисури, те митраљеским рафалима и бомбама засули ауто. А потом побегли. Ипак је, пуким случајем, Будимир Никић остао жив. Морали су му одсећи једну ногу до кука, те је, иако такав, ипак остао као живи сведок четничког безумља. Његови пратиоци, њих четворица на броју, остали су мртви.
 
Најтрагичнији и најжалоснији случај напада на појединце добровољце десио се о Божићу 1942. године. Тада је дошао у Зајечар на кратко одсуство Српски добровољац Чедомир Петровић, да са својом фамилијом проведе празнике Христовог Рођења. Али, чим је дошао у Зајечар, одмах су га ухватили тамошњи четници, који уопште ни барута нису омирисали у борби противу ма кога, а најмање противу комуниста. Заробљеног добровољца, који је учествовао у свим борбама противу партизана у1941. години, четници су одвели у свој штаб и судили му као издајнику. Несретни Петровић трудио се свим својим силама, да четницима објасни пожртвовану борбу добровољаца противу комуниста и њиховог безбожног учења. Међутим, ништа му то није вредело. Осудили су га на смрт. Али, на какву смрт? Четници су га камама заклали! Док су га клали и док је имао и последњу искру свести, овај несретни добровољац је заклињао четнике Богом живим, да му поштеде живот. Све је било узалуд."Патриоти" су"издајнику" пререзали гркљан.

Други је случај, убиство добровољца Драгутина Булића, свештеника и катихете гимназије у Чачку. То је био човек, који је много допринео да се сатре комунизам у његовом крају. То је био самарићанин, који је многом српском избеглици утро сузу и отклонио тешку мору. То је био родољуб, који је младе српске генерације одгајао у хришћанском и светосавском духу. И, најзад, то је био нежни родитељ (жена му је била умрла) своме нејаком сину јединцу. Али, уједно, то је био и огорчени противник оних, који су, у име сиренских гласова са радија Лондона, косили српске главе да би боље расле. И зато, што је био противник тих и таквих, Булић је био осуђен на смрт. Четници су пуцали на њега па га затим изболи камама. Страшном смрћу је Булић уморен! Али, још је страшније било гледати, како његов седмогодишњи синчић грли и љуби мртвог родитеља, који му је био и отац и мајка.

Трећи је случај био уморство добровољачког водника Александра Пашића, сина проте Пашића кога су комунисти убили, и брата добровољца Душана Пашића, кога су, такође, партизани стрељали. Алек- сандра Пашића су четници на реч часну и војничку домамили себи, када су му у заседи побили патролу којом је обилазио добровољачке страже на периферији Ужичке Пожеге. Четници су два дана водали кроз села Ацу Пашића, па су га, после тога, свега изболи камама. Тако су одржали часну реч према заробљеном добровољцу.

Четврти је случај био хајдучки напад на човека, који је први повео добровољце у борбу противу комуниста и ове нагнао у панично бекство. То је био напад на храброг капетана Будимира Никића и његове пратиоце, који су се путничким аутомобилом враћали из Ужица. Четници су сачекали ауто у Овчарско-Кабларској клисури, те митраљеским рафалима и бомбама засули ауто. А потом побегли. Ипак је, пуким случајем, Будимир Никић остао жив. Морали су му одсећи једну ногу до кука, те је, иако такав, ипак остао као живи сведок четничког безумља. Његови пратиоци, њих четворица на броју, остали су мртви.

ма вероватно је и ово пропаганда и нема никакву вредност.

А најтужније је да Добровољце и изворе Добровољачких информација са комунизмом повезују исти они који су са Титовим бандама сарађивали,палили општинске архиве и уништавали народба добра. Исти они који су се трудили да БРАТО-убилачког рата са Титовим бандама не буде. Исти они који су имали једног Ђурића у својим редовима.
 

Back
Top