(ili neka moja razmišljanja o životu inspirisana ko zna čime)
autor LJILJA MMM
26.12.2010.
слова
вила
латице
звук
лампице
SLOVA KOJA TRČE
"Pa dobro sine, kako ne možeš da zapamtiš ta slova? Kako sva ostala deca lepo čitaju i pišu a ti......ne? Hajde ponovo...moraš to naučiti"
"Ali mama....neće ruka da me sluša kad pišem....sve nešto bezveze piše ...a kad...kad čitam slova se igraju i pomešaju...znaš kao kad se uhvatimo u kolo pa trčimo u krug.....e, tako i slova trče..." plačnim glasom objašnjava Dara sve kršeći nervozno ručice u krilu. Zna i ona da su ostala deca bolja od nje....ali trudi se..nije da se ne trudi.....ipak beže ta slova od nje.....kao kad se igraju žmurke.
Majka k'o majka....shvata da njena ćera ima neki problem ali ne zna više ni sama šta da radi sa detetom. Sve ostalo je u najboljem redu, verbalna komunikacija, društvenost, maštovitost, usmeno brojanje, recitacije....poslušno je dete....ali ovo pisanje i čitanje.....ubija u pojam. Vodila je i kod školskog psihologa....kaže gospodja da će se to samo srediti i da detetu ne fali ništa. A dok se to samo od sebe ne sredi Dara će nadobijati loše ocene, opašće joj interesovanje za školu, dobiće kompleks niže vrednosti koji je već počeo da joj podriva samopouzdanje.
Darine umorne okice se sklapaju.....tu nad stolom gde vežba. Majka je u kuhinji priprema večeru ....a Daru hvata dremež.....spušta levi obraz na ruke....preko stola se rasuše smedji uvojci i zaspaše snom pravednika....
Kakva divna reka......u sumraku na spavanje se spremaju krošnje...i travi se spava....ha....doš'o zeka kod mene.....dodji, dodji lepi moj....viiiidi mama kako mi zeka njuška ruku....okrećući se Dara traži pogledom majku ali nje nema.....nema veze, doći će moja mama po mene...ona me nikad ne ostavlja. Nastavlja da šeta opijena mirisom reke.....jaooo srna i lane....piju vodicu.....iznad glave joj lete ptičice cvrkutom je zovući da krene za njima. Čudno kako razumem šta mi ptice kažu, pomisli Dara dok je pokušavala da prati njihov vijugav let. A onda.....onda je došla na ivicu šume. Plaši se da udje jer je već mrak a mame nema....Utom, sa obližnjeg drveta doleće vila ......kakva je....liči na onu iz Petra Pana...mala i providna i ima čarobni štapić. Zove je po imenu "Daroooo.......Daroooo.....pridji, ne boj se" . Dara pridje, vila je uhvati za ruku i povede u šumu. Ma nije se plašila mala Dara....taman posla....E, onda je vila počela da leti oko Darine glave, da peva nešto i odjednom su se lampice po drveću upalile......zasvetle šuma
šarenom svetlošću. Zatim se čuo nekakv zvuk.....kao da svira violina sa neba i počeše da padaju po Dari mnogobrojne latica raznog cveća. Vila je govorila....ruže za ljubav, neven za zdravlje, djurdjevak za upornost, prkos za istrajnost, nezaboravak za pamćenje, bokvica da rane zarastu brzo, kadifa za pokret, bela rada za čistotu duše, jagorčevina za pamet, lala za nežnost, božur za lepe reči, ....
"Daro, sine......opet si zaspala......jao dete...ajde ćeri još malo provežbaj, još samo jednom pre večere" molila je majka.
"Dobro mama" sanjivo reče mala osećajući krivicu i uzimajući svesku u ruke dok se mati okrenu i vrati u kuhinju.
"Mamaaaaaaaa.....mamaaaaaaaaa.....vidi .....vidi.....sve sam uradila lepo. A da ti pročitam ovo....hoćeš?" sva ponosna viče Dara toliko jako kao da joj je mati u drugom soliteru.
Majka pogleda u svesku dok je Dara čitala tečno i razgovetno.
U svesci.....sve pod konac....
"Mama, slova više ne trče a to je jer im je vila naredila tamo u šumi znaš?" skakućući oko zaprepašćene majke pevušila je Dara.
PS Dobro jutro .......lep dan želim svima nama i našim dobrim vilama
