kada biste nekim mogućim ili nemogućim slučajem (na primer neki suludi dobitak na lutriji, ili neka magija kao što je duh iz lampe ili zlatna ribica...) najednom postali slobodni od svakodnevnih stvari kao što su gde živeti, šta raditi, šta jesti, kako ostati bezbedan u mestu i vremenu u kojem ste se zadesili sa ljudima sa kojima ste se zadesili.....
da li biste i dalje imali sve one osećaje zabrinutosti i zainteresovanosti koji proizilaze iz osećaja pripadnosti užoj ili široj zajednici ? bilo to u vezi sa uskom ili širom porodicom, komšilukom, gradom, narodom...
uvek sam se pitao, kada bih najednom tako postao slobodan da biram gde ću na planeti da doručkujem a gde da večeram, da li bih se nervirao oko toga da li će mi matorci/rođaci/bliske osobe ostati zdravi i živi, da li će ovaj ili onaj lupež na nekom položaju (na poslu, u nekoj ustanovi, u državi...) da krade i vara, da li će državom da vlada crkva ili kleptokratija ili neokolonijalizam, da li će narod kojem pripadam biti pljuvan i šutiran u narednih x decenija...
isto tako sam se pitao, znamo da postoje ljudi koji su veoma bogati i mogu da sebi i svojima materijalno urede život kako god žele, i mogu sebi da priušte to da ne moraju baš ništa fizički da rade, da sve mogu da plate poslugu, žive u udaljenim vilama, voze se limuzinama, jahtama, i avionima...ne moraju nikada da se mešaju sa "običnim svetom". kada bi u nekom takvom "domaćinstvu" nekom nesrećom neko na primer dobio dete zaostalo u razvoju ili sa daunovim sindromom, da li bi imali ikakav stres znajući da za sve poslove fizičke brige o tom invalidnom članu porodice mogu da plate i da ga praktično i ne vide u svom životu i da će pokušati ponovo i dobiti zdravo dete ?
sad nešto razmišljam, iako mi ova tema ima smisla da bude u "dom i porodica" , možda može i u "psihologija" , ali ja osećam da je u vezi sa porodičnim životom.
da li biste i dalje imali sve one osećaje zabrinutosti i zainteresovanosti koji proizilaze iz osećaja pripadnosti užoj ili široj zajednici ? bilo to u vezi sa uskom ili širom porodicom, komšilukom, gradom, narodom...
uvek sam se pitao, kada bih najednom tako postao slobodan da biram gde ću na planeti da doručkujem a gde da večeram, da li bih se nervirao oko toga da li će mi matorci/rođaci/bliske osobe ostati zdravi i živi, da li će ovaj ili onaj lupež na nekom položaju (na poslu, u nekoj ustanovi, u državi...) da krade i vara, da li će državom da vlada crkva ili kleptokratija ili neokolonijalizam, da li će narod kojem pripadam biti pljuvan i šutiran u narednih x decenija...
isto tako sam se pitao, znamo da postoje ljudi koji su veoma bogati i mogu da sebi i svojima materijalno urede život kako god žele, i mogu sebi da priušte to da ne moraju baš ništa fizički da rade, da sve mogu da plate poslugu, žive u udaljenim vilama, voze se limuzinama, jahtama, i avionima...ne moraju nikada da se mešaju sa "običnim svetom". kada bi u nekom takvom "domaćinstvu" nekom nesrećom neko na primer dobio dete zaostalo u razvoju ili sa daunovim sindromom, da li bi imali ikakav stres znajući da za sve poslove fizičke brige o tom invalidnom članu porodice mogu da plate i da ga praktično i ne vide u svom životu i da će pokušati ponovo i dobiti zdravo dete ?
sad nešto razmišljam, iako mi ova tema ima smisla da bude u "dom i porodica" , možda može i u "psihologija" , ali ja osećam da je u vezi sa porodičnim životom.
