Slikarstvo kod Srba u srednjem veku

[Poli46]

Pastiri, detalj sa freske iz manastira Sopoćani, 14. vek

Slikarstvo Srba u srednjem veku određivao je niz činilaca različite vrednosti i snage, među kojima
su, svakako, najvažnije: veličina, moć i sudbina srpskih državnih tvorevina, konfesionalna pripadnost
naroda i položaj njegovih crkvenih ustanova u odnosu na Carigrad i Rim, razvijenost društva i
mogućnost ktitora, svrha religioznog slikarstva, ali i njegova politička uloga.
Vremenski okvir slikarskog stvaranja među Srbima u srednjem veku može se tačno odrediti.
Po sadržaju religiozno, bez i jednog laičkog traga, ono se usadilo u srpsku sredinu po prihvatanju
hrišćanstva, u drugoj polovini 9. veka. Istina, prva dela su uništena - najstarija očuvana su s kraja
10. veka. Ugasilo se uporedo s nestankom poslednje srpske države pred sam kraj 15. veka, kada
je izgubilo neka od bitnih stvaralačkih svojstava.

 

[Poli46]

Freska iz Manastira Sopoćani

Srbi su negovali tri slikarska roda — zidno slikarstvo ili freske, slikanje na drvenoj ploči
ili ikonopis i slikanje na pergamentu ili minijature, odnosno iluminaciju u knjigama ili
rukopisima. Struktura slike u Srbiji je monumentalna i kompozicije su velikih razmera.
Slika je plitka i arhitektonski oblik teče tako da zatvara plitak prostor. Figura je često
sučelice postavljena i suzdržana u pokretu. Promene se dešavaju u 13. veku, počev od
10. veka. U zapadnoj Evropi je uništena zidna slika pojavom vitraža. U Italiji postoje
izvesni kvaliteti. U ovom dobu srpska umetnost je svakako na najvišem nivou.
Figura dobija u plastičnosti. U kompoziciji se javlja višesloženost, pojavljuje se više lica
i ostvaruje se dublji prostor. Od ranije srpska umetnost poznaje, a u 13. veku dolazi do
izražaja obrnuta perspektiva koja poseduje irealna svojstva, izvlači ga iz realnog slikarskog
prostora i podređuje ga kompoziciji i zakonitostima slike.

Miroslavljevo Jevanđelje

 

[Poli46]

Kralj Milutin sa modelom Studenice

Prostor je povezan zidom koji teče zajedno sa posmatračem. U 14. veku monumentalnost
koja je karakteristična za 13. vek postepeno opada. Potencira se dramatički momenat.
Draperija koja se razvija između elemenata se uznemiruje i učestvuje u kompoziciji slike.
Slikarstvo Moravske škole stara se o detalju i dopadljivom koloritu slike. Među spomenicima
resavske škole izuzetak čini resavsko slikarstvo i manasijsko slikarstvo i ono teži ka jednom
retkom i traženom kolorističkom sazvučju. Za vreme Turaka ograničenim merama oko Pećke patrijaršije pokušava se povratiti nivo na kome je bilo slikarstvo u 13. veku. Majstori koji su
izrađivali freske većinom su nepoznati i ako se potpišu, oni to učine na mestu koje se teško
može uočiti kao Makarije u Ljubostinji, Jovan u Ravanici i dr. Oni su radili za slavu u
drugome svetu

 

[Poli46]

Car Stefan Uroš IV Dušan Nemanjić

Stojeći vekovima licem u lice, pravoslavno i katoličko slikarstvo ponašalo se različito
od graditeljstva ili vajarstva. Dok su pravoslavne crkvene građevine i njihov vajani
ukras mogli izgledati potpuno zapadnjački i biti izvedeni u romaničkom i gotičkom
stilu uz sačuvanu funkciju pravoslavnog prostora, dotle je slikarstvo bilo veoma
tvrdokorno u svojim vizantijskim ikonografskim rešenjima i stilskim shvatanjima.
Slika, toliko puta predmet teoloških raspri u istočnoj crkvi, uporno je čuvala svoju pravoslavnost. Katoličko slikarstvo u primorju, kao i ono u mnogim italijanskim
gradovima, sve do pobede gotike, volelo je vizantijsko-romanička i vizantijsko-gotička prožimanja na freskama i ikonama, obogaćujući novom ikonografijom humanističku
sadržinu slika.

 

[Poli46]

Sveti Ratnici-Manasija
Osvajanja kralja Milutina u Makedoniji, krajem 12. veka, i njegov brak s vizantijskom princezom stvorili su uslove, oko 1300. godine, da se srpska sredina, zaslugom dvora, priključi novom stilu slikarstva, tzv. renesansi Paleologa. Od tog vremena svaka, pa i najmanja, promena u slikarstvu Carigrada ili Soluna osetila se i u Srbiji. Osim toga, kralj Milutin je uspeo da u Srbiju prevede slikare Mihaila, iz ugledne slikarske porodice Astrapa,
i Evtihija sa saradnicima, stvorivši im mogućnosti za neprestan rad; preko njih obezbedio
je visoku umetničku vrednost svojim freskama. Oni su, neposredno pre toga, zajedno
radili u Ohridu, u Bogorodici Perivlepti, za jednog uglednog vizantijskog vlastelina,
takođe zeta carske dinastije.

 

[Poli46]

Dečani

U drugoj deceniji 14. veka u Carigradu, Solunu i Srbiji ostvareni su klasicistički ideali
ka kojima je stremilo slikarstvo od kraja prethodnog veka. Zadužbine kralja Milutina,
u kojima su radili slikari Mihailo i Evtihije, do 1321. godine - Kraljeva crkva u Studenici, Staro Nagoričino, Sv. Nikita kod Skoplja, Gračanica - i freske i ikone nekih solunskih
slikara u manastiru Hilandar, na Svetoj gori, manastiru koji je obnovio kralj Milutin,
remek-dela su ne samo u Srbiji već na čitavom prostranstvu pravoslavnog sveta
u ovo doba.

Uspostavljene su ravnoteže između tematskog bogatstva i formalnih rešenja,
između emocionalnosti sadržaja i strukture kompozicije, obuzdani su neumereni
iskazi raspoloženja gestom ili izrazom lica, uspostavljene su ravnoteže masa i
simetrije, postao je ravnomeran odnos između svetlog i tamnog, toplog
i hladnog u boji.

 

[vučji čopor]

Једна опаска у вези констатације аутора текста који је Поли ставила као уводни за ову тему.
Не би требало дословно разумети став аутора тог текста да се српско сликарство угасило крајем 15. века губитком српске државе јер једноставно није тачно.
Као што се Српска Црква није угасила тако се ни српско сликарство није угасило.Селило се на север са великим сеобама, било под притиском католичке Цркве, али је надживело пропаст и окупацију српске државе, да би осликало манастире у по "малој Светој Гори" која је настала на Фрушкој Гори и српске Цркве по свим деловима К&К монархије где су се Срби селили.
Стилске промене су долазиле као и у другим деловима Европе, некада су касниле, некда натуране али су дошле.
Ево једног примера из много каснијег периода као илустрације овога о чему причам.
Када је изгорела манастирска црква у Ковиљу ( Бачка) за њену обнову су ангажовани мајстори из Пожаревачког краја да је сазидају " на подобије" манастира Манасије, а манастирско братство је послало Мародића који коме је поверена израфа иконостаса на оно што би ми данас назвали " студијско путовање" у Италију. Тако смо у парапетном делу иконостаса добили једну копију Леонардове Тајне вечере.

 

[Poli46]

Зограф Лонгин (Хвосно, око 1530 – крај XVI века) јеромонах, сликар и књижевник изузетне културе и писац надахнутих дела духовне поезије, везан за сам врх
српске православне цркве. Радио фреске у пећкој припрати, у Ломници,
милешевском ђаконикону. Очуване су и многе његове иконе. Највише их је у
Дечанима; низ хорисних двојних икона, велика житијна икона Св. Стефана
Дечанског са његовим ликом у средини и низом композиција из његовог живота рађеним према делу Григорија Цамблака. Ту је насликао и прву српску историјску композицију ц представом битке: бој на Велбужду. Очуване су и његове иконе са иконостаса у Великој Хочи (1576-77) и Ломници (1578), а поједине у Пиви (1573) и Цикотама, док су пропале његове двери из Пећи и иконе из Милешеве.У својим сликарским делима ослањао се на сликаре XIV века, а пред крај живота, на
појединим иконама јавља се и нов утицај руских иконописаца.
Његове композиције су уравнотежене, фигуре пластичне, колорит свеж. На великој житијној икони из 1577. представио и светог краља Стефана Дечанског, оснивача манастира, са седамнаест сцена из његовог живота. Богату приповест пропратио
је натписима који су подразумевали познавање необичне и несрећне судбине
овог владара.

 

[Poli46]

Novo razdoblje nije bilo osobeno samo po političkoj razjedinjenosti srpskih država i oblasti
nego i po raznovrsnosti lokalnih pojava i škola. Ipak, glavni uzor je ostao Solun sa Svetom
gorom i njihovo novo, emocijama natopljeno slikarstvo. Primorski katolički krajevi prihvatili su,
tada, gotički stil sa Zapada, utičući njime i na pravoslavne vernike i na vernike crkve bosanske,
koji su bili prisnije povezani s jadranskim gradovima.

Studenica
Između prelomnih događaja u srpskoj umetničkoj istoriji, koji su uticali i na slikarsko izražavanje,
bilo je i manje značajnih uspona, zrenja i padova, koji su, ipak, ostavili dosta vidljiv trag.
Oni u periodizaciji označavaju posebnost manjih razdoblja ili umetničkih celina, osobito u
14. i 15. veku.

 

[Poli46]

Lepota i raskoš studeničkih fresaka, a pogotovo autoritet Studenice kao mauzoleja prvog
srpskog svetitelja, uticali su, koliko i opšte prilike na bivšem području Vizantije, na to da
srpski kraljevi tokom 13. veka gledaju Studenicu kao veliki uzor.

Novi stil u Srbiji dobio je snažan podsticaj s dolaskom carigradskih slikara u Žiču, oko 1220.
godine, u vreme kada se ona dovršavala kao katedralna crkva autokefalnog srpskog
arhiepiskopa. Sava, koji je izborio nov status Srpskoj crkvi, i prvi seo na njen presto, kao
dugogodišnji svetogorski monah, dobro je poznavao umetničke prilike, tako da je uvek
izabirao najbolje među grčkim slikarima za srpske zadužbine.
Njegovom zaslugom doveo ih je i kralj Vladislav, kada je, oko 1225, živopisao manastir
Mileševu, pripremajući je za svoj i Savin mauzolej. Grčki slikari, najverovatnije iz Soluna,
preneli su u Mileševu, u fresko-tehniku, stil slikarstva kakav se negovao u mozaičkim
radionicama grada Sv. Dimitrija. On višestruko podseća na solunsko slikarstvo iz njegovih
starih i uglednih svetilišta, kakva su bile crkve Sv. Dimitrija i Sv. Đorđa. Na pozadinama
fresaka, u naosu pozlaćenim, iscrtani su mali pravougaonici kao imitacije mozaičkih kockica.

Tajna Večera-freska-Studenica

To je bilo rešenje koje su, zbog svojih raskošnih efekata, mnogo puta kasnije primenjivali
srpski vladari u svojim zadužbinama. Mileševske figure mnogo su plastičnije po izgledu
nego one u Studenici i Žiči i one vode konačnom ostvarivanju umetničkih ideala 13. veka.

 

[Neprilagođena]

Beli anđeo

je deo kompozicije Mironosice na Hristovom grobu iz crkve Vaznesenja Hristovog manastira Mileševa.
Spada u najpoznatije freske Srbije ,ali se ubraja i u velike domete evropskog slikarstva.
Smatra se jednim od najlepših radova srpske i evropske umetnosti srednjeg veka.

Na slici je prikazan Arhanđel Gavrilo obučen u belo , kako sedi na kamenu i pokazuje mesto Hristovog vaskrsnuća.(njegov prazan grob)
Rađen je slobodnim, širokim potezima i odlikuje se monumentalnošću.
Freska se nalazi na južnom zidu i nastala u 13. veku.( rad nepoznatih autora Grka)
U 16 .veku je preko nje naslikana druga freska pa je Beli anđeo bio sakriven sve do 20 .veka, kada je ova crkva restaurirana i gornja slika uklonjena.

 

[Nina]

U Gračanici je u prvim decenijama 15. veka radio jedan slikar od čijih je fresaka ostao samo portret Todora, sina Đurđa i Jerine Branković, smešten u prolazu iz naosa u južni paraklis.

Todor Branković je predstavljen u uzrastu od desetak godina, u malo pognutom stavu, ruku ispruženih i okrenut prema unutrašnjem prostoru paraklisa. Lik mu je urađen sa izrazitim portretskim crtama – na njemu se izdvajaju snene plave oči, smeđe i blago izvijene obrve, visoko čelo, malo povijen nos i talasasta kestenjasta kosa koja se kovrdža na vratu.

Slikar portreta Todora Brankovića u Gračanici oslanjao se u punoj meri na vrednosti ostvarene nešto ranije u srpskim spomenicima.
O njemu istorija malo zna. Gračanički natpis precizira da je Todor sin Đurđa i Jerine iz braka koji je sklopljen 1414. godine. On je najverovatnije njihov najstariji sin, rođen oko 1415. ili koju godinu kasnije, pa bi, sudeći po uzrastu, mogao da bude naslikan između 1425. i 1430. godine.