Jednog od onih nekoliko vrelih dana, krenuJsmo ćere I ja sa sve ovim našim kučištem na Savu. Poludeo je pas sam po ceo dan. Moj otac mu I nije neka zanimacija. Mislim, Meš može da dune malo jače I da obori dedu. I tako, sedosmo u malena kola, ponesoh torbu za kereći izlazak sa sve foto aparatom, ovaj opet meni dahće za vratom, poče da cvili kad prodjosmo semafor. I stigosmo. Kupanje, plivanje, pola sata bez pauze. Donosi lopticu iz vode, sav je sretan, oko mu je veselo. Zapet je kao struna dok čeka da mu bacimo lopticu, a voda se cedi sa njega I zalazeće sunce se presijava na dlaci. Lep je, nije što je naš. Majka to rani I čuva. Tu je I Džumi, skraćeno od džumara, mešanac sa susednog splava koji se odmah pojavi čim stignemo sa Mešom. Mnogo je dosadan………I sladak. Laje na Meša dok ovaj izlazi iz vode, ali naš pas ga samo iskulira dok mu se Džumi dere na uvo. Nisam baš sigurna da će to uvek biti tako. U Džumijevoj pratnji, napuštamo kupalište I idemo u šetnju. Mnogo bacanja loptice, malo šetnje, mnogo priče izmedju nas tri, malo sedenja I prodje dva sata kvalitetno provedenog porodičnog života. Polazimo kući jer je naše milo kuče napokon pokazalo blage znake umora.
Već razmišljam o kafici na tremu uz žubor vode I miris ruža, kad…………pogled koji je do tada zamišljeno lutao ne videći zapravo ništa ugleda zalazak sunca. “Stani sine, vidi kako je lepo” Mladja ćera stade na širok ispust kraj puta. Izašla sam iz kola a onaj blenta zalepio njušku za staklo. I on bi izašao za mnom. Prozor sam morala zatvoriti jer je jednom iskočio kroz njega, samo da mu majka ne ode negde I stado mu se ne rasturi.
Izadjem, sva sretna što je dete stalo, što je pokazala poštovanje prema mojoj fotografskoj maniji (otac joj vala ne bi stao pa da dubim na glavi, taj kad sedne u kola ne staje dok ne stignemo). I tako fotografišući nasta ovo
Zadovoljna zbog dece I sa prelepim prizorom u oku, udjoh u kola I nastavismo kući. Ali, ne skreće moja ćera levo, u našu ulicu, nego produži pravo, prema Sručinu. “Kuda idemo” pitam. “Videćeš” odgovaraju moje devojke u glas. Ma sigurno idemo kod kume u Surčin, zaključujem I prepuštam se mislima. Kad, kola skrenuše desno, prema aerodromu. Već nervoznim glasom ponavljam pitanje a one opet kažu “Videćeš”. Stadosmo, ja zadubljena u misli mazeći psa koji dahće pored mene I ne gledam u okoliš. One se okrenuše ozarenih lica I kažu “Slikaj Ljiljka”. A ja……..nemam pojma kako sam slikala jer videla ništa nisam od suza u oku. Škljocam a srce mi puno ljubavi njihove što me dovede ovde. Valjda će neka biti dobra. Starije ćera viče “Ujna, požuri, ovo je zona bezbednosti, ne sme se fotografisati. Uhapsiće nas”. “More, neka apse, vredelo je” odgovaram I ulazim u malena kola.
Kafica, pa daj da vidimo fotografije, pa ruže I žubor vode, psi oko nas I prepuno roditeljsko srce. Šta ćeš više. Raj
PS “Ujna” nije greška……..jer ja njoj jesam ujna,, a ona meni jeste starija ćera već pet-šest godina.
Već razmišljam o kafici na tremu uz žubor vode I miris ruža, kad…………pogled koji je do tada zamišljeno lutao ne videći zapravo ništa ugleda zalazak sunca. “Stani sine, vidi kako je lepo” Mladja ćera stade na širok ispust kraj puta. Izašla sam iz kola a onaj blenta zalepio njušku za staklo. I on bi izašao za mnom. Prozor sam morala zatvoriti jer je jednom iskočio kroz njega, samo da mu majka ne ode negde I stado mu se ne rasturi.
Izadjem, sva sretna što je dete stalo, što je pokazala poštovanje prema mojoj fotografskoj maniji (otac joj vala ne bi stao pa da dubim na glavi, taj kad sedne u kola ne staje dok ne stignemo). I tako fotografišući nasta ovo
Zadovoljna zbog dece I sa prelepim prizorom u oku, udjoh u kola I nastavismo kući. Ali, ne skreće moja ćera levo, u našu ulicu, nego produži pravo, prema Sručinu. “Kuda idemo” pitam. “Videćeš” odgovaraju moje devojke u glas. Ma sigurno idemo kod kume u Surčin, zaključujem I prepuštam se mislima. Kad, kola skrenuše desno, prema aerodromu. Već nervoznim glasom ponavljam pitanje a one opet kažu “Videćeš”. Stadosmo, ja zadubljena u misli mazeći psa koji dahće pored mene I ne gledam u okoliš. One se okrenuše ozarenih lica I kažu “Slikaj Ljiljka”. A ja……..nemam pojma kako sam slikala jer videla ništa nisam od suza u oku. Škljocam a srce mi puno ljubavi njihove što me dovede ovde. Valjda će neka biti dobra. Starije ćera viče “Ujna, požuri, ovo je zona bezbednosti, ne sme se fotografisati. Uhapsiće nas”. “More, neka apse, vredelo je” odgovaram I ulazim u malena kola.
Kafica, pa daj da vidimo fotografije, pa ruže I žubor vode, psi oko nas I prepuno roditeljsko srce. Šta ćeš više. Raj
PS “Ujna” nije greška……..jer ja njoj jesam ujna,, a ona meni jeste starija ćera već pet-šest godina.
Od dece koja rastu i žive uz tebe, nemoguće je očekivati manje. 
za pricu,za odabran momenat za slikanje i naravno za slike