Слика у оку

У смирај дана
Док сутон хладни
Закаснеле сенке пребира
А улична светиљка
Стидљиво намигује
Пахуља нежна
Ниоткуда стиже
Пируету направи
Балерини слична
На тло ледено слети
Смири се на тренутак
Време престаде
Ступи тишина
А онда из даљине
Зазвони црквено звоно
Разби тишину на парчад
Ветар северни
Пахуљу вину у небо
Око је више не виде
Остаде само фотографија
У дубини ума усликана
За споменар живота

 

[Soradze]

Хвала на савету. Можда некад покушам и да је дорадим. Мада, то је мој ниво.

Odličan si! Ne menjaj!

 

[Soradze]

Tvoji stihovi su me zaustavili u vremenu...
Pahulja koja pravi piruetu,
zvezda koja se stidi,
zvono koje razbija tišinu
- sve to nije samo slika, već unutrašnji pejzaž...

Osetila sam kako se svet smiruje dok čitam,
kako se u meni otvara prostor za tišinu koja nije prazna, već sveta...

Hvala ti što si ovu pahulju pretvorio u večnost.
Zapisujem je u svoj spomenar života.

 

[Van_Helsing]

Ja ti mogu odmah reći da imaš talenta, prepoznao sam to.
Pravog pesnika krasi ta jedna nezaustavljiva struja u građenju poetske slike u kojoj se sve rastvara i ujedinjuje, ona je ta prava vrednost i ti si to pokazao.
Postoji tu samo još jedna stvar, iskustvo... Kroz njega, pesnik nauči da odabere prave reči za pesmu, jer kao što joj ime kaže, to je poseban govorni svet koga pored vizije odlikuje i zvučnost... Reči imaju tu jednu finu osobinu da u najvećem broju slučajeva imaju sinonime, drugačije ili slične oblike koji kazuju isto, često - na još bolji i lepši način. Prosto, pesma tako zazvuči mnogo bolje. Iskusan pesnik stekne vremenom i ovaj sinonimski vokabular, pa određene stvari izražava upečatljivo, lepše, učinkovitije i trajnije nego u primarnoj, inicijalnoj zamisli u glavi... Tad biva majstorom reči. I ne, uopšte se ne radi o nekom kićenju i ukrašavanju, to jest, komplikovanju izraza (premda je višeznačnost čak i poželjna kao bonus u poeziji)... Upravo se radi o efikasnom pojednostavljenju izraza. Kad shvatiš da je efikasno, kažeš sebi "da, to je prava reč na pravom mestu" - još jedna definicija poezije.

Odličan si! Ne menjaj!

Tvoji stihovi su me zaustavili u vremenu...
Pahulja koja pravi piruetu,
zvezda koja se stidi,
zvono koje razbija tišinu
- sve to nije samo slika, već unutrašnji pejzaž...

Osetila sam kako se svet smiruje dok čitam,
kako se u meni otvara prostor za tišinu koja nije prazna, već sveta...

Hvala ti što si ovu pahulju pretvorio u večnost.
Zapisujem je u svoj spomenar života.

Свакако хвала и на саветима и на лепим речима, мало сам писао тамо на блогу, али не одвно, некако немам воље, а прија човеку да чује да се некоме свиђа оно што је у тренуцима инспирације покушао да створи. Мада сам и даље мишљења да боље читам него што пишем!

 

[Soradze]

Мада сам и даље мишљења да боље читам него што пишем!

Ovo je lepota koja krasi najbolje...

 

[Van_Helsing]

Ovo je lepota koja krasi najbolje...

Ласкаш ми!

 

[Soradze]

Ласкаш ми!

Skromnost jeste lepota koja krasi najbolje... slučajno si među njima, hahahahah