Gospodo, vreme je da vas podsetim na nesto sto je vec bilo ovde, a odnosi se i na Irak i na nas:
O rabinu i mackama
Ima jedna alegorijska priča koju je pričao Drašković, negde početkom 90-ih, aludirajući na Miloševićev režim, a možda i komunizam koji je bio pre toga. No, kako mi priča deluje da ima mnogo šire značenje, navešću je ovde.
Neki pravoverni Jevrejin imao je posao koji je loše krenuo. Kako je već počela da ga hvata panika, rešio je da potraži savet rabina. Rabin mu je savetovao da uzme pet mačaka i dobro ih nahrani. On ga posluša, prođe mesec dana i čovek dođe ponovo pred rabina, sada već očajan.
“One mačke mi pojedoše i ono malo što sam imao. Deca će mi biti gladna. Već prodajemo stvari iz kuće, a posao može uskoro da propadne.”
“Uzmi još pet mačaka i dobro ih uhrani!”
“Ali…”
“Nema ali! Poslušaj kako sam rekao, ako hoćeš da ti krene!”
I učini tako, prođe još par nedelja i naš čovek je opet pred rabinom, sada već bez ikakve nade.
“Posao mi je propao jer nisam imao para za novu robu. Deca mi dva dana nisu ništa jela. Prodali smo skoro sve iz kuće. Ali mačke su dobro uhranjene. Poslušao sam te.”
“Sada izbaci pet mačaka iz kuće!”
Jerejin posluša ovoga puta bez mnogo premišljanja. Prođe još nekoliko nedelja, i on je opet pred rabinom.
“Pa nije baš kao nekada, ali napredak je vidan. Izgleda da me dobro savetuješ. Koji je tvoj sledeći savet?”
“Ukloni preostalih pet mačaka!”
Čovek radosno posluša. Kakve li premudre savete daje ovaj rabin! Posle dve nedelje, on mu hita u susret.
“Spasioče moj! Nikada mi nije bilo bolje! Hvala Bogu što te je poslao!”
Koja je poenta ove priče? Čuli ste za Irak, čuli ste i za Sadama, oficira koji je uz pomoć Amerike izvršio državni udar u Iraku, negde 70-ih. Prva akcija mu je bila likvidacija nekoliko stotina lokalnih komunista. Posle Islamske revolucije u Iranu, po nalogu Amerikanaca, napao je zemlju ajatolaha. U ratu koji je trajao više od 10 godina imao je punu podršku Zapada (pre svega Amerike i Francuske), čak i kada je upotrebljavao bojne otrove protiv Kurda. Kasnije 80-ih i Rusija mu je postala saveznik, verovatno da bi tako lakše zadržavali Iran, koji se oteo kontroli. Ali to za ovu priču nije bitno.
Bitno je da je Irak od početka nesvrstana zemlja i kao takav je naš veliki prijatelj. Posledica toga je da su mnoge naše građevinske firme radile u Iraku. Ergo, mnogi naši ljudi su tamo radili i lepe pare zaradili. Osim toga, videli su kakvo je stanje bilo tamo, a bolje je verovati očevidcima nego propagandi. Dakle Irak je 80-ih bio sasvim normalna i relativno slobodna zemlja. Postojao je kult ličnosti Sadama, ali to je bilo u granicama normale za arapske zemlje. Sličan kult ličnosti postojao je i postoji u Siriji, Egiptu, Libiji, Alžiru… Čuo sam priče kako su irački vojnici hvatali 14-godišnju decu kojima je Homeini “isprao mozak” i poslao ih na front. Iračani su, u svojim kampovima, pokušavali da ih unormale. Pogađate, Irak je tada bio “pozitivac” u priči.
Kvrcnulo je verovatno oko nafte. Verovatno je želja Sadama da ima punu kontrolu nad naftom koju proizvodi njegova zemlja, i megalomanski snovi o obnavljanju moći Vavilona koju će mu ta nafta dati (elitna jedinica Republikanske garde zvala se Hamurabi) bila nešto nedopustivo. Takva emancipacija Arapa nije nešto što će Vašington dopustiti. Završio se Hladni rat, i moglo se delovati.
Zanimljivo je da je neposredno pre okupacije Kuvajta Sadam bio u Americi. Verovatno mu je dato “zeleno svetlo” za akciju. Međutim, od okupacije Kuvajta, iako je isteran 6 meseci kasnije, Irak je 12 godina pod stalnim napadom Amerike, “i saveznika”. A onda se početkom 2003 prešlo u otvorenu agresiju.
I sada je Irak pod američkom okupacijom. Planiraju se izbori koji od njega treba da naprave “demokratsko društvo”. Takav je “optimistički” (pre bih rekao ludo naivni) scenario američke vlade. Ali šta da se tako desi? Iračani će živeti u “demokratiji”. I da li treba možda da do groba budu zahvalni Amerikancima, iako će im standard biti mnogo niži nego 80-ih pre nego su im isti Amerikanci namestili igru i počeli grubo da se mešaju u njihov život. Da li ta zahvalnost onda obuhvata i bombe, sankcije, okupaciju, ubijanje nemoćnih ranjenika u džamijama, Faludžu i sve ostalo što je prethodilo “slobodi”.
A kako je kod nas? Teško je dokazati tako nešto, ali prosta logika nam govori da je Sloba od početka bio američki čovek. Bar većina njegovih akcija su bile u direktnom interesu Amerike. I većina američkih akcija su bile u direktnom interesu Slobe. I Amerika se nije mnogo ni trudila protiv njega sve dok Evropa nije bila diskreditovana. Nekima je teško da u to poveruju, jer ratni neprijatelji Miloševića su svi sebe proglašavali saveznicima Amerike i Amerika se ponašala kao njihov saveznik, pre ili kasnije. Ali ponekad je neprijatelj dragoceniji od saveznika. Jer recimo da svi na planeti slušamo šta nam kaže Amerika, da nemamo međusobnih razmirica, od čega bi živeo vojno-industrijski kompleks, od koga živi pola Amerike?!
U svakom slučaju, domaći komunizam je bio u krizi krajem 80-ih, izbili su kasnije ratovi. Sankcije su bile onih prvih pet mačaka u našoj priči. Možda bi nam i njih uklonili, tako je izgledalo kad je, posle Dejtona, Holbruk bio redovan gost na viskiju & kanabetu, ali scenario je bio drugačiji. Organizovana od strane CIA i BND, OVK je pocela da deluje. Usledila je antiteroristička operacija, iscenirani incident u Račku, posle koga je usledilo bombardovanje. Dakle još pet mačaka. Prestanak bombardovanje ne možemo posmatrati kao njihovo “uklanjanje”. Jer “obnovu & izgradnju” platio je narod, a opasnost, sad već od unutrašnjeg rata, visila je u vazduhu…
Zbog toga, tek 5. Oktobar možemo smatrati kao akciju uklanjanja pet mačaka. Stvarno, standard nam se popravio, videli smo da ne moraju da nam budu neprijatelji, čak se izgleda isplati biti uz njih, slušati njihove dobronamerne savete. Ali ipak je ostalo još pet mačaka. Trebalo je i njih ukloniti ali se isprečio Hag, “državna zajednica”, kriminalci, opet Kosovo… dakle to će se još pričekati.
Ali na kraju će skloniti i poslednjih pet mačaka, i “primiće nas u Evropu” (Amerikanci – nije li to ironično?) I mi treba da im budemo do groba zahvalni, a ustvari jedva da ćemo dostići standard iz 1989, pre nego što su se umešali u naše živote.
- doduse ne vicu 
... ko zna kako ce se sve to zavrsiti
OVDE PRETERUJES
OVO PREPUSTAM TEBI
