MOZGALICE (ili neka moja razmišljanja o životu inspirisana ko zna čime.....)
SLAGALICE
Oduvek sam volela slagalice. Kao deca, imali smo brat i ja gomile kockica, raznih varijanti slagalica, jedno u drugo, drugo u treće...........Majka je smatrala da su to dobre igračke, da podstiču ne samo motoriku već i razmišljanje, vežbaju oko da vidi, da uoči. I bila je u pravu. E sad, nekome odgovara ta vrsta igre a nekome ne.........različita deca. Meni je odgovarala. Volela sam da slažem, da gledam kako se jedna gomila nesloženih kockica smanjuje a povećava se druga, složena, da vidim kako se pomalja slika, mojih ruku i glave delo.I danas to volim. Volim da stvaram, da mislim i smislim i onda to napravim. Tako mi sudba dodeli i drugu polovinu, po ovom pitanju, vrlo sličnu meni. I kud god da pogledamo, vidimo složene slagalice i što je najbolje, vidimo i one nesložene.
Davno shvatih, ja ne bih, al' režiser reče da moram kao glavna glumica da odigram svoju rolu kako znam i umem, da je svaka namenjena nam uloga zapravo slagalica.
Davno shvatih, da je svaka moja želja još jedna nova slagalica, kao i želje ljudi oko mene.
Davno shvatih, da je svaka suza samo maleni deo slagalice, kao i osmeh, i uzdah, i reč, i korak i san.........
I tako, svi slažemo svoje slagalice, svi igramo namenjene nam uloge, ali, koliko smo dobri glumci i slagači ...........pogledajte iza sebe i videćete.
Eh, što ti je čovek. Taman složi jednu, i odmah poželi neku novu slagalicu. Treba složiti sve te delove.........a mnogo ih je. U mnoštvu se čovek izgubi........trči tamo, trči ovamo, pa kad pogledaš ni jedna nije složena a glavni glumac je umoran i obeshrabren. Bivala sam i takva.......nesložena.........ma svako je........i to je deo uloge, jer kako bi neko znao da je složen, ako nikad nije iskusio kako je to biti nesložen, haotičan, rastrgnut.
1. Neko sedne, pa razmisli, i kaže prvo ću slagati ovu, pa onda onu slagalicu, i svu svoju snagu usmeri ka toj jednoj, osećajući se obeshrabrenim kada neki deo nikako ne može da nadje, pa natapa suzama već složene delove tražeći, a vreme ide. Ostale slagalice čekaju. A kada taj deo ipak ugleda........onda postaje euforičan, sretan.........preterano sretan,budeći svojih gromkim smehom uspavanu slagalicu. Ostale, još uvek čekaju.
2. Neko se opredeli da redja nekoliko istovremeno. Slaže jednu dokle ide, pa predje na drugu, opet dokle ide. Ne dangubi, ne kuka, samo počne da slaže sledeću. Ipak, krajičkom oka , gleda da li će ugledati delić za prvu, jer ona ipak nije složena do kraja. I tako u krug. Taj slagač ima divan osećaj da uvek napreduje. I po neka suza kane na napola složene ideje, uglavnom onda kada se pogodi vreme praznog hoda u kome ne može, kao za inat , da nadje nedostajući deo ni za jednu slagalicu. Ali, kad to vreme nenalaženja prodje, kao što sve prolazi, eeeee, onda slagač sav sretan baca po složenim delovima blistave osmehe.
3. Neko je pak, u večitom trku od jedne do druge.........a ni jedna složena. Udara u njih, lomi delove, haotičan je .........a vreme putuje. Ni jedna složena, rastureni delovi na sve strane, rasturena snaga na sve strane.......a slagač umoran i bez volje. Iz mog ugla, mora da je jako teško toj osobi. A možda i nije. Možda je taj slagač zadovoljan u svojoj jurnjavi sa večitim opravdanjem zašto nije neku bar završio. I naravno........nikada nije on kriv.
4. Neko samo čeka da dodje neko drugi i složi njegovu slagalicu. E taj, sedi zavaljen u fotelji, priča li priča (to ubedjivanje mu jako dobro ide od ruke) u potrazi za nekom vrednim i naivnim slagačem da umesto njega odradi posao. Dakako, posle to predstavlja kao svojih ruku i mozga delo.........iskreno, mozak jeste upotrebio, ali ruke definitivno ne.
Maca i ja pripadamo drugoj grupi...........a vi?
SLAGALICE
Oduvek sam volela slagalice. Kao deca, imali smo brat i ja gomile kockica, raznih varijanti slagalica, jedno u drugo, drugo u treće...........Majka je smatrala da su to dobre igračke, da podstiču ne samo motoriku već i razmišljanje, vežbaju oko da vidi, da uoči. I bila je u pravu. E sad, nekome odgovara ta vrsta igre a nekome ne.........različita deca. Meni je odgovarala. Volela sam da slažem, da gledam kako se jedna gomila nesloženih kockica smanjuje a povećava se druga, složena, da vidim kako se pomalja slika, mojih ruku i glave delo.I danas to volim. Volim da stvaram, da mislim i smislim i onda to napravim. Tako mi sudba dodeli i drugu polovinu, po ovom pitanju, vrlo sličnu meni. I kud god da pogledamo, vidimo složene slagalice i što je najbolje, vidimo i one nesložene.
Davno shvatih, ja ne bih, al' režiser reče da moram kao glavna glumica da odigram svoju rolu kako znam i umem, da je svaka namenjena nam uloga zapravo slagalica.
Davno shvatih, da je svaka moja želja još jedna nova slagalica, kao i želje ljudi oko mene.
Davno shvatih, da je svaka suza samo maleni deo slagalice, kao i osmeh, i uzdah, i reč, i korak i san.........
I tako, svi slažemo svoje slagalice, svi igramo namenjene nam uloge, ali, koliko smo dobri glumci i slagači ...........pogledajte iza sebe i videćete.
Eh, što ti je čovek. Taman složi jednu, i odmah poželi neku novu slagalicu. Treba složiti sve te delove.........a mnogo ih je. U mnoštvu se čovek izgubi........trči tamo, trči ovamo, pa kad pogledaš ni jedna nije složena a glavni glumac je umoran i obeshrabren. Bivala sam i takva.......nesložena.........ma svako je........i to je deo uloge, jer kako bi neko znao da je složen, ako nikad nije iskusio kako je to biti nesložen, haotičan, rastrgnut.
1. Neko sedne, pa razmisli, i kaže prvo ću slagati ovu, pa onda onu slagalicu, i svu svoju snagu usmeri ka toj jednoj, osećajući se obeshrabrenim kada neki deo nikako ne može da nadje, pa natapa suzama već složene delove tražeći, a vreme ide. Ostale slagalice čekaju. A kada taj deo ipak ugleda........onda postaje euforičan, sretan.........preterano sretan,budeći svojih gromkim smehom uspavanu slagalicu. Ostale, još uvek čekaju.
2. Neko se opredeli da redja nekoliko istovremeno. Slaže jednu dokle ide, pa predje na drugu, opet dokle ide. Ne dangubi, ne kuka, samo počne da slaže sledeću. Ipak, krajičkom oka , gleda da li će ugledati delić za prvu, jer ona ipak nije složena do kraja. I tako u krug. Taj slagač ima divan osećaj da uvek napreduje. I po neka suza kane na napola složene ideje, uglavnom onda kada se pogodi vreme praznog hoda u kome ne može, kao za inat , da nadje nedostajući deo ni za jednu slagalicu. Ali, kad to vreme nenalaženja prodje, kao što sve prolazi, eeeee, onda slagač sav sretan baca po složenim delovima blistave osmehe.
3. Neko je pak, u večitom trku od jedne do druge.........a ni jedna složena. Udara u njih, lomi delove, haotičan je .........a vreme putuje. Ni jedna složena, rastureni delovi na sve strane, rasturena snaga na sve strane.......a slagač umoran i bez volje. Iz mog ugla, mora da je jako teško toj osobi. A možda i nije. Možda je taj slagač zadovoljan u svojoj jurnjavi sa večitim opravdanjem zašto nije neku bar završio. I naravno........nikada nije on kriv.
4. Neko samo čeka da dodje neko drugi i složi njegovu slagalicu. E taj, sedi zavaljen u fotelji, priča li priča (to ubedjivanje mu jako dobro ide od ruke) u potrazi za nekom vrednim i naivnim slagačem da umesto njega odradi posao. Dakako, posle to predstavlja kao svojih ruku i mozga delo.........iskreno, mozak jeste upotrebio, ali ruke definitivno ne.
Maca i ja pripadamo drugoj grupi...........a vi?
