- Poruka
- 1.854
Slabio Beograd? Zašto je Tito selio fabrike iz Srbije u Sloveniju i Hrvatsku
Beograd -- Neposredno posle rezolucije Informbiroa 1948. godine, strahujući od napada sa Istoka, Tito i njegovi saradnici donose odluku, za mnoge kontraverznu.
Oni su naredili da se iz severnih i istočnih krajeva SFRJ, uglavnom iz Srbije, mnoge važne fabrike presele dublje i zapadnije, u BiH, Sloveniju i Hrvatsku.
Istovremeno, blizu granice sa Mađarskom građene su "Podravka" u Koprivnici i TAM u Mariboru, piše RTS.
Da li je odluka o preseljenju bila zaista odbrambena i strateška ili je prava namera bila slabljenje Srbije, kako su decenijama kasnije tvrdili neki ekonomisti i političari?
U kabinetu Josipa Broza Tita su Koča Popović i Boris Kidrič.
Pred njima je mapa Federativne Narodne Republike Jugoslavije (FNRJ). A na njoj crveni krstići. Njima su precrtane fabrike.
Najviše crvenih krstića bilo je na severnom delu Narodne Republike Srbije – u Vojvodini.
"Oni koji su bili svedoci i učestvovali u odlukama tadašnje vlasti pričaju da je to stvarno bilo tako. Nađu se drugovi uveče, stave mapu i gledaju gde će i šta da presele", objašnjava novinar Slavoljub Kačarević kako je nastala legenda o planu takozvane "Privredne mobilizacije".
Kačarević je o tome u dnevnom listu Politika 1989. godine objavio feljton. Tada je otvorena polemika koja traje do danas – ko je preselio srpske fabrike, ko je Srbiji ukrao rast?
Dugo čuvana privredna tajna bio je spisak fabika za preseljenje, koji je u novembru 1949. godine stigao u Ministarstvo industrije FNRJ, u kabinet ministra Borisa Kidriča.
"Drugovi narodni poslanici, naša se zemlja danas može ponositi time da je pod rukovodstvom Josipa Broza Tita ponovo istakla parolu 'Fabrike radnicima'", rekao je Kidrič tokom jedne skupštinske rasprave 1848. godine.
Istorijsko "ne", pa migracija industrije
Planu "Privredne mobilizacije" prethodilo je Titovo istorijsko "ne" Staljinu, nakon koje je na Vidovdan 1948. godine doneta razolucija Informbiroa.
Komandant Beogradske armijske oblasti, general Pavle Jakšić, kasnije je svedočio da su za Novu godinu 1950. godine na jugoslovenskoj granici jedna prema drugoj stajale dve vojske – jugoslovenska i sovjetska. Dojučerašnji saveznici.
Božo Drašković, saradnik Instituta ekonomskih nauka, objašnjava da se onda smatralo da postoji mogućnost da će doći do invazije sovjetskih trupa, odnosno zemalja koje su bile pod kontrolom SSSR-a.
"I onda je bilo logično da sklanjate resurse koje možete da sklonite", kaže Drašković.
Goran Nikolić, saradnik Instituta za evropske studije, smatra da je komunistima jedini cilj bio da sačuvaju vlast i život.
"Vlast je najvažnija. I u cilju toga oni imaju ratne planove, a u skladu sa tim i iseljavanje industrije", dodaje.
Novinar Slavoljub Kačarević kaže da je u svim objašnjenjima strah od sovjetske invazije bio razlog da se napravi neki ratni plan – kako se braniti od nadmoćnog neprijatelja.
"I taj plan je podrazumevao niz gigantskih akcija, a jedna od njih bila je preseljenje privrednih objekata sa potencijalo neodbranjive teritorije. A to je uglavnom Vojvodina i Srbija. U neke krajeve gde je odbrana realna, a to su Bosna i Hercegovina, Slovenija i Hrvatska", smatra Kačarević.
Hrvatske i slovenačke fabrike manje migrirale
Zanimljivo je, međutim, da u isto vreme u istoj meri nije planirana evakualcija privrednih objekata iz pograničnih krajeva Slovenije i Hravatske. A i njima je, kao i Srbiji, pretio vojni napad. Ali iz Mađarske.
I ne samo to.
Neposredno uz granicu, u to vreme su građeni su fabrika "Podravka" u Koprivnici, "Litostroj" u Ljubljani, fabrika kamiona TAM u Mariboru.
"Pretpostavljam da su lokalni rukovodioci u Sloveniji i u Hrvatskoj imali bolju procenu da do rata neće dođi. I samim tim su imali veću motivaciju da u manjoj meri dolazi do preseljenja. Jer bilo je bilo preseljenja i u okviru samih republika u predelima koji su bili izloženi prema Mađarskoj, Bugarskoj i Rumuniji", napominje Goran Nikolić.
Ekonomista Mlađen Kovačević dodaje da su Hrvatska i Slovenija imale samo jednu granicu, prema Mađarskoj. I dužina te granice nije velika.
"A ovde su ipak i Mađarska, i Bugarska, i Rumunija, i Albanija. Ogroman deo naših granica je bio sa zemljama koje su bile u socijalističkom taboru. Nije se samo selilo iz Srbije u Hrvatsku i Sloveniju, nego je i na teritoriji Srbije dolazilo do pomeranja. Valjaonica bakra u Sevojnu je trebalo da bude u Nišu", prisećao se Kovačević.
Na spisku za preseljenje iz Srbije bili su "Sever" u Subotici, IMR u Rakovici, Elektronska industrija u Nišu, "Ikarus" u Zemunu. Plan je bio sledeći: u roku od samo osam sati trebalo je fabriku razmontirati, spakovati u sanduke, utovariti u železničke vagone i poslati van ugroženog područja.
Tako je, prema kasnijem popisu, iz Vojvodine preseljeno: 24 mlina, fabrika šećera, ulja, hladnjača, krupara, električna centrala, livnica, fabrika sapuna, boja i lakova, fabrika baterija, četiri ciglane, dve strugare, fabrika nameštaja, tri kudeljare, fabrika fine trikotaže i šest štamparija.
"Da li je to u ono vreme moglo da se izbegne, pa da se kaže: 'Čekajte, ljudi, dovde ima smisla, odavde je smešno.' Šta sad, vrlo važno za jedan mlin ili neku malu fabriku. To već sada teško može da se proceni", kaže Slavoljub Kačarević.
Kad prođe vreme to izgleda bespotrebno, malo smešno, dodaje Božo Drašković. Iz tadašnje perspektive to nije bilo smešno, to je bila racionalna odluka da biste predupredili rizike i opasnosti od ratnih dejstava, objašnjava Drašković.
Proizvodnja aviona "otputovala" za Mostar
OSTATAK NA
https://www.b92.net/biz/vesti/srbija.php?yyyy=2019&mm=08&dd=02&nav_id=1573019
Zasto?
Beograd -- Neposredno posle rezolucije Informbiroa 1948. godine, strahujući od napada sa Istoka, Tito i njegovi saradnici donose odluku, za mnoge kontraverznu.
Oni su naredili da se iz severnih i istočnih krajeva SFRJ, uglavnom iz Srbije, mnoge važne fabrike presele dublje i zapadnije, u BiH, Sloveniju i Hrvatsku.
Istovremeno, blizu granice sa Mađarskom građene su "Podravka" u Koprivnici i TAM u Mariboru, piše RTS.
Da li je odluka o preseljenju bila zaista odbrambena i strateška ili je prava namera bila slabljenje Srbije, kako su decenijama kasnije tvrdili neki ekonomisti i političari?
U kabinetu Josipa Broza Tita su Koča Popović i Boris Kidrič.
Pred njima je mapa Federativne Narodne Republike Jugoslavije (FNRJ). A na njoj crveni krstići. Njima su precrtane fabrike.
Najviše crvenih krstića bilo je na severnom delu Narodne Republike Srbije – u Vojvodini.
"Oni koji su bili svedoci i učestvovali u odlukama tadašnje vlasti pričaju da je to stvarno bilo tako. Nađu se drugovi uveče, stave mapu i gledaju gde će i šta da presele", objašnjava novinar Slavoljub Kačarević kako je nastala legenda o planu takozvane "Privredne mobilizacije".
Kačarević je o tome u dnevnom listu Politika 1989. godine objavio feljton. Tada je otvorena polemika koja traje do danas – ko je preselio srpske fabrike, ko je Srbiji ukrao rast?
Dugo čuvana privredna tajna bio je spisak fabika za preseljenje, koji je u novembru 1949. godine stigao u Ministarstvo industrije FNRJ, u kabinet ministra Borisa Kidriča.
"Drugovi narodni poslanici, naša se zemlja danas može ponositi time da je pod rukovodstvom Josipa Broza Tita ponovo istakla parolu 'Fabrike radnicima'", rekao je Kidrič tokom jedne skupštinske rasprave 1848. godine.
Istorijsko "ne", pa migracija industrije
Planu "Privredne mobilizacije" prethodilo je Titovo istorijsko "ne" Staljinu, nakon koje je na Vidovdan 1948. godine doneta razolucija Informbiroa.
Komandant Beogradske armijske oblasti, general Pavle Jakšić, kasnije je svedočio da su za Novu godinu 1950. godine na jugoslovenskoj granici jedna prema drugoj stajale dve vojske – jugoslovenska i sovjetska. Dojučerašnji saveznici.
Božo Drašković, saradnik Instituta ekonomskih nauka, objašnjava da se onda smatralo da postoji mogućnost da će doći do invazije sovjetskih trupa, odnosno zemalja koje su bile pod kontrolom SSSR-a.
"I onda je bilo logično da sklanjate resurse koje možete da sklonite", kaže Drašković.
Goran Nikolić, saradnik Instituta za evropske studije, smatra da je komunistima jedini cilj bio da sačuvaju vlast i život.
"Vlast je najvažnija. I u cilju toga oni imaju ratne planove, a u skladu sa tim i iseljavanje industrije", dodaje.
Novinar Slavoljub Kačarević kaže da je u svim objašnjenjima strah od sovjetske invazije bio razlog da se napravi neki ratni plan – kako se braniti od nadmoćnog neprijatelja.
"I taj plan je podrazumevao niz gigantskih akcija, a jedna od njih bila je preseljenje privrednih objekata sa potencijalo neodbranjive teritorije. A to je uglavnom Vojvodina i Srbija. U neke krajeve gde je odbrana realna, a to su Bosna i Hercegovina, Slovenija i Hrvatska", smatra Kačarević.
Hrvatske i slovenačke fabrike manje migrirale
Zanimljivo je, međutim, da u isto vreme u istoj meri nije planirana evakualcija privrednih objekata iz pograničnih krajeva Slovenije i Hravatske. A i njima je, kao i Srbiji, pretio vojni napad. Ali iz Mađarske.
I ne samo to.
Neposredno uz granicu, u to vreme su građeni su fabrika "Podravka" u Koprivnici, "Litostroj" u Ljubljani, fabrika kamiona TAM u Mariboru.
"Pretpostavljam da su lokalni rukovodioci u Sloveniji i u Hrvatskoj imali bolju procenu da do rata neće dođi. I samim tim su imali veću motivaciju da u manjoj meri dolazi do preseljenja. Jer bilo je bilo preseljenja i u okviru samih republika u predelima koji su bili izloženi prema Mađarskoj, Bugarskoj i Rumuniji", napominje Goran Nikolić.
Ekonomista Mlađen Kovačević dodaje da su Hrvatska i Slovenija imale samo jednu granicu, prema Mađarskoj. I dužina te granice nije velika.
"A ovde su ipak i Mađarska, i Bugarska, i Rumunija, i Albanija. Ogroman deo naših granica je bio sa zemljama koje su bile u socijalističkom taboru. Nije se samo selilo iz Srbije u Hrvatsku i Sloveniju, nego je i na teritoriji Srbije dolazilo do pomeranja. Valjaonica bakra u Sevojnu je trebalo da bude u Nišu", prisećao se Kovačević.
Na spisku za preseljenje iz Srbije bili su "Sever" u Subotici, IMR u Rakovici, Elektronska industrija u Nišu, "Ikarus" u Zemunu. Plan je bio sledeći: u roku od samo osam sati trebalo je fabriku razmontirati, spakovati u sanduke, utovariti u železničke vagone i poslati van ugroženog područja.
Tako je, prema kasnijem popisu, iz Vojvodine preseljeno: 24 mlina, fabrika šećera, ulja, hladnjača, krupara, električna centrala, livnica, fabrika sapuna, boja i lakova, fabrika baterija, četiri ciglane, dve strugare, fabrika nameštaja, tri kudeljare, fabrika fine trikotaže i šest štamparija.
"Da li je to u ono vreme moglo da se izbegne, pa da se kaže: 'Čekajte, ljudi, dovde ima smisla, odavde je smešno.' Šta sad, vrlo važno za jedan mlin ili neku malu fabriku. To već sada teško može da se proceni", kaže Slavoljub Kačarević.
Kad prođe vreme to izgleda bespotrebno, malo smešno, dodaje Božo Drašković. Iz tadašnje perspektive to nije bilo smešno, to je bila racionalna odluka da biste predupredili rizike i opasnosti od ratnih dejstava, objašnjava Drašković.
Proizvodnja aviona "otputovala" za Mostar
OSTATAK NA
https://www.b92.net/biz/vesti/srbija.php?yyyy=2019&mm=08&dd=02&nav_id=1573019
Zasto?
a zasto je to tako bilo ?
