Скривалице у историјским документима

[drbob]

Један од разлога за одбацивање радова Саве Текелије била је "оцена" оТекелији као противнику Вука Караџића. Нема сумње да је ауторитет Вука Караџића доприносио распињању Саве Текелије, али и он је коришћен неоправдано јер је Вук Караџић уважавао мишљење свог савременика Саве. Вуку није промакла чињеница да је Сава Текелија, крајем осамнаестог столећа, изоставио употребу дебелог "јер" и да је деловао с родољубивих позиција. Без обзира што није прихватао Савине ставове о задржавању дотадашњег ортографског облика српског језика, он је Текелијино Писмо Високопреосвештеном господину Платону Атанацковићу, православноме владици будимскоме, о српском правопису са особитијем додацима о српском језику објавио изворно и објаснио своје побуде: "да се види како два родољубива Србина различито мисле". (57/1)

 

[drbob]

Да је био родољуб и да је помагао реформу српског језика (иако се са тим није потпуно слагао), Текелија је показао новчаним прилогом приликом штампања Вуковог Српског рјечника. (14/1) Неоспорно је и то да је ценио Вука Караџића. Текелија је то показао преводом са енглеског песме Џона Бауринга о Вуку Караџићу. (62/63/1) У девет-наестом столећу Срби су се бавили свим националним и државним питањима, па Вук и Текелија нису упоређивали своје ставове само око реформе српског књижевног језика, него су то чинили и у другим областима, у којима су се потпуно слагали. Као, на пример, у томе да српски национални корпус чине становници три верске заједнице: православне, католичке и муслиманске. (137/П)
Високи морал Вука Караџића и Саве Текелије је за пример, али није био присутан у понашању већине српских интелектуалаца. То је сметало Сави Текелији, па је пророчки упозоравао да ће Србима, уз опасно окружење, највећу штету нанети веће поштовање туђих вредности него својих и стално српско расколништво око националних циљева. (219-221/И)

 

[drbob]

Државотворне замисли
Вера Милосављевић изврсно прониче у политичку мисао Саве Текелије:
"Текелијин самокритичан приступ питању националне будућности изазива поштовање. Храброст овог добро обезбеђеног и привилегованог члана српског друштва да се суочи са стварним стањем тога национа, израз је највише моралне вредности. Осећање и брига за заједницу испољавају се као висока мера човечности". (222/1)
На Српском сабору у Темишвару (1790), Сава Текелија ће најзрелије изнети будући политички програм српског народа, расејаног по турским, аустријским, мађарским и млетачким државним поседима. Скренуће пажњу да нема потребе да се Срби уздају у благонаклоност било које велике европске силе. Супроставиће се предлагачима стварања државе на подручјима мађарске краљевске круне, схватајући да су то наговори из Беча, да би аустријски цар, тиме, сузбијао стално присутне сепаратистичке тежње мађарског племства. Зато ће се Текелија залагати заједино могуће решење - српску самоуправу, црквену независност и српску просвету. Желео је, види се, да уклони Србе од мађарско-аустријских размирица, које су довеле до потпуног етничког чишћења од Срба подручја између Драве, Балатона и Дунава, од 1703. до 1711. године. Тада су Срби пришли аустријском цару ради гушења Ракоцијеве буне у Мађарској. Но, ту буну је Аустрија трпела све дотле док Мађари нису протерали Србе са овог подручја, па тек је онда угушили.

 

[drbob]

Вера Милосављевић даје за право Текелији у погледу процена о српском окружењу и осврће се на српску судбину у времену аустријско-турског ратовања од 1683. до 1690, кад је ослобођена Далмација, Мађарска, Славонија, Војводина и, привремено: Босна и Херцеговина и Србија од Дунава до Битоља. Мада су већину у аустријској војсци чинили српски устаници Паноније и Балкана, Србима је било онемогућено да оснују државу. Њихов вођа гроф Ђорђе Бранковић је, до смрти, утамничен од стране Аустрије, а Француска је помогла Турцима против Аустрије и српских устаника - нападом на западне аустријске области - у Белгији и Холандији.
Вера Милосављевић ређа догађаје на којима је Сава Текелија обликовао своју политичку мисао, а они су вредни пажње и данашњих и будућих истраживача.
Ауторка нам скреће пажњу да је и гроф Ђорђе Бранковић омаловажаван од српских интелектуалаца - као и Сава Текелија. Многи од њих су пренебрегли чињеницу да је гроф Ђорђе Бранковић, већ крајем 17. столећа, покушао створити српску државу и да није никакав пустолов, каквим га приказују. Да је то био, не би га Аустрија хапсила, него би га, лако, придобила митом.

 

[drbob]

Треба веровати да је Сава Текелија изградио свој државотворни став на овим, немилим, догађајима из претходне српске историје и да је зато био онако опрезан на Сабору Срба у Темишвару, супротстављајући се радикалним идајама, попут захтева о стварању српске државе у Панонији.
У погледу политике великих сила, тачно је проценио да ће свака од њих, ради својих интереса, прихватити савез са Турском против српских ослободилачких покрета. То предвиђање му се обистинило већ 1808. године, кад су Наполеон Бонапарта и руски цар Александар Први потписали, у Ерфурту у Немачкој, тајни споразум - по којем су се сагласили о гушењу Карађорђевог устанка и престанку руске помоћи Црногорцима против Француза у Боки которској. У уговор је унесено да се то чини ради очувања "међународно признатих граница Турске".
Темишварски сабор Срба (1790) показује снагу српске етничке заједнице у Аустрији, јер је одржан у време кад су српска права покушавали укинути мађарски и хрватски феудалци. Хрвати су то чинили нападно и без ваљаног позива на прошлост, па су у захтеве уносили "хисторијску чињеницу о српском запоседању хрватских земаља у Славонији, Лици, Кордуну, Банији и Срему". Без обзира што се аустријски двор користио међунационалним трвењима у Царству - ради одржавања превласти Немаца, цар није могао погазити дворску част и сагласити се са хрватским фалсификатима, на којимаје засновано "хрватско државно право ". Зато је цар Леополд Други, поздрављајући Сабор Срба у Темишвару, додао да су Срби у овим областима живели и пре турских освајања на Балкану.

 

[drbob]

Своју политичку зрелост, Сава Текелија је потврдио и закључком да ће српска држава бити успостављена само ако Русија у Шумадији изабере и стави под заштиту српског кнеза који би признао султанову власт. Дословно се то обистинило 1815. године, с кнезом Србије Милошем Обреновићем - заштићеним од Русије и признатим од султана.
Сава Текелија је помагао Први српски устанак и већ 1804. године је доставио Карађорђу 2.000 мапа, с обележеним српским подручјима. Снабдевао је вође устанка литературом о ослободилачким ратовима и упућивао их на стратегију и тактику војевања. Слао је и помоћ и добровољце; а у забелешкама је оставио податак да је упутио Доситеја Обрадовића у Београд, ради оснивања образовних установа Србије. (45-48/1)

 

[drbob]

Суноврат Српске политичке мисли
Пошто се свака делатност Саве Текелије може сматрати делом стратегије српске државотворности, Вера Милосављевић не налази ни једног српског прегаоца који би се, у овој области, могао мерити са њим. У првом реду, зато што он није самоникли горостас српске политичке мисли, него је настављач политичког и културног стваралаштва Срба осамнаестог столећа. А оно је тада било на завидној висини. То је сметало аустријској државној управи, па је Текелијино значајно дело "Расправу о Србима" уклањала. Касније је наметан закључак да "Расправу о Србима" није написао Сава Текелија, па је она, и зато, била ван пажње истраживача. Тако је српска политичка мисао два столећа била лишена Текелијиних драгоцених и далековидих закључака. Један од њих је и позив Србима да поведу рачуна о националној штети, коју чини небрига о Србима католичке и муслиманске вероисповести. Нажалост, ни данас, многи српски интелектуалци не признају историјску димензију расрбљавања - католичењем и исламизирањем. Тиме се обистињује Текелијина порука "да је криво (погрешно) знање горе од незнања". (222/1)
Вера Милосављевић примећује да криво знање царује међу Србима од стварања Југославије (1918) до њеног разбијања (1991), с тим што она то стање назива још и заблудама, али, код неких интелектуалаца, примећује и слуганство "културној Европи". При упоређењу два национална српска програма из прошлог столећа, ауторка упозорава да су: незнање, заблуде и слуганство Европи присутни у "Начертанију" Илије Гарашанина. Замера Грашанину што је занемарио Србе католике и што их је, тиме, препустио у наручје хрватској пропаганди. (53/11) Иначе, Вера Милосављевић закључује да је национални програм Гарашанина био безазлен у односу на свеобухватни и међународним околностима прилагођени национални план Саве Текелије. Текелија је предлагао уздизање српске нације на целокупном етничком простору, док је Гарашанин у " Начертанију" Србе видео само у оквиру Кнежевине Србије и на територијама које су, према проценама, могле да јој буду прикључене. (52/1) Вера Милосављевић наводи да је "Начертаније" писано под утицајем страних сила (Фрањо Зах је био агент Панславенског покрета - с центром у Паризу, чији је главни циљ на Балкану био онемогућавање тешњих државних веза Русије и Србије. Познати План Фрање Заха је био полазиште "Начертанију").

 

[drbob]

Вера Милосављевић наводи да је основна мана "Начертанија" у томе што је, њиме, било предвиђено да се до уједињења Срба стигне тајном пропагандом - а сигурно се зна да су Аустријанци имали копију "Начертанији" 1883, а Мађари 1886. Претпоставља се даје Беч овај "тајни" српски документ поседовао и много раније. Због те "тајности" и неуспеха да се њиме постигне уједињење Србије и Босне и Херцеговине, Аустрија и хрватске партије су се користиле "Начертанијем." (интензивније од 1918. године) да га представе оружјем великосрпске хегемоније, чиме је, увелико, надвладана српска политичка мисао и уместо ње прихваћена она о троједином, народу Срба, Хрвата и Словенаца. За овакву стратегију, наводи професорка Милосављевић, определиле су се и српске величине: Иларион Руварац, Јован Скерлић, Милош Црњански, Душан Ј. Поповић, Милутин Јакшић и Вељко Петровић, па су се о Сави Текелији ружно изражавали, називајући га и туђинцем! (168/11)
Сава Текелија је чувао од заборава културно и политичко наслеђе својих предака, па је и своје песме стварао по угледу на народне, а његови потомци, види се, учинили су све да се у српску политичку мисао уграде, по српску нацију, разарајуће клице. Зато су, два века, заташкавана његова настојања да се Срби одбране од унијаћења и католичења, што је тако зрело изложио у својим писмима патријарху Стратимировићу. (72/1) Прекид са националним наслеђем, сматрао је погубним за будућност и зато је предлагао да се поред реформисаног српског језика учи и његов старији облик, на којем су писане књиге и повеље у време средњевековних српских држава. У мисао Саве Текелија, Вера Милосављевић прониче с лакоћом и из сваке њене реченице провејава туга што српски државници и културни посленици нису прихватили спасоносне предлоге овог ученог српског племића. Ауторка то овако приказује:
"Насупрот незнању, које прети да помори његов род, Текелија указује на знање као пут спаса. Он не препоручује неко неодређено опште знање, него самоспознају сопственог народног бића у прошлости и садашњости. Ауторитет науке у добу просвећености превазилазио је све друге ауторитете... Текелијино просветитељство није било ствар моде, него израз дубоке унутрашње потребе. Оно је проистицало као осећање и као поглед на свет из старе српске просветитељске мисли и светосавске традиције. Зато све што је Текелија написао делује оригинално, проистекло из њега самог, а не преписано. Хришћанска вера у Бога, спознаја истине и правде, љубав према своме роду, рад за опште добро и за спас српског народа је суштина светосавске духовности и мудрости, коју је Текелија поседовао и желео да пренесе на друге..." (222/223//1)

 

[drbob]

Текелија је у Араду организовао прве школске Светосавске свечаности, у чему се види његова непогрешива национална стратегија, орјентисана на правилан одгој спрских нараштаја. У ту сврху су основани и Текелијанум и Матица српска: образовни центри у којима ће стасати српски учени родољуби, с чијом помоћи су јачале српске кнежевине у Србији и Црној Гори.
Али, нажалост, непријатељским деловањем и несмотреношћу српске интелигенције, српска политичка мисао после Саве Текелије доживела је, ипак, свој суноврат. То ће довести до геноцида над Српским народом у Два светска рата и у разбијању Југославије 1991. године, а током времена између ратова, непријатељ ће Србе католичити и кроа-тизовати; исламизирати и бошњачити; бољшевизирати и регионално национализовати, итд. А на све те непријатељске намере, упозоравао је Сава Текелија. Зато је уклоњен из образовног програма. И то уз сагласност српских интелектуалаца! Како је то чињено, приказује нам Вера Милосављевић и на примеру текста Александара Форишковића, (1966) којим ће Текелију, поред свега, представити и психопатом: "Док се коцкице мозаика постепено слажу, израста пред нама фигура џентрија, који се из петних жила упиње да премости јаз који је владао између швахте и магната, те да се, ако не за стално, а оно барем привремено, задржи у великашкој средини - како би и на његову шљиварску одору пало понешто од велмошког сјаја и господства". (69/1)
Злонамера, или нешто друго? Сава Текелијаје био, по оцу, мађарски племић у четвртом колону, по бакиној линији племић из средњевековне Србије, а по мајчиној рођак митрополита карловачког Павла Ненадовића! Савин стриц Петар Текелија био је руски племић, генерал и први у руској државној хијерархији после Потемкина! Форишковић на Текелији види само "шљиварску одору", иако је овај српски племић говорио: латински, румунски, руски, мађарски, енглески, немачки, турски и грчки! (8-11/1)
Уместо закључка о делу Саве Текелије, довољна је ова реченица ауторке:
"Текелијино дело је раскошно. Велика је штета у његовом забораву. У њему бисере могу наћи не само књижевни критичари, него и истраживачи политике, права, педагогије, етике, историје, државног устројства, међунационалних и међуверских односа". (19/1)

 

[drbob]

ЗАГОНЕТКА ИСТОРИЈЕ ИЛИРА
НОВИ ПОГЛЕДИ У ДАВНУ ПРОШЛОСТ

Ни једна књига у Југославији није затекла неспремним читаоце и историчаре као она коју је др Олга Луковић-Пјановић објавила под именом "Срби... народ најстарији". Мада је Олга Луковић-Пјановић уткала у ово дело одбрањену докторску дисертацију на Сорбони, наши историчари нису били, тиме, импресионирани. Ни чињеницом да је наша докторанткиња са славне Сорбоне била филолог највишег ранга; говорила је седам светских језика, уз старогрчки и старолатински. Није их подстакло на размишљање ни то што је др Олга Луковић-Пјановић за свој рад прикупила најстарија документа и помогла се научним радовима светских истраживача најранијих цивилизација.
Изгледало је да ће ово научно дело бити одбачено, јер су прве "стручне" оцене гласиле да је оно неутемељено, да је последица касног националног романтизма и да ауторка припада оној скупини српских интелектуалаца која, безуспешно, копа по историји, уместо да гледа у будућност. Да се не би хрвали с чињеницама, а оне врве у књизи Срби... народ најстарији. неко од "стручњака" је лансирао подругљиву крилатицу: "Срби су постали пре амеба".
Но, дело др Олге Луковић-Пјановић је преживела ове отровне а ненаучне досетке. Оно је пружало толико једноставних података, да се није могла доводити у питање његова научна вредност. Читаоци су могли да се увере да је наслов књиге: Срби... народ најстарији само део реченице средњевековног грчког историчара Лаоника Халкокондила, те да није потекао из бујне маште једног романтичног српског занесењака, како то оценише (неаргументовано) неки наши "стручњаци" за историју Старог и Средњег века. А кад је већ реч о најстаријем добу, Херодот је у петом веку пре Христа назвао народ на Балкану именом илирским или трачанским. Његову расну припадност Херодот ће потврдити оценом да илирском народу припадају и Венети (Венди, Винди, Венеди). (Херодот: "Историја", стр. 49)
А Венети су, зна се, Словени. Немци тако зову Словене и данас. Херодот ће, срећом, потврдити и то да су становници Балкана и у петом столећу пре Христа (као и данас) имали бројна имена, потекла од
завичајних географских појмова: "Народ Трачана је после Хиндуса најмногобројнији. Кад би њима владао један човек и једна мисао, били би непобедиви и јачи од свих народа. По мом мишљењу... имена имају многа и различита према областима, али су им обичаји у свему, код свих, исти..." (Срби... народ најстарији, стр. 125/1) Три стотине година после Херодота, у другом столећу старе ере, Страбон ће у Географији написати да Илири, Епирци и Македонци говоре истим језиком. Француски филолог Сипријан Робер, у књизи Свет Словена, Париз, 1852, истоветно закључује:
"Није ли јасно да име Србин, управо исто тако као и име Венд, означава целу словенску расу?... Порекло свих Словена је од Илиро-Срба".
Др Олга Луковић-Пјановић, за свој антички преглед историје Срба, имала је у виду ове и многе друге научне закључке о српској (словенској) прапостојбини на Балкану и Подунављу. Међу бројним научницима овог опредељења налазили су се Франциско-Марија Апендини, Павле Шафарик, Јан Колар, Гордон Чајлд, проф. Стјуарт Пигот и други. Српски истраживачи с краја прошлог столећа Милош Милојевић и Сима Лукин Лазић су, такође, словенском постојбином сматрали Балкан и Подунавље, али и Западну Европу. Много пре њих, учени Сава Текелија ће написати две књиге о Власима (данас Румунима) и закључити да су они само латинизовани Словени. (Вера Милосављевић "Сава Текелија и српска политичка мисао", ИПА "Мирослав", Београд, 1998), тел: 778-939.

 

[drbob]

У времену после Другог светског рата, наш велики књижевник Милош Црњански преписаће из старих римских географских карти имена британских насеља, планина, река и језера, а она ће бити истоветна именима таквих појмова на Балкану. (Реља Новаковић, "Непознати Црњански". ИПА "Мирослав", Београд, 1997) А оно што ће више од свега другога упутити на закључак да су антички становници Балкана (Илири, Трачани, Трибали...) Словени је дело о Римској Империји Апијана, Грка из Александрије, из I столећа после Христа. Он је записао да Грци називају Илирима народ који живи иза Тракије и Македоније до Паноније и од Јадранског мора до Алпа. Он међу Илирима налази и најславнија племена: Скордиске и Трибале. (Књига 10, Глава 1,1 и 2)
Управо, ово Апијаново убрајање Трибала у Илире је најважније, зато што су Грци, све до пада српске државе под Турке, Србе називали Трибалима, а сродност Трибала и Илира, и поред Апијановог сведочења, југословенски историчари нису прихватили. Они се, најенергичније, упињу да то оспоре и да докажу да Трибали и Срби (или Трибали-Срби) немају никакве сродности са Илирима. То не доказују никаквим чињеницама сем присуством Албанаца на Балканском полуострву. Илири су одређени да буду преци Албанцима и томе су подређена сва тумачења историје балканских народа и то у најзначајнијим историјским делима српских академика. На том путу, наши историци не налазе потребу да коментаришу наведене античке изворе и многе од оних који се не могу ни набројати у једном новинском чланку. Ако и има дела наших научника у којима су оспорили веродостојност сведочења Херодота, Апијана, Плинија, Страбона, Халкокондила, Сипријана Робера, Шафарика и других, онда су, свакако ти радови могли бити, бар, споменути у делу Српске академије наука "Византијски извори за историју народа Југославије", Књига 18, том VI, Београд, 1978. године, приређивача: Љубомира Максимовића, Ивана Ђурића, Симе Ћирковића, Божидара Ферјанчића и Нинослава Радошевића. Уредници су Фрањо Баришић и Божидар Ферјанчић.

 

[drbob]

С обзиром да ова књига припада оним делима на која ће се угледати данашњи и будући писци уџбеника и других историјских дела, то нас обавезује (иако неко од нас и није историчар) да је подвргнемо суду логике. Посебно зато што она (од прве до последње странице) претежну античку и средњевековну цивилизацијску баштину Балкана дарује Албанцима.
Збрка око Трибала
Антички извори спомињу Трибале од петог века пре нове ере, а о њиховој улози у догађајима око освајачких похода Александра Македонског има много података. Наши историчари објашњавају да је тај народ, током неколико наредних столећа - до времена словенског досељавања на Балкан, ишчезао. Можда би се ово објашњење и могло прихватити, да није мноштва сачуваних грчких докумената из Средњег века, у којима се о Трибалима говори и то као претежном становништву Србије у преднемањићко и немањићко доба. Грци су били суседи Трибалима у времену пре Христа и у првим вековима нове ере, па да су они ишчезли (на било који начин), било би то забележено. Али, Грци непрекидно остављају у својим списима податке о Трибалима и то увек као становницима поморавског дела Балкана; од Александра Македонског до пада Србије под Турке. А пошто су Грци имали у Србима смртне непријатеље, посебно у време Милутина и Душана, они не би пропустили прилику да Србима пребаце да су истребили Трибале - да се то заиста и десило, користивши прилику да Србе тад оптуже да желе да истребе и Грке. О томе нема речи. Грци доследно, у свим документима, потврђују да су становници немањићке Србије Трибали. Ево, како је то унесено и у књигу: "Византијски извори за историју народа Југославије":

 

[drbob]

"... Са царицом је била и Симонида, која се управо вратила од Трибала, пошто јој је умро муж".
Ово је текст Нићифора Григоре и односи се на догађаје после смрти краља Милутина.
Грчки цар Јован Кантакузин, који је оставио опширан историјски спис о свом времену, скоро без изузетка, цара Душана назива архонтом или краљем Трибала, а становнике тадашње Србије Трибалима и Илирима. Као и овде, кад описује сусрете ромејског цара са царем Душаном:
" И да је, по нужди отишавши Краљу, владару Трибала, од њега мимо очекивања био почаствован и као савезник потпомогнут".

 

[drbob]

Од кад су Трибали Срби?
И тако, у овој књизи Српске академије наука, спомињу се Трибали као средњевековни Срби у око 150 случајева. Пада у очи да је то време од наводног досељавања Словена на југ Европе до турске окупације Балкана.
Грчким документима из тог времена се верује, па се у књизи признаје да су Трибали, уствари, Срби.
А зашто Трибали нису Срби и пре шестог столећа нове ере и у времену пре Христа, то би морали објаснити српски историчари - бар у књигама каква је ова у којој нам није све јасно: Византијски извори за историју народа Југославије. Јер, ако ништа друго, остаје неразумљиво зашто се (кад је реч о расној припадности становника Балкана) верује грчким документима Средњег века, а не верује онима из антике - такође, грчким.

 

[drbob]

Расна припадност Тесалаца и Епираца?
Документа цитирана у "Византијским изворима за историју народа Југославије" су, углавном, осврти грчких писаца на односе Источног Римског Царства (Византије) са суседним народима на Балканском полуострву. Том приликом, спомињу се Илири, Мизи, Трибали, Далматинци, Епирци (Акарнанци), Тесалци, Бугари, Албанци, Скити, Срби и "становници Тракије". О свим њима, грчки хроничари пишу као о негрцима и то је обавезивало приређиваче ове књиге да у опширним текстовима објасне који се народи крију под овим именима, доводећи их у сродство са данашњим националним заједницама на Балкану. Оно што је нејасно у овим објашњењима (попут трибалско-српског чвора) је то што се приређивачи, ни једном речју, не јављају - да би нам објаснили ко су Епирци и Тесалци.
Пошто их грчки историчари Средњег века не сматрају Грцима и с обзиром да је Страбон у својој Георгафији написао да "Илири, Епирци и Македонци говоре истим језиком", онда су приређивачи наше књиге имали разлога да одреде расну припадност житеља Епира и Тесалије, јер су (с много речи и с видљивим трудом) то учинили за Илире. А ако су Илири оно што и Македонци, и Епирци, (како тврди Страбон), онда би данашњи потомци и Илира, и Македонаца, и Епираца морали бити једна национална заједница - ако нека од три скупине, током векова, није била асимилована од неке друге нације. Нажалост, приређивачи овог дела, нису доводили у сродничку везу Епирце, Македонце и Илире, нити су се освртали на Страбона - они су, једноставно, занемарили средњевековне националне одлике Македонаца, Епираца и Тесалаца.
Замерка приређивачима овог зборника докумената могла би се изнети и због тога што постоје много ранија грчка документа о словенском присуству на Пелопонезу, па вероватно и у Епиру и Тесалији. О томе је писао француски слависта Френсис Конт у књизи Словени (Филип Вишњић, Београд, 1989, стр. 45/1), наводећи запис патријарха Николе III) (1084-1111) и Монемвасијску хронику о потпуној владавини Словена на Пелепонезу од 587. до 805. године, а о делимичним владању на Пелопонезу и до 950. године.
Само ова чињеница руши овешталу тврдњу да је цар Ираклије дозволио насељавање Срба (Словена) на Балканско полуострво, јер је он дошао на власт 23 године после словенске независности на Пелопонезу од Византије - Ираклије је владао од 610. до 640. године.

 

[drbob]

Илирима се знају потомци?
У књизи су цитирана грчка документа и у њима се дванаест пута спомињу средњевековни Илири. Узећемо за пример хронику Георгија Пахимера о грчком цару Михајилу VIII) из 1268. године:
"Тада, дакле, поверивши браћи Јовану и Константину западне крајеве, те предавши деспоту Јовану војне снаге са истока, заједно са скитском војском, нареди му да нападне на копну (односно) да упада у земље Илира и Трибала..." На страни 19, приређивачи објашњавају шта су споменуте земље:
"Земље Илира и Трибала су, разуме се, Албанија и Србија".
Овакво тумачење је више него смело, јер знамо колике територије су улазиле у појам Илирије, а приређивачи, овде, Илирију сматрају само на територију данашње Албаније! Приређивачи су свако спомињање Илира смештали у данашњу Албанију, а ни речју нису покушали да објасне зар се по неки Илир није могао, у Средњем веку, појавити бар у Далмацији, Херцеговини, Црној Гори и Босни, областима за које се најчешће везивало илирско име. То ће им се осветити, па су се, на страни 51, нашли у непријатној ситуацији. У питањује опис Нићифора Григоре територија српске државе у време цара Душана (1342):
"Тако ће му настати једна непрекинута држава од Далмације и Илирика и оно што према истоку дотиче обале Јонског мора..."

 

[drbob]

Приређивачима је јасно да не могу, сад, сместити Душаново Царство само у Далмацију и Албанију, па овде "попуштају" и први пут премештају Илирију ван граница Албаније:
" Под Далмацијом и Илириком подразумева се унутрашњост Балканског полуострва, где се и налазила територија тадашње српске државе".
Ову своју одредницу, приређивачи заборављају на свим другим страницама књиге. До њеног краја, тврдиће да је Илирија (Илирик) само Албанија, а да су Илири само Албанци. Тако ће се објаснити и навод Манојла Холбола (стр. 580) о Илирику:
"Под Илириком се овде подразумева Албанија". Од многих осврта да су Илири Албанци, одабраћемо још један. Нићифор Григора пише о унутрашњим нередима у Византији, па каже и следеће: "... Уколико би Илири, Трибали, Акарнанци и Тесалијци склопили савез, могли би од њих бити опкољени и до последњег човека уништени, јер не би имали куда да се спасу бекством".
У нашој књизи се овако објашњава национална припадност назначених народа: " Захваљујући Григори, ови напади на Солун и Македонију могу се датовати у 1308. годину, па у склопу ситуације у тој години, треба посматрати и оно што Григора каже о страховању Каталанаца од суседних народа: Албанаца, Срба, Епираца и Тесалаца".
Ова реченица је најбоља за приказ оног што смо приметили у књизи као тенденцију:
- Илири су Албанци, Трибали су Срби, а о Епирцима и Тесалцима нема изјашњавања!
Међутим, као што су се приређивачи ове књиге нашли затечени, кад им је историјски извор наметнуо Илирију много већу од данашње Албаније, тако им је један други грчки документ омео лако препознавање Албанаца у Илирима. Реч је о опису ситуације у Србији после смрти цара Душана од Нићивора Григоре (стр. 194):
"... а брат покојног Краља Србије напао је на дотада Краљу Србије потчињене градове Тесалије, који су га одавно позивали, а сад су му добровољно прилазили. Пошто је, на тај начин, стекао не малу власт, истовремено је придобио и њихове суседе Албанце и Илире".
Ово спомињање и Илира и Албанаца на једном месту, у књизи је објашњено тако да су (у оба случаја) у питању само Албанци:
"Под Албанцима и Илирима, Нићифор Григора подразумева албанско становништво, које је, већ почетком XIV века, почело да продире у Тесалију".
Овде се намеће једно логично питање: зашто српски историчари не дозвољавају да се под Србима подразумевају и Илири и Трибали (кад нам то сугеришу антички документи), а прихватају да се Албанцима сматрају Илири (кад антички документи не доводе, уопште, у везу Албанце и Илире)?

 

[drbob]

Албанци се спомињу у грчким изворима
У изабраним грчким документима се Албанци и Албанија спомињу више пута, па српски историчари нису били приморани да илирско име (без чињеница) дарују Албанцима. А то спомињање је тачно у оним оквирима који одређују друштвени положај Албанаца у српској и грчкој Држави и латинским поседима на Балкану у Средњем веку. Они су само племе са својим старешинама и измешани са српским и грчким становништвом. То је најсликовитије приказао цар Јован Кантакузин, кад је описивао сређивање односа у Царству у време свог претходника, цара Андроника III, 1328. године (стр. 329):
"Кад је цар осам дана проборавио у Охриду, дођоше му Албанци, настањени око Девола и Колонеје, као и у близини Охрида, поклонише се и обећаше да ће одано служити. Онима, пак, који су били настањени далеко, на крајњим границама ромејске власти, упућена су царева писма да дођу у Солун, да би се тамо поклонили".

 

[drbob]

Грци о доласку Албанаца на Балкан
Један од поборника Српске историјске школе др Јован И. Деретић је у поседу великог броја античких и средњевековних докумената и књига о историји Балкана. Све је то прикупио током свог дугогодишњег боравка у Француској и Америци. Садржаји тих извора, најчешће, нису ни превођени, ни изучавани на нашим универзитетима. У његовој богатој библиотеци, налази се и сачувана хроника о догађајима из ХI столећа Грка Михаила Аталиота. Др Деретић поседује примерак штампан у Бону на грчком и латинском језику 1853. године, под насловом: Scriptorum historiae Byzantinae", у издању "Academiae Litterarum Regiae Borussicae".')
Мада ово није усамљени документ из тог времена о Албанцима, он је један од најзначајнијих, јер је у питању савременик који је присуствовао искрцавању око 300 албанских породица, са византијском војском, у луци Драч, 1043. године. Наравно, Аталиота описује и ранију судбину албанског народа, којије из кавкаске Албаније пресељаван од стране Арапа на Сицилију и Јужну Италију, а из ових области (те 1043. године) на Балкан преселиће их Грци. Старија издања европских енциклопедија садрже одреднице о држави Албанији на Кавказу, док новија издања такве одреднице не доносе. Можда се и наши историчари, у овој књизи, приближавају Европи, бар кад је у питању историја Албанаца.

 

[drbob]

...О АМЕРИЧКО-ЕВРОПСКОЈ АГРЕСИЈИНА СРБЕ

ДИПЛОМАТИЈА ЗАПАДА: ПОСЛЕ ТОЛИКО ОСУЂИВАНОГ ЈЕДНОУМЉА ИСТОКА,
САД ЈЕ НА ДЕЛУ МНОГО ХВАЉЕНО ЈЕДНОУМЉЕ НА ЗАПАДУ

ЉУДИ КОЈИ НЕ ДРЖЕ РЕЧ

Етикета да је нечија политика "против уједињења Европе", највећа је анатема. Кад суједном добили ту етикету, Срби више нису, ни од кога, заслуживали ни мрву самилости. Европске државе, из страхада се сутра не нађу пред повампиреном немачком силом, уљуљкују се да ће им под заједничим (европским?) кровом биши сигурније, хладно ће сваког жртвовати да би умилостивили моћну Немачку
Дипломатија Запада!? Да. Нема разлога да је не зовемо тако, јер су међе деловања дипломатске службе сваке од држава Европске уније и Сједињених Америчких Држава давно затрпане. Задужења сваке од ових дипломатија су истоветна. Нема оне, толико хваљене, разлике у ставовима појединих држава, којом су се, некад, поносили државници и дипломате Запада. То је било некад, само пре једне деценије. Тад су, у првом реду и најгласније, америчке дипломате истицале да је срећа што међу западним савезницима постоје разлике у ставовима, јер је то најбоља одбрана од једноумља, које карактерише недемократске режиме социјалистичког блока. Данас се, увидом у дипломатско понашање западних земаља, открива застрашујућа једнообразност деловања. Ово западно униформисање много је опасније за свет од оног претходног - комунистичког, са Совјетским Савезом и другим источноевропским социјалистичким државама. Садашњем западном једноумљу нема ко да се супротстави. На границама Европске уније су државе које су спремне да прихвате сваку намеру, па и диктат, умножених извршних органа западних савезника. У свему томе, распознаје се да је у питању политика стварања светске империје, у којој вођство имају Сједињене Америчке Државе и Савезна Република Немачка. Многе државе у западном савезу су увучене у ова империјална кола; пре него што су постале свесне тога. И као што то бива, више им нема повратка - док се то ђаволско коло не одигра до краја.
А то коло, бар што се тиче његовог почетног учинка на територији бивше Југославије, открива да је у питању дрски насртај Запада на суверенитет држава и идентитет народа; укључујући и отворену намеру да се спречи самоталан развој националних култура.

 

[drbob]

Људи који се не вежу за реч
Наше представе о државницима, посебно дипломатама са Запада, као елити људи који држе до свог угледа и дате речи, права су илузија. Западне дипломате нису одржале ни једну задату реч и ни једну гаранцију током рата на простору бивше Југославије, кад су се те речи и те гаранције односиле на Србе. Један од староседелаца Америке рекао је у прошлом веку да су Американци дали многа обећања Индијанцима и ниједно нису одржали, сем оног да ће им отети земљу. Тако су поступили и према Србима. Вероломство је једно од најчешћих полуга којима су се користили западни државници и њихове дипломате у разбијању СФР Југославије. Подсетимо се да су они изјављивали да су за очување наше државе, а тајно су помагали, наоружавали и припремали сецесионисте у четири чланице савезне државе Југославије. Следилоје мноштво трикова, којима су обмањивали и српске вође и светско јавно мњење. Једно од првих је било обећање да ће Европска заједница учинити све да би се елиминисали неспоразуми у Југославији, па су њени представници, на челу са холандским дипломатом Ван ден Бруком, гарантовали, на састанку на Брионима (1991), да ће подржати мере савезне државе при успостављању нарушеног суверенитета од стране сепаратиста на југословенско-аустријској и југословенско-италијанској државној граници. Гарантовали су и то да ће закључке овог договора поштовати и руководиоци СР Словеније.
Међутим, кад су словеначке паравојне формације спречиле успостављање савезне царине на државној граници, Европска заједница је заборавила своје гаранције дате југословенској влади и убрзо је признала сецесију Словеније. Западно-европска дипломатија је слично поступила и у случају сецесије СР Хрватске и СР Босне и Херцеговине. Врхунац бешчашћа у деловању западне дипломатије десио се у вези са српско-хрватским ратом, кад је српски народ одлучио да оснује своју државу Републику Српску Крајину, на својим етничким и историјским територијама. Запад је у изигравање српског народа увукао и Организацију уједињених нација, што ће јој, ако икад буду успостављени часни међународни односи, бити убележено као морално посрнуће. Укратко, Уједињене нације су, Венсовим планом, гарантовале српском народу у Републици Српској Крајини потпуну безбедност од евентуалне хрватске војне агресије, обећавши, уз то, да се неће прејудицирати политичко решење у спору две етничке заједнице. Тек што су Срби прихватили овакав план, којим је цела српска територија проглашена зоном под заштитом Уједињених нација, Савет безбедности је погазио одредбе Венсовог плана и мноштвом својих резолуција прецизирао да је територија РСК "саставни део Републике Хрватске".
И не само то. Савет безбедности је Републику Српску Крајину (зону под својом заштитом) подвргао потпуној изолацији, забрањујући свакој чланици Уједињених нација да са њом одржава привредне, саобраћајне, финансијске, културне, просветне и спортске везе. И то није све. Уједињене нације су одобриле да НАТО пакт помогне хрватским оружаним снагама у нападу на "зону под заштитом Уједињених нација", чиме је завршено етничко чишћење - прогоном око једног милиона Срба из бивше Хрватске. Сличне мере, западна дипломатија спроводи и против Срба у бившој Босни и Херцеговини, али и против Савезне Републике Југославије и све то не наилази на осуду ни једне државе ван европско-америчке интеграције. Можда и због тога западне дипломате могу да буду тако безбрижне и да тако олако дају реч; она подразумева само трик - којим ће се жртва довести у заблуду.

 

[drbob]

Европска интеграција недодирљива светиња
Поред сталног залагања за људска права, демократско устројство држава и поштовања права националних мањина, западне дипломате најбучније зборе о европским интеграцијама, о које се нико не сме огрешити. Уз амбицију да се што више европских држава учлани у Европску унију и у њен војни савез, овим се обесхрабрују и све досадашње чланице од евентуалне недисциплине. Прокламујући Европску унију као светињу, којој сви има да претпоставе и свој суверенитет, најмоћнији у интеграцији (САД и Немачка) могу да ултимативно изнуде консензус за планиране кораке (такав консензус се некад називао једноумљем у тоталитарним комунистичким ситемима). Најупечатљивији пример за то била је претња Немачке да ће нестати Европска заједница (1991), ако се не прихвати од стране свих чланица одлука о признању Републике Хрватске у административним границама у бившој СФРЈ Југославији.
Тешко би било набројати све скупове западних савезника на којима је постигнут "консензус" и све проблеме на које се односио. Очигледно је да је послушност код чланица Европске уније обезбеђена и да ће бити прихватана и од стране будућих чланица, па и од стране оних држава које су у суседству а остану, из било којег разлога, неудружене. Помисао да би Европска унија могла да се распадне и да снажна и уједињена Немачка нађе лицем у лице са сваком државом у Европи појединачно, уноси страх; леди срж у костима многих државника. Првенствено оних држава које би могле да постану жртве немачког реваншизма: Француска, Чешка, Пољска, Русија... Овакву ситуацију, нема спора, изврсно користе Сједињене Америчке Државе и уљуљкују Европљане да ће под заједничким кровом бити најбезбедније, јер се под њим неће повампирити немачка жеља за освајањем животног простора за германску "вишу" расу. Зато се у овој фази америчко-немачке политике, може, без отпора и уз општу сагласност, уклонити све што буде означено за препреку уједињења Европе. Тако су "великосрпске амбиције" биле проглашене том препреком и зато Срби нису, за своје страдање, могли прибавити ни трунке самилости. Не треба да чуди ни онако ватрено залагање Вацлава Хавела да се бомбардују Срби, јер је, сиромах, веровао да ће тиме умилостивити немачког суседа, чији је трбух тако претећи наднесен изнад његовог народа. Треба ће да прође још много година и да пострада још народа као што је пострадао српски, да би се видело да Немачка користи европски конвој за остваривање својих циљева и на Истоку и на Западу. Оних циљева које није постигла у два светска рата.
Овог пута је ближе циљу но икад, јер њени момци данас не језде у ова два правца на својим коњима и под својим ратним заставама. Сједињене Америчке Државе имају своју рачуницу. Европу у своје савезништво не могу придобити без Немачке. А без Европе, није паметно да се суочавају са изазовом будућности - азијским змајевима. Због њих им треба и снажна војна сила, па ће зато да проширују и јачају НАТО пакт до максимума. То, за сада, чине без икаквог отпора у било којој европској држави, јер никоме, изгледа, не пада на памет да се упита чему толико оружје и толика војска. Зато, дипломате западних земаља и не сматрају да имају обавезу да објашњавају нешто што их нико не пита.

 

[drbob]

Без отпора злу
Нема сумње, понашање Америке и западноевропских држава, под паролом стварања новог светског поретка, не доноси свету ништа добро. Јасно је да ове земље желе господство над људима и добрима, без икаквих ограничења. Непотребно је набрајати методе које користе за остваривање ових циљева.
Употреба медија је доведена до савршенства и манипулација информацијама преко њих је један од разлога што су људи онеспособљени да се одупру закључцима које сугестивно пласирају државници и дипломате. То се односи и на интелектуалне кругове у свакој држави, који уместо да се одупру државном злу, најчешће су у служби његовог спровођења.
Творци новог светског поретка су многе интелектуалце, и у својим и у другим државама, успели инструментализовати, па ови уместо да своје критике упућују на владе земаља које крше међународне норме, траже за то кривце у неким недокучивим организацијама - попут масонских јеврејских трилатералних и ко зна каквих још. Просто невероватно да су се тако образовани људи могли одлучити да свој углед и енергију троше у нешто што ни њиховим земљама ни човечанству неће донети никакве користи. Донеће само штету јер за сваку одлуку у једној држави, мора да одговара само онај ко је ту одлуку донео: суверен, председник, влада, парламент и нико више.
Државницима и годи кад их оцењују да су само марионете у рукама тих тајанствених (моћних) група, јер их и противници јавно ослобађају великог дела кривице за недемократско понашање. Да није тако, неко би од дипломата, или чланова кабинета, тако оптуженог државника бранио - прочитавши деманти и саопштење да је шеф државе независан у доношењу уставом предвиђених одлука.
Објављено у "Јединству" Приштина 27/28. фебруар 1999. и "Гласу недеље" - 13.01.1999.