Бран Мутимировић
Domaćin
- Poruka
- 4.006
Do sada smo govorili o onima koji nisu dočekali pomoć. O životima koje je sistem ostavio da nestanu u tišini. Danas pričamo o momku koji je preživeo. Ali ne zahvaljujući sistemu već zahvaljujući cimeru i taksisti koji su koristili ćebe umesto nosila.
Ovom pričom želimo pokazati koliko je tanka linija između života i smrti — i da preživljavanje nije dokaz uspešnosti sistema, nego često pukog slučaja, sreće ili ljudske solidarnosti. Milan je preživeo zahvaljujući cimeru i taksisti, a ne institucijama koje su zakonski i moralno obavezne da pomognu. To je jednako poražavajuće. Dok druge priče završavaju smrću, ova priča otkriva poniženje koje prethodi smrti: kad si paralizovan, a neko ti preko telefona kaže da lepo pričaš I da urnulost leve strane tela nije znak moždanog udara.
Beograd, januarsko jutro. Peti sprat bez lifta.
U sobi tišina. Milan, momak od 26 godina spava. Poslepodnevna dremka, ona kratka, obična, između ručka i ostatka dana. Nije ni slutilo da će buđenje iz nje biti početak borbe za život.
Otvorio je oči — ali telo nije pratilo. Leva ruka mu je bila tuđa, noga mrtva težina. Usta nije mogao da kontroliše. Pokušao je da sedne. Nije mogao.
U susednoj sobi, Milanov cimer Nikola je čitao knjigu. Sve je bilo mirno, kao i svakog popodneva. Do trenutka kada je začuo nespretan pokušaj da se ustane, pomeranje koje nije zvučalo kako treba — i Milanov glas koji nije zvučao kako treba.
„Nikola… ne mogu…“ uspeo je da izgovori, isprekidano, nejasno.
Nikola je ustao i utrčao u sobu. Zatekao je Milana kako leži ukočeno, pogled zamagljen, lice asimetrično. Levom stranom tela nije mogao da pomeri ništa.
Prišao krevetu i pitao:
„Brate, jesi li dobro?“
Milan se nasmejao, onako nevešto, pomalo iskrivljeno, glasom koji je bio čudan i samom njemu.
„Ne znam, iskreno… ne mogu da pomerim ruku, mozda sam nezgodno spavao… “
Zvučalo je gotovo šaljivo, ali pogled nije lagao. Ni lice koje se nije vraćalo u simetriju. Ni ruka koja nije slušala.
Bio je to onaj trenutak kada nisi siguran.
Možda je cirkulacija stala od nezgodnog položaja. Možda će se ruka povratiti. Možda će utrnulost nestati ako se još malo protegne, ako legne drugačije, ako… ako…
Nikola je stajao pored kreveta, gledajući druga koji se osmehuje, ali ne deluje nimalo dobro. Milan pokušava da ustane, pokušava da podigne ruku — ali ostaje da leži, kao prikovan.
Pogledali su se. Nije bilo panike. Još uvek ne.
Bila je to tišina između „biće sve u redu“ i „možda nije“. Tišina koja traje samo minut ili dva, ali posle koje život može krenuti u sasvim drugom pravcu.
„Da zovem?“ pitao je Nikola.
Milan je ćutao. Ne zato što nije znao odgovor — već zato što više nije bio siguran da razume šta se sa njegovim telom dešava.
Nikola je pozvao Milanovu devojku. Stanovala je nedaleko, u susednoj ulici. Dok je govorio, trudio se da zvuči smireno, ali rečenice su mu bile kratke.
„Milan ne može da ustane. Ne oseća levu stranu. Ne znam da li da zovem hitnu… jel možeš da dodješ?”
„Dolazim odmah“, odgovorila je. „Ali zovi hitnu.“
Nikola je prekinuo poziv, pogledao Milana još jednom i pozvao 194.
Glas sa druge strane se javio, smiren, gotovo mehanički.
“Izvolite”
„Cimeru mi nije dobro“, rekao je Nikola. „Ne može da ustane, ne može da govori kako treba… kao da je doživeo moždani udar. Molim vas, možete li da dođete?“
„A kako, jel mogu ja da razgovaram sa njim?“ pitala je doktorka.
Nikola je spustio telefon do Milana. Iako se jedva pomerao, uspeo je da izgovori:
„Cela leva strana mi je utrnula i ne mogu da je pomeram… jedva je i osetim… leva strana usta… ne mogu da pričam kako treba… tako sam se probudio.“
Dispečerka ga je prekinula.
„Lepo vi pričate, to nije moždani udar.“
Milan je pokušao da objasni da ne može da ustane. Da ne može da hoda. Da ne može da dođe ni do vrata, a kamoli do ambulante.
„Ne mogu da se pomeram, gospođo. Ne šalim se s vama.“
Ali odgovor je bio isti:
„Utrnulost leve polovine tela nije znak moždanog udara.“
„Dođite do najbliže ambulante.“
„Izmerite pritisak.“
„Kako da vam objasnim da ne mogu da dođem nigde… da ne mogu da se pomerim…“
Milan je bio iscrpljen, glas mu je slabio. Ostao je sam, u krevetu, paralizovan — a sistem ga je u tom trenutku ubedio da nije dovoljno loše da bi bio spašen.
Nisu poslali ekipu.
Dali su broj telefona Doma zdravlja i poželeli mu — „prijatno“.
Nikola je gledao u telefon, kao da još može da dobije drugačiji odgovor, kao da je nešto pogrešno rekao.
Milan je i dalje ležao, nepomičan, dok mu se znoj skupljao na čelu. Pokušavao je da se ne uplaši — makar ne pred drugima.
„I… to je to?“ pitao je Nikola, više za sebe nego za Milana. „To je bila hitna pomoć?“
U sobi je odzvanjala tišina. Ali nije bila ona tišina iz koje se vraćaš u svakodnevicu. Bila je gusta, napeta. Tišina u kojoj shvataš da si ostavljen.
U tom trenutku, nije ih najviše plašila bolest. Nije to što Milan nije mogao da pomeri levu nogu. Nije ni što mu je lice bilo ukošeno, ni što mu je govor bio iskrivljen.
Najviše ih je uplašilo to što im niko ne veruje. Što im niko ne dolazi.
Jer ako sad neće doći — kad će?
Milan je pokušavao da ustane. Još jednom. Pa još jednom.
Desna noga je reagovala, ali leva — kao da nije ni njegova. Kao da pripada nekome drugom. Ruka je visila bezvoljno, lice ga izdavalo pri svakom pokušaju govora.
Nikola je bio uz njega, nemoćan, ali budan. Nisu više znali kome da se obrate.
„Zovi mog ćaleta“, rekao je Milan. „Radi u zdravstvu… možda on zna šta da radimo. Možda može nekako da ih ubedi.“
Nikola je pronašao broj i pozvao Milanovog oca Gorana. U nekoliko rečenica mu je objasnio situaciju. Goran je odmah preuzeo.
Nije prošao ni minut, a Milanov otac je već zvao 194.
„Dobar dan, Goran Stojanović iz Negotina. Moj sin vas je zvao pre par minuta, oduzeta mu je cela leva strana tela. Molim vas—“
Ali nije stigao da završi.
„Gospodine, mora lično da zove. Ne možemo tako. Samo lični poziv!“
„On je zvao! Rekli ste mu da dođe, a ne može da se kreće!“
„Neka zove ponovo, molim vas.“
Klik.
Nikola je gledao u telefon, kao da još može da dobije drugačiji odgovor. Milan je ležao nepomično. U sobi je vladala ona gusta, neizgovoriva tišina.
A onda je zazvonio telefon.
Nikola se trgao i javio. Bio je to glas Milanove devojke — strepnja, brzina, pitanje.
„Stižem, samo mi reci — jeste zvali?“
Nikola je pogledao u Milana, pa tiho odgovorio:
„Jesmo. Zvali smo.“
„I?“
Zastao je, kao da pokušava da izgovori nešto što još ni sam nije shvatio.
„Rekli su… da lepo priča. Da to nije moždani. Da ode sam do doma zdravlja. Da mu tamo izmere pritisak.“
Tišina. Ona vrsta tišine koju ne prekida ni panika — jer nema više šta da kaže.
„Kako da… sam…“ počela je, pa stala.
Nikola je samo dodao, tiho:
„Ne dolaze.“
U tom trenutku, svi su shvatili ono što niko nije hteo da izgovori:
Ovo se stvarno dešava.
Ali ona nije odustala.
Već je bila na pola puta do zgrade.
Zurnim korakom prelazila je ulicu za ulicom, koraci su joj bili brži od misli, ali u glavi je odzvanjalo samo jedno: „Neće da dođu?“
Izvukla je telefon. Disanje joj je bilo ubrzano, ali glas odlučan.
„Dobar dan, jel može jedno vozilo u Dr Velizara Kosanovića 49?“
„A šta se dešava tu?“ pitala je doktorka.
„Dečko je paralizovan u krevetu, ne oseća levu stranu tela uopšte“, rekla je bez odugovlačenja, bez dramatizacije. Samo istinu.
„A ja sam sa njim razgovarala. Njegova leva strana tela trne.“
Zastala je. I pitala ono što bi svako pitao:
„Dobro… i?“
Odgovor je bio — uput na ambulantu.
„Dovedite ga do naše ambulante ili do DZ Zvezdara.“
Osetila je kako joj lice gori. Glas joj je zadrhtao, ali nije posustala.
„Kako da ga iznesemo iz kreveta, pobogu?! Pa zar ne bi vi tu trebalo da urgirate, sačekajte, ukoliko se te stvari dešavaju, kako da mi njega iznesemo sa petog sprata, spustimo dole do vozila?“
Ali nije bilo odgovora, već uporno ponavljanje:
„Ja sam sa njim razgovarala.“
„Sad razgovarate sa mnom!“, odbrusila je. „Ja vam fino govorim — ne postoji šansa da ga spustimo sa petog sprata ako ne može da se pomeri. Vi tu trebate da urgirate, kako da ga dovedem do doma zdravlja ako ne može da hoda?!“
Doktorka je ostala pri svom:
„Kako lepo priča. Potpuno očuvano. Priča razgovetno, tečno.“
„Ja stvarno ne želim da budem neprijatna i bezobrazna… stvarno…“
„Nema razloga. Ajde, prijatno.“
Ton je pukao, razgovor je prekinut.
Ovom pričom želimo pokazati koliko je tanka linija između života i smrti — i da preživljavanje nije dokaz uspešnosti sistema, nego često pukog slučaja, sreće ili ljudske solidarnosti. Milan je preživeo zahvaljujući cimeru i taksisti, a ne institucijama koje su zakonski i moralno obavezne da pomognu. To je jednako poražavajuće. Dok druge priče završavaju smrću, ova priča otkriva poniženje koje prethodi smrti: kad si paralizovan, a neko ti preko telefona kaže da lepo pričaš I da urnulost leve strane tela nije znak moždanog udara.
Beograd, januarsko jutro. Peti sprat bez lifta.
U sobi tišina. Milan, momak od 26 godina spava. Poslepodnevna dremka, ona kratka, obična, između ručka i ostatka dana. Nije ni slutilo da će buđenje iz nje biti početak borbe za život.
Otvorio je oči — ali telo nije pratilo. Leva ruka mu je bila tuđa, noga mrtva težina. Usta nije mogao da kontroliše. Pokušao je da sedne. Nije mogao.
U susednoj sobi, Milanov cimer Nikola je čitao knjigu. Sve je bilo mirno, kao i svakog popodneva. Do trenutka kada je začuo nespretan pokušaj da se ustane, pomeranje koje nije zvučalo kako treba — i Milanov glas koji nije zvučao kako treba.
„Nikola… ne mogu…“ uspeo je da izgovori, isprekidano, nejasno.
Nikola je ustao i utrčao u sobu. Zatekao je Milana kako leži ukočeno, pogled zamagljen, lice asimetrično. Levom stranom tela nije mogao da pomeri ništa.
Prišao krevetu i pitao:
„Brate, jesi li dobro?“
Milan se nasmejao, onako nevešto, pomalo iskrivljeno, glasom koji je bio čudan i samom njemu.
„Ne znam, iskreno… ne mogu da pomerim ruku, mozda sam nezgodno spavao… “
Zvučalo je gotovo šaljivo, ali pogled nije lagao. Ni lice koje se nije vraćalo u simetriju. Ni ruka koja nije slušala.
Bio je to onaj trenutak kada nisi siguran.
Možda je cirkulacija stala od nezgodnog položaja. Možda će se ruka povratiti. Možda će utrnulost nestati ako se još malo protegne, ako legne drugačije, ako… ako…
Nikola je stajao pored kreveta, gledajući druga koji se osmehuje, ali ne deluje nimalo dobro. Milan pokušava da ustane, pokušava da podigne ruku — ali ostaje da leži, kao prikovan.
Pogledali su se. Nije bilo panike. Još uvek ne.
Bila je to tišina između „biće sve u redu“ i „možda nije“. Tišina koja traje samo minut ili dva, ali posle koje život može krenuti u sasvim drugom pravcu.
„Da zovem?“ pitao je Nikola.
Milan je ćutao. Ne zato što nije znao odgovor — već zato što više nije bio siguran da razume šta se sa njegovim telom dešava.
Nikola je pozvao Milanovu devojku. Stanovala je nedaleko, u susednoj ulici. Dok je govorio, trudio se da zvuči smireno, ali rečenice su mu bile kratke.
„Milan ne može da ustane. Ne oseća levu stranu. Ne znam da li da zovem hitnu… jel možeš da dodješ?”
„Dolazim odmah“, odgovorila je. „Ali zovi hitnu.“
Nikola je prekinuo poziv, pogledao Milana još jednom i pozvao 194.
Glas sa druge strane se javio, smiren, gotovo mehanički.
“Izvolite”
„Cimeru mi nije dobro“, rekao je Nikola. „Ne može da ustane, ne može da govori kako treba… kao da je doživeo moždani udar. Molim vas, možete li da dođete?“
„A kako, jel mogu ja da razgovaram sa njim?“ pitala je doktorka.
Nikola je spustio telefon do Milana. Iako se jedva pomerao, uspeo je da izgovori:
„Cela leva strana mi je utrnula i ne mogu da je pomeram… jedva je i osetim… leva strana usta… ne mogu da pričam kako treba… tako sam se probudio.“
Dispečerka ga je prekinula.
„Lepo vi pričate, to nije moždani udar.“
Milan je pokušao da objasni da ne može da ustane. Da ne može da hoda. Da ne može da dođe ni do vrata, a kamoli do ambulante.
„Ne mogu da se pomeram, gospođo. Ne šalim se s vama.“
Ali odgovor je bio isti:
„Utrnulost leve polovine tela nije znak moždanog udara.“
„Dođite do najbliže ambulante.“
„Izmerite pritisak.“
„Kako da vam objasnim da ne mogu da dođem nigde… da ne mogu da se pomerim…“
Milan je bio iscrpljen, glas mu je slabio. Ostao je sam, u krevetu, paralizovan — a sistem ga je u tom trenutku ubedio da nije dovoljno loše da bi bio spašen.
Nisu poslali ekipu.
Dali su broj telefona Doma zdravlja i poželeli mu — „prijatno“.
Nikola je gledao u telefon, kao da još može da dobije drugačiji odgovor, kao da je nešto pogrešno rekao.
Milan je i dalje ležao, nepomičan, dok mu se znoj skupljao na čelu. Pokušavao je da se ne uplaši — makar ne pred drugima.
„I… to je to?“ pitao je Nikola, više za sebe nego za Milana. „To je bila hitna pomoć?“
U sobi je odzvanjala tišina. Ali nije bila ona tišina iz koje se vraćaš u svakodnevicu. Bila je gusta, napeta. Tišina u kojoj shvataš da si ostavljen.
U tom trenutku, nije ih najviše plašila bolest. Nije to što Milan nije mogao da pomeri levu nogu. Nije ni što mu je lice bilo ukošeno, ni što mu je govor bio iskrivljen.
Najviše ih je uplašilo to što im niko ne veruje. Što im niko ne dolazi.
Jer ako sad neće doći — kad će?
Milan je pokušavao da ustane. Još jednom. Pa još jednom.
Desna noga je reagovala, ali leva — kao da nije ni njegova. Kao da pripada nekome drugom. Ruka je visila bezvoljno, lice ga izdavalo pri svakom pokušaju govora.
Nikola je bio uz njega, nemoćan, ali budan. Nisu više znali kome da se obrate.
„Zovi mog ćaleta“, rekao je Milan. „Radi u zdravstvu… možda on zna šta da radimo. Možda može nekako da ih ubedi.“
Nikola je pronašao broj i pozvao Milanovog oca Gorana. U nekoliko rečenica mu je objasnio situaciju. Goran je odmah preuzeo.
Nije prošao ni minut, a Milanov otac je već zvao 194.
„Dobar dan, Goran Stojanović iz Negotina. Moj sin vas je zvao pre par minuta, oduzeta mu je cela leva strana tela. Molim vas—“
Ali nije stigao da završi.
„Gospodine, mora lično da zove. Ne možemo tako. Samo lični poziv!“
„On je zvao! Rekli ste mu da dođe, a ne može da se kreće!“
„Neka zove ponovo, molim vas.“
Klik.
Nikola je gledao u telefon, kao da još može da dobije drugačiji odgovor. Milan je ležao nepomično. U sobi je vladala ona gusta, neizgovoriva tišina.
A onda je zazvonio telefon.
Nikola se trgao i javio. Bio je to glas Milanove devojke — strepnja, brzina, pitanje.
„Stižem, samo mi reci — jeste zvali?“
Nikola je pogledao u Milana, pa tiho odgovorio:
„Jesmo. Zvali smo.“
„I?“
Zastao je, kao da pokušava da izgovori nešto što još ni sam nije shvatio.
„Rekli su… da lepo priča. Da to nije moždani. Da ode sam do doma zdravlja. Da mu tamo izmere pritisak.“
Tišina. Ona vrsta tišine koju ne prekida ni panika — jer nema više šta da kaže.
„Kako da… sam…“ počela je, pa stala.
Nikola je samo dodao, tiho:
„Ne dolaze.“
U tom trenutku, svi su shvatili ono što niko nije hteo da izgovori:
Ovo se stvarno dešava.
Ali ona nije odustala.
Već je bila na pola puta do zgrade.
Zurnim korakom prelazila je ulicu za ulicom, koraci su joj bili brži od misli, ali u glavi je odzvanjalo samo jedno: „Neće da dođu?“
Izvukla je telefon. Disanje joj je bilo ubrzano, ali glas odlučan.
„Dobar dan, jel može jedno vozilo u Dr Velizara Kosanovića 49?“
„A šta se dešava tu?“ pitala je doktorka.
„Dečko je paralizovan u krevetu, ne oseća levu stranu tela uopšte“, rekla je bez odugovlačenja, bez dramatizacije. Samo istinu.
„A ja sam sa njim razgovarala. Njegova leva strana tela trne.“
Zastala je. I pitala ono što bi svako pitao:
„Dobro… i?“
Odgovor je bio — uput na ambulantu.
„Dovedite ga do naše ambulante ili do DZ Zvezdara.“
Osetila je kako joj lice gori. Glas joj je zadrhtao, ali nije posustala.
„Kako da ga iznesemo iz kreveta, pobogu?! Pa zar ne bi vi tu trebalo da urgirate, sačekajte, ukoliko se te stvari dešavaju, kako da mi njega iznesemo sa petog sprata, spustimo dole do vozila?“
Ali nije bilo odgovora, već uporno ponavljanje:
„Ja sam sa njim razgovarala.“
„Sad razgovarate sa mnom!“, odbrusila je. „Ja vam fino govorim — ne postoji šansa da ga spustimo sa petog sprata ako ne može da se pomeri. Vi tu trebate da urgirate, kako da ga dovedem do doma zdravlja ako ne može da hoda?!“
Doktorka je ostala pri svom:
„Kako lepo priča. Potpuno očuvano. Priča razgovetno, tečno.“
„Ja stvarno ne želim da budem neprijatna i bezobrazna… stvarno…“
„Nema razloga. Ajde, prijatno.“
Ton je pukao, razgovor je prekinut.
