Singularnost u univerzumu

Stephen Hawking: "S obzirom da se dogadjaji pre Velikog praska ne mogu posmatrati, mogu se izbaciti iz teorije i reći da je vreme počelo s Velikim praskom. Dogadjaji pre Velikog praska, su jednostavno nedefinisani, jer nema načina da se izmeri šta se tad dešavalo."
*
A. Einstain: "Čovek je deo celine koju zovemo svemir, deo ograničen u prostoru i vremenu."
*
Virgil: "Ljubav sve pobeđuje."
*
Lao Tzu: "Mir je uzrok kretanja."
***

Smatra se da je neposredno pre Velikog Praska postojao samo singularitet. Singularnost je sažetost beskonačne gustine, mase i energije. Takvo stanje je nezamislivo jer su sve fizičke sile, vreme, prostor, materija i energija sažete u jednoj tački koja se stalno smanjuje.

Dakle, Veliki Prasak se nije desio u prostoru, već su prostor, vreme, materija i fizičke sile nastale eksplozijom neshvatljive sažetosti iz koje se sve izdvojilo i raširilo. Iz toga proizilazi logičan zaključak da su postojeće fizičke zakonitosti neprimenljive u singularitetu, odnosno da u univerzumu postoje drugačije zakonitosti od fizičkih.

Mislim da je singularnost takodje susret materijalizma i idealizma jer pokazuje da se vasiona ne može objasniti jedino pojavnom, fizičkom sferom, već se mora razmatrati i svest kao nevidljiva, suštinska dimenzija života i postojanja. Naravno, da to za sada nije moguće.

Ne postoje instrumenti koji mogu uočiti i posmatrati svest koja, sama po sebi, nema oblik i pojavu. Zbog toga njen odnos i interakcija s materijom i energijom još uvek nije jasna. Ipak, singularnost daje solidniju osnovu tvrdjenju da je svest treći, neuništivi entitet univerzuma, kao i duhovnom shvatanju da vidljivi svet nastaje iz nevidljivog.

Zašto postoji takva suprotnost? Ima li neku svrhu? Omogućava razvoj ili usavršavanje. Ta karakteristika jeste ono što čini svest večnim, inteligentnim životom. Bez toga bi postojao samo besmisao. Razvoj je aktivnost. Do nje dolazi interakcijom suprotnosti i razlika. Svest ih stvara razjedinjavanjem, projekcijom i pojavom kroz materiju i energiju. Fizički svest je kao ogledalo preko kojeg se posmatra.

Iz istog razloga postoji i stalno sažimanje i širenje, odnosno spajanje i razdvajanje Jedne svesti. Jedno se ne može znati u apsolutno istom, nepomičnom i nepromenljivom. Zato se razjedinjava stvarajući drugačija stanja ili aspekte sebe. Skoro sve religije i duhovna učenja razmatraju ta stanja. Medjutim, različito ih tumače i nazivaju. Neke se ograniče samo jednim, dok neke postignu dublje razumevanje. Uoče više segmenata kao i njihovu vezu.

Uglavnom sve kao suštinu svega navode neko od tih stanja. U nekim učenjima osnova svega je osećanje ili ljubav, dok neki davaju prednost umu i razumu. Za hrišćanstvo je Bog Jedna svest unutar kojeg je duša, um i duh. Jedino je Bog puni svesni kapacitet, punoća i celovitost iz koje sve proizadje; nevidljiva snaga iza svih pojava; najjača sila u univerzumu koja je iznad svega i kojom se ništa ne može porediti.

U fizičkoj sferi postoji mržnja, destrukcija, krajnja otudjenost i zlo. Hrišćanstvo to objašnjava Luciferovim padom i njegovim suprostavljanjem božijem svetu dobra. Medjutim, njihova snaga nije ista. Mržnja je podredjena ljubavi. Ljubav je suština, mržnja pojava koja nastaje kao posledica razjedinjavanja svesti u različitim telima.

Snaga mržnje nije dovoljna da u susretu s ljubavlju izazove bilo kakvu reakciju. Ljubav je živa moć koja sve rastvara. U svakodnevnom govoru se i može čuti izraz da se topi od ljubavi. Ljubavi se pripisuje svojstvo omekšavanja, ublažavanja, stapanja kao i isčezavanja i nestajanja bilo koje krutosti, oštrine, otpora, nezadovoljstva i nemira. Sve što izadje iz toga jedinstva oseća nemir praznine. Zbog toga se stalno teži spajanju da bi se, makar i na kratko, doživela punoća mira.

U gnosticizmu Bog ili Monad se opisuje kao Bythos, što na grčkom znači dubina. Ljubav se oseti kroz beskonačnu dubinu duše. To i jeste razlog što se nikada ne može u potpunosti razotkriti i spoznati. Što se više oseća, više se produbljuje.

Apsolutno Jedno je krug života i postojanja iz kojeg sve izvire, koji sve spaja i u koji se sve vraća. Početak i kraj ili alfa i omega. Uzrok i posledica svega što postoji. To jedinstvo je živi, večni smisao koji jeste, koji je uvek bio i koji će uvek biti.

Bića kroz razvoj u fizičkoj dimenziji dobijaju nove uvide i razumevanje tako da njihovo ponovno vraćanje i sjedinjavanje s bitkom ostvari drugačiji, viši stepen smisla. Time bitak i bića omogućavaju jedno drugom da budu ono što jesu kao što se medjusobno stvaraju i uslovljavaju. Bez bića (manifestovane pojave) ne bi bilo ni bitka (nemanifestovane suštine) i obrnuto.

 

[jelen.co]

Prevaziđeno

 

[Black_star]

Gnostički prema hrišćanskom modelu - pitanje je da li se ljubav i može doživeti retroaktivno... proporcionalno istraživanju Bing Banga i pretpostavci 'trajnosti' singulariteta u spekulativnom dotadašnjem okolnom 'nepostojanju'. To ne znamo. Helenisti su imali Plotina i njegovo učenje o emanaciji Boga. Bog se "izliva, a pri tom ne gubi ništa od sebe"... Šta ako je Big Bang nastao u jednom trenu, kad je Bog samo odlučio da se "izlije" u ono "ništa" van njega, i pri dodiru s tim "ništa" - istovremeno se i stvorilo i puklo kosmičko jaje i nastala kosmička eksplozija koja se dalje eonima širila u današnji poznat svemir?

 

[Lule]

U fizičkoj sferi postoji mržnja, destrukcija, krajnja otudjenost i zlo. Hrišćanstvo to objašnjava Luciferovim padom i njegovim suprostavljanjem božijem svetu dobra. Medjutim, njihova snaga nije ista. Mržnja je podredjena ljubavi. Ljubav je suština, mržnja pojava koja nastaje kao posledica razjedinjavanja svesti u različitim telima.

U gnosticizmu Bog ili Monad se opisuje kao Bythos, što na grčkom znači dubina. Ljubav se oseti kroz beskonačnu dubinu duše. To i jeste razlog što se nikada ne može u potpunosti razotkriti i spoznati. Što se više oseća, više se produbljuje.

Snaga mržnje nije dovoljna da u susretu s ljubavlju izazove bilo kakvu reakciju. Ljubav je živa moć koja sve rastvara.

Kako je onda Lucifer uspeo da izazove - ne bilo kakvu reakciju dobrog Boga i Anđela ljubavi- nego takvu reakciju da su ga tresnuli o Zemlju.
I malo im je bilo što su ga tresnuli o Zemlju nego je jedan od tih Božijih miljenika, anđela dobrica, šapnuo na uvo biblijskom guruu da dobro opanjaka nesrećnog Lucifera kako nikome ne bi palo na pamet da se pobuni pa čak ni pita Zašto.

Izgleda da ta podela na ljubav i mržnju nije tako binarna. U realnom svetu ljubav nije skroz čista, bezgrešna i dobra, pa ni mržnja nije nastala sama od sebe (ako izuzmemo psihopatiju , sociopatiju koji su poremećaji ličnosti i amigdale) niti je apsolutna.

 

[sofija06]

Gnostički prema hrišćanskom modelu - pitanje je da li se ljubav i može doživeti retroaktivno... proporcionalno istraživanju Bing Banga i pretpostavci 'trajnosti' singulariteta u spekulativnom dotadašnjem okolnom 'nepostojanju'. To ne znamo. Helenisti su imali Plotina i njegovo učenje o emanaciji Boga. Bog se "izliva, a pri tom ne gubi ništa od sebe"... Šta ako je Big Bang nastao u jednom trenu, kad je Bog samo odlučio da se "izlije" u ono "ništa" van njega, i pri dodiru s tim "ništa" - istovremeno se i stvorilo i puklo kosmičko jaje i nastala kosmička eksplozija koja se dalje eonima širila u današnji poznat svemir?

Osećanja, a time i ljubav se često odvajaju od uma i razuma. Ne shvata se da su različiti aspekti i transformacije iste svesti. Čovek koji izgubi um gubi i osećanja i razum. Nije svestan šta oseća. Um tumači osećanja. Razum unosi jasnoću u njih, pa se može doneti ispravna odluka šta da se čini njima i kako da se ponaša.

Jer, nisu sva osećanja konstruktivna. Neka su sebična, reaktivna i destruktivna. Ako im se dopusti da prevladaju i ako se deluje iz njih nanesu povrede, patnju i štetu drugima, kao i samom čoveku kojim vladaju.

Ljubav spoznajemo kroz sebe. Zato možemo imati neposredan uvid u nju. Naravno, postoje različite vrste ljubavi jer je svaki čovek individualan i drugačije je doživljava. Pored toga, osoba koja oseća ljubav se stalno menja, pa se menja i dubina ljubavi. Može se setiti šta je ranije osećala ili kako je doživela ljubav, ali je istovremeno svesna kako je trenutno shvata i doživljava.

Bog ne gubi sebe emanacijom, ali zato emanacija stvara promene. S obzirom da je sve povezano i da cirkiliše postoji i povratni uticaj. Sve ima neku svrhu i razlog postojanja. Pitanje je da li mi to uvidjamo i razumemo? Koka stvara jaje, a jaje koku. Oboje je potrebno za medjusobno postojanje pošto se uzajamno stvaraju.


Iz istog razloga bog/svest/život se sažima i širi ili spaja i razdvaja. Time sam sebe pokreće i uzrokuje da sve nastaje. Razdvajanjem stvara dušu, duh i misao. Njima dolazi do manifestacije, tj. pojave tame, praznine i svetlosti. Medjutim, bog kao njihov spoj i jedinstvo nije ni tama, ni praznina ("ništa"), ni svetlost, već nešto što se ne može u potpunosti osetiti, znati i zamisliti jer je iznad svega. Zato uvek ostaje neshvatljiva, nemanifestovana suština iza nematerijalnog (duhovnog) i fizičkog.

 

[sofija06]

Kako je onda Lucifer uspeo da izazove - ne bilo kakvu reakciju dobrog Boga i Anđela ljubavi- nego takvu reakciju da su ga tresnuli o Zemlju.
I malo im je bilo što su ga tresnuli o Zemlju nego je jedan od tih Božijih miljenika, anđela dobrica, šapnuo na uvo biblijskom guruu da dobro opanjaka nesrećnog Lucifera kako nikome ne bi palo na pamet da se pobuni pa čak ni pita Zašto.

Izgleda da ta podela na ljubav i mržnju nije tako binarna. U realnom svetu ljubav nije skroz čista, bezgrešna i dobra, pa ni mržnja nije nastala sama od sebe (ako izuzmemo psihopatiju , sociopatiju koji su poremećaji ličnosti i amigdale) niti je apsolutna.

Postoje dve verzije te legende. Po jednoj se Lucifer dobrovoljno spustio u nižu sferu kada se za to javila potreba u Božijem planu. Sama naracija nije toliko važna koliko neophodnost postojanja suprotnog ili fizičkog, pojavnog, razjedinjenog sveta naspram suštinskog duhovnog. Interakcija razlika i suprotnosti stvara aktivnost ili razvoj koji čini osnovu života i smisla.

Jedino je svest boga celovita i savršena. Njegova duša je čista, najdublja, izvorna ljubav. Nema nikakve druge primese ili osećanja. Um je jedinstvana, kreativna Ideja/za-Misao celog univerzuma, Duh je celokupno znanje.

Svest u fizičkom svetu je razjedinjena ili razdeljena. Niko ne može osetiti i shvatiti ljubav Boga. Bića pored duhovnog nagona imaju i telesni. Zato uvek moraju birati. Ako se opredele samo za niske, sebične nagone otudje se od božanskog i postaju lukavi i beskrupulozni.

Ukoliko čovek nije u tolikoj meri otudjen i izopačen ljubav drugih ga može inspirisati i inicirati pozitivnu promenu u njemu, odnosno podstaći da prevazidje sebično i da se opredeli za ljubav i ono što je plemenito.

Ali, ako je neko ogrezao u zlu tada ljubav drugih nije dovoljna i efektivna. Za to je potreban unutrašnji preokret u samom čoveku. U hrišćanstvu je taj preokret poznat kao metanoja. Do nje dodje božijom milošću i pokajanjem.

 

[domatrios]

Stephen Hawking: "S obzirom da se dogadjaji pre Velikog praska ne mogu posmatrati, mogu se izbaciti iz teorije i reći da je vreme počelo s Velikim praskom. Dogadjaji pre Velikog praska, su jednostavno nedefinisani, jer nema načina da se izmeri šta se tad dešavalo."
*
A. Einstain: "Čovek je deo celine koju zovemo svemir, deo ograničen u prostoru i vremenu."
*
Virgil: "Ljubav sve pobeđuje."
*
Lao Tzu: "Mir je uzrok kretanja."
***

Draga Sofija, nije upućeno tebi već autorima navedenih besmislenih teorija.

Mir nije uzrok kretanja.

Ljubav, ah ta ljubav, koliko samo patnje nizašta.

Ajnštajn je na poetski (čitaj šarlatanski) način dokazao sopstvenu ograničenost uma.
To nisu moje reči već parafraziram našeg Teslu.

Šta nam je skrivio jadni i prevrtljivi Hoking (Ali i Karl Sagan, Micio Kaku i drugi).
Kakvu nam to on, svakih deset godina drugačiju, maglu prodaje?
Zamisli ti bezobraznog i beskrupoloznog Stivena koji nam bez pardona
ZABRANJUJE da razmišljamo o tome šta je bilo PRE Tačke kreacije sveta.
Da li on misli da sam ja lakoverna budala?
Otkud mu samo to pravo da krade i prisvaja Tačku kreacije (Big Bang) kad je neko
to davno pre nego što se Hoking rodio, već definisao?

 

[Lule]

Postoje dve verzije te legende. Po jednoj se Lucifer dobrovoljno spustio u nižu sferu kada se za to javila potreba u Božijem planu.

Pa onda Lucifer nije ni kriv za pobunu nego je Bog sam tako hteo, a Lucifer mu je bio samo instrument da pokaže svoju moć. Znači i mi smo onda lutke bez slobodne volje.

Sama naracija nije toliko važna koliko neophodnost postojanja suprotnog ili fizičkog, pojavnog, razjedinjenog sveta naspram suštinskog duhovnog. Interakcija razlika i suprotnosti stvara aktivnost ili razvoj koji čini osnovu života i smisla.

Bitna je naracija jer se kao prvo spominje a kao drugo predstavlja neku metaforu i time nosi oderđenu poruku, ideju.

Jedino je svest boga celovita i savršena. Njegova duša je čista, najdublja, izvorna ljubav. Nema nikakve druge primese ili osećanja. Um je jedinstvana, kreativna Ideja/za-Misao celog univerzuma, Duh je celokupno znanje.

Da li je reč o bogu ili o ljudima? Ovaj opis božije ljubavi za nas je irelevantnan jer mi to ne možemo da spoznamo i nemamo od toga ništa, a i to su samo nagađanja i želje verujućih.

 

[sofija06]

Pa onda Lucifer nije ni kriv za pobunu nego je Bog sam tako hteo, a Lucifer mu je bio samo instrument da pokaže svoju moć. Znači i mi smo onda lutke bez slobodne volje.

Bitna je naracija jer se kao prvo spominje a kao drugo predstavlja neku metaforu i time nosi oderđenu poruku, ideju.

Da li je reč o bogu ili o ljudima? Ovaj opis božije ljubavi za nas je irelevantnan jer mi to ne možemo da spoznamo i nemamo od toga ništa, a i to su samo nagađanja i želje verujućih.

Dobro si primetio da je u pitanju metaforično izražavanje. Bog i Lucifer se ne trebaju shvatati kao osobe. Oni su različiti aspekti svesti. Jung je imao arhetipove kao npr. senka, majka, anima, animus, stari mudrac, dete itd. da bi predstavio kompleksnost psihe i nesvesnog, kao i njihov uticaj na mišljenje i ponašanje.

Bog i Lucifer su nagoni konstruktivnosti i destruktivnosti ili dva najsnažnija poriva u psihi i svesti. Ta legenda simbolično objašnjava kako i zbog čega je do nih došlo.

Upravo se njima dobija slobodna volja, jer postoji mogućnost izbora. Ako bi postojao samo jedan jedini nagon bili bi programirani. Ne bi imali izbor, sve bi radili samo po tom nagonu pošto ne bi znali drugačije. Ovako znamo. Zato smo i odgovorni. Ono smo što napravimo od sebe ili što sami sebi dopustimo da budemo vlastitim izborom.