Stephen Hawking: "S obzirom da se dogadjaji pre Velikog praska ne mogu posmatrati, mogu se izbaciti iz teorije i reći da je vreme počelo s Velikim praskom. Dogadjaji pre Velikog praska, su jednostavno nedefinisani, jer nema načina da se izmeri šta se tad dešavalo."
*
A. Einstain: "Čovek je deo celine koju zovemo svemir, deo ograničen u prostoru i vremenu."
*
Virgil: "Ljubav sve pobeđuje."
*
Lao Tzu: "Mir je uzrok kretanja."
***
Smatra se da je neposredno pre Velikog Praska postojao samo singularitet. Singularnost je sažetost beskonačne gustine, mase i energije. Takvo stanje je nezamislivo jer su sve fizičke sile, vreme, prostor, materija i energija sažete u jednoj tački koja se stalno smanjuje.
Dakle, Veliki Prasak se nije desio u prostoru, već su prostor, vreme, materija i fizičke sile nastale eksplozijom neshvatljive sažetosti iz koje se sve izdvojilo i raširilo. Iz toga proizilazi logičan zaključak da su postojeće fizičke zakonitosti neprimenljive u singularitetu, odnosno da u univerzumu postoje drugačije zakonitosti od fizičkih.
Mislim da je singularnost takodje susret materijalizma i idealizma jer pokazuje da se vasiona ne može objasniti jedino pojavnom, fizičkom sferom, već se mora razmatrati i svest kao nevidljiva, suštinska dimenzija života i postojanja. Naravno, da to za sada nije moguće.
Ne postoje instrumenti koji mogu uočiti i posmatrati svest koja, sama po sebi, nema oblik i pojavu. Zbog toga njen odnos i interakcija s materijom i energijom još uvek nije jasna. Ipak, singularnost daje solidniju osnovu tvrdjenju da je svest treći, neuništivi entitet univerzuma, kao i duhovnom shvatanju da vidljivi svet nastaje iz nevidljivog.
Zašto postoji takva suprotnost? Ima li neku svrhu? Omogućava razvoj ili usavršavanje. Ta karakteristika jeste ono što čini svest večnim, inteligentnim životom. Bez toga bi postojao samo besmisao. Razvoj je aktivnost. Do nje dolazi interakcijom suprotnosti i razlika. Svest ih stvara razjedinjavanjem, projekcijom i pojavom kroz materiju i energiju. Fizički svest je kao ogledalo preko kojeg se posmatra.
Iz istog razloga postoji i stalno sažimanje i širenje, odnosno spajanje i razdvajanje Jedne svesti. Jedno se ne može znati u apsolutno istom, nepomičnom i nepromenljivom. Zato se razjedinjava stvarajući drugačija stanja ili aspekte sebe. Skoro sve religije i duhovna učenja razmatraju ta stanja. Medjutim, različito ih tumače i nazivaju. Neke se ograniče samo jednim, dok neke postignu dublje razumevanje. Uoče više segmenata kao i njihovu vezu.
Uglavnom sve kao suštinu svega navode neko od tih stanja. U nekim učenjima osnova svega je osećanje ili ljubav, dok neki davaju prednost umu i razumu. Za hrišćanstvo je Bog Jedna svest unutar kojeg je duša, um i duh. Jedino je Bog puni svesni kapacitet, punoća i celovitost iz koje sve proizadje; nevidljiva snaga iza svih pojava; najjača sila u univerzumu koja je iznad svega i kojom se ništa ne može porediti.
U fizičkoj sferi postoji mržnja, destrukcija, krajnja otudjenost i zlo. Hrišćanstvo to objašnjava Luciferovim padom i njegovim suprostavljanjem božijem svetu dobra. Medjutim, njihova snaga nije ista. Mržnja je podredjena ljubavi. Ljubav je suština, mržnja pojava koja nastaje kao posledica razjedinjavanja svesti u različitim telima.
Snaga mržnje nije dovoljna da u susretu s ljubavlju izazove bilo kakvu reakciju. Ljubav je živa moć koja sve rastvara. U svakodnevnom govoru se i može čuti izraz da se topi od ljubavi. Ljubavi se pripisuje svojstvo omekšavanja, ublažavanja, stapanja kao i isčezavanja i nestajanja bilo koje krutosti, oštrine, otpora, nezadovoljstva i nemira. Sve što izadje iz toga jedinstva oseća nemir praznine. Zbog toga se stalno teži spajanju da bi se, makar i na kratko, doživela punoća mira.
U gnosticizmu Bog ili Monad se opisuje kao Bythos, što na grčkom znači dubina. Ljubav se oseti kroz beskonačnu dubinu duše. To i jeste razlog što se nikada ne može u potpunosti razotkriti i spoznati. Što se više oseća, više se produbljuje.
Apsolutno Jedno je krug života i postojanja iz kojeg sve izvire, koji sve spaja i u koji se sve vraća. Početak i kraj ili alfa i omega. Uzrok i posledica svega što postoji. To jedinstvo je živi, večni smisao koji jeste, koji je uvek bio i koji će uvek biti.
Bića kroz razvoj u fizičkoj dimenziji dobijaju nove uvide i razumevanje tako da njihovo ponovno vraćanje i sjedinjavanje s bitkom ostvari drugačiji, viši stepen smisla. Time bitak i bića omogućavaju jedno drugom da budu ono što jesu kao što se medjusobno stvaraju i uslovljavaju. Bez bića (manifestovane pojave) ne bi bilo ni bitka (nemanifestovane suštine) i obrnuto.
*
A. Einstain: "Čovek je deo celine koju zovemo svemir, deo ograničen u prostoru i vremenu."
*
Virgil: "Ljubav sve pobeđuje."
*
Lao Tzu: "Mir je uzrok kretanja."
***
Smatra se da je neposredno pre Velikog Praska postojao samo singularitet. Singularnost je sažetost beskonačne gustine, mase i energije. Takvo stanje je nezamislivo jer su sve fizičke sile, vreme, prostor, materija i energija sažete u jednoj tački koja se stalno smanjuje.
Dakle, Veliki Prasak se nije desio u prostoru, već su prostor, vreme, materija i fizičke sile nastale eksplozijom neshvatljive sažetosti iz koje se sve izdvojilo i raširilo. Iz toga proizilazi logičan zaključak da su postojeće fizičke zakonitosti neprimenljive u singularitetu, odnosno da u univerzumu postoje drugačije zakonitosti od fizičkih.
Mislim da je singularnost takodje susret materijalizma i idealizma jer pokazuje da se vasiona ne može objasniti jedino pojavnom, fizičkom sferom, već se mora razmatrati i svest kao nevidljiva, suštinska dimenzija života i postojanja. Naravno, da to za sada nije moguće.
Ne postoje instrumenti koji mogu uočiti i posmatrati svest koja, sama po sebi, nema oblik i pojavu. Zbog toga njen odnos i interakcija s materijom i energijom još uvek nije jasna. Ipak, singularnost daje solidniju osnovu tvrdjenju da je svest treći, neuništivi entitet univerzuma, kao i duhovnom shvatanju da vidljivi svet nastaje iz nevidljivog.
Zašto postoji takva suprotnost? Ima li neku svrhu? Omogućava razvoj ili usavršavanje. Ta karakteristika jeste ono što čini svest večnim, inteligentnim životom. Bez toga bi postojao samo besmisao. Razvoj je aktivnost. Do nje dolazi interakcijom suprotnosti i razlika. Svest ih stvara razjedinjavanjem, projekcijom i pojavom kroz materiju i energiju. Fizički svest je kao ogledalo preko kojeg se posmatra.
Iz istog razloga postoji i stalno sažimanje i širenje, odnosno spajanje i razdvajanje Jedne svesti. Jedno se ne može znati u apsolutno istom, nepomičnom i nepromenljivom. Zato se razjedinjava stvarajući drugačija stanja ili aspekte sebe. Skoro sve religije i duhovna učenja razmatraju ta stanja. Medjutim, različito ih tumače i nazivaju. Neke se ograniče samo jednim, dok neke postignu dublje razumevanje. Uoče više segmenata kao i njihovu vezu.
Uglavnom sve kao suštinu svega navode neko od tih stanja. U nekim učenjima osnova svega je osećanje ili ljubav, dok neki davaju prednost umu i razumu. Za hrišćanstvo je Bog Jedna svest unutar kojeg je duša, um i duh. Jedino je Bog puni svesni kapacitet, punoća i celovitost iz koje sve proizadje; nevidljiva snaga iza svih pojava; najjača sila u univerzumu koja je iznad svega i kojom se ništa ne može porediti.
U fizičkoj sferi postoji mržnja, destrukcija, krajnja otudjenost i zlo. Hrišćanstvo to objašnjava Luciferovim padom i njegovim suprostavljanjem božijem svetu dobra. Medjutim, njihova snaga nije ista. Mržnja je podredjena ljubavi. Ljubav je suština, mržnja pojava koja nastaje kao posledica razjedinjavanja svesti u različitim telima.
Snaga mržnje nije dovoljna da u susretu s ljubavlju izazove bilo kakvu reakciju. Ljubav je živa moć koja sve rastvara. U svakodnevnom govoru se i može čuti izraz da se topi od ljubavi. Ljubavi se pripisuje svojstvo omekšavanja, ublažavanja, stapanja kao i isčezavanja i nestajanja bilo koje krutosti, oštrine, otpora, nezadovoljstva i nemira. Sve što izadje iz toga jedinstva oseća nemir praznine. Zbog toga se stalno teži spajanju da bi se, makar i na kratko, doživela punoća mira.
U gnosticizmu Bog ili Monad se opisuje kao Bythos, što na grčkom znači dubina. Ljubav se oseti kroz beskonačnu dubinu duše. To i jeste razlog što se nikada ne može u potpunosti razotkriti i spoznati. Što se više oseća, više se produbljuje.
Apsolutno Jedno je krug života i postojanja iz kojeg sve izvire, koji sve spaja i u koji se sve vraća. Početak i kraj ili alfa i omega. Uzrok i posledica svega što postoji. To jedinstvo je živi, večni smisao koji jeste, koji je uvek bio i koji će uvek biti.
Bića kroz razvoj u fizičkoj dimenziji dobijaju nove uvide i razumevanje tako da njihovo ponovno vraćanje i sjedinjavanje s bitkom ostvari drugačiji, viši stepen smisla. Time bitak i bića omogućavaju jedno drugom da budu ono što jesu kao što se medjusobno stvaraju i uslovljavaju. Bez bića (manifestovane pojave) ne bi bilo ni bitka (nemanifestovane suštine) i obrnuto.
Poslednja izmena: