- Poruka
- 355.540
Priča o odrastanju
"Roditelji su malog Martina svake godine tokom letnjeg raspusta odvodili kod bake i sledećeg dana se vozom vraćali kući.
Jednog dana dečak je rekao roditeljima:
''Sad sam već dosta veliki, sta kažete da ove godine idem sam kod bake?
Nakon kraće diskusije, roditelji su se složili.
Stajali su na peronu, mahali i davali mu poslednje savete, a Martin je mislio:
''Znam, rekli ste mi to sto puta!"
Pred sam polazak otac ga je zagrlio i šapnuo mu:
"Sine, ako se iznenada budeš osećao loše ili uplašeno, ovo je za tebe! '' i stavio mu nešto u džep.
Prvi put u životu je dečak sedeo sam u vozu, bez roditelja ...
Posmatrao je kroz prozor pejzaže, nepoznate ljude koji su se gurali, pravili buku, dolazili i izlazili iz kupea, konduktera koji ga je pitao da li je sam ...
Čak mu se činilo da ga jedan covek tužno gleda ...
Tako je dečak osećao sve veću nelagodu ...
Čak je počeo i da se plaši.
Pognuo je glavu, stisnuo se u ćošak sedišta, suze su mu grunule na oči.
U tom trenutku se setio da mu je otac nešto stavio u džep.
Drhtavom rukom potražio je ceduljicu i otvario je:
"Sine, ja sam tu, u poslednjem vagonu ..."
Tako vam je i u našem životu ...
Moramo pustiti svoju decu da odu i da verujemo u njih ...
Ali uvek treba da budemo tu negde, u tamo nekom poslednjem vagonu, da znaju to i da se ne plaše dok putuju kroz život ..."
(Autor nepoznat)
"Roditelji su malog Martina svake godine tokom letnjeg raspusta odvodili kod bake i sledećeg dana se vozom vraćali kući.
Jednog dana dečak je rekao roditeljima:
''Sad sam već dosta veliki, sta kažete da ove godine idem sam kod bake?
Nakon kraće diskusije, roditelji su se složili.
Stajali su na peronu, mahali i davali mu poslednje savete, a Martin je mislio:
''Znam, rekli ste mi to sto puta!"
Pred sam polazak otac ga je zagrlio i šapnuo mu:
"Sine, ako se iznenada budeš osećao loše ili uplašeno, ovo je za tebe! '' i stavio mu nešto u džep.
Prvi put u životu je dečak sedeo sam u vozu, bez roditelja ...
Posmatrao je kroz prozor pejzaže, nepoznate ljude koji su se gurali, pravili buku, dolazili i izlazili iz kupea, konduktera koji ga je pitao da li je sam ...
Čak mu se činilo da ga jedan covek tužno gleda ...
Tako je dečak osećao sve veću nelagodu ...
Čak je počeo i da se plaši.
Pognuo je glavu, stisnuo se u ćošak sedišta, suze su mu grunule na oči.
U tom trenutku se setio da mu je otac nešto stavio u džep.
Drhtavom rukom potražio je ceduljicu i otvario je:
"Sine, ja sam tu, u poslednjem vagonu ..."
Tako vam je i u našem životu ...
Moramo pustiti svoju decu da odu i da verujemo u njih ...
Ali uvek treba da budemo tu negde, u tamo nekom poslednjem vagonu, da znaju to i da se ne plaše dok putuju kroz život ..."
(Autor nepoznat)
